NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

O BOLESNOJ VERI NEKAD I SAD

Živimo u doba ravnodušnosti, koje napor poznanja i izbora puta ka Bogu zamenjuje stavom da su sve religije podjednako dobre, zato što sam ja prema njima podjednako ravnodušan. Ali, religije mogu i moraju da se porede, i ne može se, pod izgovorom „verskih sloboda“, dopuštati svaka vrsta ludila maskiranog kao „religija“.
Ne treba zaboraviti da je i ljudožderstvo imalo svoje „religiozne razloge“! Tako su, na primer, u čast boga Teskatlipoka u starom Meksiku žrtvovali mladića koji je za to godinu dana pripreman, živeći u raskoši i predstavljajući samo božanstvo. Zatim su mladića ritualno jeli. Tlaloku su žrtvovali mušku decu, a boginji Centeotl devojčice! Visoka actečka civilizacija je bila poznata po kultu ljudskih žrtava. Na žrtvenicima su živim ljudima vadili srca, a pre dolaska Španaca car Montezuma je bogovima ponudio živote 20000 zarobljenika. I sve je to, naravno, „religija“; i sve to, naravno, ima svoju „teologiju“.
Pred nama je nekoliko tekstova o raznim vrstama bolesih vera sa kojima se čovek suočavao kroz vekove. Primeri „starca sa planine“, Šabataja Cvija, kineskog lažnog mesije i „mormonskog otkrivenja“ tu su da nam pokažu neke od mehanizama manipulacije u religijskom ključu: članak o bogumilima u Srbiji i judejstvujućima u Rusiji pokazuju nam da se Srednji vek vratio, i da sekte ponovo na isti način žele da razore pravoslavne narode; na kraju, srećemo se sa ubilačkim i samoubilačkim sektama XX veka: od „Hrama naroda“ do „Vrata raja“. Pojava takvih apokaliptičkih grupacija poprima razmera pandemije, i biće jako opasno ako prodre i na naš duhovni prostor.
Čitajući ove tekstove, razmišljajmo i upoređujmo.
Jer, zaista, nije sve što se kao „božansko“ predstavlja Božanskog porekla.

Od „Starca sa planine“ do „Knjige Mormon“

1) U delu Marka Pola „Milion“, punom opisa putovanja po Bliskom i Dalekom Istoku, svetski putnik svedoči da je u kraju Miliče čuo povest o Alaodinu, Starcu sa planine, koji je živeo u tvrđavi Alamut, i bio šef islamske sekte ismailovaca ili asasina. Podigavši u tvrđavi jedan prekrasan vrt, pun raskošnih palata, slatkog voća i cevi kroz koje je tekla voda, med i vino, kao i devojaka izuzetne privlačnosti, veštih pevačica i plesačica (sve prema muhamedanskom opisu raja), on je oko sebe okupio grupu mladih Saracena – ubica, kojima je rekao da on gospodari ključevima raja i da će dženet biti njihov ako ga slušaju. Dečake je vaspitavao da budu ubice u Alahovo ime, i to od njihove dvanaeste godine. Kada je hteo da ih odvede u veštački raj, naređivao je da im daju opijuma (hašiša – odatle ime „asasini“, što znači „hašišari“), koji je mladiće uspavljivao. Budili su se u „dženetu“, i uživali sa hurijama (bar su oni mislili da su to hurije, kakve je Muhamed opisao), jeli i pili do mile volje. Posle izvesnog vremena ponovo su ih uspavljivali i vraćali natrag u dvor Starca sa planine, pred kojim bi se, razočarani što su napustili takve miline, budili i odmah padali na kolena, smatrajući ga velikim prorokom i moleći ga da ih natrag vrati. On im je to obećavao, ali su, zauzvrat, morali da ubiju nekog od političkih protivnika Starca sa planine, što su fanatični mladići, opijeni „dženetom“, rado činili, tako da su u strahu od ovog Starca bili mnogo lokalni vladari. Njegovu tvrđavu 1277 uništio je gospodar istočnih Tatara, posle čega sekta (bar zvanično) prestade da postoji.
2) Godine 1666 Jevreje čitave Evrope obuzelo je oduševljeno osećanje da se Mesija, oslobodilac Izraila, javio u maloazijskom gradu Smirni, i da će uskoro sve neprijatelje Jevreja pokoriti pod svoje noge. Ime mu je bilo Šabataj Cvi, i bio je sin pilićara; znao je da mrmlja delove iz Kabale i verovalo se da je „On, i niko drugi“. Čak iz Škotske i Poljske, iz Beča i Pariza, hitali su Jevreji da se poklone svom novom vođi, koji je ukaze potpisivao sa „Ja, Gospod vaš, Bog, Šabataj Cvi“. Oženio se bludnicom Sarom, koja je, tobož, imala otkrivenje da će biti Mesijina žena; venčao se sa Mojsijevim Petoknjižjem; na kraju, otišao je u Stambol da se proglasi za cara. Nekako je uspeo da ga primi veliki vezir, koji mu je ponudi alternativu: ili glava ode, sabljom odsečena, ako je rešio da se i dalje pretvara da je Mesija; ili će ostati u životu ako primi islam i odrekne se judejske vere. Cvi se, ni pet, ni šest, opredelio da postane muhamedanac; dobio je i posao, da čuva tursko kupatilo. Mnogi Jevreji su se duboko razočarali, ali bilo je fanatika koji su i dalje verovali da je reč o izbavitelju, jer, eto, samo on može da učini takav nedoličan postupak, zato što je „mesija“ sa „one strane dobra i zla“. Ovi Cvijevi sledbenici, šabatijanci, predvođeni izvesnim Frankom, bili su poznati po razvratu i svim mogućim sumanutostima, kojima su se predavali verujući da će, čineći zlo, iscrpsti količinu zla u svetu, i približiti pobedu dobra.
3) 1848 godine u Kini se pojavio „božanski spasilac“, propali student Hung-Hsi-Cung, iz Južne Kine. Pročitavši loše preveden hrišćanski katihizis i imajući neko viđenje koje ga proglasi osloboditeljem, Cung pozove narod na ustanak protiv mandžursko-tatarskih careva, koji su tlačili Kineze. Gospoda ga nazivaju „kraljem prosjaka“, ali narod hrli za njim, nazivajući ga „nebeski kralj“. Osniva carstvo Tajpinga, koje obuhvata skoro polovinu stanovništva Kine. Sebe je nazvao „Sinom Božjim“, „mlađim Hristovim bratom“. U početku je propovedao skromnost i siromaštvo, ali čim je osvojio Nanking, povukao se u ložnice dvora sa mnogim ljubavnicama. Dok su oduševljene mase ginule za njega, on je jeo, pio i bludničio do smrti. Fanatični sledbenici su, pošto je „kralj prosjaka“ ubijen, tvrdili da je Bog Svog „mlađeg sina“ uzeo sebi, i vera u njega trajala je još izvesno vreme.
4) Sekta sledbenika jednog smutljivca, Džozefa Smita, danas je jedna od najbogatijih u svetu; reč je o mormonima, koji imaju svoj grad Solt Lejk Siti, i propovedaju veru po čitavom svetu. Džozef Smit je, tobož, otkrio nekakvu „Knjigu Mormon“, kao dopunu Bibliji. Knjigu je našao sam Smit, zapisanu na zlatnim tablicama, u doba kad je Isus, posle vaskrsenja, „posetio Ameriku“. Te zlatne ploče nikad niko nije video, osim Smita. Trojica njegovih učenika, koja su ga molila da im pokaže kovčeg sa zlatnim tablicama „Knjige Mormon“, ugledala su, na svoje razočarenje, praznu škrinju – nikakvih tablica tamo nije bilo. Rekli su: „Brate Džozefe, gde su zlatne ploče? Mi ništa ne vidimo!“. On ih je izgrdio i rekao im: „O, vi, malodušnici, nevernici! Na kolena i molite se Bogu, jer vi još nemate vere!“. Sledbenici su ga poslušali, nekoliko sati se „molitveno“ pripremali i kad su pogledali – zlatne ploče su, najzad, „videli“! I postali su propovednici mormonizma.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *