NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » ODGOVOR NA ANONIMNU DOPISNICU (O ČLANSTVU U EKUMENSKOM SAVETU CRKAVA)

ODGOVOR NA ANONIMNU DOPISNICU (O ČLANSTVU U EKUMENSKOM SAVETU CRKAVA)

<p claPrepodobni JUSTIN ĆELIJSKI
ODGOVOR NA ANONIMNU DOPISNICU[1]
 
Povod:
 
Njegovom Preosveštenstvu Gospodinu Jovanu
Episkopu Šabačko-valjevskom – Šabac
 
Vaše Preosveštenstvo,
 
Vašim aktom Ebr. 681, od 28. oktobra 1970, Vi mi dostavljate neobičan, i u osnovi apokaliptički, akt Svetog Arhijerejskog Sinoda Br. 3485/zap. 663, od 16. oktobra 1970, koji glasi:
 
Sveti Arhijerejski Sinod
Srpske Pravoslavne Crkve
bp. 3485/zap. 663
16. oktobpa 1970. godine
Beograd
 
Vaše Preosveštenstvo,
 
Njegova Svetost Patrijarh Srpski G. German u sednici Svetog Arhijerejskog Sinoda održanoj 16. oktobra ove (1970) godine prikazao je otvorenu dopisnicu koju je primio na svoje lično ime, koja glasi:
 
„Vaša Svetosti,
Smatram za potrebno da Vas obavestim da se u narodu u poslednje vreme mnogo govori o dr Justinu i da on dugo čami u Ćelijama samo zato što Vi to želite, jer je bio protivu Vašega izbora za patrijarha.
Dr Justin se smatra za najučenijeg čoveka u Pravoslavlju kod nas i neki ga nazivaju i mučenikom crvenog patrijarha.
Ako Vam se nešto zamerio trebalo bi mu oprostiti i dovesti ga u Beograd na kakvu bilo dužnost i na taj bi se način presekle razne priče.
 
S poštovanjem
Jedan pravoslavac
 
* * *
 
Prikazujući prednje, Njegova Svetost izjavljuje da je on lično duboko uveren da visokoprepodobni arhimandrit o. Justin nema nikakve veze sa sadržinom ove dopisnice, ali smatra za potrebno da upozna Sveti arhijerejski sinod, kakve sve ulične verzije o ovome kolaju.
Po saslušanju Sveti arhijerejski sinod odlučuje:
„Preko Njegovog Preosveštenstva Episkopa šabačko-valjevskog G. Jovana, nadležnog eparhijskog arhijereja, dostaviti visokoprepodobnom arhimandritu o. Justinu, duhovniku manastira Ćelije kod Valjeva, prepis pomenute dopisnice, koja je upućena Njegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom G. Germanu, i umoliti ga da se izjasni da li bi želeo i mogao da prihvati neku crkvenu službu u Beogradu i kojy?“
 
O prednjem nam je čast izvestiti Vas, s molbom radi znanja i daljeg shodnog postupka.
 
Vašeg Preosveštenstva u Hristu brat
 
Za Predsednika
Svetog arhijerejskog sinoda član, (M. P.)
Episkop braničevski Hrizostom
 
Odgovor:
 
Njegovom Preosveštenstvu
Episkopu Šabačko-valjevskom
GOSPODINU JOVANU – ŠABAC
 
Razbudivši sve oči svoje savesti, i proverivši svetim apostolsko-svetootačkim Predanjem svu svoju pravoslavnu savest od vrha do dna u svima njenim bogolikim beskrajnostima, reših se da odgovorim na gore navedeni akt. No samom neumitnom i jezivom stvarnošću našom prinuđen sam da u odgovoru svom iznesem ono što je danas u našoj Pravoslavnoj Srpskoj Crkvi „jedino potrebno“ (Lk. 10, 42) i važnije od najvažnijeg. Pritom, zaustaviću se samo na najneophodnijim objašnjenjima po pitanju mog dosadašnjeg položaja i „statusa“. Jer danas, kada na Svetu Pravoslavnu Crkvu Hristovu sa svih strana udaraju apokaliptičke strahote, i kada pravoslavna srca i savesti jeremijski tuguju i mukuju zbog toga, pošto je u pitanju spasenje svakoga pravoslavnog hrišćanina, i svakoga od nas, i svih nas skupa, – i još više od toga: u pitanju su najveće vrednosti i svevrednosti zemlje i neba: čudesni Bogočovek Gospod Isus Hristos i Njegovo Bogočovečansko Telo: Sveta Pravoslavna Crkva, zar se onda može ćutati i sme ćutati? I za najelementarnije pravoslavno saznanje i iole ohristovljeno osećanje, očigledna je istina ovo: akt Preosvećenih Episkopa, članova Sv. Arh. Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, na čelu sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Germanom, sav odiše apokaliptikom naših dana. I to mi daje neposredan povod da evanđelski istinoljubivo odgovorim po svojoj pravoslavnoj savesti pred Bogom i Božjom Crkvom i iznesem te glavne probleme naše danas. – Prethodno, evo najnužnijeg objašnjenja na napred navedeni akt.
Uznemirena savest anonimnog pisca dopisnice, upućene Njegovoj Svetosti Patrijarhu, moli da mi se „oprosti“ ako sam se „nešto i zamerio“ Njegovoj Svetosti, te da tako prošten budem doveden „na kakvu bilo dužnost“ u Beogradu, eda bi se „na taj način presekle razne priče“. Njegova Svetost Patrijarh, očigledno u želji da prestanu takve „ulične verzije“ koje o tome “ kolaju“, iznosi tu anonimnu dopisnicu pred Sveti Arhijerejski Sinod, a Sveti Sinod donosi odluku: da se preko Vas umoli arhimandrit Justin „da se izjasni da li bi želeo i mogao da prihvati neku crkvenu službu u Beogradu i koju“.
Vaše Preosveštenstvo, anonimne dopisnice kao ova, ili slična njoj pisma, i razne insinuacije u njima, i svi metodi takve vrste, sve to spada u našu savremenu apokaliptiku. Takvo anonimno pisanje je nepoštena rabota, i njome i po njoj se ne rešava ništa. Međutim, nezavisno od anonimnog pisanja, jedno pitanje se danas neodoljivo nameće svakom budnom pravoslavnom čoveku kod nas. Pitanje: zar mi zbilja još nismo u stanju da i bez toga vidimo šta se u stvari zbiva s nama, kakvi zemljotresni problemi tutnje pod nama i oko nas: šta radimo, kuda idemo, i u kakve smo dušegubne bezizlaze zapali? Svesudbonosni problemi biti il’ ne biti muče danas i more sve savesti i umove i srca svih budnih pravoslavnih ljudi širom sveta. A Sveti Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, i to povodom jedne anonimne dopisnice, bavi se ništavnijim od ništa konzistorijskim „službenim položajem“ mojim i „statusom“. Međutim, problem naše Crkve danas najmanje je problem jednog starog arhimandrita, kome se bliži vreme odlaska Bogu na istinu. U stvari, ovde su po sredi daleko veći i sudbonosniji problemi za sve nas.
Uostalom, Preosvećeni Vladiko, prelazeći preko svih tih „uličnih verzija“ o meni i mom „statusu“, a kojih sigurno ima i drukčijih, na uznemirenje nečijih savesti, želim samo da podsetim Njegovu Svetost Patrijarha i Sveti Sinod na sledeću dvadesetdvogodišnju stvarnost: moja ubogost, po blagoslovu Njegovog Preosveštenstva blaženopočivšeg dr Simeona Stankovića, Episkopa ove eparhije, – a posle njega po Vašem blagoslovu (tj. Ep. Jovana) , nalazi se na crkvenoj službi kao duhovnik manastiraĆelije još od maja meseca 1948. godine. To znači daleko pre i samog postavljanja problema izbora za Patrijarha, i dogmatsko-kanonske važnosti tog izbora, Episkopa Germana Đorića. Od uspostavljanja posleratne vlasti u Jugoslaviji moj status je bio poseban. Nesuđen i neosuđen jer nevin, bio sam lišen položaja i prava profesora Univerziteta u Beogradu. No, poznato je, i Vašem Preosveštenstvu i drugima, da, po blagodati Božjoj koja nas spasava, ja u mom dosadašnjem životu i radu nisam nikada koristio povoljne konjunkture u lične svrhe. S toga ni sada ne želim da se bavim sitnicama oko mog „statusa“ i drugih ličnih problema. Pogotovu danas kada nas sve sažižu strašni ognjeni problemi našeg zaista apokaliptičkog doba, pred kojima i o kojima, – Boga radi i Crkve radi -, ne možemo i ne smemo ćutati. Sa tog razloga i prelazim na ono glavno. Dozvolite mi s toga, Vaše Preosveštenstvo, da sa svoje strane iznesem Svetom Arhijerejskom Sinodu glavne probleme naše Crkve danas, i povodom njih postavim goruća pitanja, na koja sav pravoslavni narod Božji već dugo vremena očekuje u agoniji odgovor.
 
* * *
 
Preosvećeni Oci Episkopi, članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, na čelu sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Germanom.
Evanđelska odgovornost leži danas na svima sinovima Pravoslavne Crkve Hristove, tog nebozemnog Doma Boga Živoga (1 Tim. 3, 15), pa i na nama sinovima te iste Crkve Pravoslavne u zemlji i narodu Svetoga Save. Zato mi savest moja, žeravično mučena tom evanđelskom odgovornošću, nalaže pred živim Bogom svepravednim da svaki lični problem svoj odbacim kao „trice“, kao ništavnu sitnicu, i da evanđelski hrabro sagledam stravične probleme što plamte oko nas. Dogmatski, kanonski, evanđelski, ta evanđelska, ta sveta odgovornost, i rešenje svih stravičnih problema leže, u krajnjoj liniji, na sveštenoj Jerarhiji. Tako u nas, to prvenstveno leži na Patrijarsima i Episkopima Crkve. Zato, dozvolite mi, trogubo (=trostruko) blagodatni sveti Oci, da Vas smireno, no sa smelošću svojstvenom Pravoslavnima, zapitam u ime neizmenjivog Svetog Predanja Pravoslavne Crkve, njenih Apostola, Otaca, Mučenika, Novomučenika, Ispovednika: kuda idemo, i gde će nam biti kraj ako ovako nastavimo? Govoreći iz srca činjenica i stvarnosti, ja ću navesti samo neke od problema pred kojima svaka pravoslavna, pogotovu srpska svetosavska savest stoji i sa zaprepašćenjem gleda na veliku odgovornost naše crkvene Jerarhije, i na njen sadanji stav prema našim crkvenim problemima.
 
* * *
 
1. Jedna i Jedina Sveta Vaseljenska (καθολική = saborna) i Apostolska Crkva Hristova na nebu i na zemlji, jedinstveno nebozemno Bogočovečansko Telo, jeste Pravoslavna Crkva Hristova. Tako su nas nepogrešivo naučili i tako nam sveukupno predali: svi Sveti Apostoli, Sveti Oci, Sveti Mučenici, Sveti Ispovednici, Sveti Novomučenici, i svi Sveti Vaseljenski i Pomesni Sabori, a tako veruje i sav Pravoslavni narod u vaseljeni. Tako je verovao i tako nam predao Sveti Sava Srpski, ravnoapostolni Otac i besmrtni Patrijarh Crkve naše. Podsećam samo na njegov svetootački govor na Saboru u Žiči, kada je Episkopima, svojim naslednicima izložio i predao pravoslavnu veru, Pravoslavnu Crkvu, njeno Sveto Predanje, njene Sabore, njene Dogmate, njene Kanone, sav njen Bogočovečanski Domostroj, ovim rečima:
 
„Primamo sve Svete Sabore po Božjoj blagodati, koji su se sabirali u svako vreme i mesto radi objavljivanja Blagočešća (=Pravoslavlja, prave vere, pobožnosti) I evanđelskog života, koje prima Vaseljenska – Pravoslavna – Crkva. Kojih se pak odrekoše oni Sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše, anatemisaše oni, anatemišemo i mi. Jer mnoge jeresi u razna vremena i leta izmisli đavo i poseja u vaseljeni mnogi kukolj zloverja kroz bezakone načalnike jeresi, koji đavolu služe, s ciljem razorenja i smućenja prave vere, – koje mi proklinjemo i sa njima one koji su izmislili zle zapovesti, i gnušamo se svake nečastive jeresi, a stremimo ka svakom Blagočešću (=pravoj veri, pobožnosti) kojemu nas uče blagoslovene sluge Božje: Proroci, Apostoli i Sveti Oci, kao što i sam Gospod naš Isus Hristos Sin Božji reče“. – To „duhovno učenje“, to jest: vera Pravoslavna, produžuje Sveti Sava, „nije igra niti bezumlje misli čovečijih, nego sveta vera propovedana, na kojoj biše osnovane sve svete istine o Hristu Isusu Gospodu našem, o kome Proroci Svetim Duhom Božjim prorekoše, Apostoli naučiše, Mučenici ispovediše, i svi Sveti očuvaše, i prepodobni Oci besprekorno sačuvaše, kao na nesecivom krajeugaonom Kamenu Crkve – Hristu osnovanu“ (Život Sv. Save od Domentijana).
Eto, tu svetu veru Pravoslavnu, tu svetu Crkvu Pravoslavnu, o kojoj tako apostolski odlučno i svetootački bogomudro govori Sveti Sava, počeli su danas da izdaju mnogi pravoslavni Patrijarsi i Episkopi i Pastiri, a naslednici Svetoga Save, ne samo ne preduzimaju ništa protiv toga, nego čak i sarađuju, i podržavaju, i učestvuju u, avaj! teško je i reći: razrušenju Crkve Božje, Stuba i Tvrđave Istine (1 Tim. 3, 15). Te jedine Svevrednosti roda čovečjeg u svima svetovima. Zbog toga uzbuđene pravoslavne savesti, obraćene Svetim Ocima, i Svetome Savi, žeravično pitaju iz savremene užarene vavilonske peći, i čekaju vaš odgovor o tome na delu.
Pre svega neizbežno je pitanje koje muči svakog savesnog pravoslavca: Zašto je Beogradska Patrijaršija (nikada neću reći: Srpska Pravoslavna Crkva) pod Patrijarhom Germanom stupila u jeretičko udruženje, zvano „Ekumenski savet crkava“, koje sačinjavaju nekih 233 jeresi? I još: Zašto se Patrijarh Pravoslavne Srpske Crkve primio predsedništva nad tih 233 jeresi? – Zaprepašćena, ranjena, udarena posred srca, pravoslavna savest vapije do neba, do iznad neba: O užasa nad užasima! O stida nad svakim stidom! Naslednik Svetih Apostola i Svetih Otaca i Svetoga Save – predsednik saborišta, u kome se na bezbroj načina odriče i sam dogmat o Svetoj Trojici, pa dogmat o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, pa dogmat o Bogočoveku Gospodu Isusu, o Njegovom Vaskrsenju, o Njegovoj Presvetoj Bogomajci, o Sv(etoj) Evharistiji, o Svetim Ikonama, o Jerarhiji, itd. itd. itd.
Evo i drugog pitanja iz savremene užarene vavilonske peći: Šta ste učinili, Bogom postavljeni strojitelji Crkve Hristove, za zaštitu Svetog Pravoslavlja od samoubilačke površnosti i izdajnički neozbiljne delatnosti Carigradskog Patrijarha Atinagore, koji svojim neopapističkim ponašanjem u rečima i delima evo već više od jedne decenije sablažnjava pravoslavne savesti, odriče jedinstvenu i svespasonosnu istinitost Pravoslavne Crkve i vere, priznaje rimske i druge jeresi za ravnopravne sa Istinom, priznaje rimskog Pontifeksa-Maksimusa sa svom njegovom demonski protivcrkvenom gordošću, vratolomno užurbano i površno priprema, po ugledu na Vatikan, nekakav svoj takozvani „Veliki Svepravoslavni Sabor“, ne sa osnovnom evanđelskom i sveto-predanjskom temom spasenja čoveka i sveta, nego sa čisto sholastičko-protestantskom tematikom; i to priprema ga u vavilonskoj kuli savremenog anarhističkog i nihilističkog sveta, a bez učešća stvarnih pravoslavnih ispovednika, nosioca Pravoslavne vere, teologije, predanja, crkvenosti? I još mnoge druge bezumne stvari papistički osiono radi u ime Vaseljenskog Pravoslavlja, koje danas ne može slobodno da zauzme svoj pravilan stav.
A naši najodgovorniji crkveni faktori, svetosavski stražari Pravoslavlja, da li su se obazreli, i oslušnuli, i videli kakve reakcije na sve te njegove dušegubne igre sa verom i Crkvom bivaju od strane pravoslavnih širom sveta: Episkopa, pravih pravoslavnih teologa, monaha, naroda pravoslavnog, a osobito Svetogorskih samopregornih podvižnika? – Ali, ni to još nije sve. Ravnodušnost naše svetosavske Jerarhije ide još dalje, iako apokaliptička neman i s druge strane udara na svetu veru Pravoslavnu. Šta je naša Jerarhija učinila posle judinske odluke Moskovske Patrijaršije o intekomjunijumu s rimokatolicima, donetoj 16/29. decembra 1969. godine nasuprot svim Svetim Dogmatima i Kanonima Pravoslavne Crkve? Tom nečuvenom u istoriji Pravoslavne Crkve i njenog dogmatskog Predanja odlukom u zajedničarenju u Svetim Tajnama sa javnim jereticima vascelo Bogočovečansko telo Pravoslavlja je duboko ranjeno, svi Oci i Sabori porugani, Dogmati i Kanoni Crkve pogaženi, Predanje odbačeno, Istina prezrena, Crkva Hristova – Nevesta Čista povaljana u otrovnu kaljugu jeretika. A mi, šta smo mi kao Crkva na sve to učinili i šta preduzeli? Ništa. Ne odnose li se s toga i na nas reči Sv. Grigorija Bogoslova: „Ćutanjem se izdaje Bog“ i Crkva Božja (Migne patrologia graeca t. 35, sol. 1112).
Ako ikada, u ovom sudbonosnom slučaju, naši Episkopi Bogom postavljeni i prvenstveno pozvani da čuvaju veru, dužni su bili neizostavno zauzeti svetootački ispovednički stav odbrane Pravoslavlja od onih koji njime trguju i vode politiku pod parolom lažno nazvane “ ljubavi“ – jer postoji i lažno nazvana ljubav, kao što postoji i „lažno nazvani gnosis“ – znanje, razum: 1 Tim. 6, 20. Nažalost, oni nisu tako postupili. Naprotiv, oni i sami učestvuju, neki rečima, neki delima i crkvenim aktima, a neki pasivnim stavom u skrnavljenju Istine i prodaji jereticima svetinja Crkve Božije. Nisu li i oni, sledujući odluci te iste Moskovske Patrijaršije o priznanju tajne braka izvršene od strane rimokatoličkog sveštenika, i to isto igranje sa Svetim Tajnama i blagodaću odlukom svojom potvrdili na sednici Arhijerejskog Sabora pre neku godinu? Nisu li još, nasuprot izričitim Kanonima Svetih Apostola i Svetih Otaca – Apost(olski) 45. i 64. Kanon; Laodikijski 32, 33, 34. i 37. Kanon, molili se zajedno sa jeretičkim velikodostojnicima i njihove „blagoslove“ primili po hramovima beogradskim kad su im oni dolazili u „bratske posete“, ili po njihovim zbornicama kad su išli njima? Nisu li neki naši bogoslovi i profesori, valjda iz neznanja, propovedali i propovedaju ne Bogočovečansko, saborno, istinski ikumensko Pravoslavlje, nego „ekumenizam“ protestantskog sinkretizma i eklektizma, u kome od vere Otaca nema ni traga, već sam besplodni evropski humanizam i besomučni evropski antropocentrizam?
Ovo kratko navođenje samo nekih od suštinskih problema Crkve Hristove, moglo bi biti daleko opširnije blagodareći odgovornosti, ili, bolje reći neodgovornosti nekih naših najodgovornijih crkvenih ljudi. No i ovo do sad rečeno, dovoljno pokazuje da oni nisu na putu Svetih Otaca, ne poštuju Svete Sabore, nego gaze Svete Dogmate i Svete Kanone, idući za lažnim duhovima protivnim Duhu Božjem, Duhu Hristovom, Koji Crkvu Pravoslavnu rukovodi i upućuje na svaku istinu (Jn. 16, 13). „O! kako me žalosti, – da rečem i ja sa Svetim Vasilijem Velikim, – to što se napuštaju Kanoni Svetih Otaca i ruši se tačnost (ακρίβεια) crkvena; i bojim se da će takva ravnodušnost postepeno dovesti do potpunog haosa u stvarima Crkve“ (Kanon 89. sv. Vasilija). Pri ovome setimo se strašnih reči Proroka Božjeg: „Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje“ (Jerem. 48, 10). A mi to činimo, i gore od toga. Zato je neophodnije i od najneophodnijeg: da svi navijemo srca svoja neprekidnom molitvom i pokajanjem ka Gospodu, da po velikoj svemilosti Svojoj ne sruči na nas prokletstva s neba sa njihovim strahotama.
Nemojmo se izgovarati sentimentalnim i praznim frazama o „vremenu“, o „duhu vremena“, ili o „duhu ekumenizma“ koji vlada u svetu, ili o “ dijalogu ljubavi“ koji tobož zagreva srca naših savremenika nasuprot dosadašnjim „vekovima mržnje“, ili drugim sličnim licemernim frazama. Takav stav je površan, i neistinit, i ignorantski, i lažan. Lažan je, jer umesto „ljubavi Istine“ (2 Sol. 2, 10), umesto „istinovanja u ljubavi“ (Ef. 4, 15), umesto ljubavi ka Istini Bogočovečanskoj, protagonisti spomenutih šturih fraza „hode kao neznabošci u praznosti uma svoga“ (Ef. 4, 17) i dave se u mrtvom moru evropskog lakomislenog čovekopoklonstva i čovekougađanja. Rezultat je toga? Ne prosvećivanje zabludelih van Crkve jeretika, i povratak ka „veri Istine“ (2 Sol. 2, 13), već opšta indiferentnost u veri i bljutavi sinkretizam. Taj stav je i ignorantski i drzak, jer odriče da su u prošlim vekovima života i rada Pravoslavne Crkve živeli i delali Svetitelji Božji, prepuni ljubavi Božje i istinskog čovekoljublja, te ili optužuju Oce – Svetitelje Božje, da su živeli u mržnji, ili sebe sama ističe da ima, tobož, veću ljubav od Svetitelja Božjih. Međutim svetootačko, i od Apostola nasleđeno merilo ljubavi prema ljudima i odnosa prema jereticima, potpuno je Bogočovečansko, i bogonadahnuto je izraženo u sledećim rečima Sv. Maksima Ispovednika: “ Ja ne želim da se jeretici muče, niti se radujem njihovom zlu, Bože sačuvaj! nego se većma radujem i zajednički veselim njihovom obraćenju. Jer šta može vernima biti milije nego da vide da se rasturena čeda Božja saberu u jedno (Jn. 11, 52). Ja nisam toliko pomahnitao da savetujem da se nemilost ceni više nego čovekoljublje. Naprotiv, savetujem da treba sa pažnjom i iskustvom činiti i tvoriti dobro svima ljudima, i svima biti sve kako je kome potrebno. Pritom, jedino želim i savetujem da jereticima kao jereticima ne treba pomagati na podršku njihovog bezumnog verovanja, nego tu treba biti oštar i nepomirljiv. Jer ja ne nazivam ljubavlju nego čovekomržnjom i otpadanjem od božanske ljubavi kad neko potpomaže jeretičku zabludu, na veću propast onih ljudi koji se drže te zablude“ (PG t. 91, 465).
Neevanđelski je, dušegubno je takođe, izgovarati se sličnim ponašanjem drugih ravnodušnih Patrijaraha i Episkopa danas. Jer, po rečima Sv. Otaca, nerad i nemar i svako uopšte grešenje, osobito o veru, ma koliko imalo saučesnika, ne postaje od toga manjom greškom. Nemarnost i ravnodušnost, neznanje ili izdajstvo drugih nikada ne može biti izgovor za Episkope – Apostolske naslednike u Crkvi Hristovoj, postavljene zato da čuvaju Istinitu veru i Crkvu, kojom se jedino može spasti narod Božji i ući u Carstvo Božje. Znajmo i u snu i na javi da, po bogomudrim i apostolskim rečima Poslanice Istočnih Patrijaraha: „sam crkveni narod jeste čuvar pravoslavne vere i predanja“ (Poslanica 1848. god., par. 17). Nemojmo da se desi da taj još verujući narod Božji jednoga časa dođe do toga da današnje Episkope ne priznaje više za nosioce i čuvare apostolsko-svetootačke vere, kako je to znao činiti pravoslavni narod mnogo puta u svojoj krstonosnoj istoriji. U mutnim i mrtvim vodama „ekumenizma“, u koje su neki od njih zagazili, retko se ko od pravoslavnih održao a da ne počne tonuti u jeresi nepravoslavlja i zloslavlja. No znajmo za sva vremena i na svu večnost: niko ne može ostati u Crkvi Hristovoj Pravoslavnoj ne držeći se blagočestivog bogočovečanski sabornog puta Svetih Otaca i Ispovednika Pravoslavlja. Setimo se evanđelskog pravila Svetog Grigorija Palame, izrečenog u pismu Patrijarhu Antiohijskom Ignjatiju 1345. godine, kada je ovaj odstupio od pravoslavnog učenja: „Oni koji su od Crkve Hristove, oni su i od Istine; a oni koji nisu od Istine, ne pripadaju ni Crkvi Hristovoj… Jer mi smo naučili da Hrišćanstvo merimo ne po licima, već po istini i po tačnosti vere, (Συγγράμματα t. II, Solun 1966, str. 627). Ovo, vekovima isprobano i svestrano potvrđeno pravoslavno pravilo Sv. Grigorija Palame, jeste svagdašnje pravilo Crkve Pravoslavne i Ispovednika pravoslavnih i naroda Božjeg pravoslavnog od Svetih Apostola do danas, pa će blagodaću Božjom i silom Božjom biti i od danas do veka.
 
2. Ali, avaj! Odgovornošću naših Pastira crkvenih, taj isti pravoslavni narod Božji u našoj Crkvi podeljen je i pocepan. Nikada u vasceloj istoriji svojoj Srpska Crkva nije doživljavala tako strahotnu tragediju kao danas sa dva dušegubna raskola, stvorena za vreme patrijarhovanja i episkopstvovanja sadašnjeg našeg episkopata. I dušu razdire pitanje: a naš episkopat šta je učinio da ih otkloni da ne dođe do njih, šta čini da ih nestane, te da pocepana riza Hristova u Srpskoj Crkvi ponovo bude uceljena i narod Božji izmiren i sjedinjen? Umesto crkvenog mirenja za jedne i crkvenih kanonskih lekovitih sankcija za druge, on je pribegao samoopravdanju i svaljivanju krivice na druge. A kroza sve to vrši se strašni pokolj srpskih duša na radost neprijatelja Božjih i naših.
Raskol u Srpskoj Crkvi? Gle smrt i pakao idu za ovim raskolom, i halapljivo proždiru srpske duše. O, da gozbe demonske, gozbe antihristovske! po prvi put priređene u hiljadugodišnjoj istoriji Srpskoga naroda. Cinički su pogaženi Sveti Dogmati i Sveti Kanoni Pravoslavne Crkve. O, greha, koji se, po svetim rečima Svetog Zlatousta, ni mučeničkom krvlju oprati ne može. „Ništa tako“, veli Sveti Zlatousti Učitelj vaseljene, „ne razgnevljauje Boga kao cepanje Crkve… Ni krv Mučeništva ne može izgladiti takav greh“ (RG t. 62, 85). Kroz raskol natutkane su na Srpski narod sve apokaliptičke hristoborske zveri. „Pocrne sunce i nebo“ nad kukavnim rodom Srpskim. O, da neviđenog pokolja srpskih duša, naročito u Americi gde se zbog raskola Srbi: i svađaju, i biju, a često i krv prolivaju.
 
3. „Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“ (DAp. 5, 29). To je duša, to srce Pravoslavne Crkve; to njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi, i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima, – to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad meri lima.
To Sveevanđelje je suština svih Svetih Dogmata i svih Svetih Kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim ljudima, nikakvim vlastima, nikakvim režimima, niti praviti kompromisi ni sa ljudima ni sa demonima.
„Pokoravati se Bogu većma nego ljudima“, – to je ustav Pravoslavne Crkve, njen večni i neizmenljivi Ustav – Sveustav, njen večni i neizmenljivi Stav – Svestav. To i prvi odgovor njen prvim goniteljima Crkve (DAp. 5, 17-42); a to njen odgovor i svima goniteljima njenim kroza sve vekove, do Strašnoga Suda. Za Crkvu je Bog uvek na prvom mestu, a čovek, a ljudi uvek na drugom mestu. Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga ili Njegovog zakona. No čim istupe protiv Boga ili Njegovog zakona, Crkva tada mora ostajati uz Boga, i Njegov zakon i volju otstojavati evanđelskim sredstvima. Ne radi li tako, zar je Crkva? i predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto – izdajstvo Crkve Hristove.
Vlast je u načelu od Boga (Rm 13, 1-6): i hijerarhija vrednosti i hijerarhija poretka je od Boga. Zato se u načelu treba pokoravati vlasti kao regulatoru i kao održavaocu tog bogodanog i božanskog poretka u svetu. Inače se pada i zapada u bezvlašće, u anarhiju.
Vlastima se treba pokoravati sve dok odražavaju božanski poredak u svetu, dok su „sluge Božje“, i kao sluge Božje. Pokoravati se vlastima zato što kao sluge Božje nose mač kojim kažnjavaju zlo a štite dobro. Pokoravati se vlastima zato što su sluge Božje „strah zlim delima“, a ne dobrim. No kada su vlasti strah dobrim delima, kada vlasti gone Božje dobro, i Najveće Dobro i Svedobro ovoga sveta – Gospoda Hrista, i time Njegovu Crkvu, onda je sveta i neizostavna dužnost Crkve: svetim evanđelskim sredstvima odstojavati Gospoda Hrista, Bogočoveka, i slobodu kojom nas On oslobodi (Gal. 5, 1). Nikada se hrišćanin ne sme većma pokoravati ljudima nego Bogu, naročito ljudima koji su protiv Boga istinoga i protiv Njegovog Evanđelja.
Takvo je evanđelsko, apostolsko, svetomučeničko, svetootačko, pravoslavno učenje o prirodi i vrednosti vlasti. Takvo je sveto i nepogrešivo učenje Pravoslavne Crkve Hristove o tome, takvo od početka do sada, i od sada pa kroza sve vekove vekova. Svedoci toga? – Svi Sveti Apostoli, svi Sveti Oci, svi Sveti Mučenici i Novomučenici. Svi su ovi Svetitelji živo ovaploćenje i besmrtno oličenje presvetog Sveevanđelja Pravoslavne Crkve: „Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“. Svaki se od njih svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom držao tog božanskog Sveevanđelja. I zato su svi i bili mučeni, zlostavljani i ubijani od bogoboračkih vlastodržaca kroz vekove.
A mi? Mi očigledno gazimo ovo Presveto Sveevanđelje. Naš sadašnji episkopat i ne sledi u tome Svete Oce, i na taj način gubi ne samo sebe i svoju dušu, nego i duše svih nas svega naroda Božjeg. Zaklanjamo li se za drugu zapovest Spasovog Sveevanđelja: „Podajte ćesarevo ćesaru, i Božije Bogu“ (Mt. 22, 21), da bi opravdali svoje pagubno čovekougodništvo, dokaz je da ovu zapovest nismo apostolski i svetootački ni shvatili ni razumeli ni bogočovečanski u životu primenili.
„Caru carevo – Bogu Božije“: To je evanđelska koegzistencija Crkve i države, određena i propisana samim bezgrešnim i sveznajućim Gospodom i Spasiteljem Hristom. Zato za Crkvu neizmenljivo i večito obavezna. Caru: harač, novac, na njemu lik carev (Mt. 22, 19-21). A Bogu? – i dušu i telo: jer na duši i u duši lik Božji, i na telu i u telu preko duše, jer telo živi bogolikom dušom i nosilac je bogolike duše. Sve što je bitno u čoveku, i u duši i u telu, sve je Božje, i ljudi nisu svoji, već uvek i po svemu tvorevina Božja i imovina Božja (1 Kor. 6, 19-20). Da, da, da: i duša i telo pripadaju Bogu: – večnosti, večnom životu: =Večnoj Istini, Večnoj Pravdi, Večnom Razumu, Večnom Smislu. Stoga se Božje ne sme žrtvovati radi carevog. Prvenstvo i tu uvek pripada Bogu.
U Bogočoveku i Njegovom delu i telu – Crkvi: Bog uvek na prvom mestu, a čovek na drugom; uvek se sve rešava Bogom, a ne čovekom. To je Vaseljenske Crkve i svevrednost i svemerilo. Zato se svakom problemu Crkve pristupa: „sa strahom Božjim, verom i ljubavlju“. Crkva je Bogočovečanski organizam, pa onda organizacija. Ona – telo Bogočoveka: zato se u njoj sve mora prvo gledati i videti i meriti Bogom, pa čovekom; i onda čovekom iz Bogočoveka. Nikada samo čovekom, nikada „po čoveku“. Stoga: uvek, uvek, uvek: „Bogu se treba većma pokoravati nego čoveku, nego ljudima“. Kada je to u pitanju, onda se i Prvovrhovnom Apostolu Petru – „u oči protivstaje“ (Gal. 2, 11-14). Tu je u večno neizmenljivoj važnosti bogonadahnuto apostolsko načelo i metod delanja Crkve: „Nađe za dobro Duh Sveti i mi“ (DAp. 15, 28): prvo Duh Sveti pa mi: mi iza Duha Svetog i u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim. Uvek vođeni i rukovođeni duhonosnim Apostolima i duhonosnim Ocima.
„Bogu Božje – caru carevo“: – to je evanđelski princip koegzistencije = sapostojanja između Crkve i države. Jasno je: Crkva mora u svakom režimu, pa i u bezbožničkom, naći svoj modus vivendi (=način življenja): ali uvek u duhu i granicama evanđelskog principa koegzistencije: „Bogu Božije, caru carevo“. Ne mešati se u unutrašnje stvari Crkve: ne dirati njene večne i svete evanđelske dužnosti i prava. Ili sapostojanje Crkve i države, ili stradanje Crkve od gonitelja, koji odriču i gone Boga i što je Božje, a nameći anti Boga i anti Božje. A sve to pod vrhovnom kontrolom Sveevanđelja: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima“. Ako toga nema, onda Crkvi kao jedini evanđelski to modus vivendi ostaje: stradati za Gospoda Hrista, trpeti, zlopatiti se, i tako se boriti za osnovna prava vere i savesti i duše. A goniteljima apostolski odgovoriti: „Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo nego li Boga“ (DAp. 4, 19)? Uvek zauvek mi zajedno sa svima bogonosnim Apostolima, i svima Svetim Mučenicima, i svima Svetim Ispovednicima, i svima Svetim Ocima neustrašivo ispovedamo i gromoglasno propovedamo večno Sveevanđelje Bogočoveka Gospoda Hrista i Njegovog Bogočovečanskog Tela – Crkve: „Bogu se treba većma pokoravati nego li ljudima“.
Preosvećeni Oci, zašto smo postali zečji rod? Gde je sloboda kojom nas Gospod Hristos oslobodi? (Gal. 5, 1): sloboda od greha, sloboda od smrti, sloboda od zla, sloboda i od samog tvorca zla – đavola. Ta Gospodom Hristom mi smo jači od svakoga greha, od svake smrti, od svakoga zla, i od svakog đavola. Gore imajmo srca! „Vera je naša pobeda koja pobedi svet“ (1 Jn. 5, 3): i sve u svetu. A kada je verom našom Vaskrsli Gospod s nama, onda su s nama i sve božanske sile Njegove: s nama je svepobedna vera Njegova, i ljubav Njegova, i blagodat Njegova, i sve sile i vrline Njegove. A kada je On – Bog s nama, ko će na nas? Ko će nas rastaviti od ljubavi Božje? nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? Ili mač? No u svemu tome mi pobeđujemo Onim Koji nas je zavoleo. Jamačno znam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može nas razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rm. 8, 31-39).
Svedoci su toga svi Svetitelji Božji, od prvog do poslednjeg. Da spomenemo samo nekoliko njih. Evo kao prvog Svetog Vasilija Velikog, Episkopa, Učitelja vaseljene, neustrašivog Ispovednika.
Na pretnje oduzimanjem imovine, progonstvom i smrću od strane carskog namesnika Modesta, Sv. Vasilije Veliki odgovara: „Ne možeš oduzeti imanje od onoga koji ništa nema, osim ako su ti potrebne moje vete haljine i ono malo knjiga, što predstavlja sve moje imanje. A progonstva se ne plašim, … jer je sva zemlja Gospodnja, na kojoj sam ja došljak i prolaznik. Mučenja se takođe ne plašim…, jer smrt će me samo brže približiti Bogu, za Kojeg živim i Kojemu služim“. Na čuđenje carskog namesnika da mu “ niko do sad nije sa takvom smelošću odgovarao“, Sv. Vasilije dodaje: „Nije ti se, valjda, još desilo da se sretneš sa Episkopom. Znaj, namesniče, mi u svemu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kada neko hoće da nam uzme Boga i pravdu Njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga“. Najzad Modest reče: „Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje“. – Sveti Vasilije odgovori: “ Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči“ (kod Sv. Grigorija Bogoslova, RG t. 36, sol. 5601).
Neustrašivi ispovednik Istine, Učitelj vaseljene, Sveti Jovan Zlatoust govori izaslanicima carice Evdoksije: „Neka se ljuti carica koliko hoće, no ja neću prestati da govorim istinu. Jer bolje mi je da razgnevljujem ljude nego Boga; i kad bih ljudima ugađao, ja ne bih bio sluga Hristov“ (Gal. 1, 10).
Mnogostradalni Ispovednik Pravoslavlja, Sveti Maksim blagovesti: “ Ja ne mogu žalostiti Boga ćutanjem o onome što je Bog zapovedio da govorim i ispovedam… Rado pristajem na sve što mi car naredi, ako to nije protivno Bogu, i ne škodi večnom spasenju duše“ (PG t. 90, sol. 124 i 161).
Sunčani svetilnik Pravoslavlja, Sveti Jovan Damaskin gromoglasi: „Ne pripada carevima da postavljaju zakone Crkvi. Jer šta veli Božanski Apostol: „Bog postavi u Crkvi prvo Apostole, drugo Proroke, treće Pastire i Učitelje na usavršavanje Crkve“ (1 Kor. 12, 28), a nije rekao i careve… Nama nisu reč Božju propovedali carevi, nego Apostoli i Proroci, Pastiri i Učitelji… Carevima pripada staranje o civilnim stvarima, a crkvene stvari i poredak pripadaju Pastirima i Učiteljima. Inače će, braćo, biti po sredi razbojnička uzurpacija… Mi te, care, slušamo u žitejskim stvarima, u porezama i dažbinama i trgovini, u onome nad čim ti imaš vlast, a u stvarima crkvenog poretka mi imamo Pastire, koji su nam govorili reč Božju i koji su doneli crkvene zakone i poredak. Nećemo da pomeramo večne granice koje su postavili Oci naši, nego ćemo se držati Predanja kao što smo primili. Jer ako zdanje Crkve počnemo i u nečem malom rušiti, onda ćemo postepeno i sve srušiti“ (RG t. 94, sol. 1297).
Bogozračno sunce Pravoslavne Istine, heruvimski revnitelj Pravoslavne Vere, presveto oko Crkve, Sveti Simeon Novi Bogoslov, iguman, u prisustvu mnogih velikaša govori u oči svome nadležnom episkopu, patrijarhu Carigradskom, koji ga je nevina poslao u progonstvo i goni ga podmuklo i lukavo: „Pristani da nas učiš saglasno Svetom Pismu, sledeći ranijim Svetim Ocima, i mi ćemo te primiti kao ravnog Apostolima, i bićemo zemlja i prah pod tvojim svetim nogama; i da budemo gaženi tobom, smatraćemo to za posvećenje, za hirotoniju. I ne samo to, nego ćemo tvoja naređenja ispunjavati do smrti. Ali ako ti nećeš da nas učiš tako kako bi nas pobudio da se pokoravamo tvojim naredbama, … u tom slučaju mi ne možemo ništa drugo reći do ono što i učenici Hristovi: Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima (DAp. 5, 29)“ (Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου od Nikite Stitata, izd. Roma 1928).
Takav je stav, takav put, takva Istina Pravoslavne Crkve Hristove od Svetih Apostola do danas, i od danas pa sve do završetka sveta zemaljskog. Na račun tog stava, tog puta, te Istine, ne smeju se praviti ni ustupci, ni kompromisi, ni odstupanja. I to ni od koga, pa ni od samog Vaseljenskog Sabora, ako bi se sastao.
4. Goreći i sagorevajući u požaru spomenutih problema, mi ustvari gorimo u požaru bogoodstupništva. Na svima stranama narod Božji Svetosavski, sagoreva do pepela u požaru našeg bogoodstupništva. O, koliko je danas stotina hiljada u svetosavskom rodu Srpskom nekrštenih, nevenčanih, neopojanih! A mi? Šta mi činimo da taj i takav neviđeni pomor Srpskih duša zaustavimo? Pogrebni lelek prolama naše savesti, i mi iz srca svetosavskog svebola pitamo: otkuda sve to u nas? Otuda što smo napustili apostolski put Svetih Otaca. I naša je dužnost, naša pravoslavna svedužnost, da sebe ispovedimo kroz sveta usta Svetog Maksima Ispovednika: „Teško nama nesrećnicima, jer napustismo put Svetih Otaca i zato smo pusti od svakog dela duhovnog“ (PG t. 90, sol. 932). Ovu svetu ispovest izrekao je Sveti Ispovednik u sedmom veku, u vreme progona Pravoslavne vere i Crkve od strane jeretika i ćesara, premda je sam Sveti Maksim najvernije sledio put Svetih Otaca. A mi? Budimo iskreni i do kraja dosledni apostolsko-svetootačkoj logici i savesti i misli, i evanđelski verno postavimo dijagnozu naših mnogobrojnih bolesti:
U svojoj hiljadugodišnjoj istoriji Srpska Pravoslavna Crkva nije nikada bila teži bolesnik nego što je danas; bolesnik na samrtničkom odru, u agonijskom ropcu. Treba ga odmah najhitnije lečiti. A lekar – svelekar postoji; lek – svelek postoji. To je Bogočovečanski put Svetih Apostola i Svetih Otaca; a za njima i sa njima Svetih Srpskih Bogougodnika, sa Svetim Savom na čelu. Bez ovog leka – sveleka, svi ostali lekovi su bespomoćni flasteri.
Kakav pomor kosi duše naše dečice, i naše omladine bez pravoslavne nastave. Kakve duhovne smrti pustoše naš pravoslavni narod koji nije prosvećen pravoslavno i svetootački. O svojoj veri Pravoslavnoj i životu i putu svetootačkom on skoro ništa ne zna, te stoga tako lako i postaje plen raznovrsnih sektanata, koji se sve više i nesmetano šire po zemlji Svetoga Save. Žalosno je takođe što naši bogoslovi, i oni u bogoslovijama i oni na fakultetu, ne znaju svetootački put u veri i u životu, u crkvenoj delatnosti i crkvenoj organizaciji, u pravoslavnoj Dogmatici i Etici, u pravoslavnoj Eklisiologiji, u pravoslavnom liturgičkom i duhovnom životu; jednom rečju: u svima oblastima Bogočovečanskog pravoslavnog crkvenog bića i postojanja, pravoslavne aksiologije i kriteriologije. A kako bi ta jadna deca i mogla znati taj pravoslavni, apostolsko-svetootački put, kada ga se mi pastiri crkveni ne držimo, to se od nas ne mogu njemu ni naučiti, niti se na nas ugledati? Zato je prva i poslednja potreba naša danas: vratiti se na pravoslavni put Svetih Otaca u svakom pogledu i na svakom poprištu crkvenog života i rada. Jer jedino sveceli povratak na Bogočovečanski put Svetih Apostola i Svetih Otaca, i sa njima i Svetih Srpskih Bogougodnika, to jest povratak na njihovu besprekornu Pravoslavnu veru u Bogočoveka Hrista, na njihov blagodatni život u Crkvi Duhom Svetim, na njihovu slobodu u Hristu kojom nas Hristos oslobodi (Gal. 5, 1), na njihovo blagodatno iskustvo u Duhu Svetom, na njihove Bogočovečanske svete vrline. Samo to, i samo to može nas kukavne i jadne spasti i osloboditi robovanja raznim čovekougodništvima i čovekosluženjima, i sprati mnoštvo dosadašnjih grehova naših. Jer to robovanje je ravno idolopoklonstvu, ravno služenju lažnim idolima našeg anarhističko-nihilističkog veka. Inače, bez apostolsko-svetootačkog puta, bez apostolsko-svetootačkog odlučnog idenja za Jedinim Istinitim Bogom u svima svetovima, i služenja Jedinom Istinitom i Živom Bogu – Bogočoveku i Spasitelju Hristu, Glavi Crkve Pravoslavne, sigurno ćemo potonuti u mrtvom moru evropskog kulturnog idolopoklonstva, i umesto Živom i Istinitom Bogu služićemo lažnim idolima ovoga sveta, u kojima nema spasenja, nema vaskrsenja, nema oboženja za tužno biće što se čovek zove.
Izbavljeni Bogočovekom Gospodom Hristom od idolopoklonstva u svima njegovim izdanjima, evo šta nam poručuju i u amanet ostavljaju Sveti Oci Svetih Sedam Vaseljenskih Sabora kao jedini Pravoslavni put, put Bogočovečanski, kojim treba neustrašivo ići kroz sve istorijske tmine i pomrčine ovoga veka i sveta:
„Sveti Oci naši, ispunjujući božansku zapovest Boga i Spasa našega Isusa Hrista, nisu svetiljku božanskog znanja koju im je On dao sakrili pod poklopac, nego su je postavili na svetnjak najkorisnijeg učenja, da bi svetlela svima u kući, to jest svima koji slave Boga u Pravoslavnoj Vaseljenskoj Crkvi, kako se ne bi niko od onih koji pravoslavno (εΰσεβώς) ispovedaju Gospoda spotakao nogom o kamen jeretičkog zloverja. Jer Sveti Oci izgone napolje svaku jeretičku zabludu i odsecaju trule udove, ako su ovi neizlečivo bolesni; i, imajući lopatu u svojim rukama, oni očišćuju gumno, i pšenicu, to jest hranljivu reč, koja potkrepljuje srce čoveka, sabiraju u žitnicu Pravoslavne Vaseljenske Crkve, a plevu jeretičkog zlog učenja izbacuju napolje i sažižu ognjem neugasivim… I mi, držeći se na svaki način dogmata i dela tih istih Bogonosnih Otaca naših, propovedamo jednim ustima i jednim srcem, niti šta dodajući, niti šta oduzimajući od onoga što su nam oni predali, nego se u tome utvrđujemo i ukrepljujemo, i tako ispovedamo, tako učimo, kao što su Šest Svetih Vaseljenskih Sabora odredili i potvrdili. I mi verujemo… da „nas je spasao ne posrednik, niti anđeo, već sam Gospod“ (Is. 63, 9), i Njemu sledujući i Njegov glas usvajajući, mi veleglasno kličemo: ni sabor, niti carska vlast, niti zavera bogoprokletih, nisu spasli Crkvu od idola, kao što je takve gluposti izmislio jevrejski Sinedrion, nego je samo Gospod slave – Ovaploćeni Bog spasao i oslobodio Crkvu od idolopokloničke zablude. Stoga: Njemu slava, Njemu blagodat, Njemu blagodarnost, Njemu hvala, Njemu veličanstvo, jer je iskupljenje – Njegovo, spasenje Njegovo, pošto jedini On ima moć da potpuno spase, a ne niko drugi od bednih zemaljskih ljudi… Tako dakle: kao što su Proroci videli, kao što su Apostoli naučili, kao što je Crkva primila, kao što su Učitelji odogmatili, kao što se vaseljena saglasila, kako je Blagodat zablistala, kako se Istina dokazala, kako je laž prognana, kako se Premudrost smelo javila, kako je Hristos potvrdio, – tako mislimo, tako govorimo, tako propovedamo Hrista Istinitog Boga našeg… To je vera Apostolska, to je vera Otačka, to je vera Pravoslavna! ta vera utvrdi vaseljenu“ (Akta Sv. Sedmog Vaseljenskog Sabora, sednica 4, i Sinodikon Pravoslavlja).
 
Nedostojni arhimandrit
Dr. Justin Popović
Duhovnik Manastira Ćelije
 
O Svetom Savi, 1971.
Manastir Ćelije
Valjevo
 


 
NAPOMENE:

  1. Rukopis, pisan najpre svojeručno, a zatim prekucan (na 17 strana), sa svojeručnim potpisom i datumom: „O Sv. Savi 1971, u man. Ćelije“. – U Avinoj arhivi – neizdavano. Radi jasnoće, dajemo i sve uvodne tekstove (anonimna dopisnica, i akt Sv. Sinoda). – Prim. prir.

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 89. strane 628-646.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

Jedan komentar

  1. A sta bi nam tek sada otac Justin rekao!!!Gospode pomiluj.Rekoše ćutanjem se izdaje Bog,evo ja više ne mogu da ćutim.Protiv svega sam onoga protiv čega su i Sveti oci.Evo i taj nesrećni ekumenizam uzima danka.Čitavim bićem mojim sam protiv njega.Jer mi je mojoj duši stran.A gledajući i čitajući svaki dan izjave i susrete i pretnje sudovima zemaljskim sve mi je bljutaviji.Neka bi molitvama naših svetih otaca ostali u vjeri pravoslavnoj do kraja ovog svijeta i vijeka.Praštajte.Grešna sluškinja Božija Marijana

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *