NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

VASIONSKA MAJKA – CRKVA
Veličanstvena i progonjena

„1. I znak veliki pokaza se na nebu: žena obučena u sunce, i mesec pod nogama njenim, i na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda.
2. I beše trudna, i vikaše od muke, i mučaše se da rodi.
3. I pokaza se drugi znak na nebu, i gle, velika crvena aždaha, koja imaše sedam glava, i deset rogova; i na glavama njenim sedam kruna;
4. I rep njen odvuče trećinu zvezda nebeskih, i baci ih na zemlju. I aždaha stajaše pred ženom koja šćaše da se porodi, da joj proždere dete kad rodi.
5. I rodi muško, sina, koji će pasti sve narode s palicom gvozdenom, i dete njeno bi uzeto k Bogu i prestolu njegovu.
6. A žena uteče u pustinju gde imaše mesto pripravljen od Boga, da se onamo hrani hiljadu i dvesta i šezdeset dana.
7. I posta rat na nebu. Mihailo i anđeli njegovi udariše na aždahu, i bi se aždaha i anđeli njeni.
8. I ne nadvladaše, i više im se ne nađe mesta na nebu.
9. I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koji vara sav vasioni svet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom.
10. I čuh glas veliki na nebu koji govori: sad posta spasenije i sila i carstvo Boga našega, i vlast Hrista njegova; jer se zbaci opadač braće naše, koji ih opadaše pred Bogom našim dan i noć.
11. I oni ga pobediše krvlju Jagnjetovom i rečju svedočanstva svoga, i ne mariše za život svoj do same smrti.
12. Zato veselite se nebesa i vi koji živite na njima. Teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima.
13. I kad vide aždaha da zbačena bi na zemlju, gonjaše ženu koja rodi muško.
14. I ženi dana biše krila orla velikoga da leti u pustinju na svoje mesto, gde će se hraniti vreme i vremena i po vremena, sakrivena od lica zmijina.
15. I spusti zmija za ženom iz usta svojih vodu kao reku, da je utopi u reci.
16. I pomože zemlja ženi, i otvori zemlja usta svoja, i proždre reku.
17. I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije s ostalim semenom njenim, koje drži zapovesti Božije i ima svedočanstvo Isusa Hrista“ (Otkr. 12, 1-17).

Vizija žene obučene u sunce, veličanstvene i progonjene, i crvene aždahe, grdobne i krvoločne, u njihovoj dramatičnoj i grandioznoj suprostavljenosti, sadrži, na simboličan način, osnovni konflikt između Boga i moći zla u ovome svetu, odnosno između Crkve i satane, u odlučujućoj oštrini. U maketama nečuvene snage i raskošnih boja stavljene su duboke misli i poruke, zbijena epifanija oštrih antiteza. Saopštenja su, kao i inače u Otkrivenju, izneta pomoću prastarih mitova i na osnovu starozavetnih proročanstava, živopisnim stilom koji je bio odomaćen u apokaliptičkoj literaturi onoga vremena i bio razumljiv onima kojima je ova reč bila najpre upućena, tj. članovima prve Crkve Hristove, dok je danas ta leksika jako strana i nerazumljiva, pa se mora prevoditi u naše jezike i misaone kategorije, ali sa svešću da se ni na koji način ne može dostići blistava lepota i snaga originalnog izraza, zbog čega se, koliko je god moguće, mora ostajati pri autentičnoj izražajnoj versifikaciji.
Ovu temu, zbijenu u fabularnim naznakama, prikazaćemo, saobrazno tekstu i radi bolje raščlanjenosti, u tri odgovarajuća kruga:
1. Crkva i satana,
2. rat na nebu i
3. Crkva u progonstvu (sa napomenom da je ovo samo deo (uvodnik) crkvene apokalipse, o kojoj se, u raznim aspektima govori u čitavoj Knjizi, a naročito direktno i kao nastavak u 17-oj i 19-oj glavi, što se, premda je ovde predstavljeno kao posebna celina, mora uzeti u obzir pri komplektiranju apokaliptičke ekleziologije).

Crkva i satana

(1-6)

Prvi znak: „Žena obučena u sunce, i mesec pod nogama njenim, i na glavi njenoj venac od dvanaest zvezda“ – koga označava? O tome u svetootačkoj liturgiji (a i u novijoj teološkoj nauci) ima nekoliko (uglavnom tri), na prvi pogled različnih tumačenja. Obično se mislilo da su ta tumačenja suprotna jedna drugima, ali – nisu: ne radi se o suprotnosti, već, zbog dubine i širine sadržaja, o višestrukosti (u stvari: trostrukosti) značenja istoga znaka.
Po prvom, skoro dosledno-bukvalnom, metafori najbližem tumačenju to je Bogorodica, Marija – majka Gospoda Isusa Hrista. Žena je Bogorodica kao majka Sina Božijeg. Ovo zastupaju naročito neki rimokatolički egzegeti, po kojima je Marija ta svetlonosna „nebeska carica“, koja rađa dete Mesiju. Prizor Marije kao Bogomajke je, misli se, predstavljen ovde u neuporedivom majestetu, na osnovu čega je jedan španski slikar (ali ne jedini među slikarima), Murilo, izradio mnogo varijacija inspirisan ovim tumačenjem i opisom. Tu je oličena istorija Isusovog rođenja i bežanje u Egipat pred pretnjom cara Iroda da pogubi Bogomladenca. U tome tumačenju, znači, ima istorijske faktografije. Po mišljenju ruskog teologa Sergija Bulgakova taj smisao je dopustiv kao istorijska podloga i paralela, ali, i po njegovom mišljenju (koji je, inače, proširio pojam mariologije do veoma širokih razmera), ne može da obuhvati celokupno eklisiološko značenje ovoga znaka. Pre svega, kao što je u tekstu navedeno, žena ovde nije žena, no „znak“. Ova žena nije samo majka Mesije, nego, prema direktnom ukazanju u 17-om stihu, i majka hrišćana, personifikacija one zajednice (domovine), o kojoj Sv. Ap. Pavle kaže da je nebeska tvorevina, „gornji Jerusalim“, koji je mati svima nama“ (Gal. 4, 26; sr. Jevr. 12, 22).
Po drugom tumačenju, koje pretežno zastupaju protestantski tumači, pod jakim uticajem tzv. istorijske teološke škole Harnaka i Ričla, ovo se odnosi na Izrailjski narod, koji iz svoje sredine (okvira) „rađa“ Mesiju Hrista. To mišljenje, ali sa znatnim modalitetom, zastupa i jedan veliki autoritet, Blaženi Avgustin, po kome je žena Izabrani Narod Božiji kako je to označeno u I Mojs. 37, 9-10. I ovo tumačenje može da se prihvati ukoliko se pred Narodom Božijim, Izrailjem, podrazumeva i starozavetni i novozavetni Izabrani Narod kao jedna celina. U Otkrivenju to i jeste uvek celina.
Po trećem shvatanju, koje u mnogome sintetiše prethodna i kao takvo ima veću dimenziju dubine, pod ženom obučenom u sunce treba razumeti Crkvu Božiju, koja, kako kaže Sv. Ipolit, „obučena u Hrista sija kao sunce; mesec pod njenim nogama predstavlja nebesku slavu, a dvanaest zvezda označavaju 12 apostola na kojima je Crkva osnovana“. To je, dakle, simvol savršenog jedinstva u Hristu, Crkve (treba odmah primetiti da ova slika žene kao Crkve stoji iznad čisto zemaljske sfere: u sjaju i savršenstvu takve i nebeske prosvetljenosti ne postoji nijedna Crkva na zemlji, nego, kao što se vidi iz prve i druge glave, zemaljske Crkve imaju razne nedostatke i senke, te je ovo, premda obuhvata i zemaljsko učešće, lik i obrazac njenog večnog bića i javlja se kao cilj i norma za svaku zemaljsku pomesnu Crkvu). Ovo tumačenje, koje pored drugih Svetih Otaca naročito istaknuto zastupa Andrej Kesarijski i neki noviji pravoslavni tumači, ne negira ona dva, nego proširuje i osmišljava; ovo je, znači, celovito i sveobuhvatno, a ona su to delimično, što, skupa, doprinosi boljem razumevanju ove slike – znaka: da je „žena“ Crkva.
Da drugi znak: „Velika crvena aždaha, koja imaše sedam glava, i deset rogova – i na glavama njenim sedam kruna“ – predstavlja satanu kao najvećeg neprijatelja Crkve – svi se tumači slažu. Aždaha, taj fantastični i besformni crtež životinje, čija je delatnost bogo-čoveko-protivna, poznata je od iskoni kao utelovljenje zlih snaga. O sličnim stvorovima – strašilima govore i stare mitologije (egipatski Tifon, grčki Piton Leto i dr.) kao i St. Zavet (Is. 11, 9-10; Ps. 88, Knj. o Jovu 1, 10 i dr.). To je satana čije ime u prevodu znači neprijatelj. Neprijatelj Božiji i naroda Božijeg, Crkve. U trećoj gl. Prve knj. Mojsijeve govori se dramatično o tom neprijateljstvu, gde se ta zla sila pojavljuje u svojevrsnom obliku zmije u raju i navodi Adama i Evu na prestup. Sama žuto-ognjena, riđa boja (u našem prevodu: crvena) ukazuje na zlu revnost i krvoločnost. Sedam glava na kojima su krune i rogovi, pored zle uzvišenosti, simbolišu lukavstva i svetske moći kojima se satana služi u svojim bogobornim akcijama. Sami brojevi sedam i deset predstavljaju punotu (najveću moguću meru) toga delovanja. Njena moć je nekad bila velika i na nebu, jer, kako je navedeno, „rep njezin odvuče trećinu zvezda nebeskih i baci ih na zemlju“, tj. nizvrgnu ih pod svoju zemaljsku vlast i sadejstvo.
Žena i aždaha su, sa svom punotom svojih osobina i dejstava, dijametralno suprotni i suprostavljeni. „I aždaha stajaše pred ženom koja šćaše da se porodi, da joj proždere dete kad rodi“. Treba sad videti o čemu se dotično radi, koje je to dete koje goni i hoće da proždere aždaha.
Najpre bi se moglo reći, prema napred navedenoj egzegetskoj paraleli, da je to mladenac Isus koga rađa Presveta Bogorodica, a satana, preko cara Iroda, hoće da ga pogubi, zbog čega ona, po Božijem nalogu, sa Detetom beži u Egipat, o čemu, pored poznate evanđelsko-istorijske epizode, govore sledeća dva stiha, peti i šesti, da je rođeni sin, Sin Božiji, Hristos, „Koji će pasti sve narode palicom gvozdenom“ i da je to dete napokon „bilo uzeto k Bogu i prestolu njegovu“, čime je, u zbijenoj skici, označena sva zemaljska istorija Isusa Hrista od rođenja do Vaznesenja, ali prava žena je, u toj personifikaciji, kao što smo već videli, Crkva koja rađa dete. Crkva je ta žena koja nosi dete pod srcem i sa velikom čežnjom očekuje čas rođenja. Crkva kao majka neprestano rađa Hrista kao Reč Božiju (1. Jn. 1, 1). Sv. Ipolit kaže: „Crkva ne prestaje rađati Reč koju gone neverni u svetu“. Propovedanje reči Božije u Crkvi jeste sam pnevmatički Hristos u Svome iskupiteljskom delu (1. Kor. 14, 36; 2. Kor. 2, 17).
Aždaha, tj. satana, goni tu reč, odnosno Hrista u toj reči, Hrista kao Reč. Čitava istorija Crkve ispunjena je tim progonjenjem. Satana je usmerio svoju delatnost prvenstveno na potiranje, „proždiranje“, reči Božije, koju u svojoj misiji proizvodi Crkva. To je osnovna satanska preokupacija. Što god radi, to, u osnovi, radi: da se reč spasenja potre i uništi. Satana se kao strašna zver ustremljuje na svetlu Ženu-Crkvu, koja hoće da bude, i uvek biva, majka u rečenom smislu. To Dete-Reč stalno dolazi u svet kao svemoćni vladar nad i u dušama ljudskim „sa gvozdenom palicom“, a time, po povezanosti čoveka i prirode, i u svetu kao kosmosu (Ps. 2, 9). Baš zbog te moći preti joj od strane satane-aždahe smrtna opasnost. Ali od te opasnosti Dete-Reč biva uvek čudesno izbavljeno prenošenjem – „bežanjem“ u „pustinju“, tj. kao što ćemo još bliže videti, u blizinu Božiju, odnosno koncentraciju na svoju suštinu, na čisto božansko u sebi.
Bežanje žene-Crkve u pustinju „gde imaše mesto pripravljeno od Boga“, ne treba, dakle, shvatiti bukvalno kao odlaženje u neke nenaseljene, puste, bezljudne i izolovane prostore (premda je bilo, i još ponegde ima, i takvih interpretacija), nego, kako kaže Mitropolit Filaret Moskovski, „Sve dalje od greha a sve bliže Bogu, jer „svoje mesto“ je za Crkvu blizost Bogu i sjedinjenje s Njim“.
Važno je imati na umu da je ovo, kao i sve u Knjizi, najpre bilo upućeno prvoj Crkvi u vreme njeog gonjenja od strane neznabožačkih vlasti, rimskih careva, i tada je, u postojećim uslovima, imalo sasvim konkretu primenu. Te vlasti carevi su tada bili izrazito oruđe satane u borbi protiv reči spasenja u Crkvi. Ali ovo, kao proročka reč koja se odnosi na sva vremena, i sada je, naravno, jako aktuelno. Aždaha – satana i sada, kao i uvek, stalno juriša na ženu-Crkvu i njen porod-reč. To je glavno protiv čega satana ustaje. Reč je najvažnija meta gonjenja u Crkvi. Ne proganja se toliko sama crkvena institucija, nego Reč koja je konstituiše. Mogu postojati hramovi – pretvoriće ih, kako misli, u muzeje; mogu delovati nadleštva i konzistorije – izvrći će ih, kako misli, u mrtvu crkvenu birokratiju; mogu se vršiti bogosluženja – izrodiće se, kako misli, u puki ceremonijal; ali Reč, taj u mukama doneseni plod Crkve, ne treba da postoji. Nauka spasenja, ukoliko je prava i čista, ne može se izroditi, zato je treba uništiti. Jer u Reči je, kao što smo videli, Logos (Hristos) u svome ispoljavanju prema svetu radi njegovog spasenja. Dete-Reč, ma kako se to kamufliralo, meta je svakog progonjenja žene-Crkve. Goni se, dakle, Reč kao Reč Božija u Crkvi.
Dijastaza aždaha-žena (satana – Crkva) ima pored istorijsko-eshatološkog i sotiriološko-antropološki aspekt i smisao. Tu, reč hoće da se u tebi useli i donese plodove spasenja, kao što je navedeno u Hristovoj priči o sejaču i semenu. Seme reči se u Crkvi stalno seje, ali ona pada na razne podloge – duše, nerodne i rodne (više neuspele nego uspele). Pazi da tvoja duša bude pripravljena za rod. Ta setva je permanentno delo Crkve, ona je njime uvek bremenita. Crkva se muči radi tebe i tobom u porođajnim mukama. Ali sve satansko je upereno protiv čina da te rečju osvetli Hristos i spase. Čim reč dopre do tvojih ušiju, aždaha – satana hoće da je proguta služeći se pri tom svim lukavstvima i moćima koje joj stoje na raspolaganju (u ovoj viziji predstavljene u majestetičnim krugovima i rogovima). Npr. lukavstvom: što će ti to, bez nauke se može, nemaš vremena, ostavi kasnije, odmori se, idi na zabave, kafane, društvo, gledaj televiziju, bavi se nekom drugom naukom, koja je egzaktnija i korisnija od nauke Božije, itd…; Moćju (nasiljem): ne smeš se baviti naukom Gospodnjom i radi nje pohađati hram – bićeš otpušen sa posla, pašćeš u oči nadležnim bezbožnim činiocima, pazi na posledice koje ti prete, itd… Laska se ljudskim slabostima i preti kaznama. Lukavstva i moći, te isprepletene zamke za neuslišenost reči, stalno se kombinuju. Postao si monada pritiska satanskih sila, od kojih bi se mogao spasavati „bežanjem“, kako je ovde rečeno (u kvalifikovanom smislu termina) u „pustinju“, tj., kako je navedno, blizinu Božiju, pod okriljem blagodati, gde se sklanja Crkva čiji si član. (Taj satanski upliv na dušu ljudsku duboko i psihološki prodorno opisao je Dostojevskiu svojim romanima, a naročito u „Zlim dusima“ i „Braći Karamazovima“).

Rat na nebu

(7-12)

Apokaliptik, sad, upravlja pogled prema nebu na kome se obelodanjuje novo zbivanje, koje, stojeći sa ovim u tesnoj vezi, ima dalekosežne zemaljske posledice i dejstva. Time se, očigledno, nije otstupilo od centralne teme ove glave (sukobljenost polarnih sila u istorijskom dramatu Crkve), jer su nebeske i zemaljske stvarnosti, po bogootkrivenoj istini o njima, tesno povezane. Što se događa na nebu ima reperkusija na zemlji, kao i obratno. Sve je dano u nebozemnoj (ili: zemnonebnoj) perspektivi.
Na nebu Jovan vidi rat: „I posta rat na nebu . Dakle, sasvim određeno. Polemika, žustro i totalno suprotstavljanje, polarno sukobljavanje, a ne neka čarka, sporedno sučeljavanje, dijalogos. Polemika, ne dijalogika. Time nekadašnja harmonija duhovnog sveta biva poremećena. Nisu tamo više samo anđelski horovi koji slave Tvorca, nego i demonske horde koji mu oponiraju. (Bog je, naime, prvobitno stvorio anđele kao duhovi svet, ali se jedan njihov deo, na čelu sa Luciferom, otpadio od Boga i povukao sa sobom Legione istoprestupnika, koji su mu (u zloj aktivnosti) postali sluge. Sad je ta, još ranije otpočeta, suprotstavljenost postala oštrija i akutnija, dostigla stupanj rata. Sazreo je nebeski polemos. (Neke recidive tih sukobljenosti u duhovnom svetu nalazimo u Njegoševoj „Luči mikrokozma“, a još više u Miltonovom „Izgubljenom raju“).
Kao protagonista toga rata pojavljuju se arhanđel Mihail, s jedne, i aždaha-satana, s druge strane.
Arhanđel Mihail je predvodnik antisatanskog rata na nebu. Stegonoša, zatočnik. On je, izgleda, iskrsao u toj borbi u visoko anđelskoj veličini. Možda pre ove borbe nije bio tako istaknut. Samo njegovo ime govori dosta o značaju te njegove vojstvujuće Službe. Naziv „arhanđel“ znači vrhovi vesnik (bukvalno prevedeno: prvovesnik), a ime Mihail = ko je kao Bog, tj., kraće rečeno, Božije slavlje, bogoslavlje. Prva oznaka, vesništvo, ukazuje da je njegova borba duhovnog karaktera, putem objavljivanja istine Božije, a druga, slavljenje Boga, ističe poniznost u toj službi. (Onaj ko slavi drugoga ponizuje se na određeni način pred njim). Znači, on se bori i predvodi nebeski rat protiv satanske laži i gordosti rečju (vesništvom) i poniznošću (slavljenje) kao sredstvima sile Božije.
Takvim je on označen i u drugim tekstovima Biblije (Judina posl. 1, 9; 1. Sol. 4, 16; Dan. 10, 13; 12, 1; Zah. 3, 1-2), a slično i u bogoslužbenim tekstovima (službe 8 novembra i 6 septembra). On je u toj ulozi takoreći sveštenoistorijski poznat kao pobornik zaveta i zaštitnik Crkve, naroda Božijeg od satanskih pošasti.
Satana (drakon) je takođe duhovni borac, ali negativni, antibožiji (a time i antiljudski). To je persona i personifikacija uništavanja. I njegovo ime kazuje dosta o njegovom dejstvu. Satana u prevodu bukvalno znači: protivnik-opadač, ogovarač, onaj koji propagira laž i iskrivljuje istinu, čini zlo (knj. o Jovu 1, 6-11; 2, 1-8). On je, pre svega, veliki i vešti zavodnik rečima, pamfletista, prepirač i denuncijator. Iskrsao je u bogoborstvu, istakao se u tome. Dok se je Arhanđel Mihail uzdigao u zaštiti dobra, dotle se je satana uzdigao (u stvari: stropoštao) u zaštiti i inauguraciji zla. Njegovo isticanje je u stropoštovanju. Veliki u zlu. Nekada je, dok je bio u činu angelskom, imao pristup k Bogu i bio stanovnik neba, ali je otuda zbačen i to ne samo u toku ovoga otkrivenjskog viđenja, nego je potiskivan i mnogo ranije, što se vidi iz redosleda tih njegovih zbacivanja. Prvo je zbačen sa tzv. trećeg neba (najnebesnijeg) neba. o čemu nalazimo zapisano kod proroka Isaije: „Kako pade s neba, zvezdo Danice, kćeri zorina? Kako se obori (na zemlju)?“. Drugi mu je pad ovaj o kome se ovde govori; a treći, kad Hristov ponovo dođe, biće sunovraćen u bezdan (ad). Stalno, dakle, padanje i propadanje, ali i uvlačenje mnogih u propast.
Satana je, dejstvom Arhanđela Mihaila i njegovih anđela, zbačen zajedno sa svojim slugama (zlim dusima) na zemlju: „I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koji vara sav vasioni svet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni beše s njom“. Zemlja je sad postala poprište satanske zlokobne delatnosti. Zemaljski život, pored mnogih drugih nevolja, imaće i ovu (sigurno najtežu), da se bore sa satanom i njegovim mračnim vojskama. U zemaljskim i inače jako zamršenim, zbivanjima, upleo se, na razne načine, satana i čini ta zbivanja veoma komplikovanim i zamršenim. To su ne samo makrokosmički rušilački procesi, kao na pt. ratovi i revolucije, prirodne katastrofe i kataklizme, pošasti i sveopšte bede, nego i mikrokosmička negativna životna tkanja, kao na pr. rušenje zdravlja i potsticanje nemoći duše i tela, rasturanje porodice i kvarenje međuljudskih odnosa, posunovraćenje volje i emocija, razdiranje srca, mućenje ekonomskih prilika, huškanje na zlo i greh, odvraćanje od bogopoznanja i zamračavanje umnih vidika. Itd… U ovome svetu greha satana je kao kod svoje kuće, odomaćio se i legalizovao. Taj zli, i kao što smo videli, onostrani došljak ovde se ustoličio i, kao što se u tekstu kaže, vara vasioni svet“. Vara, vara. Nikoga ne izostavlja. Svakome u tome poklanja pažnju. Ima u vidu sve. obrazovane i neobrazovane, bogate i siromašne, muškarce i žene, decu i odrasle. Njegova varanja i obmane tiču se neposredno puta Božijeg i stvari spasenja (iz čega, u vidu posledica, proističu i sve ostale manifestacije života). Tu on prvenstveno čeka i vreba, sablažnjava i zarobljava. U ovome tekstu je predstavljen, zbog tih svojstava, kao aždaha koja proždire. To je, znači, veoma jaka energija sa kojom se, posle njegovog izgnanstva s neba, mora ozbiljno računati. Ovaj zlotvor, konstruktor laži i obmana, specijalista varanja, ima na zemlji mnogo posla. Hoće, a donekle i može, da ovde učvrsti svoje carstvo, podigne tron bogootstupništva, a u tome u mnogome uspeva, zbog čea ga je Hristos nazvao „knezom ovoga sveta“ i „ocem“ onih koji robuju „telesnoj želji, želji očiju i gordosti života“ (tj. telesnim, sarkičkim, zamkama) (1. Jn. 2, 16), što i jeste, antropološki gledano, ta zemlja na kojoj je sada tako aktivan (jer telo, grčki sarks, nije prosto telo, samo materija, nego grehovno telo, plot, podloga satanske manipulacije). U takvom sarksu-telu je mogućnost satanskog upliva.
Na nebu, međutim, zbog svrgnuća sa njega satane, „spasenije i sila i carstvo Boga našega, i oblast Hrista njegova“. Ratom poremećena harmonija na nebu sada je ponovo uspostavljena. U toj visokoj biosferi caruje Hristos. Nebeska pozicija satane je izgubljena, a Hristova uspostavljena. Nebo je jezgro sveobuhvatnosti. Ko izgubi nebo, izgubiće i zemlju, jer, više nema temelja za opstanak. Egzistiraće u provizorijumu, privremenosti od danas do sutra, baviti se lažima i obmanama, u njima se, bez perspektive, kameniti dok se ne stropošta u bezdan ništavila i jada. Carstvo Hristovo će se, naprotiv, proširiti (odnosno ojačati) koje je Hristovim dolaskom na zemlju već nastalo, jer je, sad, izvojevalo, satanskom pobunom privremeno poljuljanu, poziciju u nebu. Samo, naravno, kao što će se u daljem izlaganju opširnije videti, i to će se zbivati i zbiti kroz borbu na zemlji protiv integralne zaraze i zlobe satanizma. Satana će biti nizvrgnut i sa zemlje Hristovim carstvom, posredstvom anđeosko-misijskih sila. Sam satana neće da se povuče, da kapitulira, već se mora zbaciti, izagnati kao što je Hristos, lečeći besomučne, iz njih izgonio demone. Taj brutalni potiskivač biće silom potisnut. Sad će nebo biti otvoreno i sa zemlje pristupačno i vidno, kao što ga je, pre ulaženja u njega, video Sveti Arhiđakon i Prvomučenik Stefan svedočeći o tome: „Evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovečijega gde stoji s desne strane Bogu“ (Dela ap. 7, 56), što otvara perspektivu eshatološkog stanja, panoramu „trećeg neba“, o kome govori Sv. ap. Pavle (2. Kor. 12, 2). Biće, znači, omogućeno uzletanje, etičko-duhovno, kroz panoramu nebesa.
Satana je, posredstvom Arhanđela Mihaila i njegovih bestelesnih sila, pobeđen i oteran sa neba, a ovde se, dalje, kaže da ga vernici, koje je satana „opadao pred Bogom“, „pobediše krvlju Jagnjetovom i rečju svedočanstva, ne mareći za život svoj“. Pobedio ga je, znači, Arhanđel, ali i vernici. To izgleda protivrečno, ali nije. Nema tu protivrečnosti.
Arhanđel Mihail, naime, predvodi sve sile dobra protiv svih sila zla, ne samo nebesko-crkvene nego i zemaljsko-crkvene. Sve je tu organski povezano. Radi se o učešću vernika u toj arhanđelskoj pobedi. Čitava nebo-zemna Crkva je mobilna. Pogrešno je, dakle, neko fatalističko očekivanje, koje se i danas ponegde može čuti, da bi se uspon i procvat Crkve u ovome svetu mogao očekivati od nekog magičkog božanskog zahvata u njene istorijske tokove, čime se, u stvari, opravdava pasivnost i učmalost takvih njenih članova u tim tokovima, a sama crkvena institucija bi se svodila na apsurdni vid postojanja. Takva očekivanja nisu vera negoo sujeverje, koje odgovara baš satanskim zamagljivanjima, ali i lažnim, od satane korumpiranim, crkvenim pripadnicima, koji misle da se može „živeti“ od same običajne idiosinkrazije, bez ličnog napora i sadejstva sa božanskom akcijom u stvari spasenja čoveka i sveta. Ali – ne: ovaj tekst, koji je otsev samog bića Crkve, takvo shvatanje oštro demantuje. Život hrišćana, a naročito njenog hijerarhijskog jezgra, jeste borba, vojevanje. Upravo: sa-borba, sa-vojevanje. Zato Apostol slika crkvenog pripadnika kao ratnika naoružanog protiv zlih sila: „Obucite se u sve oružije Božije da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga: jer naš rat nije s krvlju i telom, nego s poglavarima i vlastima, i upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba“ (Fil. 6, 11-12). Ovde su, čak, navedena i oruđa te borbe, što inicira njenu konkretnost i neophodnost, i to: krv Jagnjetova (Hristova) kao učešće u žrtvi Hristovoj kroz Pričešće i sastradanje (1. Jn. 1, 7), svedočanstvo kao objavljivanje spasenja u Hristu rečju i delom (egzistencijalnim saopštavanjem); samoodricanje (samoprekor) kao predanost Hristu do same smrti, jer „život je (u tome odnosu) Hristos, a smrt dobitak“ (Fil. 1, 21).
Nastala je jedna, na prvi pogled, paradoksalna situacija. Nebesa se, zbog proterivanja Satane sa njih, vesele, a oni koji žive na zemlji prebivaju u tuzi satanske najezde, kako što je izrično navedeno:
„Zato se veselite nebesa i vi koji živite na njima, a teško vama koji živite na zemlji i moru, jer đavo siđe k vama, i vrlo se rasrdio, znajući da vremena malo ima“. Zašto se to nebesa vesele kad je na zemlji tuga? Ne bi li trebalo da i nebo, zbog povezanosti sa zemljom, time bude ojađeno? Da nije to neki nebeski egoizam? Zašto, dakle? Zato što je, kao što smo videli, osvojena ona pozicija sa koje će se i zemlja osloboditi demonske brutalnosti. Na nebu se zbio i početak oslobođenja zemlje. Nema sebičnosti, već se oslobođenje vidi u perspektivi konačne pobede u organskoj povezanosti neba i zemlje. Na zemlji (zemlji u označenom smislu te reči: prostoru geografskom, ali i psiho-fizičkom) sada je teško stanje, o kome Gospod Hristos, čak, kaže: „Jer će biti nevolja velika kakva nije bila od postanja sveta niti će biti. I da se oni (ti) dani ne skrate niko ne bi ostao; ali zbog izabranih skratiće se (ti) dani“ (Mt. 24, 21-22). Skratiće se, tj. prestati, kad Hristos kao glava duhovnog tela Crkve (a to znači i posredstvom anđelskih sila i učešćem verujućih žrtvom, svedočanstvom i samopregorom) konačno pobedi.

Crkva u progonstvu (načini gonjenja i odbrane)

(13-17)

Iz daljeg teksta (13-17) vidimo reljefnije i bliže da je glavna usmerenost satanizma gonjenje aktivne Crkve, tj. one koja proizvodi („rađa“) reč Božiju. (Neka drukčija konstelacija, koja bi se ogledala u eventualnoj pasivizaciji u ovoj delatnosti, mogao bi, zbog oportunizma, da u novonastaloj atmosferi privremeno, čak, i prosperira, kao što je oštro navedeno u 17-oj gl.). Zemlja je za pravu (pravoslavnu, pravo-slaveću) Crkvu Isusa Hrista postala poprište toga gonjenja. Satanske sile u ovome svetu time se bave: da se misionareća Crkva potisne iz ljudskog života i, time, onemogući. I sve ostale, mnogobrojne i mnogorazlične, satanske delatnosti imaju, u globali, taj jedan jedini cilj: odstranjenje (ako je moguće i uništenje) propovedajuće Crkve Božije (one koja rađa Reč Božiju). Prostor toga gonjenja, posle gubljenja neba, postao je ograničen (na zemlju), ali je anticrkvenost, baš zbog toga, pojačana i ožestočena. Sad se satana koncentriše na taj krajnji cilj svoje borbe: stoji neposredno pred Ženom-Crkvom i hoće da je, u njenoj rađajućoj funkciji, pogubi, razruši, kao što je direktno naznačeno: „I kad vide aždaha da zbačena bi na zemlju, gonjaše ženu koja rodi muško“.
Ali Žena-Crkva, pod pritiskom gonjenja, beži u pustinju, tj. otiskuje se u progonstvo, na kako se opisuje, krilima dva orla. „Ženi dana biše dva krila orla velikoga da leti u pustinju na svoje mesto, gde će se hraniti vreme i vremena i po vremena sakrivena od lica zmijina“. Šta, u ovoma kontekstu, znače, pre svega, orlovska krila? U svakom slučaju ne znače fizička krila poznate ptice, niti, kako bi se možda iz upoređenja i sa nešto smele mašte moglo izvesti, krila neke moderne tehničke ptice – letilice (aviona ili helikoptera), kako to danas neki panični tumači proizvoljno dočaravaju, nego u njima treba videti (ne ulazeći u detalje) simbol čuda Božijeg kojim se Crkva na zemlji, pod uslovima progona, spasava: za ukazivanje na to dejstvo slika orlovskih krila je upečatljiva alegorija. Orao ima jaka krila (krila su mu glavno što ima) i može da leti daleko i visoko. Znači, impozantno kretanje i izmicanje satanskom vidu i dokučivosti. Bog štiti Crkvu i odvaja je od opasnosti na tako brzi i efikasni način kao što orao brzo odleće sa jednog mesta na drugo. Radi se, u krajnjoj liniji, o neobičnoj, za obična ljudska ustaljena mišljenja, Božijoj intervenciji kojom se, kao neposrednim instrumentom, može poslužiti. To mogu biti i razni sticaji okolnosti koji se upotrebljavaju za ovu svrhu. Mogu to, čak, biti i same po sebi negativne prilike, koje se preokreću u pozitivne za postizanje ovoga cilja. U tom smislu kod proroka Jezekilja zli neznabožački carevi, egipatski i vavilonski, nazvani su orlovima (17, 3-17), a kod proroka Danila, u istom smislu, sam krvoločni car Navuhodonosor opisan je kao lav sa orlovim krilima (7, 4). Takve su mogle biti, u vreme pisanja ove Knjige, i državne vlasti Rimske imperije, ali to mogu biti vlasti i u svakom vremenu i prostoru. Orao je, znači, slika zemaljskih prilika, koje, iako po sebi zle, mogu se, Božijom intervencijom, preokrenuti da budu blagopolučne za Crkvu. U svakom slučaju radi se, posredstvom pogodnih okolnosti, o izvođenju iz opasnosti Crkve kao što je Gospod izveo Izabrani narod Božiji iz Egipta, o čemu je u 2. Mojs. 19, 4 zabeleženo: „Videli ste šta sam učinio Misircima i kako sam vas kao na krilima orla nosio i doveo k sebi“.
Pitanje pustinje kao mesta prognane Crkve, pored onoga što je već rečeno, mora se ovde bliže objasniti. Pustinja je, kao što smo videli, simbol duhovne stvarnosti. Pustinja, kao predeo prirodne lepote a naročito čistote, ukazuje na duhovnu lepotu i čistotu. Netaknut i zemaljskim otrovima nezagađeni prostor, ali sa teškim spoljašnjim uslovima života – praobraz je duhovne situacije. To je specifično stanje Crkve u grehovnom svetu. Ne radi se, dakle, o fizičkom stranstvovanju iz sveta, nego o odvojenosti od njegove grehovnosti. Neko fizičko bežanje, bukvalno napuštanje, ne bi odgovaralo pojmu i svojstvima Crkve kao delujuće sile u svetu (Sv. Ipolit) i protivurečilo bi njenom misionarskom biću. Crkva je, naime, svojom misijom upućena „svakom stvorenju“ (Lk. 16, 15) Bulgakov precizira da bi to mogla biti „duhovna sabranost, molitveno-asketski podvig“ i po toj preokupaciji odvajanje. To, svakako, jeste duhovna skoncentrisanost na ono što je suštastveno u biću Crkve, čisto i sveto, blagodatno i božansko. Visoki stepen oduhovljenosti, čista duhovnost (Filaret Moskovski). Dakle, ne misionarsko isključivanje, nego udaljenje iz neposrednog uplitanja u tokove spoljašnjeg života. U takvoj pustinji Crkva je manje dokučiva za progone od strane zlih sila. Izbranje koje se je u Hristu dogodilo odvodi Crkvu u ekskluzivnu (ali ne ezoteričnu) zajednicu s Bogom. Događa se kao sa Avramom, ocem vere, koji, kad ga je Bog pozvao u svoju zajednicu, otišao je i odvojio se od porodice i otadžbine (1. Mojs. 13, 4; Jer, 29, 9), iz posrnulog sveta (iz simbioze s njim), ali se nije udaljio da se izgubi iz njega, već da se vaš nađe u njemu i bude „otac mnogim narodima“ (1. Mojs. 17, 4). Pustinjaštvo je u stvari različnost, eksteritorijalni status u „tuđoj“ državi. Nepotpadanje pod forme i formalnosti ovoga sveta. Ali Crkva se radi sveta odstranila iz sveta. Jer samo kao čista i od zla u svetu odvojena, apsolutno sveta, može kako treba dobru i spasenju sveta poslužiti. U tome je njena čudesna dijalektika izbavljenja od satanskih dejstava. Pa ipak ovo stranstvovanje u pustinji, bez obzira koliko uzvišeno i za osnovne svrhe celishodno, biće privremeno. Crkva će se tamo „hraniti“, (tj. aktivistički, u navedenom smislu) prebivati „vreme i vremena i po vremena“ (po dostovernim tumačenjima: jedna godina i dve godine i pola godine, svega tri i po godine (naravno u simvoličkom značenju tih termina). Mera simboličkog vremena, koje se ovim terminima prikazuje, nije mnogo kratko, ali ni suviše (u apokaliptičkim relacijama) dugo, relativno je i ograničeno. (Za ilustraciju trajanja mogla bi, donekle, poslužiti prva epoha ljutog gonjenja Crkve, njenog stranstvovanja, u prvih trista godina, posle čega se „vratila“ iz progonstva u maticu života, ali samo kao prototip eshatološkog progonstva i povratka, koje će, sa manjim ili većim oscilacijama, teći do Drugog Hristovog Dolaska). U takvom vremenskom okviru zriju plodovi svetosti i slave (1. Petr. 1, 17; 2. Kor. 5, 6-7; 1. Jn. 5, 2). Period gonjenja i nasilja postao je za Crkvu važan u njenoj globalnoj strategiji: da se, u svome empirijskom vidu, nakuplja energije za, uvek iznova, efikasniji ponovni ulazak u sferu životne konkretnosti.
Pošto je Žena-Crkva premeštena u „pustinju“ i time, svojom najspiritualnijom stranom, prestala biti neposredna meta satanskog dohvata, zmijasatana služi se jednim (uslovno) posrednim načinom da je dokuči i, po mogućnosti, savlada: vodom kao rekom. „I ispusti zmija za ženom iz usta svojih vodu kao reku da je utopi u reci“. Nećemo se upuštati u navođenje raznih prihvatljivih ili neprihvatljivih tumačenja ovoga iskaza, jer bi nas to daleko odvelo a ne bi mnogo doprinelo rasvetljenju stvari, nego ćemo, sasvim uopšteno, obratiti pažnju na glavni, osnovni i intencionalni, smer iskaza. Voda po sebi, a naročito kao reka, jeste u ovome praobrazu, lažna nauka. Biblija se vodom kao metaforom često služi da označi nauku uopšte, lažnu ili istinitu, zbog njenih osobina utoljavanja duhovne žeđi i potrebitosti za egzistenciju ljudskog duha (duhovnosti), a reka je hiperbola toga procesa: brzo zahvatanje duhovnih prostora, hučni protok, možda poplava. Tako Gospod Hristos, u razgovoru sa Samarjankom na izvoru, zbog navedenih osobina, svoju je nauku nazvao „vodom živom koja teče u život večni“ (Jn. 4, 10). Voda kao nauka figurira dosta često i u Otkrivenju (markantno na pr. u 8, 10-11). Ovde voda označava nauku u negativnom smeru, u onom kako ju je upotrebio i prorok Jeremija, kad govori: „Ko je to što se diže kao potok; i vode mu se kolebaju kao reke? Egipat se diže kao potok i njegove se vode kolebaju kao reke; i veli: idem pokoriću zemlju, zatrću grad i one koji žive u njemu“ (Jer. 46, 7-8). Egipat ovde figurira kao tipos bezbožne i lažne (svaka bezbožna nauka je lažna, jer je samo Bog, Hristos, istina) nauke, reke laži. Satana će za prognanom Crkvom, slično egipatskom Faraonu za Izrailjem poslati vojsku laži kao reku da je potopi. Tome značenju direktno odgovara i navedena činjenice da ova voda izlazi iz usta zmijinih kao govorno-misaonog organa. Poslaće, znači, za Crkvom, koja je pobegla u pustinju, nauku (u izvesnom smislu, propagandu), jer druga sredstva satiranja, u takvoj situaciji, nisu uspešna. Crkva je, pretežno, u pustinji-duhovnosti, i nju, takvu, nije moguće poseći fizičkim mačem, umoriti fizičkom glađu, ustrašiti fizičkom pretnjom. Lažnom naukom, međutim, misli se, da to može. Skovano je, čini se, podesno oružje za rušenje Crkve u srcu i duši, i čoveku kao slici Božijoj.
Ali „pomože zemlja ženi, i otvori usta svoja, i proždrije reku koju ispusti zmija iz usta svojih“. Šta je (odnosno: ko je) ta „zemlja“ koja pomože Crkvi? I o ovome kod raznih tumača postoje različna tumačenja od toga da su to teškoće koje se javljaju i na putu gonjenja do posezanja u čisto psihološko-etičke oblasti (na pr. smirenomudrije, svetost i dr.), o čemu se može videti napr. kod arhimandrita Pavla u njegovim „Sabranim delima“. Glavno je, mislim, utvrditi da se ni ovde ne radi bukvalno o zemlji, fermentu, geološkoj strukturi, nego, kao i u mnogim drugim slikovitim izrazima, o znaku koji ona označava. Ne, dakle, zemlja, nego kao zemlja, nešto drugo. Nešto što će delovati kao što deluje zemlja koja upija, proždire, vodu. Hoće da se kaže: da će ova satanska voda – nauka laži, koja je izašla iz zmijinih (sataninih) usta biti progutana, prožderana od zemlje, slično, u prenosnom smislu, kao što je, u svoje vreme, zemlja progutala Korejeve ljude, o čemu je u 4. Moj. 16, 31-32, zapisano: „A kad izgovori ove reči, rasede se zemlja pod njima, i otvorivši zemlja usta svoja proždrije ih, i domove njihove i sve ljude Korejeve i sve blago njihovo“. Možda je najprikladnije, i intenciji teksta najviše odgovarajuće, pod zemljom razumeti niži sloj i sferu u samom čoveku, stihiju telesnosti i animalnosti. To nisko i tmolo u ljudima opire se ne samo pravoj nauci, već, u velikoj meri, i lažnoj; prosto potire svaki neutilitarni poriv. I, evo, to nisko i tupo, u osnovi kao takvo antibožno, biva, po onoj, u paraleli sa krilima orla, čudesnoj dijalektici, iskorišćeno u službi zaštite Crkve od satanskog gonjenja. Ta indolencija i otpor prema svakoj nauci-ideologiji, pa i prema lažnoj, pretvara se privremeno u pozitivan odbrambeni faktor. Zemaljski, odnosno zemljani, čovek upropaštava i satansku nauku. Takav čovek je paralisan za svaku nauku. (Neke antihrišćanske ideologije i nauke danas su neuspešne ne samo po sebi kao antihrišćanske ili zbog snage suprotnih nauka, nego, mnogo više, zbog ravnodušnosti i apatiji onih kojima se upućuje, zbog tupe samoživosti i nesposobnosti za bilo koji idejni pokret). Grotlo zemljanosti u čoveku proždire, potapa u svoje depoe, sve što mu se kao nauka, bilo koja, uputi. To je onaj, moglo bi se reći, potrošačko-hedonistički mentalitet, koji je, po Apostolu, karakterisao neke ondašnje Krićane, za koje kaže, zbog takvog psihološko-etičkog stanja, da su „svagda lažljivi, zli zverovi, besposleni trbusi“ (Titu, 1, 12). Naravno, takva indolencija ne deluje potpuno, nego pretežno. Satanina će, kad dođe vreme, uspeti da svoju nauku prilagodi toj „zemlji“, toj zemljanosti u čoveku, i onda će se njegova nauka pojaviti više uspelom i više ubitačnom: tada „zemlja“ neće više biti zaštita za Crkvu, ali tada, u to vreme, neće biti, više, ni potrebna Crkva, jer će nastupiti novi eon u kome je Hristova nauka pobedni „put, istina i život“, odnosno On sam u Svojoj nauci Gospodar i Gospod.
Drama gonjenja, posle već upotrebljenih anticrkvenih metoda, još nije završena. Zbog neuspeha satane da navedenim sredstvima uništi Crkvu, nastaju dalja i još suptilnija, ali i brutalnija, usiljavanja da se ovaj cilj postigne, nova jarosna modifikacija, koja se, kako je navedeno, sastoji u tome što „razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalim semenom, koje drži zapovesti Božije i svedočanstvo Isusa Hrista“. Seme je, i u ovome kontekstu kao i u opštoj biblijskoj upotrebi toga pojma, reč Božija u kojoj deluje supstanca Crkve, koja se spojila sa onim koji ju je primio, tako da se može reći da je i on seme kao nosilac i ostvaritelj reči: reč je njegov pravi identitet. Ali neke razlike, naravno, ima kako između Crkve i semena tako i među semenjem po sebi, što je, pored ostalog, naglašeno iskazom „sa ostalim semenom“. Ovo „ostalim“ ne znači drugim i drukčijim, nego samo po stepenu ocrkovljenja većim u odnosu sa onim koje je u tom pogledu manje. Crkva, naime, seje svuda u svetu same reči Božije u duše ljudske (Priča o sejaču i semenu“, Mt. 13, 1-9), ali to seme daje, ukoliko ih daje, po Priči, različne plodove po kvalitetu i kvantitetu („jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset“). Sem toga seme nije još plod, mada sadrži, manje ili više, embriološki, klice (stepene) ploda u sebi; ono mora da raste. Količinska razlika u odnosu na punotu još je uočivija. Ono seme koje donosi, obzirom na tle, obilate plodove, je, kao i kod prirodnog semena, jedna manjina, „ostatak“ (Is. 11, 11), što znači da je veći deo ispod nivoa ovoga semena (članstva). Naglašavanjem da se borba sada uperava prema „ostalom semenu“, tj. onome koje je po preimućstvu ostalo u držanju zapovesti Božijih, podvlači se, kao suprotnost, dimenzija graduelnog otpadništva, tj. označava da veći deo nije ostao u visokoj meri veran Gospodu, nego se našao u dekadenciji, nekoj vrsti neupotrebivosti, u svakom slučaju duhovno nedovoljne efikasnosti. Bez obzira što je Crkva večna i nepobediva u Hristu, ne znači da je u svim svojim članovima nepovrediva i bezbedna. Veći deo sad biva u stepenovitom posrnuću. Zato se satana ustremio sada protiv onoga „ostatka“, protiv onih koji imaju „svedočanstvo Isusa Hrista“, koji svoju veru svedoče rečju i delom. Ti će morati, iz navedenih razloga, da se još iskušavaju, prekaljuju, usavršavaju, kao što o tome proriče prorok Zaharije: „I tu ću trećinu („ostatak“) metnuti u oganj, i pretopiću ih kako se pretapa serbro i iskušaću ih kako se kuša zlato; oni će priznati ime moje i ja ću im se odazvati, i reći ću: to je moj narod; a oni će reći: Gospod je Bog naš“ (Zah. 13, 8-9). Biće, znači, za seme – odabrano članstvo Crkve potrebno iskušenje – da bi se dokazalo (postalo dobar plod) ili nedokazalo (postalo rđav plod). Niko nije u pravom sledovanju Hristu sasvim gotov. U tome je tajna stradanja u njoj. Seme kao deca svoje Večne Majke Crkve predstavlja hrišćane na zemlji, zemaljsku projekciju njene onostranosti u ovostranom svetu, koje, svojim sastradalnim učešćem, nosi nešto od života i bića svoje Majke u sebi; ono je zemaljska pojava Nebeske Crkve Božije, vojujuće, čije satansko potiskivanje čini poslednji, ali uzaludni, atak na Crkvu Božiju u njenoj zemaljskoj dimenziji. Taj „ostatak“ se sad bori dok se Crkva u punoti svoje duhovnosti, zastupljene u svome članstvu, iz „pustinje“ vrati u svet i u njemu uspostavi „novo nebo i novu zemlju“ (Otkr. 21, 1).
Crkva, dakle, pretežno (dubinom svoga bića) neprestano je u progonstvu („pustinji“). Ona sada stranstvuje, tuđinuje u odnosu na strukture sveta, jer je, kako kaže Apostol, „naše življenje na nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda svoga Isusa Hrista“ (Fil. 3, 20). Za ovaj eon (vreme između Prvog i Drugog Hristovog Dolaska) karakteristično je bežanje iz (simboličkog) Egipta u (simbolički) Hanaan. U vidokrugu je nebeski uzor, kako se u ovome tekstu predstavlja, ali se i na zemlji odražava njegov lik koji je učesnik u otsjaj nebeske tajne. Crkva, Vasionska Majka (veličanstvena i progonjena), je nebozemna stvarnost. Ona, u naporu prema svome konačnom savršenstvu i cilju, stalno boluje rađanjem Reči, koju Satana, u različitim vidovima i na razne načine, neprestano goni, ali se ona stalno, bežeći kao na krilima orla od satane, približava Bogu da se, sasvim i u svome empirijskom vidu, oboži i vrati radi uspostavljanja sebe kao Carstva Božijeg na zemlji. Cela epoha Crkve je epoha toka stranstvovanja, bežanja, ali i povratka, pri čemu će onaj krajnji biti samo plod onoga što već i stalno (u nekim razmerama) biva. Neki periodi, kao na pr. poznati vizantijski u kome je Crkva bila, kako se misli, odomaćenija, bili su u tom pogledu, kako je to odlično zapazio i izneo ruski teolog G. Florovski, „pusta iluzija“. Njen „Sveti grad“, tj. svet kao Božiju tvorevinu, sad gaze neznabošci, kao što je to slikovito opisano u 11, 2 ove Knjige. Gde je Crkva u ovome svetu kao kod svoje kuće? Šta Crkva ovde ima? Nema ničega do tajnu i silu reči koja, preda gonjena, egzistira u svetu kao njeno sveto seme. Crkva je Izabrani narod Božiji koji dubinom svoga bića prebiva u „pustinji“ hraneći se manom, čudesnom hranom, i pijući vodu iz čudesne stene života, Hrista, oskudeva spoljašnje, a bogati se unutarnje (1. Kor. 4, 11-12). Ali nije pobegla u pustinju da ostane, već da se, prečišćena blagodaću, vrati, tj. ostvari. Postojaće stanje je samo provizorni trijumf satane, jer se Crkva realizuje u punoti svoga dejstva pronići će sve Logosom (Rečju). Tada će sve novim stvoriti. Nastaće novi svet Božiji kad se „sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i na zemlji u Njemu“ (Ef. 1, 10). A dotle, dok apokaliptička drama Crkve i sveta traje, pored egzistencijalnog urastanja u njen triumfalni kraj kroz semenskost, molitvenom kontemplacijom, liturgijski, već i sad dosežemo to novo stanje i već, kao predujam onoga što nastaje, bivamo u njemu, jer, po rečima Psalmista imamo, usred životnih nevolja i iskušenja, pribežište u svetoj „pustinji“ Crkve:
„Gospod je videlo moje i spasenje moje; koga da se strašim? Ako navale na me zlikovci da pojedu telo moje, protivnici i neprijatelji, spotaći će se i pašće. Ako vojska u oko stane, neće se uplašiti srce moje; ako se na me rat digne, ja se ni onda neću bojati. Za jedno samo molim Gospoda, samo to ištem: da živim u domu Gospodnjem sve dane života svoga, da gledam krasotu Gospodnju, i ranim u Crkvu njegovu“ (Ps. 27. 1-4).

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *