ОДГОВОР УРЕДНИШТВУ САЈТА “БОРБА ЗА ВЕРУ”

<p claОДГОВОР ПРОТОЈЕРЕЈА-СТАВРОФОРА ЉУБЕ МИЛОШЕВИЋА
УРЕДНИШТВУ САЈТА “БОРБА ЗА ВЕРУ”

 
Драги уредници “Борба за веру”,
 
Надам се да овај мој одговор неће да буде и потврда оног од чега данас хришћанин најчешће страда, да не може да оћути увреду и да смири свог унутрашњег човека пред мишљењем ближњег па и онда када је погрешно. У том духовном расположењу вама не пишем, иначе вероватно не бих вам ни одговорио на ове ваше чудне замерке. А ако се тиче тога да ми само желимо добро нашем народу у СПЦ, са најискренијим покретима срца да не буде раздора и подела, а служимо се љубављу која открива Господа у нашем ближњем, онда би ми могли на једном дозвољеном академском нивоу и без многоглагољивости – тим нашим најчешћим непријaтељем, да огледамо ствари које нас раздвајају а ви их опширно изнели као такве.
Битно је одмах да вам укажем на психолошко поигравање са мојом личношћу, представљањем јавности кроз једну грубу фабрикацију, дакле неистину (нешто што није од Бога), да сам ја телефоном звао брата Жељка Которанина. То је пред Богом неистина! А да ли је лаж у свом том смислу појма, то зна брат којег помињете, а и архива окренутих бројева мојих телефонских компанија коју увек лако могу да покажем. Ко се тиме служи а посебно зашто – овде је за мене велика енигма? Као да ми овде не говоримо о Цркви него о нечем сасвим Њој непознатом и страном?
Допустићу да је то неспоразум, али брине зашто брат Жељко то већ једном не демантује?
Збрка је вероватно у томе што је лоше пренета, или лоше прихваћена информација са наших интерних радних листи, јер сам затражио телефон Владе Димитријевића да га позовем, да затражим дозволу да уредимо е-књигу типа зборника свих његових важнијих чланака и објавимо је на светосавље.орг уз потребну “е”-каталогизацију . Дакле, брата Жељка Которанина никада нисам звао телефоном, нити сам то намеравао једноставно због тога што човека не познајем. Даље, замолио сам једног члана радне групе светосавља.орг да вам се обрати (путем е-поруке или телефона, али из Београда а не Америке), и замолио да текст о “презвитери” који је компромитујући и неозбиљан, да га склоните. То је заиста истина. Био сам поведен добрим намерама за успех вашег посла. А да није тако могао сам да будем злурад, груб, недостојан свог чина, и поведем се лошим побудама и опортунистички једва дочекам, из заседе, да тај чланак јавно исмејем (јер то људи на српском “православном” интернету раде – заузму бусију и чекају…).
Али нисам, јер како рекох, био сам поведен братским побудама и бригом, а и свештеник сам, па погледајте где вам стоји то убеђење да у мени видите “надзорника” над српским православним сајтовима. Али, ако сматрате да је то било моје грубо мешање у вашу уређивачку политику ја сада тражим извињење, иако то не заслужује да буде јавно, како због моје побуде да учиним нешто тихо и без помпе, тако и због поштовања приватног дописивања. Жалим што сам оном мојом молбом погрешно проценио ситуацију, а и људе, верујући у њихове добре намере када се ради о стварима за Цркву.
Моје другачије мишљење од уредништва “Борба за веру” које сам изнео “писањима по разним сајтовима” изнето је само на два сајта, раније на верујем.орг и сада, али понекад, на форуму “Живе речи и утехе”. (Раније, много раније, послао сам поруку – две на разбојнички сајт газиместан, који због свог рушилачког рада није ни заживео што је и “природно”). Није добро што кажете “по сајтовима” као да се ја свуда јављам, и то често!?
Исход мојих писања је увек покретао уреднике (на последњем један од уредника) та два сајта, већином студената и неких професора теологије, у личну конфронтацију разводњавајући тему; стварали су напад на моју личност због једноставне неспособности суочавања са оним што говорим, а и због дубоких разлика у поимању и проповедању Православне еклисиологије коју стварају све већи модернистички прилази према њој. Овде треба да се помене, и понуди као суштински факт овог диспута, да “они” у мени не виде истомишљеника – што је добро, а како то овим и ви исто чините – такође је добро, јер то указује на наш пут царски (светосавље.орг), тежак, у послушању благородном црквеном поретку а исто тако и канонима Цркве и њеној општој Истини. Знам да се на овом изабраном правцу учења најтеже пада у прелест, а и ако се појави грешка она не може да буде плод гордости него само слабости људске, када се на моменат одвојимо од оног светог еванђелског правила “будите мудри као змије”.
И треба да се “сајт “Борба за веру” бори “за веру једанпут предану светима” (Јд, 1, 3), а против догматских, канонских и литургичких новотарија, које рањавају Тело Христово у његовој пуноти”. И треба да се то чини достојно, са љубављу, стваралачки, смирено, у послушању а тек онда са збиром информација које нас свакодневно обасипају, које нажалост, многи данас не виде да су огромно ђавоље искушење и претеча Антихриста. Ми се једноставно не слажемо и како се бори за веру “једном предану светима”, зато што сам дубоко убеђен да “лепа реч и гвоздена врата отвара”, и она света Реч и нада: “иди и не греши више”.
“Презвитера” на српском значи попадија и сваки савет да попадија претендује и на звање “попа” (свештенство), јесте грубо незнање, што у овом случају вероватно није, него је једноставно несмирени реваншизам сукоба личности, који приватизује опште и јавно питање – Цркву, и лични је обрачун да чак у њему ни цена није битна. А она је скупа, јер је она повела аутора, да на нечем што стоји на тако изразитој танкој нити, да он износи “вагонску” тежину питања “женског свештенства” које никада неће бити остварљиво у Цркви (или СПЦ). То је класичан а често и показан опортунизам, када се само тражи длака у јајету, или било шта, еда ли би понизили брата свог. То нису питања вере него нешто друго. У теологији “слободе” а у борби против тзв. “униформисаности” у СПЦ је завладала недисциплина (непослушање), скоро до хаоса, и само у томе може да се пронађе одговор да један свештеник своју жену види као “презвитеру” а не попадију. Опет, то уопште није никаква грешка него је ситница која не заслужује онакву пажњу и коментар.
Да сам ја покренут “елинизмом” на уштрб нашег језика, јесте то злобно хватање за сламку, или цепидлачење лимитивног материјала, или непоштена примедба у одсуству наде да се овај неспоразум реши него само продуби. Ја јавно страдам од русизма: од бркања руске и српске синтаксе, граматичких правила; водим се руским и црквенословенским кованицама у потпуном одсуству грчких, а можда понегде латинских, француских и енглеских. Зато, рећи да сам ја “елиниста”, јесте покрет нечијег исквареног унутрашњег стања према мени. Дакле, “зачкољице које се траже” и јесу мој “генерални став” према “Борба за веру”, мислим да због ових ствари њено Уреднишво “претерује”? По мом мишљењу, да нема тога претеривања и зачкољица већина доброг материјала би успешно остваривала тежак крст православне “борбе”, сведочанства – “мартирдома” за нашу свету веру наде и љубави, у нашем заједничком загрљају душа у Телу нашег Бога.
Само због Владе Димитријевића уздржавао сам се ових коментара и то је био мој избор.
У приватној поруци ми смо изнели наша мишљења (копије имам), и у том врло пријатељском разговору, ви добро знате на шта сам указао као проблем и братски вам пожело успех у раду. Касније, када се јавио проблем око позајмице материјала и тзв. “ауторских права”, завршило се тако да сам нашем уредништву рекао да то оставимо на страну, да се не свађамо, а посебно због ваше последње љутите поруке коју сте једном од наших чланова послали.
Како понижавање висине иконостаса, исто тако и уздизање по нашим барокним црквама, барокном иконографијом – оличења најгрубље латинизације нашег светог Православља и богословља икона, које се откривају у спољашњем и унутрашњем изгледу православних храмова по Војводини, ја потписујем редове човека за којег тачно знам шта је говорио. Нисам користио могућност оног “нереченог”, то што ви сада чините, нити спекулишем, него сам дао коментар на нешто лепо речено. И сигурно је да он, као и ја, не мисли на освећени иконостас у Сомбору, за који сам пре неку годину рекао да је ниподаштавање лика светих који образом падају испод струка служашчих (не узимајући у обзир царске двери које значе нешто друго), што је тип светогрђа, у инфериорном лутању ван давно изгубљене наше оригиналности: националне, богословске, архитектонске, артистичке и политичке – као општег извора постојања нашег народног бића. Потребно је да се завири у Љевишку, Дечане, Грачаницу…, где иконостаси не крију непроцењиво богатство живописа, него заједнички остварују хармонију “прозора” у Царство Небеско на сваком педљу православног храма а не само иконостасу. То и јесте прави образац висине иконостаса, нити тако срамно низак нити толико висок, него једноставно речено “нормалан”. Да одговорим и на ову вашу чисту “зачкољицу” која је сасвим непотребна и без ваљаног смисла.
Дакле, ово што до сада написах може да буде изазвано неспоразумом са жељом да се он и некако реши, и у томе могу да поздравим ваше одговорне речи: “Уредништво сајта “Борба за веру” увек је било спремно и отворено за сваку врсту црквеноградитељског дијалога и сучељавање различитих мишљења”. Док опредељено и са опортунистичким ентузијазмом чепркање по коментару светосавске листе, који је упућен човеку који јавно назива јеретицима епископе СПЦ, ја не видим ништа “црквеноградитељско” него рушилачко, и позивањем на делење и мржњу. То не поздрављам.
Не верујем да се поистовећујете са дугогогодишњим бруталним мислима тог нашег бившег члана, којег смо годинама љубављу покривали и праштали све до те поруке коју цитирате? У разговору са њим позвао сам се на Владу Димитријевића, и очински му рекао да је он образац озбиљности и “како треба”, да ако се нешто критикује да се то чини синовски, а у оквирима хришћанске слободе и еванђелске савести. Зато што Влада нигде јавно не назива епископе јеретицима него указује на нека јеретичка учења. Он то не чини зато што разуме Цркву, коју нажалост, многи данашњи надрикритичари не умеју, како због недостатка богословских способности и страха Божијег, тако још више због неизграђене живе вере у динамичној црквености и молитвеном подвигу.
Ваш издвојен цитат када сам писао о св. Теофилу, а у вези учења о души, нисам уопште разумео. Ако се душа боготвори у грубој неспособности заштите њене бесмртности, таквима сам рекао: “хвала”, немојте нас ради Бога милостивог више штитити. Шокантно је да се иза “боготворења душе” проналази и препознаје “Борба за веру”, што никада нисам ни помислио, него је само могло да буде обраћање људима који не познају основну азбуку своје вере. Људи који граде неправославне мисли “оне друге врсте”, које износе интернет скупине типа “газиместан”, па је запањујуће да сте се ви осетили прозваним. И даље желим да верујем да је овде посреди само неспоразум и да “Борба за веру” има другачији програм од људи којима сам се онако обратио. Ако је другачије онда ја могу само да жалим за ово моје изгубљено време?.
“Борба за веру”, својим обимним и неуморним радом треба да зна да јерес и јеретик није исто. Неке ствари Црква не решава логиком! Молим вас, обратите пажњу на то. Погрешним “учењем” у Цркви, не значи да је неко аутоматски јеретик који је као такав објављен од Цркве (један пут…, два пута…, три пута…), у том њеном датом благородном поретку општења и пажње браће и сестара. Ако ми са “јеретиком” општимо од исте чаше онда са нама нешто није у реду?! Посебно ако нам је јеретик епископ на чијем антиминсу служимо! Дакле, ту нема ни Цркве! (Наравно, Хомјаков је то питање другачије решио). Размислите о томе пријатељски вас молим.
Овим се јавља легитимно теолошко питање: да ли ми треба да назовемо м. Антонија Храповицког јеретиком само зато што се у једном моменту запетљао у његовом “Догмату искупљења”? Човека којег св. Јустин Нови назива “светитељем”, и “највећим оцем Цркве последњих векова”? Када су му “добронамерни” саркастично задавали питање: “крст или гетсимански врт, Владико?” – као наш “србенда” Парента, а и остали “газиместанци” тог времена. Јер нису могли нити умели, студиозно, побожно, одговорно и опрезно, достојни учитељства у Цркви да пишу као што су то радили епископи Теофан Полтавски и Серафим Собољев, или потпуно да схвате као свјатјејши патријарх Варнава и свештени Синод РЗПЦ у Карловцима. Или да св. Теофана Затворника назовемо јеретиком који је падао у искушење (теологоумену) да душа на себи носи тип “материје”. А блаженог Августина? Или то само “Филикове” које је Црква трпела два века, не призивајући никог на личну одговорност схватајући потребу за икономијом због трагедије која се осећала да долази. Ја никада нисам говорио да не треба да се говори о модернизму и шмеманизму у СПЦ, али јесам и како? Има како може а има како не може, у Цркви.
Поштовани, ево овде, у овом реченом, ви не разумете моју делатност на интернету, као и бригу на једној листи, на којем се трудим да се не заведе хаос и сам будем “крив паклу огњеном” за изречено “рака” и остало. Да не урличе један на другог да је јеретик, и то у безобразлуку, литерално запењених уста и закрвављених очију, у потпуној богословској необразовансти, и у одсуству сваког понашања људске богообразне личности; у понижењу људске природе и достојанства у било којем човеку. Бог се открива у човеку поред нас у сваком моменту нашег живота (ради нас), чак у неблагодатном самарјанину (дакле и у црнцу њујоршког метроа), где Господ намерно тражи добар однос нек је он и “јеретик” (“јер је спасење само од јудејаца”), па није случајно поменуо “милостивог самарајанина” за образац нашој милостињи, нити оног “јеретика самарјанина” (о.Љ.М.) из десеторице исцељених, када се вратио да једини захвали Господу. Ничег случајног нема, драга браћо!
Тако и нас Господ учи да човек није стока само зато што је заблудео или пао, или само зато што смо ми православни – т.ј. “спасење од јудејаца”. Он нас учи да није наше да ми износимо такав индивидуални строги суд и над “јеретицима”, осим што треба да се чувамо њих; а најмање нас учи да ми можемо да газимо по грешнику одбацујући на страну сваку наду за њега. Још мање нам дозвољава да ван канонског устројства Цркве ми вршимо суд Божији, и самог Њега – Господа, дуготрпељивог и љубвеобилног потискујемо на страну и ствари узимамо у своје жестоке руке. Овим ја не развијам теолошки диспут са вама, него једноставно штитим моју одлуку у односу на неприхватљиво понашање на том случају који сте ви изабрали да заснивате критику моје јавне делатности.
Није мој лични произвол када кажем: “то само говори шљам, опанчари, тврдоврати и непослушни, и горди, и незналице истина свете цркве Христове…”, него је производ дугогодишњег провоцирања од стране човека на којег се, нажалост, ви сада ослањате, који је после дугог времена успео да ме изнервира и наведе на тај грех. Да ми због тог судије и псовача владика замерите, мене православном свештенику друге јурисдикције који не може да замисли тај однос према свом архијереју, зато што му се прећутно-сагласно нисам придружио? Какв бих ја био свештеник када бих дозволио тај тип простаклука из поруке у поруку? О којој би вери ја овде говорио и погрешним учењима ако не бих умео основно да заштитим?
Ово што кажем и јесте добронамерна критика и шаљем је у писаној форми да би је ви прочитали.
 
Са жаљењем да је дошло до овог ја вас са дужним поштовањем и искреним молитвеним жељама поздрављам.
 
Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

Comments are closed.