Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

РУСИЈА КАО ЗЕМЉА ДРЖАВНОГ ОКУЛТИЗМА

Познати енглески писац К. С. Луис једном је покушао да сагледа човеков духовни живот, погледом из Земље са оне стране огледала, очима оних демонских сила које човеку желе духовну пропаст. Добијена је “обрнута аскетика”: зборник штетних савета. У тој књижици, “Писма Хромог Дабе”, “старији кушач” објашњава тајне заната и, делимично, открива тајну свог утицаја на јавно мнење: “Ми страх сваког поколења усмеравамо против оних порока од којих је у овом тренутку најмања опасност, а одобравање усмеравамо према оној врлини која је најближа пороку што желимо да га учинимо својственом времену. Игра се састоји у томе да се они наведу да јурцају са апаратом за гашење пожара у време поплаве, и да прелазе на ону страну лађе која је скоро већ под водом. На тај начин у моду уводимо неповерење према ентузијазму у исто време у коме у људима преовладава привезаност за добра овога света. У следећем веку, када људе нафилујемо бајронским темпераментом и опијемо емоцијама, мода ће бити усмерена против елементарне разумности”.
Каква искушења сада владају умовима, није тешко уочити. Кад је читава земља преплављена сектама – дневна мода захтева да се пише о “нетрпељивости” Православне Цркве, која из неких разлога не жели да тихо сконча, него се усуђује да с времена на време одговори на секташке нападе. Када се над земљу надвија катастрофа повезана са коначним разарањем њене конфесионалне самоидентичности, новине су пуне крикова ужаснутости: шта ће се десити ако се Православље, које нису дотукли комунисти, али које докусуравају секташи, ипак препороди? Држава отворено бира паганизам као своју идеологију – али цела плејада професионалних црквогонитеља уверава да држава само што није свима заповедила да постану православни. Пропаганду је веома лако вршити помоћу двосмислених, неодређених термина. А хришћанство је религија Логоса (оне Речи, која беше у почетку), и зато оно настоји да, по мери својих снага, оствари јасноту мисли и исказа. Притом – не само у богословљу.
Према томе, шта значи “државна религија” чијим бауком већ неколико година новине плаше малограђанина?
1. Држава кажњава за одрицање од владајуће религије. Али, да ли је било коме познат случај када је савремени руски државни систем било кога казио за одрицање од Православља?
2. Држава подстиче прелазак у владајућу религију. Па ипак, да ли су било коме познати случајеви кад су власти било кога принуђавале да прими Православље или на било који начин подстицале крштавање у Православној Цркви? Пошто је прихваћено да се живот у Русији пореди са животом у “цивилизованим земљама”, подсећам да, на пример, Јеврејину који је у Русији био хришћанин и жели да, по преселењу у Израел, сачува своју веру, предстоји да сазна да у Израелу постоје озбиљна ограничења у налажењу посла, стицању образовања, места за становања и медицинске помоћи за оне који се не придржавају државне религије Израела – јудаизма.
3. Држава контролише црквени живот и пре свега вероучење. Да, таква контрола постоји, на пример, у савременој Енглеској (женско свештенство у Англиканску цркву није било уведено решењем црквеног сабора, него одлуком енглеског парламента). Али тога у Русији у овом тренутку нема (и, узгред, никад није било.)
4. Држава помаже доминантној религији, ограничавајући права религиозних мањина. Таква ограничења постоје у Немачкој где је само лутеранима и римокатолицима дозвољено да предају у државним школама. У Русији таквих ограничења нема.
5. Држава помаже доминантној религији, ограничавајући права религиозних мањина. Таква ограничења постоје у Немачкој где је само лутеранима и римокатолицима дозвољено да предају у државним школама. У Русији таквих ограничења нема.
6. Држава помаже преовлађујућој религији, не ограничавајући права религиозних мањина. Тако у Финској држава плаћа рад лутеранских и православних вероучитеља у школи, не забрањујући то другима, али и не подржавајући напоре мисионара других конфесија.
На крају, познате су још и ове форме државно-црквене симбиозе: држава је дужна да изврши неке од одлука Цркве; држава даје плату (или део плате) црквеним радницима; држава признаје бракове склопљене у Цркви, али нерегистроване у државним службама. Никаквим сличним правима Православна Црква у Русији сада се не служи.
Који је то главни преступ против слободе савести и у корист државне подршке Православљу који су учинили руски државни делатници? Испоставља се да они каткад са свећама у рукама стоје у православним храмовима – а телевизија целој земљи показује натчовечанске муке које у тим тренуцима осећају. Уз сво саосећање са званичницима – “свећеносцима” не могу а да не приметим да посећивање храма од стране неког човека ипак није преступ против државе или сопствене дужности. Када се, на пример, председник среће са Булатом Окуџавом – нико од професионалних бораца за слободу не тражи да он одмах посети и Валентина Распутина (представници супротних политичких струја: Окуџава – космополитских, Распутин – патриотских, нап. прев.). Али чим гвирне у православни храм – одмах стижу примедбе да не би било лоше да уђе и у синагогу.
Разговори новинара о томе да се Русија креће према православној теократији не могу се објаснити ни чињеницама, ни разумом. Очито је да сама Црква нема снаге не само да себи потчини друштво и државу, него ни просто да обнови своје храмове. Значи, објашњења треба тражити у ирационалној сфери емоција и предрасуда. Значи, ти људи немају логичке, него друге – политичке, националне, религиозне мотиве да се боре са “православном теократијом”. А можда је, што је простије од свега и мотив чисто финансијски: нека од секти је просто платила антиправославно негодовање још једног професора.
Па ипак, ја сам сам већ упутио тежак прекор руској држави и друштву. Тврдим да се у буци разговора о “православој теократији” у Русији рађа заиста државна религијска идеологија. То је – неопаганизам. И, за разлику од својих опонената, ја то могу да потврдим чињеницама. На пример, заменик секретара Савета безбедности Руске федерације Владимир Рубанов је предложио да се “национална идентификацја Русије остварује преко идеја руског космизма”. Владимир Рубанов је у разговору са дописником “Московске правде” (14. марта 1995.) подвукао да његова напомена о неопходности за Русију “постправославне свести” уопште није случајна: “Ја заузимам такав положај да код мене уопште нема случајних изјава”. Заменик Олега Лобова није директно одговорио на питање ко је тај који у Савету безбедности дели његов “занос космизмом”, али је ставио до знања да те идеје имају подршку.
Сам секретар Савета безбедности Русије Олег Лобов подржавао је секту “АУМ Шинрикјо”. Да ли је полазио од идејних или користољубивих разлога – није познато. Познато је само да је “по усменим сведочанствима очевидаца неких од сусрета на високом нивоу представника “АУМ Шинрикјо” са руским властодршцима новог таласа у руским кабинетима после контаката остајали заборављени дебели пакети, коверте”… (“Известија”, 28 март 1995 г.), а на сличне сусрете “АУМ Шинрикјо” је у Русији потрошио 14 милиона долара (“Известија”, 6 април 1995)
Председник Русије излази на изборе, саветујући се са Џуном Давиташвили и са астролозима… Број, дужина и избор термина за окултне, астролошке, секташке телевизијске емисије уопште се не може поредити са јутарњим православним “петнаестоминуткама”. Министарство одбране у јесен 1994. основало је “Институт ноокосмологије”. Централне теме истражиања су овако формулисане: “Највиши Разум – еволуција, величина, програм. Етер – праоснова материје и елемент највишег разума. Космичке јерархије: структура, задаци, функције, могућности. Информациона средина Космоса (планетарне, галактичке базе података. Апсолут – врховна ризница информација).Могућност укључивања човека у ту информациону средину. Псиенергија (суперслаба узајамна дејства) – енергија божанских начела. Формирање човекове личности са позиције повезаности човекове свести и подсвести са космичким јерархијама и Највишим Разумом”. У току сусрета од 4 до 7 октобра прошле године Министарство одбране је од Мунове секте затражило да напише уџбеник “Унутрашњи свет војника”.
У Перму је челник градске управе заповедио свим сарадницима свог апарата да посећују предавања “Хабард-колеџа” – испоставе такозване “Сајентолошке цркве”. У истом том Перму у јесен 1994 године конфесијама је било забрањено да држе предавања у школама, а курсеве историје религије одређено је да води… месно одељење рериховског центра, то јест једне од новопаганских секти.
Године 1992 Министарство културе је основало и од тада финансира окултно-антропозофску “Академију еуритмичке уметности”. По подацима саме Мунове унификационе цркве, они су у последње три године обучили: 700 ректора виших образовних установа Русије; 2000 сарадника министарства образовања; 50000 школских учитеља. Ево само података из Јекатеринбурга: “Сада се у средњој школи бр. 168 одржава семинар за учитеље и директоре школа “Мој свет и ја”. Организује га Међународни фонд образовања у сарадњи са управом за образовање Јекатаринбурга. Курс “Мој свет и ја” користи се, у овој или оној мери, у 70 школа Јекатаринбурга” (“Вечерњи Јекатаринбург”, 29 март 1995.) На тај начин, Мун има довољно основе да се хвалише: “Ако религија унификације буде прихваћена у својству државне – и Русија о томе озбиљно размишља – тад је наш циљ постигнут… Сада се у 30 од 15 република бившег Совјетског Савеза развија покрет за проглашење религије унификације државном религијом”.
Истински црни точак јури по градовима Русије – непрекидно се у градским домовима културе, библиотекама и биоскопима смењују шамани и “исцелитељи”, “пророци”, јогини и “беле ламе”. На тај начин, ја бих више ценио храброст новинара који се боре за очување секуларног карактера руске државе ако они не би писали само о претњи подржављења Православља, него и срастања секти са државним апаратом. То јест, кад не би јурцали са апаратом за гашење пожара у доба потопа…
За сада су у Русији држава (и пре свега школе) одвојени од Цркве, али не и од секти. И зато ће Православна Црква вршити притисак на државне структуре. Ми ћемо “фанатично и нетрпељиво” захтевати једно: молим вас, обезбедите заиста светован карактер образовања и друштвеног живота.