NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

NOVAC I HRAM

Članci koji podržavaju obnovu Hrama Hrista Spasa obično se pišu odveć visokim stilom koji običan čovek – stanovnik sveta „šok-terapije“ naprosto ne može da primi: kažu, hram treba obnoviti zato što je to „simbol pokajanja“ i „nacionalna svetinja“. Nema sumnje da su znatno brojniji članci suprotne orijentacije navodili argumente kudikamo pragmatičnije i manje uzvišene, ali zato u naše vreme neuporedivo delotvornije: nema para i, jednostavno, nije nam do Hrama.
Upravo stoga pokušao sam da bez bogoslovskih argumenata, na nivou jednostavnog praktičnog rasuđivanja razmotrim argumente pragmatičara-hramoboraca. Potrudiću se da ne analiziram pitanje „treba li ponovo podizati Hram“. Protivnici hrama navode argumente usko pragmatične, sitničarske, kojima pokušavaju čak i pravoslavcima da sugeriraju kako im Hram i nije potreban. To je odavno poznato: „sićušni zloduh“, kao i „sitan greh“ ponekad sigurnije odvodi ljudsku dušu u ropstvo od ličnog javljanja Kneza tame.
Naravo, argumentima se ni „sićušni zloduh“ ne može oterati. Ali ako alergija na Hram još nije suviše duboko prodrla u nečiju dušu, može se i na potpuno apstraktnom nivou porazgovarati o argumentima hramoboraca.
Stoga je pitanje o tome zbog čega treba graditi taj Hram korisnije ostaviti za kraj rasprave, a otpočeti je pitanjem mnogo prizemnijim i razumljivijim: „Može li se taj Hram ponovo podići?“.
Ali prvo – o čemu se zapravo radi, o kakvom objektu je reč. Ako je to Hram, onda – čemu ili Kome je posvećen?
Jedan od prilično brojnih mitova, vezanih za taj Hram kaže da je Hram Hrista Spasa u Moskvi podignut u čast pobede ruske armije nad Napoleonom.
To nije sasvim tačno. Taj hram je posvećen Hristovom Rođenju. Spomenik vojničke slave i moći Rusije vaplotio se u hramu koji je posvećen najsmernijem događaju Svete istorije. Rat protiv Napoleona su vodili husari, konjica, artiljerija. A ovde – dete u pešteri, povijeno u pelene. Može ili išta biti slabije od tek rođenog deteta? I da li je još ikada Rusija bila toliko jaka kao u vreme odbijanja opšteevropskog pohoda na Moskvu, „najezde dvanaest jezika“?
Upadljiva razlika između državnika prošlog veka i onih koji su nam bliži po vremenu svoje vladavine je upravo u tome što oni spomenik nisu podigli sebi, niti svojim zaslugama, nego – Bogu. „Ne nama, ne nama, nego imenu Tvome“ – bilo je uklesano na medalji u čast pobede i na natpisu na kamenu-temeljcu Hrama Hrista Spasa.
O Otadžbinskom ratu toga vremena veliki roman je napisao Lav Tolstoj. Njegov umetnički genije je često bivao mnogo pravoslavniji i čistiji od onog demona koji je Lava Nikolajeviča uznemiravao bogoslovsko-disidentskim svrabom, primoravajući ga da prepravlja Jevanđelje u psevdo-budističkom maniru1. Stoga ću, govoreči o značaju vere i molitve u Otadžbinskom ratu 1812. godine, podsetiti na Tolstojev opis molepstvija uoči Borodinske bitke:
„Ispod brda od Borodina primicala se bitka. Ispred sviju išla je prašljivim drumom postrojena pešadija sa skinutim kapama i puškama okrenutim naniže. Iza pešadije se čulo crkveno pojanje.
Vojnici i opolčenci trčali su gologlavi, prestižući Pjera, nasusret bitiji.
– Nose Matušku! Zaštitnicu!… Iversku!…
– Smolensku Matušku – popravi drugi…
To beše ikona koja je iznesena iz Smolenska i otada nošena za vojskom. Za ikonom, oko nje, pred njom, sa svih strana išle su, trčale i klanjale se do zemlje gomile gologlavih vojnika… Pojanje se tiho razlegalo pod otvorenim nebom… Jedan ćelavi general s krstom sv. Đorđa o vratu stajao je upravo za leđima svešteniku i ne krsteći se (očevidno Nemac) strpljivo čekao da se svrši molepstvije, koje je on smatrao da treba saslušati svakako da bi se raspalio patriotizam ruskoga naroda.
…Pjer, koji je stajao u gomili mužika, vide u onoj gomilici ljudi sa činovima nekoliko poznanika, ali nije gledao u njih, svu njegovu pažnju privukao je ozbiljan izraz na licima one gomile vojnika i opolčenaca, koji su podjednako žudno gledali u ikonu. Čim umorni pojci (koji pevahu već na dvadesetom molepstviju) počnu leno i po navici da pevaju: „Spasi ot bjed, rabi tvoja, Bogorodice*“, a sveštenik i đakon prihvate: „Jako vsi po Bozje k Tebe pribjegajem, jako nerušimoj stene i predstateljstvu**“, na svakom licu blesnu opet onaj izraz saznanja koliko je svečan trenutak što nastaje, izraz koji je Pjer video pod brdom u Možajsku u ovde-onde na mnogim i mnogim licima koja je sretao tog jutra; i češće su se obarale glave, stresala se kosa i čuli se uzdasi i udaranje krstova na grudima… Kutuzov stade iza sveštenika. Prekrsti se uobičajenim gestom, domaši rukom do zemlje i, uzdahnuvši duboko, obori svoju sedu glavu… Iako tu beše glavnokomandujući, koji privuče na sebe pažnju svih viših činova, opolčenci i vojnici nastaviše molitvu, ne gledajući u njega“.
Lav Tolstoj opisuje molepstvije uz jednu malu grešku: u njemu počinju da pevaju sveštenik i đakon, a prihvataju pojci i narod. Međutim, on se tačno izrazio o onome što je najvažnije: vojska nije očekivala pobedu od generala, nego od Hrista i Njegove Majke-Zaštitnice. Smolenska ikona je pratila rusku armiju tokom čitavog rata. A praznovanje Božića upravo i jeste dan kada se istovremeno slave i Hristos, i Njegova Majka.
U čast Hristovog Rođenja i bio je podignut Hram Spasa. Upravo Hram, a ne, naprosto, spomenik. U hramu možemo ne samo da oživimo sećanje na ljude koji su živeli u prošlosti, nego i da se pomolimo za njih. Hristu su svi živi. Za „vojnike i dobrovoljce“ koji su poginuli u Smolensku, na Borodinskom polju ili nedaleko od Lajpciga, Hristos je postao Spasitelj njihovih duša.
U svesti naroda Hristos se naziva Spasiteljem ne samo zato što on spasava zemlju ili grad od nesreća, „od najezde inoplemenika i od bratoubilačkog rata“. On je „Spasitelj“ pre svega zato što daruje večni život čoveku koji je zakoračio s onu stranu praga zemaljske smrti u nadi na susret sa Hristom. I eto, s takvom molitvom, s molitvom za spas duša poginulih ratnika i dolazili su ljudi u Hram Hrista Spasa.
Nažalost, mnogi Rusi danas gledaju na Hram očima onog nemačkog generala, koga jetko opisuje Tolstoj: „Pa, ako je zbog patriotizma, možda i vredi ponovo podizati taj Hram“… Ne – to nije hram u čast patriotizma, nego u slavu Hrista. I nije nam potrebanda bismo se sećali podviga naših predaka: za to nam je dovoljna Borodinska panorama. Hram nam je potreban da bismo se molitveno sećali i vojnika iz 1812 godine, i ratnika iz 1914 i onih koji iz poslušnosti zakletvi i danas koračaju po ivici života i smrti…
Čovekov pogled, njegov uzdah, molitvu, hram, kao i ikona, upravlja Bogu. „Greh je kružiti oko zlatoglave crkvice i ne moliti se u njoj!“ (Marina Cvetajeva).
U Božićnim himnama koje se pevaju na dan slave Hrama Hrista Spasa Sin Božiji se naziva „Sunce pravde“. Eto, vredelo bi uporediti pravdu sa onim izmišljotinama koje se prepričavaju o započetoj izgradnji.
Dakle, prvi argument protivnika obnavljanja Hrama glasi: to će biti „novogradnja“, a ne restaurirani spomenik. Kao prvo, s duhovne tačke gledišta, to uopšte nema značaja. Hram se ne osvećuje starinom, nego autentičnošću molitve koja se u njemu tvori. Kao drugo, sa kulturno-istorijske tačke gledišta taj argument je takođe sasvim slab. Francuzi su ponovo podigli katedralu u Remsu, koju je porušila nemačka artiljerija 1914 godine. U samoj Nemačkoj mnoge crkve su porušene za vreme bombardovanja 1945 godine. Ipak, gotovo sve su ponovo podignute. U Hamburgu sam, na primer, video crkve koje su do visine od metar i po do dva bile sagrađene od pocrnele stare opeke, a iznad tog nivoa nastavljala se očigledna novogradnja. Pa ipak, te crkve ponavljaju energične forme srednjovekovne gotike i nemoguće je zamisliti Hamburg bez tih šiljaka. Francuzi i Nemci su obnovili svoje svetinje. Zašto onda Rusi nemaju pravo na to?
Hramovne ukrase biće, naravno, vrlo teško obnoviti, jer su materijali, korišćeni u prošlom veku, veoma skupi i retki. Hram je bio ukrašen retkim vrstama kamena, od kojih su mnoge naručivane iz inostranstva. Ali ponavljam – uopšte nije obavezno odmah vraćati Hramu svu njegovu pređašnju raskoš. Tako je i Isakijevska crkva u Peterburgu mnogo godina bila ukrašena jeftinim freskama, koje su postepeno zamenjivane mozaicima. U crkvi Sv. Trojice lavre Aleksandra Nevskog i danas se mogu videti slikarske kopije tih mozaika, donete iz Isakijevske crkve nakon obavljenih radova u mozaiku. Tako se i u novom Hramu Hrista Spasa postepeno, tokom desetina godina, pojedini detalji interijera s prvobitnih kopija, urađenih u relativno jeftino materijalu (na primer, u običnom belom kamenu ili običnom mermeru) mogu zamenjivati skupocenijim vrstama kamena.
Osim toga, istoričari umetnosti nas uveravaju da je nemoguće obnoviti Hram, jer u naše vreme više nema umetnika takvog nivoa. Oni, međutim, zaboravljaju da se talenat razvija u skladu sa težinom postavljenog zadatka. Tehnika savremenih umetnika nipošto nije na nižem nivou od tehnike umetnika u prošlom veku. Umetnost restauracije i kopiranja takođe se znatno razvila tokom proteklog stoleća. Dakle, ukoliko bude odlučeno da se urade kopije, to neće biti suviše teško.
Drugo je pitanje da li je u unutrašnjoj dekoraciji potrebno kopirati sve pređašnje detalje?
U već pomenutoj katedrali u Remsu nisu obnovljeni svi raniji vitraži. I danas su stare forme te crkve ukrašene naglašeno savremenim vitražima Marka Šagala. Ministarstvo kulture Rusije očito ne bi dopustilo tako nipodaštavajući odnos prema „kulturno-istorijskim spomenicima“.
Ne mislim da bi vitraži u Šagalovom stilu bili umesni u Hramu Hrista Spasa (mada mi se čini da se antihramovna buka podigla uglavnom zbog toga: „Zar oslikavanje hrama neće poveriti našima, aprilcima? Zar će ga poveriti Glazunovu i njegovim patriotama?“).
Štaviše, ne vidim smisao u kopiranju fresko-slikarstva prošlog veka. Očuvani fragmenti slika mogu se izložiti u muzeju pri Hramu (u njegovom prizemlju). Najznačajniji ruski hram više bih voleo da vidim oslikan u stilu staroruskih fresaka nego italijanskih imitacija.
U svakom slučaju, hram treba prvo ponovo sagraditi, a zatim, dok se tokom niza godina njegovi zidovi budu sušili, biće dovoljno vremena da se porazmisli na koji način da se oslika. Glavno je da će se čak i ispod jednostavno okrečenih svodova uznositi molitva.
Drugi argument anulira prvi. Ako prvi kaže da je Hram toliko genijalan da ga je nemoguće obnoviti, onda drugi izjavljuje da je Hram bio urađen toliko netalentovano, da ga jednostavno i ne vredi obnavljati. Naprosto, na ogoljenom mestu treba dozvoliti da se rasprostre čitava brigada Šagala.
Časopis „Prestonica“ („Stolica“) je pisao o Hramu u najboljoj tradiciji frojdovske poruge svih tuđih svetinja: „Kada čovek nešto ne može da postigne pameću ili talentom, postiže – zna se čime. I ta sočna ruska reč je, možda, ono najtačnije u razgovorima o Hramu Hrista Spasa. Moskva ga je iznudila, s mukom izlegla, iscedila iz sebe“, tako N. Malinin piše u članku o arhitekti Hrama K. Tonu.2
To je već sasvim u stilu Borisa Paramonova koji preko radija „Sloboda“ objašnjava kako „patriotizam jeste „bolesna vezanost za tle“, a tle jeste „humus“, a „humus“ je „đubrivo“, dok je „đubrivo“ ono što se „leže“. Posle takvih teorija Paramonov smatra da je dokazao kako je patriotizam posledica elementarne infantilnosti i fiksiranosti psihičkog i seksualnog razvoja za „analni stadijum“. Čovek koji se zaustavio na tako ranom stadijumu razvitka, strahuje od realnog života, plaši se odgovornosti i slobode i zbog toga mašta o spokojnom životu u majčinoj utrobi koja mu izgleda kao raj. Otuda se rađa mitologema o „Majci-Domovini“ i na taj način postaje jasno da je patriotizam strah od života, dakle – „nekrofilija“. I eto vam leša (tako A. Bosart naziva Hram u istom broju „Prestonice“).
Paramonovljeve emisije nosile su naziv „Ruska ideja“, i, kao što se da primetiti, „psihoanaliza ruske ideje“ ima uspeha među ruskim intelektualcima.
Ali zašto su Rusi dužni da zajedno sa paramonovima blate sopstvenu svetinju? Uzgred, jesu li izraelski mladići koji ginu u sukobima s Arapima za zemlju koju smatraju svojom svetinjom „nekrofili“?
Što se tiče lepote i harmonije proporcija Tonovog hrama, s jedne strane, „ukusi su različiti“, a s druge strane – tuđa svetinja uvek deluje čudno i suvišno. Stoga, prilikom analize mišljenja o umetničkoj i duhovnoj vrednosti, nije na odmet zapitati se: ko, zapravo, govori? Hram su gradili pravoslavci i on se ponovo podiže radi njih – tako da će na kraju krajeva oni i odlučivati: hoće li se moliti u takvom hramu ili ne. Oni – a ne cinici iz redakcija našeg glavnog grada.
Ljudi pak koji su tokom desetina godina brižljivo čuvali fotografije uništenog Hrama, rešili su za sebe to pitanje. I oni ljudi koji su nekoliko godina dolazili na molitve kod „Bazena Moskva“ radi čitanja akatista Državnoj Majci Božijoj – takođe su napravili svoj izbor. Ja sam u vreme svojih bogoslovskih studija često vodio grupe turista i poklonika u obilazak akademskog muzeja. Tamo se čuva mala maketa Hrama Hrista Spasa i nekoliko njegovih fotografija. Video sam reakciju stotina ljudi koji su prvi put u životu imali prilike da vide Hram o kome su do tada tek ponešto čuli, i niko ga nije nazivao „nakaznim“ ili „nedarovitim“.
Treći argument – izgradnja će stvoriti ogroman „betonski oklop“ koji uopšte neće dozvoliti nikakvim freskama da dišu i opstaju unutar Hrama. Zaista, četrdeset miliona cigala, od kojih je Hram bio podignut u prošlom veku, danas bi bilo odveć teško i stoga previše skupo slagati ručno.
Ipak, teško je zamisliti kako je slikarstvo uopšte moglo da „diše“ kroz zid pređašnje crkve, debeo tri, a ponegde i čitavih sedam metara. U svakom slučaju, K. Ton je osmislio i realizovao specijalne načine za pričvršćivanje maltera i slika na njima, isto kao i sistem ventilacije u Hramu. Savremene tehnologije omogućavaju ne samo da se obnovi Tonova zamisao, nego da se ona i usavrši.
Kako ispravno smatra arhitekta – projektant obnovljenog Hrama I. A. Pokrovski, „ne treba zaboraviti da je to objekat trećeg milenijuma. Hram će imati prirodnu i veštačku ventilaciju, klima-uređaje, ogromne otvore u zidu za prozore i vrata koji će omogućiti stalno strujanje vazduha“.3
Noseće konstrukcije Hrama će zaista biti izrađene od armiranog betona. Ali konstrukcije od savremenih materijala biće s obe strane prekrivene tradicionalnom ciglom, a cigla – malterom. Fasada Hrama biće oplaćena prirodnim dolomitom, kao i ranije.
Koliko ja razumem, to znači da će zidovi od cigle zapravo nositi jedino sami sebe i freske. Težina svodova i kupola će se održati na konstrukcijama od armiranog betona. U prostoru između njih i tankih međuzidova od cigle strujaće vazduh, neophodan za normalan opstanak fresaka.
Četvrti argument – „rizikujemo da stvorimo još jedne jasle za kradljivce državne imovine“4. Ako su prethodni argumenti bili suviše slabi, ovaj je previše jak. Pod takvim izgovorom može se odustati od bilo koje izgradnje. Zašto se baš on navodi kada je reč o izgradnji Hrama Hrista Spasa, a ne protiv planova o izgradnji moskovskog „Diznilenda?“. „U polje nas zloduh vodi…“
Peti argument – zar nije bolje da, umesto obnavljanja Hrama iz prošlog veka, na tom mestu podignemo spomenik Ru-siji, koji su boljševici oskrnavili? Umetnik J. Seliverstov je predložio da se ponovo podignu (u stvarnoj visini Hrama) samo metalna rebra koja čine kostur crkve, a da se ispod tih prozračnih svodova podigne samo mala prava kapela na mestu oltara. Tako bi „skelet“ Hrama, lebdeći na moskovskom nebu, podsećao na tragediju koja je zadesila Rusiju i Hram. Ideja koju predlaže Seliverstov je zaista lepa. Ipak, ona je lepa samo na crtežu. Gledano izbliza, to bi bio strašan gvozdeni monstrum. Osim toga, taj monstrum bi se sa svojim naglašenim modernizmom uplitao u istorijski deo grada i nadnosio bi se nad Kremljom. A što je najvažnije – on bi provocirao pre negativne emocije („kakvu su lepotu srušili, zlikovci“), nego emocije koje zaista isceljuju. Ispod te rešetke umesno bi bilo organizovati antikomunističke mitinge, ali teško da bi ta maketa postala „molitveni dom“.
Šesti argument – u Moskvi ne žive samo pravoslavni vernici. To je jasno. Ali opet se pitam – gde su ti protesti nepravoslavnih vernika – Moskovljana, u čije ime sa puno uzrujanosti govori štampa? Ako pak takvih izjava nema – zašto se onda svetovni ljudi i ateisti odvažuju da govore u ime vernika, i to takve reči koje rađaju neprijateljstvo, a ne mir?
Sedmi argument: država ne treba da učestvuje u izgradnji Hrama, jer nam je država svetovna. Navodno, taj Hram nije potreban svima. To je tačno. Ali navedite bar jedan državni program koji je potreban svim građanima bez izuzetka. Meni, na primer, uopšte nisu bile potrebne peterburške „Igre dobre volje“ na koje je utrošena ne baš mala suma u milijardama, i to ne samo iz gradskog, nego i iz budžeta federacije.
I ja, na primer, nemam ništa protiv osnivača Državne jevrejske Akademije „Majmonid“5 u Moskvi i desetina verskih jevrejskih škola koje postoje na račun državnog budžeta. Sećajući se takvih ustanova, želeo bih samo da Rusi u Moskvi imaju ista prava kao Jevreji – tj. da se uporedo s judejskim, u Moskvi pojave i Pravoslavne Akademije, Univerziteti i gimnazije, prema kojima bi se ruska država odnosila kao prema svojima.
Država je uznemirena zbog ponovnog uspostavljanja istorijske pravde prema hasidima. U susedstvu Hrama Hrista Spasa, u Državnoj ruskoj biblioteci, njima se vraća biblioteka ljubavičkog rabina. A zar prema pravoslavcima ruska država ne oseća nikakav dug?
Govorim banalnosti – ali od čestog ponavljanja (nažalost, sa slabim efektom) istina ne prestaje da bude istina: država je dužna da pomogne obnavljanje Hrama Hrista Spasa – zato što je država i srušila taj Hram, kao i hiljade drugih.
I ako je nova ruska vlada nasledila imovinu SSSR-a u inostranstvu i njegovo mesto u OUN, zar ona nije nasledila i dugove ranijih vladara prema svom narodu?
Osmi argument – bolje bi bilo novac, utrošen na izgradnju novog hrama, dati na restauraciju drugih polurazrušenih crkava. To je tačno. Kada bi postojala mogućnost izbora, tako bi i trebalo uraditi. Ali taj izbor bi bio moguć samo u slučaju da tim novcem crkva već raspolaže. Zapravo, novac se još uvek nalazi u rukama potencijalnih ktitora, a u kakve svrhe će ga oni upotrebiti, ako ga ne daju na izgradnju Hrama Spasa, vrlo je teško reći. Ako im se obrati običan parohijski sveštenik, najverovatnije je da će ga se otarasiti gotovo simboličnom sumom. Nažalost, imućni ljudi nisu sveti. Mnogi od njih više vole da ulažu novac u senzacionalne projekte, koji ih reklamiraju, čine poznatim njihovo ime i firmu. Obnavljanje obične crkve ne podiže na tako visok nivo njihov „imidž“ kao učešće u obnavljanju najvećeg Hrama u Rusiji. Stoga će predlog da se učestvuje u izgradnji Hrama Hrista Spasa omogućiti da se sredstva, koja bi inače bila uložena u finansiranje još jednog „Polja čuda“, iskoriste za potrebe Crkve. Ustvari, Crkva će iskoristiti grešnu ljudsku sujetu u blagorodne svrhe, pokazujući kako na delu izgleda primena jedne od najzagonetnijih priča Spasiteljevih: „I ja vama kažem: načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim“ (Lk. 16, 9).
Deveti argument – ako se novac uzima iz državnog budžeta, to može da zakoči obnovu drugih kulturnih spomenika, drugih crkava i manastira, koji se rastauriraju na račun države. Samo po sebi gledano, i to je tačno. Izdvajati novac za Hram iz budžetne stavke namenjene restauraciji kulturnih spomenika znači biti saučesnik u uništenju stotina ruskih crkava.
Ali zar je malo drugih stavki budžeta? Dovoljno je da se setimo da se i aparat vlade i predsednika danas razvio više nego u vreme sovjetske vlasti. Posledica toga je da Rusija po ko zna koji put iznenađuje svet i svoje građane zagonetkom: zašto je u planskom društvu, gde je Državni plan regulisao raspodelu svakog klinca, tih istih činovnika bilo manje nego u „demokratskom“ društvu, u kome će, kako su obećali, „gospodin tržište“ sam sebe regulisati?
I onda, ako je naša država zaista tako siromašna, kao što pričaju, zašto je trebalo oglašavati neradnim dan kada je donet Ustav? Takav praznik (pravo govoreći – ne baš opštenarodni i nimalo neophodan) jeste zastoj hiljada fabrika, dakle, gubitak od nekoliko milijardi.
A koliko novca iz državnog budžeta odlazi na izdržavanje televizije, danas ne toliko graditeljske, koliko zaglupljujuće snage?
I, na kraju krajeva, zar će odustajanje od izgradnje Hrama rešiti problem budžetskog deficita?
Osim toga, kažu da živimo suviše siromašno da bismo sebi dozvolili gradnju takvog Hrama. A zar je u 19 veku ruski narod živeo bogatije? Kada bi se ljudi uvek rukovodili samo takvom logikom – iz prošlih vekova do nas ne bi došla nikakva kultura: ni hramovi, ni poezija, niti drugi „luksuz“. Najmolitvenije crkve nisu podizane zbog luksuza, već iz preke potrebe.
Porast potreba u savremenom „potrošačkom društvu“ ne zna za granice. Stoga nema nikakve garancije da posle stabilizacije ruske ekonomije ta ista štampa neće reći: dok se u svakoj ruskoj porodici ne pojavi drugi automobil, nehumano je govoriti o izdvajanju novca za Hram. U Rusiji je strance uvek (pa i sada) zapanjivao kontrast između seljačkih domova i raskoši crkava. Naprosto, ljudi su se zaista češće sećali reči iz Jevanđelja: „Gde je blago vaše, ondje će biti i srce vaše. Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lupeži potkopavaju i kradu“ (Mt. 6, 19-21).
To pulsiranje ruske duše (koje se u stvarnosti, naravno, odveć često gušilo državnom i drugom ploti) sjajno je izrazio Vladimir Visocki: „Kubeta u Rusiji pokrivaju čistim zlatom – da Gospod češće obrati pogled“.
Ako štampa tvrdi da je Hram u današnjoj nemaštini suvišan – znači da ona uopšte ne želi preporod Rusije, nego, naprosto, teži ekspanziji američkog pogleda na svet na teritoriju Evroazije. Tako je pitanje o ponovnom podizanju Hrama Hrista Spasa postalo mesto vidnog suprotstavljanja dveju zamislio budućnosti našeg naroda. Pitanje se u suštini sastoji u sledećem: hoće li „ruska ideja 21 veka“ naći svoje izvorište u hiljadugodišnjoj istoriji same Rusije ili u američkom „liberalizmu – materijalizmu“.
Ako se narod složi s novinarima i kaže da zbog današnjih niskih plata Hram zaista ne treba podizati – znači da je to stvarno tako. Takvom narodu i nisu potrebni Hramovi, nego obor. Uostalom, takav objekat je i mnogo primereniji „godini svinje“ (u kineskom horoskopu, nap. prir.). Ja ipak ne mislim da je ruski narod degradirao do tog stepena. Međutim, insistiranje štampe na finansijsko-penzionom argumentu protiv Hrama označava zapravo pokušaj da se ruskom narodu nametne jedan vrlo određeni sistem vrednosti. A to više nije političko, niti finansijsko, već isključivo versko pitanje. Šta čovek više ceni? Šta je najvažnije u njegovom životu? Pitanje o smislu života jeste religijsko pitanje. I zato se čovek, koji se protivi izgradnji Hrama Hrista Spasa, zapravo zalaže za „prizemljivanje“ Rusa, za tragični unižavanje ideje ljudskog života. I čak ako to radi sveštenik (na primer, iguman Inokentije Pavlov) – on, u suštini, bogohuli. Nije problem u kamenom Hramu. Problem je u hramu duše. „Gde je blago vaše?“
Ako Moskovljani i, uopšte Rusi, odustanu od izgradnje Hrama – to će značiti da su se pravoslavci u Rusiji već pretvorili u marginalnu manjinu. To će značiti da se već dogodila vidljiva podela: na malobrojne, zaista verujuće pravoslavne ljude, i većinu koja ništa ne želi da žrtvuje ni za zemlju, ni za Boga. Podela na one koji žive u Rusiji i na one koji su se konačno nastanili u „godini plave svinje“.
Da, programe državne socijalne podrške treba intenzivirati. Ali njima ne može ništa da zasmeta ni izgradnja Hrama. Izgradnja Hrama zahteva negde oko 80 milijardi rubalja (150 miliona dolara). Izgradnja se planira na tri godine. Znači, godišnje treba trošiti 50 miliona dolara. U Rusiji ima 150 miliona stanovnika. Ali čak i ako taj novac bude uzet iz državnog budžeta, to će značiti da će svaki građanin davati 33 centa godišnje za Hram. To znači: dve hiljade rubalja godišnje. Dvesta rubalja mesečno. Zar ćemo stvarno osiromašiti, ako mesečno žrtvujemo za Hram šesti deo od vrednosti autobuske karte?
Čak i ako ne bude pomoći od čitave Rusije – ako Hram bude gradila samo Moskva (uostalom, pre svega upravo Moskovljani i treba da se mole u tom Hramu), ta gradnja neće imati destruktivne posledice. Ponovo računam: Moskva ima 7 miliona stanovnika. Godišnji ulog svakog Moskovljanina iznosi, znači, 7 dolara. Zar je to breme koje premašuje naše snage? A koliko prosečan Moskovljanin utroši mesečno na novine? Koliko na cigarete? Na votku?…
Osim toga, umetnost rukovođenja u tržišnom društvu sastoji se u tome da se preko elastične poreske politike uzme novac od onih čijem životu ne preti toliko nedostatak, koliko višak novca, i da se suvišnim ubiranjem ne ozlojeđuje odista najsiromašniji društveni sloj.
Deseti argument kaže da izgradnja smeta muzeju likovnih umetnosti „A. S. Puškin“. Izgleda da je s tačke gledišta novinara bazen, zauvek ostavljen na ugaru, bio najbolji sused muzeju. Da, prvi ciklus radova, vezan za prerade u temelju, stvarao je vibracije koje su se osećale u muzeju. Ipak, muzej je ćutao kada su ispod njega gradili liniju metroa ili borovicku stanicu. A vibracije od kretanja podzemnih vozova su stalne. A tek su sada, otkako su novinari podneli molbu, saradnici muzeja odlučili da se uključe u borbu sa „vibracijama“. Osim toga, dovoljno je očigledno da bi svaka izgradnja na volhonskoj pustari bila vezana za takve vibracije. Ali kako se temelj Hrama sačuvao i čak bio utvrđen u vreme radova na obnavljanju Dvorca Sovjeta – cikluis radova u vezi sa izmenama u temelju, bio je ubrzo završen. Cigle pak, koje su radnici nizali u zidove, teško da mogu biti uzrok pogubnih vibracija u susednom muzeju.
Jedanaesti argument zaslužuje da bude pomenut kao primer zapanjujuće lakomislenosti. Predstavnik saveta za stručne konsultacije, glavni moskovski arhitekta V. I. Ševegda, navodi sledeći argument protiv izgradnje Hrama: moskovski kanalizacioni kanali neće izdržati opterećenje ako se na Volhonki bude okupljalo po hiljadu ljudi na crkvene konferencije u prizemlju Hrama.6 Kada je na mestu Hrama bio ogroman bezen u kome je stalno trebalo menjati vodu – kanali su mogli da izdrže. Ali, kako smatra stručni konsultant, oni će odbiti da služe Hramu… Uzgred, g-din Ševegda smatra da Hram ne treba graditi još i stoga što kroz izlaz iz metro-stanice. „Kropotkinska“ ne može da prođe 10.000 ljudi, koliko može da primi Hram. Takvim argumentom sa lica zemlje se može izbrisati čitava nadzemna Moskva. Treba početi od izložbenog kompleksa (gde stanica Izložbe dostignuća narodne privrede očito ne može da se nosi sa rekom ljudi), kao i od sportskog kompleksa Lužnjiki.
Dvanaesti argument je pak naglašeno „pobožan“. Izdanja, koja su se koliko juče oduševljavala podrugljivim akcijama postmodernista u predelu bazena, sada okrivljuju Crkvu zbog nedovoljne pobožnosti. Navodno, kako se ispod Hrama može išta graditi? Prema projektu u donjem delu Hrama (tačnije, u podzemnom delu) biće smeštena dvorana koja može da primi hiljadu i po ljudi, što je neophodno radi održavanja crkvenih Sabora i sednica moskovskog sveštenstva. Održavanje Sabora u hramovima je potpuno tradicionalno. I Konstantinopoljska Sofija je znala za crkvene sabore ispod njenih svodova, a u Hramu Hrista Spasa otvoren je Pomesni Sabor 1917 godine. Isti takav sabor održan je 1988 godine u Trapeznom hramu Trojice-Sergijeve Lavre.
Ispod Hrama će biti dovoljno prostora da se u njega smesti čitav grad. Stvar je u tome, što se u prošlom veku Hram nalazio na bregu. U vreme pokušaja izgradnje Dvorca Sovjeta ne samo što su breg poravnali kopanjem, nego su još i iskopali 15 metara dubok iskop (ispod koga su postavili temelj debeo 40 metara). Sam Hram se po perimetru podudario sa opsegom bazena. Ipak, svaki Moskovljanin se seća da je iskop četiri puta veći od bazena. Dakle, sav taj prostor će zauzeti donji sprat, koji će omogućiti da se Hram diže makar sa nivoa Volhonske ulice, a ne iz same jame. To znači da će donji sprat kompleksa znatno prelaziti gornje, vidljive granice hramovnih zidova… I eto u tom prostoru se i mogu smestiti čak i one garaže, o kojima brine, na primer, A. Bosart.7
Druga je stvar što garaža nije predviđena ni za 1000, niti za 600 automobila, nego svega za stotinu, i što će biti službena, a ne društvena. Da se u vreme održavanja Sabora ili crkvenih konferencija ne bi paralisao saobraćaj oko Hrama, zaista je bolje ukloniti automobile sa ulice. Ali oni se neće nalaziti neposredno ispod prostora za molitvu. Štaviše, ispod oltara prostor će ostati potpuno prazan i ničim nezauzet.
Moskovska Crkva danas nema nehramovnih zgrada, koje bi se mogle iskoristiti za društveno-crkvene programe. Stvoriti takav kompleks zajedno sa Hramom Hrista Spasa, sasvim je trezvena ideja. A da li ona odgovara tradicionalnoj crkvenoj politici i pravoslavim kanonima – verovato pre treba da sudi sama Crkva, a ne ljudi koji su izvan nje.
Trinaesti argument je potpuno besmislen. Nazvaću ga „igumanijino prokletstvo“. Na mestu Hrama odavno je postojao ženski manastir sv. Aleksija. Kada je bilo odlučeno da se baš na tom mestu izgradi Hram Hrista Spasa, manastir je premešten na drugo mesto (današnja metrostanica „Aleksejevska“). Igumanija zaista nije htela da se preseli. Zbog čega upravo – nije sasvim poznato. Međutim, ona je javno izjavila da neće ni prstom maknuti da tu selidbu olakša. Tako je manastir premešten bez nje i njene naredbe. Nikakvog prokletstva nije bilo. Tek je kasnije, prvo u skladu sa zadržavanjem gradnje, a docnije sa početkom epopeje rušenja hrama, ta priča počela da dobija apokrifne detalje: navodno, igumanija je sebe okivala u lance i proklinjala sve odreda.
Svetovna štampa kao da ne sme da veruje u mistiku i da pridaje značaj ovom apokrifu. Ipak, „sićušni zlodusi“ uopšte ne iskušavaju logikom.
S tačke gledišta logike, „prokleto“ mesto pre svega treba osveštati. Tako su u stara vremena hrišćani podizali svoje hramove na mestima paganskih okupljanja. Tako su monasi odlazili u „pustinje“ upravo stoga da bi se tamo obračunali sa silama tame i osveštali svojom molitvom i Božanskom liturgijom ona mesta gde je ranije vladao haos. Tako bi i „ukleto mesto“ kod stanice metroa, koja nosi ime anarhiste Kropotkina, trebalo učiniti bezopasnim molitvama upućenim Caru Nebeskom.
S tačke gledišta logike, novinari koji se plaše mistike uopšte ne bi trebalo da protivreče Crkvi i Patrijarhu. A šta ako Patrijarh baci anatemu na bogohulnike? Ako je u njihovim očima „kletva monahinje“ bila toliko delotvorna, kakve će tek u budućnosti pustinje nići na mestima moskovskih redakcija od Patrijarhovih pretnji?8
Ipak, nije stvar u logici. Ovde važi vrlo očigledan religiozni zakon: tamo, gde se čovek odriče Boga, na njega nasrću „bogovi“. Tamo, gde nema žive i istinske vere, lako se odomaćuju sujeverja. Ista ona izdanja koja su spremna da se žale na „dogmatizam“ i „antinaučnost“ Pravoslavlja, sa zapanjujućim odsustvom straha dozvoljavaju astrolozima, čarobnjacima i okultistima pristup na svoje stranice. Ljudi, koji se podsmevaju pozivu na pokajanje, ozbiljno veruju u svoju zavisnost od „karme“i „zvezda“.
Nema logike ni u tome što protivnici Hrama optužuju Crkvu za sasvim oprečne grehe. Čas grde Patrijaršiju što se sprema da preuredi donji sprat Hrama, bez prethodnog dogovora sa Ministarstvom kulture, čas, naprotiv, predlažu otvaranje konkursa za preuređenje čitavog Hrama ili za podizanje samo siluete Hrama.
Nema logike ni u tome da se gradonačelnik Luškov okrivljuje za konjukturno „udvaranje“ Crkvi. Uvidevši snažan napad štampe na ideju obnavljanja Hrama, Luškov je mogao da izjavi da su to samo „projekti“ i da je on, navodno, samo hteo da sazna „javno mnjenje“ po pitanju Hrama. To je prilično popularna taktika kod savremenih ruskih političara. Danas izgradnja na Volhonki pre podriva autoritet Luškova u očima onih ljudi koje je Cvetajeva nazvala „čitaoci novina – gutači besmislica“. I činjenica da on (tj. Luškov – prim. prev.), uprkos pritisku „četvrte vlasti“ ipak ne odustaje od Hrama, primorava me da izdvojim J. Luškova u grupu drugačijih ruskih političara. Ali nije u trci za mojim glasom J. Luškov otpočeo izgradnju koja je, iako istinski narodna, ipak, nažalost, antinovinska.
Dakle, u argumentima protivnika obnavljanja Hrama zaista postoji logika, ali to nije logika misli. To je logika strasti, logika bogoborstva. Knez tame, taj „učeni stranac“ ima nameru da se za stalno nastani u Moskvi. Da, Bulgakovljev Voland je u direktnoj vezi sa Hramom Hrista Spasa. On se pojavljuje u Moskvi odmah posle eksplozije Hrama. I sa krova Paškovljevog doma Voland razgleda Moskvu, posmatrajući „nepregledne nizove dvoraca, ogromnih zgrada i malenih udžerica, predviđenih za rušenja“…9 Na kraju scene na krovu rumjancevljevog muzeja Voland govori svojim pomoćnicima: „Naređenja više neće biti – izvršili ste sve što ste mogli i vaše usluge mi više nisu potrebne. Odmorite se. Sada će nastati oluja, poslednja oluja koja će dovršiti sve što treba da se dovrši, i mi ćemo krenuti na put“… Oluja, o kojoj je govorio Voland već se spremala na horizontu. Crni oblak se pojavio na zapadnom nebu i do pola prekrio sunce. Zatim ga je prekrio u potpunosti. Ta tama koja je došla sa zapada, preplavila je ogroman grad. Nestali su dvorci, mostovi. Sve je iščezlo, kao da nikada nije ni postojalo. Preko čitavog neba preletela je munja. Zatim je grad potresao udar groma. Ponovo je zagrmelo, i počela je oluja. Voland je nestao u njenoj magli“.
Tako se završava Volandovo razgledanje pustoši na mestu srušenog Hristovog Hrama. I čitav siže „Majstora i Margarite“ može se shvatiti iz tog mesta: „sveto mesto ne ostaje pusto“. Grad, u kome se ruše hramovi postaje utočište „duha zla i gospodara utvara“. U svet, koji se odrekao Spasitelja dolazi onaj ko ga bogohulno ismeva.10
I taj „stranac“ naravno ne želi da napusti Moskvu. Na njegovu sreću on i danas ima sasvim dovoljnoi svesnih i nesvesnih slugu u tom gradu.
Neki od njih na mestu koje se dopalo „gospodaru“ žele da podignu „hram“ upravo u njegovu čast. Tako, na primer, kako kaže N. Dardikina, baš nasuprot hramu Hrista Spasa, u nekadašnjem dvorcu plemića Lopuhinovih, predviđa se podizanje muzeja Rerihovih, u koji će biti preneta njihova tela.11
U taj dvorac se po direktivi sovjetske vlasti smestio Međunarodni centar Rerihovih. Tako je upravo na sredini između Paškovljevog doma i Hrama smešten glavni centar ruske okultističke propagande. Volandu bi se nesumnjivo dopao apel Jelene Rerih: „Luciferu, doći će vreme kada ćemo ponovo upaliti tvoju lampu“.12 I zamisao hrišćana da se obnovi hram kao znak pokajanja za Bogoodstupništvo njemu nikako ne može biti po volji.
Uspeh sekte Rerihovih među ruskim intelektualcima i njeno vatreno odbijanje ideje obnavljanja Hrama Hrista Spasa potiču iz istog izvora: straha od stvarnog pokajanja, stvarne promene svoje duše. Čovek je spreman da izmisli svakojake argumente, samo da bi ubedio sebe da on nema samo jednu jedinu dušu koju mu je podario Tvorac i da će se Njemu opet vratiti sa izveštajem o onome što je tokom života na zemlji uradio. Ne želeći da se kaje pred Hristom jučerašnji profesor marksizma počinje da podržava sekte. Upravo direktnom zabranom pokajanja i ispovesti sekta bahajaca, na primer, potkupljuje „inteligenciju savremenih shvatanja“.13 Ne želeći da se kaje, novinar počinje da piše o „pokajanju na račun budžeta“.
Radikalno nepokajanom načinu života i misli post-sovjetskog čoveka ne može biti po volji poziv na živu molitvu i pokajanje. I on počinje da traži opravdanje kako bi sačuvao inerciju sopstvenog necrkvenog života.
Ali Hristos nas je upozoravao na poslednju odgovornost za izgovorene reči. „Neka vaše „da“ bude „da“; „ne“ – „ne“. Uopšte govoreći, Hristos je došao da podeli ljude na one koji su s Njim i na one koji, naprosto, „gledaju svoja posla“. Paskal je jednom rekao: „Hristova agonija traje do kraja veka i za to vreme ne smemo da spavamo“.14
Ali i eho eksplozije Hrama Hrista Spasa u ruskoj istoriji još nije utihnuo.
Eksplozija Hrama je metafizički događaj. I on okuplja sve nove i nove učesnike.
Kada je rušen Hram Hrista Spasa, na suprotnoj obali reke Moskve bile su postavljene tribine za gledaoce. Izgleda da se propusnice za tu tribinu mogu nabaviti još i sada. I najveća loža na njoj je, izgleda, ukrašena tablicom: „Za štampu“.
Ako se vi, gospodo novinari, ne užasavate da budete na Volandovoj strani, – u redu, branite pustaru, u kojoj je on uživao. Ali nemojte zaboraviti – on nije Spasitelj; „on je samo parodičar“. I svi njegovi pokloni se završavaju „raskrinkavanjem gledalaca“.
Što se, pak, tiče pravoslavaca, za njih će Hram na Volhonki, posvećen Hristovom Rođenju, biti Vitlejemska zvezda. Tvorac je čoveku dao život da se čovek ne bi vrato u večnost praznih ruku. U Vitlejemu je Bog podario Sebe ljudima. Ali i svi ljudi, nekadašnji svedoci Njegovog Rođenja, doneli su svoje darove. Mudraci su doneli zlato, tamjan i izmirnu.
Pastiri, siromašni ljudi, prineli su na dar, naprosto, svoje divljenje, radost i hvalospeve. Tvorac svetova je spreman da prihvati ljudske darove. Ne zato što je Njemu to potrebno, nego stoga što žrtva dušu darodavaca čini uzvišenom.
Dar, koji danas svaki Rus treba da prinese Hristu jeste želja da se obnovi hram Rođenja – Hram Hrista Spasa. I danas hrišćani mogu da pomognu Hramu mnogo čime, ne samo rubljama. Ako Moskovljani i Rusi kažu u svom srcu: „Neka bude hram!“, to će biti naš pravi božićni poklon Spasitelju.

sa ruskog:
Aleksandra Pavlović


Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *