NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

ZAKON O SLOBODI SAVESTI: STRELJANE ISPRAVKE

Sredinom jula Vrhovi Sovjet je usvojio ispravke zakona „O slobodi veroispovesti“. Na njih je stavljen predsednički veto. Oficijelne proteste uputili su Ministarstvo inostranih poslova Velike Britanije, kongresmeni SAD . Demokratska ruska štampa je složno nastupila protiv ispravki. Ali ono što još više zapanjuje – ruska štampa nije saopštila da je Predsednik ispunio želju američkih kongresmena. Pokazalo se da je jedna stvar iskazivati svoju podršku tradicionalnoj konfesiji u Rusiji i sa svećom se znojiti u hramu za Vaskrs, a druga – učiniti bilo šta konkretno za zaštitu tradicionalne duhovne kulture Rusije.
Drugi put se razmatranju tih ispravki parlament vratio krajem septembra, pošto je već bio stavljen van zakona. Prirodno je da je novi zakonski projekat koji je potpisao Ruckoj samo odgodio mogućnost njegovog ostvarenja. Ali uklanjanje ovog ili onog političara ne uklanja same probleme. Zato treba reći nešto o onom značenju predloženih ispravki koje prevazilazi okvire tadašnjeg političkog koneksta.
U svom prethodnom vidu ruski Zakon religijskim organizacijama postojao je samo tri godine. Usvojen na talasu skoro opšteobavezne potrage za „putem ka hramu“, on je podelio sudbinu mnogih čeda „perestrojke“. Lep na papiru, ponosan na svoju podvedenost pod „opšteljudske vrednosti“, on se, kao i svaka utopija, pokazao malo primenivim na realni život Rusije. Po pravdi oduzevši komunističkoj državi dizgine upravljanja životom ruskih religioznih organizacija, on se nije postarao oko toga da vlast nad tim dizginama ne pređe u ruke inostranih religijskih centara.
Rezultat toga je bio da je Rusija za tri godine postala zona istinskog religioznog hohštapleraja. Bilo koji inostrani propovednik, čak i onaj, čiji su poslovi u domovini krenuli loše, mogao je uz ulaganja minimalnih sredstava da u Rusiji pokrene po obimu nečuvene kampanje. Na primer, Džimi Svager, izopšten zbog svojih grehova iz sopstvene zajednice u SAD, u Rusiji vodi TV-emisije.
Možda ne bi ni bilo nikakve potrebe da se usvoje popravke zakona (isto kao ni potrebe za mojim člancima, koji polemišu sa protestantizmom) kad bi strani propovednici pazili na elemantarno pravilo učtivosti: ulazeći u kuću, predstaviti se, glasno objavljujući da se ljudi pozivaju na predavanje antipravoslavnog usmerenja.
Suština ispravki u zakonu – jeste u ponovnom uvođenju 14 člana, koji zabranjuje stranim propovednicima da vode religioznu – misionarsku delatnost na teritoriji Rusije. U tumačenju kritičara ispravki novog Zakona to daje pravoslavlju status državne religije, a protestante dovodi u položaj gonjene manjine.
U samoj stvari, bez obzira na strogo formulisanje člana, inostrani misionari bi, po želji, mogli da nastave svoju delatnost u Rusiji. Njima se predlagalo samo jedno: zabrana samostalnog delovanja, bez oslonca na već postojeće i registrovane ruske religiozne organizacije i bez njihovog poziva. Prema Zakonu, moskovski baptisti bi imali puno pravo da pozovu Bilija Grejema u goste. Imali bi pravo da za svoje skupove koriste isti olimpijski stadion. I, na kraju, imali bi pravo da u toku skupa daju reč svom američkom istovercu. Prava ruskih baptista, na taj način, ničim nisu bila ograničena. Naprotiv, ona su se jako uvećavala (uvećavala bi se…): novi Zakon je ruskom Savezu baptista davao pravo cenzure. Ako bi isti želeo da pozove nekog stranog propovednika, on bi mogao doći, ako iz nekih razloga ne bi želeo – on ne bi moao da pokrene aktivnu delatnost u Rusiji.
Dve okolnosti čine novu verziju Zakona jako pogodnom za ruske protestante. Prvo, već pomenuto pravo cenzure bi im davalo u ruke sredstvo za borbu sa svojim direktnim konkurentima. Baptisti, pentekostalci, adventisti veoma su ozbiljno zabrinuti zbog delatnosti svih mogućih „harizmatičkih propovednika“ i „evanđelskih iscelitelja“. Čak i za njihove pojmove, to su – sektaši, koji kompromituju Evanđelje Hristovo. Na primer, na pitanje kako se odnose protestanti prema delatnosti „Munove unifikacione crkve“, Firisjuk, predsednik Saveza baptista, na brifingu izdavačke kuće „Protestant“ u Centralnom domu novinara 2 februara 1993 izjavio je: „Mun – nije hrišćanstvo, i širenje toga Rusiji neće doneti ništa osim štete.“ Sada, ako se bratu Firisjuku ne sviđa delatnost bilo kog okoloprotestantskog propovednika, on na zakonskoj osnovi može postaviti pitanje: u ime kakve organizacije nastupa taj agitator, ako ga mi, ruski baptisti, nismo pozvali?
Drugo, novi zakon mogao je jako uspešno da utiče na finansijsko blagostanje ruskih protestanata. Stvar je u tome što, da je zakon usvojen, njihovi jednoverci iz inostranstva ne bi mogli da finansiraju svoje dobrotvorne i misionarske delatnosti u Rusiji zaobilazeći rukovodstvo ruskih protestanata. Akcija već pomenutog Grejema morala bi se ostvarivati ovako: firma Grejema prebacuje novac na račun ruskog Saveza baptista, a oni pozivaju Grejema. Posle toga sa svog računa Savez plaća reklamnu kampanju Grejema, jer Grejem više nema prava na samostalnu reklamu. Na taj način sav novac, koji su zapadni religiozni centri usmerili na izmenu religiozne istorije Rusije, sada bi išao kroz ruke ruskih religioznih organizacija. Zapadu se to nije sviđalo, i radije su birali da prave samostalne akcije.
Zašto je rukovodstvo ruskih protestanata izrazilo svoj protest protiv usvajanja tog člana? To može da se objasni samo dvama razlozima – to je ili nepromišljenost, ili lukavstvo. Ako lideri protestantskih konfesija nisu u stanju da vide kakve pogodnosti i njima lično i njihovim zajednicama nudi novi Zakon, znači ostaje nam samo da izrazimo svoje saučešće ruskim protestantima koji su sebi za pastire izabrali ljude lišene svake analitičke sposobnosti. Ako (što više liči na istinu) protestantski pastiri shvataju prednosti nove redakcije Zakona, to znači da se oni ponašaju vrlo lukavo. To je jako zgodno – zauzeti položaj „progonjenog“, dobivši u samoj stvari prava cenzora. Ispada da su svoje američke konkurente ruski protestanti odstranili rukama Ruske Pravoslavne Crkve, čije je rukovodstvo na sebe primilo sav gnev svetske demokratske štam pe za svoje direkto i neskriveno lobiranje i u korist usvajanja ispravki.
Uz već rečeno, u konkurentskoj bori američkih sekti jedne protiv druge, prenetoj u Rusiji, novi zakon je davao preimućstvo onim protestantima koji su već uspeli da se registruju do oktobra 1990. Ostalima je nuđeno da čekaju još godinu dana. Što je još uspešnije – tu foru su ruski protestanti dobijali od Ruske Pravoslavne Crkve. I tako su, sa jedne strane, oni čiste savesti mogli govoriti svojoj američkoj braći – konkurentima, odstranjenim sa ruske arene, da „mi bismo vas rado ovde videli, ali su se pravoslavci sa ovima iz parlamenta dogovorili“, a sa druge – u očima Zapada i u ruskih medijima stekli bi zgodan položaj „progonjenih“.
U tugovankama povodom usvajanja ispravki glavna je teza – „narušavaju se prava čoveka“. Propaganda je propaganda – koja prava i kog čoveka, nije neophodno reći.
Prava ruskih protestanata Zakonom se nisu sužavala, nego, naprotiv, širila.
Katolici su protestovali utoliko ukoliko ih je mogao zakačiti punkt o usložnjavanju postupka postavljanja episkopa, koje šalju inostrani centri. Ali su oni to radili više nadajući se da će efekat postići dizanjem galame, nego po zakonima logike: jer se odnosi Vatikana sa svakom velikom zemljom sveta regulišu (osim Rusije) posebnim „konkordatima“, u kojima se sa različitim stepenima strogosti ugovara poredak pristizanja biskupa koji iz Rima stižu u tu zemlju. U Francuskoj, na primer, sve do sada pariskog nadbiskupa mora da u dužnost uvede Predsednik Francuske (što je naročito dirljivo ako je predsednik socijalista) – bez toga vatikansko postavljenje nije punovažno.
Najveće religiozne zajednice Rusije – pravoslavni i muslimani – iskazali su svoju jednodušnu podršku zakonu. Štaviše, samo pitanje o neophodnosti zakonskog regulisanja delatnosti stranih misionara u Rusiji prvi put su postavili muslimanski verski vođi prilikom susreta poglavara religioznih konfesija Rusije sa Predsednikom uoči aprilskog referenduma.
Što se tiče prava neverujućih, upravo je njih uzimao pod zaštitu famozni 14-i član*. Čovek mora imati slobodu izbora. Ali da bi izbor bio slobodan, minimum je da ga čovek uoči. Onaj koji bira mora postati svestan da stoji na raskršću, da su pred njim dva različita puta. Upravo to pravo na slobodu ne žele da daju Rusima novopristigli propovednici. Oni sami odlično shvataju da onaj koji uđe u njihovu zajednicu mora da napusti Pravoslavnu Crkvu. Oni Pravoslavlje smatraju „paganskim zastranjenjem“: Pravoslavlje, sa svoje strane, u njima vidi jeretičke sekte. Sistem ocena svako mora sam da izabere, ali se sada protestanti prečesto predstavljaju kao „pravoslavni“ i nikad prilikom prvog poznanstva sebe ne nazivaju protestantima ili adventistima. „Mi smo – hrišćani“, kažu oni, shvatajući da u svesti prosečnog Rusa reč „hrišćanin“ ne zahteva dalja tumačenja, pošto je sinonim za reč „pravoslavac“.
Čovek ima pravo da zna ko mu se obraća sa propoveđu. On ima pravo da zna gde ga zovu. U skladu sa novim članom, na Finlijeve propovedi više ne bi mogli da pozivaju kao na „Biblijski put u novi život“. Moralo bi se otvoreno reći: „Moskovska adventistička zajednica poziva nas na službu uz učešće našeg brata Marka Finlija“. I u tom slučaju čovek bi mogao da shvati: zovu me da postanem adventista. I tada bi, po svojoj slobodi, mogao da reši da li to želi ili ne.
A ako neko bude tvrdio da se, bez susreta sa još jednim harizmatičarem iz Amerike ili Koreje, ne može napraviti slobodni izbor religije, možemo ga pitati: šta on misli, koliko je slobodan izbor ruskog protestanta koji je primio veru američkih pentekostalaca ne upoznavši se sa religijom afričkog plemena Mukumba?
Međutim, ako bi bilo kakav novi „mesija“ koji se odvojio od američkih protestanata poželeo da samostalno donese svoje „otkrivenje“ Rusiji, on bi i to moao, da je zakon usvojen. Prvo bi za početak morao da dođe bez reklame i buke, da u sobno-kuhinjskim pregovorima nađe deset ako ne istoveraca, a ono bar ljudi koji su spremni da izjave da su to (to nije skupo). Posle toga njegovih deset novih drugara upućuje zahtev za registraciju. Ne duže od 12 meseci (ako oni u svom ustavu ne budu imali otvorene pozive na kanibalizam) registrovaće ih, a dalje će proraditi mehanizam o kome je bilo reči u vezi sa mogućim pozivanjem Bilija Grejema…
Pošto ja uopšte nisam sklon da mislim da u Vatikanu i Kapitol-brdu Vašingtona sede ljudi koji ne shvataju te očite stvari, moram da zaključim da je za „međunarodnu zajednicu“ kažnjiv svaki pokušaj da se pomogne preporod Rusije na tradicionalnim duhovnim načelima. Da li to predsednik Rusije shvata ili ne? Oba odgovora su podjednako žalosna…

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *