Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

БИТИ ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИН ДАНАС

А. Христос – једини Спаситељ

Хришћанство није философија која се заснива на људском разуму. Шта више, оно није ни мудрост или плод опита каквога учитеља духовности. Није чак и неко откривено учење или скуп истина о Богу и човеку, преданих неким пророком или видовњаком.
У суштини, хришћанство је “Блага Вест” о спасењу (што и значи реч Евангелије), благовест, дакле, о одлучном мешању Бога у повест човечанску, спасења ради од греха и од смрти. Оно се заснива на једном одређеном догађају који се у времену може тачно определити у односу на остала збивања у људској повести. Тај догађај је Оваплоћење вечнога Логоса Божијега, рођенога од Дјеве Марије у Витлејему.
Хришћанска порука најпре буди у нама свест о драматичности греха и свеприсутности његовој. Одвајкада, човек је желео да буде себи довољан, да собом утврди своју судбу и благостање независно од Бога, не одређујући се при томе Бићем које му је трансцендентно.
Макар се и чинило да га та жеља за самодовољношћу привремено охрабрује у његовоме природноме узрастању као и у извесној срећи живљења, управо је она за њега извор крајњих недаћа и очајања. А смрт је, пак, коначни резултат греха – нарушенога оштења са Богом који је једини Источник живота. И када опсене и привиђења крхке и пролазне среће ишчезну, човеку који је све заложио у њих, не остаје друго до потпуна беспомоћност.
Сам пакао није самовољно Божје кажњавање за грех: по суштини својој, он је изоштрена самосвест човека, који избравши самодовољство није прихватио да бригу о своме спасењу преда бескрајном милосрђу Божјем, онда када су ишчезле све обмане постојања.
Није случајно што по први пут у историји човечанства, баш у XX столећу, узима маха и до планетарних размера се шири једна цивилизација која човеку нуди искључиво земаљска блага и узводи производњу, добит и потрошњу на ниво врхунских вредности; истовремено, то је и век атомске бомбе, логора смрти, гулага и масовних истребљивања народа. Реч је о цивилизацији која се хоће без Бога, или Га изгони у сферу појединачних философских определења, ускраћујући Му тиме утицај на понашање заједница људских; другим речима – цивилизацији која раскида са Источником живота. Задовољења која је она кадра да понуди само су друго лице смрти.
Међутим, Евангелије нам окрива да је Бог ступио у свет да спасе човека од греха и од смрти. И свакоме од нас оно се објављује као и пастирима витлејемским:
“Не бојте се; јер вам ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову” (Лк. 2, 10-11).
За људе “који сједе у тами и сјени смрти” (Лк. 1, 79), нема другога Спаситеља осим Исуса Христа, како и апостол Петар, испунивши се Духа, пред синедрионом рече: “Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти” (Дап. 4, 12)
Свети Григорије Нисијски богомудро је изразио ту тајну нашега спасења Христом: “Било је потребо да се целокупна наша природа изведе из смрти у живот. Бог се, дакле, надвио над нашим усмрћеним телом да би пружио руку, да тако кажемо, бићу које почиваше у овоме; Он се приближио смрти дотле, док се није дотакао наших остатака, вративши природи преко својега властитога тела начело васкрсења, подижући целога човека својом силом” (Св. Григорије Нисијски, Велики Катихизис, 32).
Мимо хришћанства постоје такве мудрости, технике и методе духовног живота, посредством којих се доспева до стања унутарње будности и значајног склада са самим собом, са другима и са васељеном, или јоште, посредством којих се добија наднормална моћ. Међутим, једино Христос може да опрости грехе. Једино је Он победио смрт. И само верујући у Њега, човек може да ступи у истински живот, који је Живот вечни, учествовање у самоме животу Бога, Његових божанских енергија, у љубавној заједници са Њим на земљи и у вечности, с ону страну смрти. “Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. А ми проповиједамо Христа распетога, Јуедјцима саблазан, а Јелинима лудост; Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост” (1. Кор 1, 22-24).
Тако, хришћанин може само да понови за Светим Петром: “Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога” (Јн. 6, 68).

Б. Духовни живот хришћанина

Темељ нашега живота у Христу јесте Крштење. Овом светом тајном ми примамо благодат Духа Светога, која излива у нас светлост и силу унутарњу, благодарећи којој ми можемо да раскинемо са злом, да одбацимо искушења самољубља, духа насладе и премоћи. И у томе смислу, крштењем ми умиремо за грех и васкрсавамо са Христом за један нови живот.
Па ипак, крштење нам не предаје тај нови живот у његовоме већ коначноме виду и пуноти његове зрелости. Оно нам само даје клицу, а то семе, заложено у срца наша, може да клија и да узраста само уколико и ми слободо саучествујемо у томе.
Крштење не брише потпуно у нама склоност ка уживању и самољубивим задовољствима. Требало би, дакле, да слушајући Реч Божју онако, како нам је предана у Цркви и молитвено призивајући Господа да нам помогне, попиремо наше рђаве склоности, да бисмо угодили Богу у ономе што Он тражи од нас, чак и кад нам то и не одговара, нити желимо.
Заиста, на томе ступњу духовнога живота ми још не можемо да имамо свест о том новом животу којије у нама, не можемо још да чулно испитамо укус добра или привлачност за узвишене ствари. Буђење те “духовне осетљивости” је дар који Бог обично подаје онима који су подуго водили ту “невидиву борбу”. Дотле, само вера у Реч Божју дозвољава нам да са увереношћу познамо шта је добро, а шта зло, а благодат нам долази у помоћ на један стварни начин, а да ми тога нисмо “свесни”.
Штавише, у нашем поимању Речи Божје ми нисмо препуштени самима себи. Тако, оно што сами схватамо и осећамо није обавезно истинито или добро. Истина се открива једино онима који су сједињени у љубави, онима који заједнички имају једно срце и један дух у Христу. Другим речима, једино Црква може у светлости Духа Светога да разуме Реч Господњу. Онда када су хришћани током векова и на најразличитијим местима схватали Реч Божју и протумачили на поуздани начин оно што се тражи, то јединомислије је знак да Дух Свети дела и да то схватање Речи која је дата Цркви од Њега долази. Удаљити се од таквога поимања ради свог личног мишљења или мишљења неке посебне групе, било би сагрешити против љубави и било би једнако ономе што се зове “духовно братоубиство”.
Немојмо поверовати да у крилу народа Божијега може да постоји ма каква “еволуција моралних навика” која би све оно, чега су се држали “сви, свагда и свугде” у Цркви, свела на нешто застарело и превазиђено. Када је реч о тако темељним датостима као што су, на пример, ревност у молитви, смисао поста, хришћанско схватање брака и сексуалног живота, потпуно поштовање и љубав према свакоме људском бићу (не изузимајући дете од његовога зачећа, душевне или неизлечиве болеснике…) – постоји, једноставно, понашање које је хришћанско или оно које то није, макар ово и прерасло у владање мањега или већега броја људи који држе или пак мисле да су хришћани. Па тако, постоји један начин живљења који одговара добијеној на крштењу клици божанственога живота, из које тај начин живота происходи, узраста помоћу ње, као што постоји и начин живота који је убија.
Извесно је да хришћанин остаје грешник. Међутим, греху је лек – покајање. Уколико признамо свој грех, уколико се кајемо из дна срца и молимо Бога за опроштај, уколико чинимо искрени напор да се преобратимо, Бог ће нам помоћи и опростиће нам. Али, ако покушавамо да се оправдамо, ако зло називамо “добро”, а добро “зло”, ми се тиме ограђујемо од покајања и сагрешујемо Духу.
У Цркви нема разлике између “морала” и “духовности”. Не постоји ни неки минимум, свима наметнут, нити пак узвишена требовања која би била повластица неких избраних. Господ се свима обратио, рекавши: “Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески”. Пуни развој живота у нама као синовима Божијим и удовима Христовим, који се зачео крштењем, закон је за сваки хришћански живот. Није овде реч о закону који би био наметнут споља, закону писаном на плочама каменим које беху дане Мојсеју; реч је о датом нам закону који је Духом љубави уписан у срца наша.
У извесној мери, способности које би требало подстицати за ово дело различите су за свакога, зависно од начина живљења и нарочитих услова; али циљ остаје исти за све: преобразити се по лику Сина Јединороднога силом Духа Светога.

В. Тајна Цркве

Тајна Цркве представља, рекло би се, ону тачку хришћанскога наука који данашњи човек понајтеже схвата и усваја. Многи наши савременици, извесно је, успевају да умакну безбожништву и прихватају – више или мање неодређено – постојање Бога. Много им је већ теже да у Христу виде више од учитеља мудрости, више од неке нарочито узорне личности. Данас је одвећ мало оних који могу заједно са Светим Петром да потврде: “Ти си Христос, Син Бога Живога!” (Мт. 16, 16), или јоште: “Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти” (Дап. 4. 12). Међутим, чак и када исповедају Христа као Сина Божијега по природи јединога Спаситеља, још теже им пада да прихвате неопходност Цркве.
Многима је Црква несавладива препрека. Чак и међу православним хришћанима, побожнима, богомољцима, вероватно има више од једнога који не схватају важност Цркве, који јој не подају право место у своме духовноме животу.
Зашто не бисмо пришли Богу на непосредан начин, зашто се не бисмо обратили Христу директно, без посредништва и икаквог људскога мешања? Зашто је неопходно припојити се неком друштвеном телу, неком народу, па био то и “народ Божији”? Зашто је потребно да се потчинимо авторитету неке јерархије или Предања? Зашто уопште Црква?
Одговор је, по себи, једноставан: зато што Христос изволе да то тако буде. Када је апостол Петар исповедио веру у Његово месијанство, Христос му објави: “А ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт. 16, 18). Господ Исус је тако изразио своју вољу да утврди Цркву, да сабере људе око Себе да јој буду темељ у Њему. У својој првој посланици, сам апостол Петар ће рећи хришћанима да у свом односу према Богу они нису издвојене јединке, већ су удови једнога народа чији је наговештај и обећање – древни Израиљ: “А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју” (1. Пт 2, 9) А у посланици Ефесцима, апостол Павле ће се послужити сликом камена темељца, коју је Христос употребио у Кесарији Филиповој, да укаже на значај апостолскога служења у Цркви: “Ви сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен сам Исус Христос” (Еф. 2, 19-20).
Та Христова воља да утврди Цркву, да нас у Цркви и Црквом спасе, није од произвољности или безразложности. Утемељење Цркве се поистовећује са самим циљем свеукупнога Његовога дела спасења. Грех је у суштини, дело поделе. Оделивши се од Бога, човек раскида везу која га сједињује са другим људима. Након преступлења нашега праоца Адама, од Каиновог убиства Авеља, преко Вавилонске куле па све до ратова, родоморства и гулага нашега времена, свеколика повест човечанства о томе сведочи. Супротно овоме, тајна спасења испуњена кроз Христа јесте, у суштини, дело сабирања. Он се сјединио са нашом људском природом беживотном и скрханом, да би јој предао животворну силу Духа Светога и васпоставио је, сабравши је, учинивши да учествује у Његовоме божанственоме животу. Тај једини циљ свеколикога својега дела искупљења, Христос управо и изражава у молитви Оцу, после Тајне Вечере: “И славу коју си ми дао (што значи силу Духа Светога) ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и Ти у мени, да буду усавршени у једно…” (Јн. 17, 22-23).
Господ Исус изволе тако да будемо лозе истинскога Винограда, чији је Он Чокот, да будемо удови Његовога Тела, а Он Глава. Управо то значи бити члан Цркве. То није бити само део једног друштвеног организма, сличног многим другим, нити пак узети удела у каквој људској уредби. То значи подражавати Христу, постати део Његових удова, потчинити се уједињујућој моћи Духа који жели да нас отме из нашега самотнога постојања, индивидуализма, самољубља, да бисмо као рани хришћани у Јерусалиму, имали једно срце и једну душу.
Неко ће сигурно приговорити: “Али Црква је подељена! Где наћи ту слику јединства на коју се позивате?” Треба одлучно одговорити: Не, Црква није подељена, она не може бити подељена. Наша вера то тврди. “Верујем у једну Цркву.”
Хришћани, по неки пут и значајне групе хришћана, могу да се удаље од Цркве, да се одвоје делимично или потпуно. Међутим, Црква није подељена, она не може бити подељена. Наша вера то тврди: “Верујем у једну Цркву.”
Хришћани, по неки пут и значајне групе хришћана, могу да се удаље од Цркве, да се одвоје делимично или потпуно. Међутим, Црква није подељена. Она остаје једна и претстављена је свим помесним Црквама, епархијама које остају у међусобном општењу са Патријаршијама и са осталим црквеним средиштима оданим вери православној. Зато треба да очувамо то црквено заједништво као зеницу ока свога, треба да жудимо за тим јединством у Цркви. Нека нас од њега никада не одваја неизбежно разномислије по питањима која се не дотичу саме вере.
Као Тело Христово, Црква је јерархијски устројени организам где сви немају исту улогу. Доиста, од Патријарха па до најпростијих хришћана, сви верници су, понајпре, позвани да се “труде око својега спасења” и да приме Божији дар Духа Светога “опроштење грехова и живота вечнога ради”. За свакога је ово најважније и најосновније. Али, унутар Тела, а уједињени са свима, неки су примили од Христа нарочиту улогу.
То је био случај Апостола који бејаху удостојени да буду темељи Цркве, камен на којему се заснива свеколико здање. У том погледу, њихова је улога била јединствена, несаопштива и непреносива следбеницима. Међутим, озарени Духом Христовим, на свакоме месту где би утемељили Цркву, Апостоли су постављали епископе који ће посвуда у свету столећима да одржавају један други вид служења, који је преносив: да на свакоме месту, путем проповедања Речи Божије и тајанством богослужења Светих Тајни Цркве, укажу на живо присуство Христа и Његовога спасоноснога дела. Епископи и свештеници, које су они себи изабрали за помоћнике, тако су, у Цркви, као живе иконе Христа у којима треба да поштујемо само њихов божански пралик, не ограничавајући се на твар од које су те иконе саздане, при чему не треба да нам смета или да нас саблажњава њихово људско несавршенство, које је неизбежно све док Црква не ступи у период своје славе који ће открити поновно долазак Христов, на крају времена.
Још овде, сведоци смо једне изричите воље Христове. Епископи и сви они који имају учешће у њиховоме служењу, посланици су Његови и Он жели да се сви према њима односе као и према Њему самоме или, у крајњој мери, као према Његовом Оцу: “Ко вас слуша Мене слуша; и ко се вас одриче, Мене се одриче, а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао” (Лк. 10, 16); “Који вас прима, Мене прима, а који прима Мене, прима Онога Који Ме је послао.” (Мт. 10, 40); “Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас… Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, здржани су” (Јн. 21, 22-23).
Треба да добро одмеримо сву моћ ових речи Господњих и прозремо шта се захтева. О, како нам је сада схвативо када један свети Игнатије Богоносац позива у својим чудесним посланицама: “Да сви поштују ђаконе као Исуса Христа, и епископа који је образ Оца, и презвитере као скуп Божији и као сабор Апостола; без њих, не може се говорити о Цркви” (Тралијанима, 3, 1); “Нека вас ништа изнутра не дели, већ се присаједините епископу и онима који су постављени да буду лик и наук непорочности, као што ни Господ није ништа чинио собом или преко Апостола, и без Оца Његовога, са којим је једно, тако ни ви не чините ништа без епископа и свештеника, и немојте да мудрујете у ономе што појединачно творите, већ чините све у саборности” (Магнежанима 6, 2-7, 1).
Смисао Цркве је понајпре благодат, дар Духа Светога. Али, томе дару ми треба да смо саодговорни и да усрдно заједничаримо са Њим. Љубимо изнад свега јединство такве Цркве. Клонимо се сваког духа деобе, поделе и раскола. “Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Неразделиву, Којој нека је слава у векове векова.”

Закључак – неколико захтева хришћанскога живота

Онај ко је примљен у Православну Цркву, обавезује се “да прихвати све оно што Црква и Свети Васеленски Сабори уче”. Није овде реч тек о каквој формалности. Заправо, то учење Цркве само објашњава животна изискивања дара Духа Светога, као и нови начин расуђивања и живљења, што је плод Његовога присуства у нашим душама. Не усагласити се са таквим начином живљења, значило би обесплодити благодат Духа Светога и спречити у нама раст новога живота који смо примили крштењем.
Православни хришћанин треба нарочито да исповеда следеће:
а) Христос је једини Спаситељ послан људима од Бога. Хришћанство није духовни пут крај других путева и религија који би били подједнако истинити, правдоподобни и водили би спасењу. Због тога, људима који не знају за Христа не може бити спаса изван Њега, чак и када не знају да Га наслове или, пак, наслућују Бога тек кроза светлост коју Он пројављује у свачијој савести. Никакво спасење није могуће човеку који би све своје поуздање везао за људске способности и моћи, или за шта друго, осим за Христа.
б) Православна Црква, то јест, заједница помесних Цркава које исповедају веру православну без измена и у потпуноме светотајинскоме општењу пребивају међу собом, јесте Христова Црква у својој пуноти. Не припада нама да судимо у којој мери и на који начин групе хришћана које нису више у светотајинскоме општењу са Православном Црквом, одржавају везе са њом и имају благодат Духа Светога. То у тајности држи Бог који испитује срце сваког од нас. Ми треба да се радујемо свему што постоји код тих хришћана као истинска љубав према Христу и према ближњему, свему што су они сачували од наслеђа које нам је било заједничко до одвајања. Треба да им помогнемо да поново открију благо тога Предања неразделиве Цркве првих векова.
Међутим, у садашњим условима, треба да останемо послушни Светим Канонима Цркве: православац сме да прими Тајну Причешћа једино у Цркви Православној; и треба да се уздржава од свакога живога учешћа на неправославним литургијским зборовима (од улоге чтеца, кума…). Исто тако, православни свештеник не сме да причешћује неправославне.
в) Садашњи живот дат нам је од Бога као јединствени временски период у којему можемо да сатрудништвом наше слободе са благодаћу Божијом остваримо наше вечно спасење. Свако веровање у реинкарнацију (преваплоћење), у вишеследственост живота или у препостојање душа до њиховога силаска у тела, није у сагласности са вером хришћанском.
У целокупноме својему владању, хришћанин треба у прегалаштву да љубав према Богу и према ближњему упражњава у свим њеним видовима, чак и до опраштања дужницима својим или љубави према непријатељима. Треба да испуњава десет Божијих заповести, одрекне да чини дела која су својствена грехом повређеној природи људској: “А позната су дијела тијела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељство, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима.” (Гал. 5, 19-21) Напротив, треба да се препусти вођству Духа Светога: “А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање.” (Гал 5, 22-23)

Хришћанин треба нарочито да се придржава следећег:
1) Само ако није спречен озбиљним разлогом, да учествује на Божанственој Литургији сваке недеље и о великим годишњим празницима. Доиста, на светотајинскоме и литургијскоме плану, учешће на недељној Евхаристији, седмичноме сећању на Васкрсење Христово, знак је препознавања хришћанина. Поврх тога, сваке недеље и празником, богоугодно је учествовати, увек када је то могуће, на свеноћоме бденију: те службе су намењене свима, а не само монасима, и неопходне су да би се истински ступило у молитву и у дух Цркве, не би ли се човек прожео њеним учењем.
2) Треба да држи све постове који су прописани Предањем Цркве. У случају потешкоћа, изазваним слабим здрављем или каквим другим околностима, да поступи по саветима свога духовнога оца.
3) Да свакога дана, колико је то могуће ујутру и увече, посвети одређено време молитви, по правилу добијеном од свога духовнога оца. Да се уздржава од свакога упражњавања духовнога живота који је надахнут будистичком медитацијом, зеном или јогом. Хришћанска молитва, то значи стајати пред Богом и обраћати Му се – као и Матери Божијој и Светима – са побожном увереношћу да нас Он чује, бескрајно воли, да је увек готов да нам опрости сваки пут када му се покајнички враћамо.
4) Да се уздржава од свакога упражњавања и веровања која исходе из окултизма, видовњаштва, врачања, чарања, читања у карте, астрологије и алхемије: “Нека се не нађе у теби који би водио сина својега или кћер своју кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад пред Господом ко год тако чини, и за такве гадове тјера те народе Господ Бог твој испред тебе.” (Пета књига Мојсејева 18, 10-12)
5) Да се уздржава од свих ванбрачних веза (прељубе, безбрачне заједнице, повремених љубавних пустоловина, сексуалног односа са особама истога пола). Ко жели да ступи у Православну Цркву, а невенчано живи са супругом, треба што скорије или да ту везу преобрази у брак, благословен Црквом, или је прекине.
Сигурно је да према свакоме треба да се поступа милостиво, уз поштовање његове слободе и разумевање његових потешкоћа. Међутим, љубав према ближњему не сме да иде науштрб заповести Христових; ма ко се налазио у неком неприличном положају, треба да се уздржи од Светога Причешћа и Светих Тајни Цркве, све док се кроз покајање не поврати у нормални хришћански живот. Те заповести које су нам од Христа и од Апостола, одувек су биле васељенски прихваћене од стране хришћана. У том смислу хришћанство је увело у свет праву новину, као последицу дара Духа Светога крштенима: хришћанска заједица је једна преображена заједница силом брачне верности, величијем брака, заснованога на непорочној љубави по слици јединства Христа са Црквом, као и смислом лепоте благословене девствености као најсавршенијега остварења хришћанскога живота.
6) Треба да се одрекне сваког вида занимања које би од њега захтевало да чини дела противна Христовоме закону (за оне из области медицине, например: чедоморство, евтанзија – поспешивање смрти код неизлечивих болести, злоупотребе генетичких истраживања које не иду уздруг са хришћанском савешћу).
Свештеник или онај који се спрема за свештенство, да се уздржава од сваке оне дужности која би га изложила проливању крви (у војсци или милицији).
7) Поврх свега, да уз највећу пажњу избегава све оно што може да наруши братску међусобну љубав и, нарочито, саборно јединство свих у Цркви. Да се клони осуђивања ближњега, проношења неприличних и штетних гласина и уплитања у црквене спорове, и у све друго што узнемирује духове.
Сва ова начела владања не треба држати за негативна правила која би могла да угуше слободу личности и униште радост живљења. По њима може да се живи као што приличи једино ако су она надахнута ревносном љубављу према Христу, потпуним поверењем у Његову Реч, једним трезвеним, али дубоким усхићењем за “неистраживим богатством” (Еф 2, 7; 3, 8) које нам је Он подарио.
А онда ћемо у томе начину живљења видети израз онога хришћанскога живота који је пун уверења, пламености, силе и радости, као што беше живот раних христијана и мученика.

са француског:
Љубиша Пантић и Милан Ј. Радуловић