NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

MNOGI LAŽNI PROROCI IZIŠLI SU U SVET!

Srbija naših dana, kao uostalom i sva istočno-evropska postateistička i posttotalitarna društva, nalikuje zemlji Gadarinskoj, u kojoj se zacariše legioni nečastivih sila, vojske duhova zlobe i laži što otpadoše od Hrista Spasa i pohuliše na Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu Pravoslavnu, krijući se pod maskom „naučnog pristupa religijskom fenomenu“, „težnje ka verskoj toleranciji“, „mirotvorstva i sveopšteg ujedinjenja ljudi i naroda“, „modernizma i primerenosti novom dobu“. Raznorazne sekte, okultistička i magijska društva, teosofske asocijacije, pokreti za ekumensko delovanje u duhovno opustošenoj i posunovraćenoj Gadariji igraju ulogu fenjerčića koji svojom, iako bledom svetlošću, privlače rojeve hipnotisanih i nemoćnih mušica – beslovesnih, nekrštenih ili obeshristovljenih duša koje, prebivajući u tami nebića, ne vide ili ne žele da vide najsjajnije svetilo u svim svetovima – Hrista, Pobeditelja smrti i Iskupitelja svega roda ljudskoga i Crkvu Njegovu, izvan koje nema spasenja.
Svako suprotstavljanje lažnim mesijama proglašava se za verski fanatizam i „pravoslavni fundamentalizam“, za ratobornost kojoj nema mesta u modernom društvu koje bi, prema „demokratskim“ i „naučno utemeljenim“ shvatanjima, trebalo da se temelji na „građanskoj državi, laičkom (sekularnom) tipu regulacije verskocrkvenog kompleksa, istinskom dijalogu, angažovanoj toleranciji i praktičnom ekumenskom ponašanju“ (Dragoljub D. Đorđević).
Sveto Pismo i Sveto Predanje, celokupno Duhom Svetim nadahnuto učenje Otaca Crkve opominju da nema zajednice između pravde i bezakonja, svetlosti i tame, pravoslavne blagovesti Raspetoga i Vaskrsloga Bogočoveka i dušegubne propovedi lažnih bogova ili izopačenog „hrišćanstva“. „Ne uprežite se u isti jaram s nevjernicima“, poručuje sveti apostol Pavle (2. Kor. 6:14). „Ako se neko moli, makar i u privatnoj kući, sa osobom koja je izopštena iz Crkve, neka takođe i on bude izopšten“, naređuje 10 kanon Svetih apostola. Kanon 32 Laodikijskog pomesnog sabora svedoči: „Blagoslov jeretika je prokletstvo“. Sveti Marko Efeski ispoveda da „u stvarima pravoslavne vere ne može biti kompromisa“. Ovih se svetootačkih zaveta valja neodstupno držati i danas, i sutra, i u sve vekove, dokle god se vodi vojna silna i borba neprestana sa duhovima zlobe u podnebesju, u kojoj je svako ko se u Hrista krstio i u sveoružje vere obukao prizvan da bude neustrašivi vojnik Gospodnji, „veran do same smrti“ kako bi dobio „vijenac života“ (Otkr. 2:10).
Pravoslavni hrišćanin u toj strašnoj vojni nije inkvizitor, pogubitelj, već, naprotiv, molitvenik za zabludele duše ljudske i njihov vaskrsitelj. „Mi ne težimo pobedi, već povratku braće od kojih smo odvojeni, što nas tišti“, pisao je sveti Grigorije Bogoslov. Razume se, susret sa onima koji otpadoše od pravoslavne vere moguć je samo u krilu Svete, Saborne i Apostolske Crkve, nikako u institucijama lažnog jedinstva i nepravoslavnim konfesijama. Nepravoslavni i antipravoslavni misionari danas raspolažu velikom finansijskom bazom za svoju delatnost, podrškom svetskih centara moći, prostorom u masmedijima. Sekularizovana kvazi-inteligencija, novinari, urednici programa na radiju i televiziji koji su širom otvorili vrata propovednicima satanizma, jereticima, vračarama, gatarima, psihički i duhovno bolesnim samozvancima pri slavnom drugom dolasku Hristovom moraće da daju odgovor za svoju mračnu i dušegubnu delatnost; jer „teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan“ (Mt. 18:7). Nama kojima je suđeno da živimo u zemlji Gadarinskoj, sada i ovde, više ne vredi da pasivno ispoljavamo revolt zbog delovanja parareligijskih i pseudoreligijskih pokreta i organizacija, nego da im se aktivno suprotstavimo rečju istine Hristove i blagočestivim žitijem, nikako ne opšteći sa njima (posebno ne u molitvi, jer njihovi lažni bogovi su demoni). Kao, dakle, zaštiti sebe i svoje bližnje od nasrtaja krivovernih?
Prvo, valja imati na umu da se iza reči „duhovnost“ kriju najrazličitija učenja, koja pretenduju na sopstveu „bogootkrivenost“ i „bogonadahnutost“, ali koja su daleka od Hrista, Spasitelja i Iskupitelja ljudskoga roda, čiju svepobednu istinu čuva jedino Sveta, Saborna i Apostolska Pravoslavna crkva. Postoji nadahnuće dobra, rukovođeno Duhom Svetim, ali i nadahnuće zla, kojemu je otac đavo, „laža i otac laži“ (Jn. 8:44). Ne vodi ka Bogu se ono što govori o tobožnjoj „duhovnosti“, naprotiv: lažna učenja dušu odvode daleko od svetlosti istine, i za njih Gospod kaza: „Lopov ne dolazi za drugo nego da ukrade i zakolje i upropasti. Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju“ (Jn. 10:10). Prema tome, ne verujte egzaltiranim gospođama koje histerično razglašavaju svoju duhovnu nadarenost“ i „prozorljivost“ i koje insistiraju na ravnopravnosti najrazličitijih verskih učenja. Darovi duhovni zadobijaju se jedino učešćem u svetotajinskom životu Pravoslavne Crkve, po meri našeg uzrastanja u blagočestivosti i vrlini i po Božijem promišljanju o putevima svakoga od nas. A ravnopravnost nepravoslavnih učenja je izvesna – svima je njima mesto „u tami najkrajnjoj, tamo gde je plač i škrgut zuba“ (Mt. 8:12).
Drugo, ako još uvek ne nalazite u sebi odlučnosti i snage da svim srcem i svom dušom, i svim umom svojim pristupite Pravoslavnoj crkvi, ako vam se čini da, iako niste ateista, želja za verom u vama još nije snažna u duboka, pokušajte da makar časno date sebi odgovor na pitanje: koju veru nipošto, i ni za šta na svetu, ne biste želeli da ispovedate. Da li ste zaista spremni da dušu svoju poverite sledbenicima samozvanih američkih „proroka“, đavoimanih i psihijatrijskih bolesnika, drogiranih istočnjaka „mirotvoraca“ i „siromaštvoljubaca“? O tome kako lažne mesije nalaze pogodno tle u Americi, zemlji bez korena i tradicije, među ljudima obremenjenim jarmom tehnicističke utopije i neprestanog sticanja – govori i na naš jezik preveden roman Džona Apdajka „S“, čija je glavna junakinja pristupila jednoj dušegubnoj istočnjačkoj sekti, da bi ubrzo počela da otkriva mehanizme manipulacije, bogaćenja na nevolji drugih, seksualnog zlostavljanja itd. Ako u svojim razmišljanjima dođete do saznanja da ipak nemate ničega ravnog duši i da zato ne smete dopustiti da ona bude ulovljena od duhovog vuka, recite sebi: „Ako u svom srcu osetim priziv ka Bogu, ka Večnosti, ka Veri, želeo bih da verujem, da se molim, da živim kao pravoslavni hrišćanin, a ne kao član neke od dušegubnih sekti“. Možda će od toga momenta do trenutka kada se prvi put pričestite besmrtnim i životvornim tajnama Hristovim proći i više godina, ali ćete za to vreme ipak biti čvrsti u nameri da se klonite agresivnih poziva da „ozbiljno istražite Bibliju“, „upoznate ime gospoda Jehove“, „poklonite se bogu Krišni“, „krenete putem transcendentalne meditacije“. Ako ne zbog bogoslovskih argumenata, kojih Crkva Hristova ima u izobilju, ako ne zbog naše nacionalne tradicije i svojih predaka, onda se klonite samozvanih mesija i „usrećitelja“ makar radi očuvanja svoga psihičkog zdravlja, zaštite svoje porodice i svog s mukom stečenog imetka, koji je za sektaše propovednike – zašto to ne reći otvoreno? – i te kako primamljiv.
Treće, ako ste se sa nekim upustili u razgovor o veri, nemojte dopustiti da vas sagovornik odmah impresionira obiljem citata iz Svetog Pisma, svojom naglašenom „ozbiljnošću“, „učtivošću“, „istinskom brigom za vaše spasenje“. Odmah ga zamolite da se predstavi, i to tako što će reći je li pravoslavan ili nije. Ne zadovoljavajte se polovičnim odgovorima tipa: „Ne pripadam Pravoslavnoj Crkvi, ali propovedam Hrista, tu nema velike razlike“. Naprotiv! U ovom pitanju treba se držati evanđelskog stava izraženog u Besedi na gori: „Dakle, neka bude riječ vaša: da, da; ne, ne; a što je više od ovoga od zla je“ (Mt. 5:37). Direktno zapitajte sagovornika kada se i gde pojavilo učenje koje propoveda i ko je njegov inspirator (sledi logično razmišljanje o tome otkud tolika „blagodat“ u kokakoličnoj hedonističkoj civilizaciji, kako to da se „otkrovenja“ javljaju polupismenim farmerima i psihijatrijskim bolesnicima, zar je moguće da je od Hristovog doba do naših dana istina bila skrivena od očiju ljudskih, pa se ona tek sada obznanjuje). Još jednostavniji način da ustanovite sa kim imate posla je molba sagovorniku da se prekrsti ili da celiva pravoslavu ikonu. Svako ko odbije da to učini ispoljiće svoju antipravoslavnu nastrojenost, i to ne treba da vas čudi: od časnoga krsta i svetih ikona, hranitelja duša i tela pravoslavnih, užasavaju se nečastivi i beže vojske demonske.
Četvrto, sektaši propovednici retko već u startu otvoreno pokazuju svoju odbojnost prema Pravoslavlju. Oni obično insistiraju na „izvornosti“ tumačenja Svetoga Pisma, navodeći obilje citata da bi zatim gotovo neprimetno ponudili svoju interpretaciju, koja se čoveku neutvrđenom u veri ili slabije obrazovanom može učiniti sasvim prihvatljivom, različitom od pravoslavnog učenja tek u ponekom „nebitnom detalju“. Ipak, zapitajte se: ako u pitanju zaista „nebitni detalji“ (jer, po sektašima, „bitno“ je da i oni tobože ispovedaju Gospoda Hrista), zašto su ova učenja anatemisana i njihovi protagonisti odlučeni od Crkve? Setite se francuske poslovice: „đavo se skriva u sitnicama“!
Peto, sektaška delatnost često se prikriva raznim svetovnim manifestacijama. Ako se odazovete na poziv da prisustvujete tribini, dođete u besplatno savetovalište ili na kurs „samousavršavanja“, najverovatnije ćete ustanoviti da se opet radi o nekoj sekti ili o sekularnom, kvazinaučnom psihoterapeutskom metodu, čije su posledice iste – gubitak duše, udaljavanje od Pravoslavne crkve i formiranje nepravoslavnog i anacionalnog identiteta. Neka vas ne čudi i ne sablazni to što je učešće u socijalnim i kulturno-prosvetnim manifestacijama u organizaciji nepravoslavnih misionara besplatno: iza tobožnje štedrosti i nekoristoljublja krije se prost fakat da većina ovih asocijacija ima moćne finansijske centre u Americi i zapadnoevropskim zemljama. Zato ćete „Kulu stražaru“, na primer, dobiti besplato, ali ćete kasnije platiti najpre najvećim i jednim večnim blagom – svojom dušom, a zatim i svojim imetkom (kod većine protestantskih sekti poštuje se princip izdvajanja desetine od svega što steknete za „opšte potrebe“, a u dalekoistočnim sektama ide se još dalje – članovi napuštaju svoje porodice i žive u kampovima „kolhoznog“ tipa, gde ostatak života provode na najtežim poslovima bez ikakve naknade, a za dobrobit velikih manipulatora – glavešina ovih pseudoreligijskih asocijacija).
Šesto, nemojte se povoditi za pričama o „grešnicima“ unutar Pravoslavne crkve, raznim intrigama o našim sveštenicima i arhijerejima. Pravoslavni sebe i ne izdaju za „savršene pravednike“ lišene svesnih i nesvesnih sagrešenja i ljudskih slabosti; oni znaju da je jedino Bogočovek Isus Hristos bez greha, i da se jedino u ustima njegovim nikada ne nađe prevara. Zemna, „voinstvujušča“ Crkva sačinjena je od živih ljudi sa svim njihovim vrlinama i slabostima, ali su pokrov te Crkve vojske Svetitelja koji su Gospodu od iskoni ugodili i koji su život svoj, i misli svoje, i reči, i dela svoja obožili, ohristovili, onebesili, kao što je glava Crkva sam Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos, koji je svojom krsnom žrtvom i slavnim vaskrsenjem zanavek uništio smrt, porazio greh, oborio Kneza ovoga sveta. Razmislite i o drugoj strani medalje: da li se iza prijatne spoljašnjosti, čistog i uglađenog odela, učtivog ophođenja, ljubaznog osmeha propovednika koji „razumno“ razobličava grehe i pregrešenja pravoslavnih klirika i mirjana zaista nalazi takav pravednik koji čista srca možđe procenjivati njihova dela? Ili se tu radi o onom evanđeljskom: „Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega!“ (Mt. 7:5). Sedmo, ako vam se neki od argumenata sektaša učini prihvatljivim, ipak nemojte žuriti da se sa njim saglasite i da prihvatite učenje koje vas se nameće. Pokušajte da se suočite i sa argumentima „okrivljene strane“ – Pravoslavne Crkve, tako što ćete se obratiti svešteniku ili mirjaninu bogoslovski obrazovanom i kompetentnom ili naći knjigu pravoslavnog autora koja će vam ponuditi temeljniji odgovor.
Osmo, ne libite se da u razgovorima o veri otvoreno ispovedite pravoslavno stanovište i da se snažno suprotstavite sektaškim propovednicima kontraargumentima koji izviru iz izvornog Hristovog, apostolskog i svetootačkog učenja i koji su posvedočeni životom i podvigom nebrojenih znanih i neznanih svetitelja, pravednika, mučenika, prepodobnih, svih koji časno život svoj proživeše u nadi na vaskrsenje i na život večni. Crkva pravoslavna već dve hiljade godina obznanjuje spasenje roda ljudskoga u Hristu raspetome i vaskrslome, propovedajući evanđelje svakome stvorenju, pa i onima koji otpadoše od vere otaca, koji nas mrze, progone i zlostavljaju, kako bi se oni obratili na put pokajanja, pravde i spasenja. Zato smelo posvedočite veliku istinu pravoslavlja, ne plašeći se optužbi za versku netrpeljivost, netolerantnost i ekstremizam, primitivizam i „zatucanost“, jer nas uči:
„Riječ o krstu ludost je onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo“ (1. Kor. 1:18).

Mr Ksenija Končarević


Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *