NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » ODGOVOR SVETOM SINODU

ODGOVOR SVETOM SINODU

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
ODGOVOR SVETOM SINODU
„O zajedničkoj molitvi za jedinstvo“
[1]
 
Njegovom Preosveštenstvu Gospodinu Jovanu
Episkopu Šabačkovaljevskom, Šabac
 
za Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve
 
Vaše Preosveštenstvo, Sveti Vladiko,
 
U predmetu koji mi preko Vas upućuje Sv.Arhijerejski Sinod SPCrkve „na proučenje i mišljenje“ nalaze se tri papira koje je Sveti Sinod dobio od „Biskupske konferencije Jugoslavije“ iz Zagreba. Naime: dva propratna pisma (prilozi 1 i 3) i „program zajedničkih molitava za jedinstvo kršćana za 1975“ (prema propratnom pismu zagrebačkog nadbiskupa Kuharića), ili „građa za pripravu proslave tjedna kršćanskog jedinstva 1975“ (prema propratnom pismu mariborskog biskupa Držečnika). Mene pre svega zapanjuju i sama ova propratna pisma i izazivaju pitanja: ko ih šalje? kome ih šalje? i šta ona zahtevaju?
Pismo biskupa Držečnika (prilog 1), očigledno u svojstvu predsednika Ekumenske komisije Biskupske konferencije Jugoslavije (BKJ), kome je upućeno? Iz njegovog teksta se vidi da je Držečnik kao predsednik Ekumenske komisije BKJ dobio ovu „građu“ (prilog 1) iz svog centra u Rimu (tj. papskog „Tajništva za jedinstvo kršćana“, i Držečnik ništa ne govori o učešću Ekumenskog Saveta Crkava iz Ženeve, koje Kuharić u svom pismu spominje). Međutim, iz podskriptuma se vidi da je Držečnikovo pismo upućeno „svim članovima BKJ“, – dakle rimokatoličkim biskupima Jugoslavije. Ako je tako, onda su jedino tako razumljivi zahtevi Držečnikovi: da treba „koristiti to gradivo“ u svojim biskupijama i da, posle održavanja sedmice molitve, treba „poslati kratak izveštaj“ (da bi taj izveštaj, očigledno, bio dostavljen centrima u Rim). Inače, ako bi to pismo g. Držečnika bilo upućeno svoj „braći u biskupskom redu“ (koje on pozdravlja „ekumenskim pozdravom u Hristu“!), onda bi to bilo ne što drugo nego već poznata u istoriji drskost pretencioznih i bezočno nametljivih rimokatolika, koji svo vreme u ime i po diktatu Rima samozvano patroniraju nad „odjeljenom braćom“. No mi ipak hoćemo da verujemo da se to Držečnikovo pismo odnosi samo na rimokatoličke biskupe u Jugoslaviji. Ali, to nas potstiče na pitanje: zašto je zagrebački nadbiskup Kuharić i to pismo poslao u prilogu Sv. Sinodu SPCrkve (mada u njegovom pismu stoji da je prilog samo jedan, tj. ova „građa“ ili „program“ o molitvi)? Činjenica je: Kuharić piše svoje sasvim posebno, samostalno propratno pismo, i to u svojstvu predsednika BKJ, i bez ikakvog spominjanja Ekumenske komisije BKJ i njenog predsednika Držečnika. Za razliku od Držečnika, Kuharić veli da je taj „program zajedničkih molitava“ pripremljen od Ekumenskog Saveta Crkava iz Ženeve i Sekretarijata za jedinstvo hrišćana iz Rima, i dodaje da su sada taj program „poslali svim katoličkim biskupima u Jugoslaviji“. Valjda on to čini kao predsednik, ili cela BKJ, u ime koje on pozdravlja Sv. Sinod SPCrkve i očekuje „predlog ili savet“ u vezi spomenutih molitava.
Vladiko Sveti, nije nam ovde cilj da iznalazimo protivrečnosti i dvosmislenosti u ova dva propratna pisma dvojice rimokatoličkih biskupa u Jugoslaviji, nego se pitamo o umesnosti uopšte ovakvog pisanja, i posebno skrećemo pažnju Sv. Sinodu na neumesnost i neprihvatljivost upućivanja istovremeno obadva ova i ovakva pisma Sinodu Pravoslavne Crkve Srpske. Ali da pređemo na glavnu stvar čitavog predmeta.
Gospoda rimokatolici iz Zagreba i Maribora šalju Svetom Sinodu samostalne Pravoslavne Crkve Srpske obrazac „molitve za jedinstvo kršćana 1975“ kako su ga sastavila gospoda iz Rima i Ženeve. Taj obrazac sadrži:
1) uvodni moto iz Poslanice Efescima, gl. 1, 3-10 (a zašto samo od 3-10, kada je nedeljiva celina sve do 14 stiha?), sa obrazloženjem zbog čega je ovaj moto izabran, i sa kratkom poukom direktivom koja govori, mada ukratko, o tome šta je i u čemu
je „jedinstvo Crkve“, kako da radimo na njemu, i kako da ga ostvarimo. Međutim, nema sumnje, da i ovaj kratak uvodnik pretstavlja ne prosto „predlog“ nego upravo „program“ (kako se veli u zaglavlju), tj. stav o „jedinstvu Crkve“, onaj stav koji predstavlja, uzajamnim ustupcima i neiskrenim kompromisima između Rima i Ženeve, postignuti minimum za ekumensku delatnost i „zajedničku molitvu“. No tu se svakom pravoslavnom hrišćaninu nameće pitanje: nije li ovaj „program“ ili stav (sa svojom teorijom o „podeli Crkve“, o mnogim „udovima Crkve“, pri čemu se očigledno misli na rimokatolike, protestante i pravoslavne; o Božjem „planu sjedinjenja cijelog čovečanstva“, koji po ovom tekstu izgleda da je nešto drugo, iznad i izvan Crkve Božje, koja stoga treba da se „prilagođuje“ tom Božjem „planu“ i „kraljevstvu“, kako to zamišljaju Rim i Ženeva); nije li dakle taj „program“ već svojevrstan okvir koji se svojim mentalitetom nameće i unapred determiniše uslove učešća u ekumenskoj „suradnji“ i ekumenskoj „zajedničkoj molitvi“?
2) U drugom delu ovoga programa navode se „biblijska pitanja“ koja se imaju čitati „kroz dane molitvene osmine“ (18-25, sječanj-novembar 1975).
Naravno, u našoj Pravoslavnoj Crkvi se tih dana čitaju sasvim druga Biblijska čtenija i slave spasonosni Bogočovečanski događaji, Proroci i Svetitelji, na kojima učestvuju u zajedničkim molitvama i bogosluženjima samo pravoverni članovi Crkve Hristove.
3) Treći deo pomenutog teksta pretstavlja „program bogosluženja“, tj. četiri bogoslužbena elementa koji ulaze u poredak i sastav tih zajedničkih „ekumenskih bogosluženja“. To su, ni više ni manje:
a) zajednička adoracija (=poklonjenje Bogu, – da li „u Duhu i Istini“ (Jn.4,24) ne kaže se);
b) zajednička pokora (=pokajanje; ko i zašto ne kaže se; da li samo zbog zablude ili i
zbog Istine, takođe se ne kaže);
v) jedinstvo u reči (tj. u propovedi, – ali čega? Reči Božje onako kako je papa tumači? ili Luter? Ili Sveti Oci i Sveti Sabori?);
g) jedinstvo u molitvi (tj. jedno i jednodušno moljenje Bogu, o Kome različito mislimo i verujemo; o Bogorodici i Svetima o kojima takođe različito verujemo ili ih
uopšte ne priznajemo?)
Nema sumnje, svakom savesnom pravoslavnom hrišćaninu očigledno je da u čitavom ovom svaštarskom konglomeratu ima mnogo nepravoslavnih i nepredanjskih elemenata – „šutnja“, „dijalog“, „ispovijest vjere“ (koje?), „ekumenske prošnje“, „blagoslov“ (čiji?), itd. Zato prelazim na načelna pitanja koja u ovakvim slučajevima stavlja preda se pravoslavna hrišćanska, i pogotovu sveštenička i bogoslovska savest.
 
I
 
Preosvećeni Oci,
 
Svoj stav prema jereticima, – a jeretici su svi koji su nepravoslavni -, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Jer, kakav udeo ima pravda s bezakonjem? ili kakvu zajednicu ima videlo s tamom? ili kako se slaže Hristos s Velijarom? ili kakav udeo ima verni s nevernikom? (2Kor.6,14-15). Svetih Apostola Pravilo 45 naređuje: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak dopusti, kao kliricima, da što rade, neka se svrgne“.[2]
Ovaj sveti Kanon Svetih Apostola ne određuje kakvo bogosluženje, nego zabranjuje svako zajedničko moljenje, ma i pojedinačno (συνευξάμενος) sa jereticima. A na ekumenskim zajedničkim molitvama zar ne dolazi i do nečeg krupnijeg i grupnijeg? Laodikijskog Sabora pravilo 32. naređuje: „ne treba od jeretika primati blagoslov (ευλογίας), jer je to pre bezumlje (άλογία) negoli blagoslov“. A na zajedničkim ekumenskim susretima i samoljenjima (συμπροσευχή) zar ne biva da blagosiljaju jeretici: rimokatolički biskupi i fratri, protestantski pastori, pa čak i žene?!
Ova, i sva, po ovome pitanju, ostala pravila Svetih Apostola i Svetih Otaca važila su ne samo za drevna vremena nego ona u punoj meri važe i za sve nas, sadašnje pravoslavne hrišćane. Važe nesumnjivo i za naš stav prema rimokatolicima i protestantima. Jer rimokatolicizam je mnogostruka jeres, a o protestantizmu i da ne govorimo. Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam “ latinska jeres“. A koliko je od tada novih dogamata papa izmislio i „nepogrešivo“ odogmatio! Nema sumnje, sa dogmatom o nepogrešivosti pape rimokatolicizam je postao svejeres. A mnogohvaljeni II Vatikanski Koncil ni u pogledu te čudovišne svejeresi ništa nije izmenio nego ju je naprotiv, potvrdio.[3] Stoga, ako smo pravoslavni, i želimo ostati pravoslavni, onda stav Svetoga Save, Svetog Marka Efeskog, Svetog Kozme Etolskog, Svetog Jovana Kronštatskog, i ostalih svetih Ispovednika i Mučenika i Novomučenika Pravoslavne Crkve, mora biti i naš stav prema rimokatolicima i protestantima, od kojih ni jedni ni drugi ne veruju pravilno i pravoslavno u dva osnovna dogmata hrišćanska: u Svetu Trojicu i u Crkvu.[4]
 
II
 
Vaše Preosveštenstvo i Sveti Oci Sinodski, dokle ćemo našu Svetu Pravoslavnu Svetosavsku Crkvu ropski ponižavati našim stravično nesvetopredanjskim odnosom prema Ekumenizmu i takozvanom Ekumenskom savetu crkava? Stid spopada svakog iskrenog i na Svetim Ocima vaspitanog pravoslavca kada čita da su pravoslavni učesnici V Svepravoslavne konferencije u Ženevi (816. juna 1968.G.), u vezi sa učestovanjem pravoslavnih u radu „Svetskog saveta crkava“ doneli odluku: „da se izrazi opšte saznanje Pravoslavne crkve da ista predstavlja organski deo Svetskog saveta crkava“ (Glasnik SPCrkve, br.8, avgust 1968, strana 168).
Ova odluka je, po svojoj nepravoslavnosti, apokaliptički jeziva. Zar je Pravoslavna Crkva, – to prečisto Bogočovečansko telo i organizam Bogočoveka Hrista -, morala biti tako čudovišno ponižavana da njeni predstavnici, bogoslovi, i čak jerarsi, među kojima i srpski, traže „organsko“ učešće i uključenje u Ekumenski savet crkava, koji na taj način postaje neki novi crkveni „organizam“, nova Crkva nad crkvama, čiji su Pravoslavne i nepravoslavne crkve samo „delovi“ („organski“ međusobno vezani!?). – Avaj, neviđenog izdajstva! Odbacujemo pravoslavnu bogočovečansku veru, tu organsku vezu sa Bogočovekom Gospodom Hristom i Njegovim prečistim Telom – Pravoslavnom Crkvom Svetih Apostola i Otaca i Vaseljenskih Sabora, i hoćemo da budemo „organski deo“ jeretičkog humanističkog, čovekopokloničkog udruženja, koje se sastoji od 263 jeresi. A svaka je od njih po – duhovna smrt. Kao pravoslavni – mi smo „udi Hristovi“. Hoćemo li dakle uzeti ude Hristove i od njih načiniti ude bludnice? Bože sačuvaj! (1 Kor. 6,15). A mi to činimo kroz „organsko“ sjedinjavanje sa Svetskim savetom crkava, koji nije ništa drugo do povampireno neznabožačko čovekopoklonstvo=idolopoklonstvo.
Krajnje je vreme, Preosvećeni Oci, da Pravoslavna Svetosavska Crkva naša, Crkva Svetih Apostola i Svetih Otaca, Svetih Ispovednika, Mučenika i Novomučenika, prestane da se meša crkveno, jerarhijski i molitveno-bogoslužbeno sa takozvanim Ekumenskim savetom crkava, i da za uvek otkaže bilo kakvo učestvovanje u zajedničkim molitvama i bogosluženjima – koja su u Pravoslavnoj Crkvi sva organski povezana u jednu celinu i vozglavljena Svetom Evharistijom. I uopšte u bilo kakvim crkvenim aktima koji nose u sebi i izražavaju jedinstveni i neponovljivi karakter Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Pravoslavne, uvek Jedne i Jedine.
 
III
 
Ne mešajući se crkveno sa jereticima, bili oni grupisani oko Ženeve ili Rima, Crkva naša Pravoslavna, u svemu verna Svetim Apostolima i Svetim Ocima, neće se time odreći hrišćanskog poziva i evanđelskog duga: da pred savremenim nepravoslavnim i nevernim svetom smireno ali smelo svedoči o Istini=Sveistini, o Bogočoveku živom i istinitom, i o svespasonosnoj i svepreobražajnoj sili Pravoslavlja. Hristovođena, Crkva će naša preko svojih bogoslova svetootačkog duha i karaktera svagda biti gotova – na odgovor svakome koji zapita za našu Nadu (1Petr.3,15). A naša Nada sada i uvek i kroza sve vekove i kroza sve večnosti jeste samo jedna i jedina – Bogočovek Isus Hristos u svom Bogočovečanskom telu=Crkvi Svetih Apostola i Otaca. Pravoslavni bogoslovi su dužni ići ne na „ekumenske zajedničke molitve“, nego na bogoslovske dijaloge u Istini i o Istini, kao što su to kroz vekove radili sveti i bogonosni Oci Crkve. Istina Pravoslavlja i Pravoverja jeste udeo samo onih koji se spasavaju (sr. 7. Kanon II Vaseljenskog Sabora). Sveistinita je blagovest svetog Apostola: spasenje je u svetinji Duha i veri Istine (2Sol. 2, 13). Bogočovečanska je vera – “ vera Istine“; suština je te vere Istina=Sveistina= =Bogočovek Gospod Hristos; Bogočovečanska je ljubav – „ljubav Istine“ (2Sol. 2, 10); suština je te ljubavi Istina=Sveistina= =Bogočovek Gospod Hristos. A ta Vera i ta Ljubav su srce i savest Pravoslavne Crkve. Sve to očuvano je neokrnjeno i neunakaženo jedino u mučeničkom svetootačkom Pravoslavlju, o čemu su pravoslavni i pozvani da neustrašivo svedoče pred Zapadom i njegovim psevdoverama i psevdoljubavima.
 
Na Sv. Jovana Zlatousta
13/26 novembar 1974.
Man. Sv. Ćelije
 
Preporučuje se svetim apostolskim molitvama
Vašeg Preosveštenstva i svetih Otaca
Svetog Arhijerejskog Sinoda
nedostojni Arhimandrit Justin
 


 
Napomena:

  1. Rukopis pisan rukom, sa potpisom i datumom: 13/26. novembra 1974, dostavljen preko Uprave man. Ćelija Episkopu Šabačko-valjevskom Jovanu. – Objavljujemo tekst sa pravopisom, zagradama, i dr. – Prim.prir.
  2. Slično govore i Apostolski 46. i 66. Kanoni, kao i Laodikijskog Sabora Kanon 33.
  3. Vidi njegovu Konstituciju o Crkvi.
  4. Opširnije o svemu ovome videti u mojoj studiji “ Pravoslavna Crkva i Ekumenizam“, Solun 1974; izdanje manastira Hilandara.

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 90. strane 647-653.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *