NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

SEKTE: OKUPACIJA SRBSKE DUŠE

Bez ikakve želje da se stvori prizvuk apokaliptičnosti, namera je da se ovim tekstom posvedoči realna opasnost od jednog vida rata, po svom karakteru izazito perfidnog, podmuklog i nadasve efikasnog. Reč je o ratu koji se (za razliku od rata koji sada vodi jedan deo srbskog naroda) vodi ispod površine vidljivog i koji za razliku od „bosanskog“ i „hrvatskog“ na nevidljivom bojnom polju ostavlja žive leševe, ljude izmasakrirane duše i ličnosti, ljude, rečeno jezikom oca Justina pretvorene u „gomile krvave ilovače“. Ratnici koji su svoju ratnu mašineriju ustremili na srpsku dušu, pored mnogobrojnih, svrstani su i u sektaške legione svih rodova, službi i specijalnosti: počev od otvoreno satanističkih, preko dalekoistočnih, pseudohrišćanskih; odenuti u maskirne uniforme društvene mimikrije (udruženja građana, grupe za „rad na sebi“, škole joge, transcendentalne meditacije). Da u pitanju ni iz daleka nije neznatan broj govore podaci koje pružaju dva izvora; po jednom stoji da samo u Beogradu postoji i deluje oko 200 različitih verskih organizacija od kojih je samo 35 i zvanično registrovano. (Prema drugom izvoru u Srbiji je registrovano oko 60 različitih sektaških udruženja). Takođe postoji i podatak da je sektaškim prozelitizmom zavrbovano 30.000 ljudi.
Naravno, ono što je ciljna tačka pseudohrišćanskim sektama ciljna tačka je i svim ostalim sektama koje kod nas dolaze iz inovernih tradicija i kultura, poglavito sa Dalekog Istoka i Indije. One posebno (u svim svojim varijantama) treba da potpomognu u dokazivanju nasušene potreba ujedinjavanja sveta na „duhovnim“ osnovama kroz religijski sinkretizam poput, u velikom stepenu, ostvarenog političkog uokviravanja „svetskog sela“ čiji izraz identifikujemo u liku Ujedinjenih nacija.
Sve ove verske sekte bilo da podstiču na pacifizam ili brutalni militarizam (na masovna ili pojedinačna ubistva i samoubistva) doprinose, generalno gledajući, entropiji društva, razaranju institucija države i Crkve i u krajnjoj posledici slabljenju odbrambene moći države. Stoga se s pravom može reći da su verske sekte, pored ostalog, u funkciji specijalnog rata koji se vodi protiv SRJ. Novi svetski poredak, sa kojim Srbi vode rat od kada su osvojili svest i savest svoje pravoslavnosti, čini se, pronašao je onu dobitnu formulu kojom teži da istisne iz te iste pravoslavne svesti i savesti onaj njegoševski poziv: „Đe je zrno klicu zametnulo, onda neka i plodom počine“. Treba, dakle, napraviti inverzni oblik svetolazarevskog odabira: iz carstva nebeskog u carstvo zemaljsko, iz slobode u nužnost uz pomoć mimikrijsko-alhemijsko-crnomagijske formule koja nudi „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. Primenom ove formule Novi svetski poredak se u svoj svojoj nakaznosti pojavljuje kao, kako kaže dr Miodrag M. Petrović: „… poredak velikih objedinjavanja u kojima mora da dominira centralizovana vlast sa ciljem da se potisne i potpuno zanemari svest o pripadanju određenom narodu, veri pa i porodici, tako da sve bude pomešano i apsolutno pokorno“.
Zašto su planerima Novog svetskog poretka potrebni baš Srbi (ali i drugi slovenski pravoslavni narodi: Rusi i Bugari na primer)? Sigurno ne zbog vojne sile kojom raspolažemo. Nešto je drugo u pitanju. Najpre krepkost, duhovna snaga i sveukupni nacionalni potencijali koji svojim zdravljem obećavaju osvežavanje krvi Zapadu u krizi. Istina oličena u veri i uobličena u Crkvi Hristovoj pravoslavnoj, kojoj nogom treba stati za vrat da bi se „sveži umovi“ odlili na Zapad. Možda istinitost ovog argumenta možemo valorizovati koristeći se jednom tezom koju je, još u prošlom veku, ispisao u svojoj poslanici katolički nadbiskup Josip Juraj Štrosmajer (poznat kao austrofilski panslavista): „…Slaveni su pozvani da preobraze zapadni svet, koji je ostario i pao na najteži stupanj egoizma…“
Ove krepkosti slovenskih naroda svestan je i Dostojevski, ali, za razliku od alhemičara Novog svetskog poretka, on promišlja ovako: „… hrišćanstvo jeste i mora ostati zauvek najglavnijom životnom osnovom posvećenja naših naroda… ujedinjenje je moguće samo u ime Hristove istine… Slovenstvo će kazati svetu jedu novu zdravu i dosad nečuvenu reč. Reč ta biće kazana na dobro celoga čovečanstva. Ona će se odnositi na bratski, svesvetski savez, načelo koga leži u geniju Slovena… Budite braća ali ne jedino zbog ekonomske koristi, nego zbog punoće životne radosti i zbog punoće ljubavi.“ No, znajući i u kakvom okruženju „propoveda“, Dostojevski upozorava: „Nauku i zanate možemo primiti od Zapada, no veru ne, jer je ni Zapad nema…“
Ipak, nuđenje onoga što se nema na prostorima slovenskih pravoslavnih naroda poprima katastrofalne razmere. Istočnoevropske zemlje bivšeg komunističkog bloka podvrgnute su neviđenom pritisku sekti sa Zapada u takozvanom procesu „evangelizacije“. Rusija, i danas jedna od najvećih svetskih vojnih sila (a zasigurno najveća hrišćanska pravoslavna – „Treći Rim“) – biva proglašena za Terra misionis (kao da tu žive divlja plemena kanibala i antropoida) što, istini za volju i nije nikakva prepreka da bude primljena u „bratski“ savez „Partnerstva za mir“. „Partnerstvu za mir“ u bivšem neprijatelju, dakle, sve prija i odgovara osim pravoslavlja koje će procesom „evangelizacije“ već biti izbrušeno u duhovno poželjno stanje „civilizovanosti“.
„Partnerstvo za mir“ kao i njemu slični projekti poput mirovnih konferencija o Bosni, kontaktgrupa, institucija Plavih šlemova (koji ne nameću već samo „održavaju mir“), razni politički pokreti za mir ili pacifističke organizacije, samo su pojavne manifestacije u osnovi kojih stoji jedna suptilno definisana „duhovna nadgradnja“ proistekla iz učenja mnoštva verskih sekti. One imaju za cilj da u narodima stvaraju klimu pasivnosti i ravnodušnosti prema zlu upravo temeljeći mir kao ideal Novog doba. Otuda se i mnoge od njih i kriju, konkretno kod nas, pod imenima u čijem sufiksu figurira reč mir, taj novi idol, bog kome se treba privesti ljudski rod bez obzira na to da li je taj mir pravedan i da li u njegovoj osnovi leži istina. Pomenućemo ovde „Profesorsku akademiju za svetski mir“ kao ispostavu Munove unifikacione crkve, pa „Centar za mir“ koji u sebi krije sledbenike transcendentalne meditacije pod „duhovnim“ vođstvom Šri Ćinmoja (gurua koji širi ideje mira organizujući „trke mira“ koje startuju sa platoa ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku); Yu-Sai Babin centar koji u predlošku vidi Jugoslaviju kao zemlju harmonije, ljubavi, sloge i mira ali i kao lokaciju za izgradnju velikog „hrama mira“ koji će graditi ceo svet i u kojem će molitve za mir biti uznošene velikom svetskom „mirodavcu“, Sai Babi.
Da ne pominjemo ovde i ostale pseudohrišćanske sekte koje u svom osnovnom iskazu vere sadrže pacifizam kao najuzvišeniju tekovinu; adventisti, Jehovini svedoci, naravno podrazumevajući i njihove emanacije. Glavni ispovedni sadržaj ovih „vernika“ je u njihovom odbijalju da nose oružje. Uz činjenicu da ovakva država kakva je naša (građanska) u kojoj je osnovni kvaliet zagarantovano pravo čoveka na slobodu mišljenja i „verskog“ opredeljenja (Ustavom, dakle, sankcionisano) možemo zaključiti da Generalštab Vojske Jugoslavije uživa ustavno pravo da na ove delije ne računa kada je u pitanju odbrana države i naroda.
Oni, pak, na koje naš Generalštab ne računa brižljivo su evidentirani na spiskovima nekih drugih „general-štabova“; samo, oni se ne nalaze u Nemanjinoj ulici u Beogradu već u Bruklinu, Pentagonu, CIA-i i kud sve ne.
Strategija „lova na ljudske duše“ razrađivana je u laboratorijama CIA-e još 1952 godine, da bi, prema podacima službenog glasila američke vojske „Vojna revija“ iz 1980 godine i „Pentagon“ od 1972 godine, bila uključena u značajan projekat. Tačnije, vrši se podela poslova u skladu sa doktrinom Novog svetskog poretka na osnovu kojih CIA produkuje mirovnjačke pokrete šezdesetih, a sedamdesetih organizuje rasprave na brojnim univerzitetima o problemu ljudskih prava i reformacije spoljne politike, iz čega proističu različiti pokreti i organizacije za zaštitu ljudskih prava. (Pravo je „čudo“ kako ni jedna od tih organizacija ne pokaza nikakvo zanimanje za genocid nad srpskim narodom u najnovijem ratu). Osim ovih „aktivnosti“ Pentagon u istraživačkom institutu u Stenfordu testira mogućnosti mentalnog uticaja na daljinu, a nakon tečajeva na Stenfordu, Boston Koledžu, Braun, Prinstonu i drugim, preuzima na sebe formulisanje doktrine „psihotronskog vođenja ratova“ i organizaciju kako militarističkih tako i ekstremno pacifističkih verskih sekti.
Naravno, obaveznog „pratioca“ ovih sekti čini novac koji pristiže iz, uglavnom, SAD na račune vođa sekti (kako inače objasniti njihovo galantno „poklanjanje“ literature, organizovanje predavanja, seminara, koncerata „duhovne“ muzike… Kako razumeti „kupovanje“ vere za večeru deljenjem namirnica – brašna, šećera, ulja… – izbeglicama od strane evangelista u Vrnjačkoj Banji pre par godina; kako razumeti i nedavnu „revnost“ agencije ADRA koja je organizovala pomoć „svim građanima Sarajeva koji su za njom imali potrebe“ u uslovima pod kojima Srpska Pravoslavna Crkva o tome nije mogla ni da razmišlja; kako razumeti ekspanzionizam adventista usred Hercegovine – u pravoslavnom Trebinju – njihovo „milovanje“ Hercegovaca pacifizmom u trenutku kada se ovi bore za goli biološki opstanak – povodom čega se javno oglasio i episkop zahumsko-hercegovački dr Atanasije Jevtić.
Pored novca, drugu polovinu ovog satanskog zamešateljstva čini značajan osećaj sledbeništva, ili vernosti, ili lojalnosti članstva vođstvu čvrsto utkan u učenjima sekti. Uostalom, sekta u prevodu i ne znači ništa drugo do sleđenje, sledba (kako je inače Hrvati prevode). Jedan od najtemeljnijih dogmata sektaških organizacija je dogmat o nepogrešivosti vođe koja izrasta iz apsolutizovanog autoriteta istog (gurua, propovednika, duhovnog učitelja…) i koji se ispoljava u slepoj poslušnosti njemu. Evo kako to doslovno izgleda na primeru indijske sekte „Hare Krišna“; crpeći svoje „duhovno nadahnuće“ iz Bhagavad Gite i drugih verskih tekstova autentične indijske tradicije, Baktivedanta Svami Prabupada (rodonačelnik sekte i njen vrhovni autoritet) kaže: „Ako zadovoljiš Božjeg predstavnika, onda će Bog samim tim postati zadovoljan i tako ćemo ga moći izravno videti. Kako možemo zadovoljiti Božjeg predstavnika? Moraš izvršavati njegove naredbe, to je sve. Božji predstavnik je guru. On od tebe traži da uradiš ovo, da uradiš ono – ako to uradiš, to mu pruža zadovoljstvo. Mi zbog toga obožavamo gurua. Guru se treba prihvatiti kao Bog“. U slučaju Šri Ćinmoja, njegovi sledbenici će morati da meditiraju isključivo uz muziku koju on komponuje i pred njegovom fotografijom. Suština je da kroz navodnu ljubav prema Bogu i, posebno, neprikosnovenu odanost učitelju u novom sledbeniku bude uništen emotivni kod i da se na taj način izvrši njegovo odvajanje od svih njemu dragih (članova porodice, prijatelja, drugova, saradnika na radnom mestu, sunarodnika…) i vezivanje za satanu (skrivenog u „neprikosnovenosti“ gurua). Naravno, žrtva to voljno prihvata čvrsto verujući da ide Bogu. Uzgred da napomenemo da Šri Ćinmoj u sedištu Ujedinjenih nacija vodi meditaciju za ambasadore svetske organizacije, a za uzvrat mu je dozvoljeno da, pod parolom širenja mira i ljubavi, uz „blagoslov“ svetske organizacije, počev od 1991 godine organizuje svetsku „trku mira“ koja već nekoliko godina unazad ne mimoilazi ni našu Srbiju, čak ni pod sankcijama.
Čime u krajnjem slučaju rezultira ovakva zombiranost „pastve“? Napomenimo: odanost psevdo-religijskom ludaku Džonsu odvela je u smrt oko devet stotina ljudi u džungli Gvajane (oni koji su se u poslednjem trenutku „opasuljili“ bili su izrešetani mecima iz automatskih pušaka), prošlogodišnje samospaljivanje pripadnika „Reda sunčevog hrama“ u Švajcarskoj; ovogodišnje prosipanje nervnog otrova sarina u tokijskom metrou osim monstruoznosti namere i delimičnog „uspeha“ otkriva i niz angažmana demonizovanog vođe sekte.
U osnovi svih sekti stoji jedan sveobuhvatni satanski plan; bilo da se one pojavljuju kao otvoreno satanističke (Satanini sledbenici, „Ordo Templi Orientis“, „Ananda Marga“) koje usisavaju sve veći broj mladih, preko drugih totalitarnih sekti („Hare Krišna“, „Unifikaciona crkva“, „Belo bratstvo“ u Rusiji…) zaključno sa „tradicionalnim sektama pseudohrišćanske provinijencije. Taj plan ontološki izrasta iz bića i ličnosti satane, čije ime u prevodu znači neprijatelj Božiji, neprijatelj Božijeg naroda, u krajnjoj instanci – neprijatelj roda ljudskoga. On je u pravom smislu reči protivnik, opadač, ogovarač, onaj koji propagira laž a posredstvom medijuma (različitih sekti i njihovih učenja) on samo izražava šarenilo i mnoštvo načina na koji to i čini u realnom životu. Glavni cilj satanizma je gonjenje Crkve kao majke i nepodmitljivog čuvara Istine te sa tog aspekta, najšire gledano, i sve one verske sekte bez obzira na učenje, prema ontološkom određenju, – jesu satanske.
Vršenjem obreda, učenjem, obrazovanjem prema dogmatima i programima sekti ne čini se ništa drugo nego to da se pripadniku sekte „ugrađuje“ program sekte, „brišu“ njegova osećanja i prošlost, čime se stvara osoba pogodna za manipulaciju, zloupotrebe ili izvršenje pojedinih dela.
U širokom prostoru potištenih, dezorijentisanih, rezigniranih, duhovno osiromašenih, mentalno razorenih ljudi, psihički labilnih, narkomana, kriminalu podložnih mladih ljudi iz bolesnih porodica (u novije vreme izbeglica i na sve načine ojađenih ljudi) sektaši vide najširu regrutnu bazu za svoje sledbenike. Opšti moralni pad, neverovanje i prezir autoriteta počev od porodice, državnih institucija, školskog sistema, zakona, prava i pravde, upriličio je šansu „lovcima na duše“.
Kako se vrši „programiranje“ – velika je nepoznanica čak i stručnjacima. Mun, recimo, svake godine organizuje kongrese vrhunskih stručnjaka iz oblasti neurologije, psihijatrije, neuropsihijatrije, psihologije, neurofiziologije sa temom (osnovnom): „Mehanizmi mentalne kontrole mozga“. Vrhunski stručnjaci za ogroman novac i „slavu“ receptiraju „briljantne“ načine brisanja emocionalnog koda posle koga roditelj više nije roditelj, dete više nije dete, već neko ko u strukturi sekte (u krajnjoj instanci u strukturi društva) ima status apsolutnog roba.
Davidu Korešu, jednom od osnivača i gospodara tzv. „Loze Davidijanaca“, prilazile su čitave porodice zalažući u sektu bukvalno sve što su imale. Čak je bilo slučajeva da su ovom monstrumu privodili i svoju decu na seksualno zlostavljanje i prisustvovali tom činu. Nestvarno zvuči slučaj njegovog seksualnog zlostavljanja dvanaestogodišnjih devojčica pred njihovim roditeljima: tom prilikom im je objašnjavao kako je vaginalni sekret devojčica ustvari „pomazanje“ za njegov polni organ! Rođeno dete sektašu postaje obična krpa nakon što mu je ugrađen „program“. Uspešnost ovih programiranja psihijatri traže u činjenici da se njima zahvata baza ličnosti: pogotovu je efikasna kod bivših narkomana s obzirom da su oni u potpunosti razoreni drogom.
Valja istaći i još jednu drastičnu činjenicu. Programeri su jako izbirljivi kada su glasonoše ili, biblijskim jezikom rečeno, sejači semena u pitanju. Njih traže u profesorima, bankarima, činovnicima u državnoj upravi, novinarima, lekarima, dakle, među ljudima čije profesije uslovljavaju kontakte sa puno ljudi. Ilustrativan može biti podatak da je izvesna profesorka (razredna starešina) u jednoj beogradskoj srednjoj školi, bez zazora svojim učenicima apologirala „Hare Krišnu“, čak im je nudila karte za koncert sektinog benda „Nitja-nanda“. Šta li bi se dogodilo profesoru da svoje učenike nasred časa poziva u nedelju na liturgiju u neki od pravoslavnih hramova?
Ipak, ono što iz svega ovoga proističe jeste ne samo poražavajuća slika stanja duha u je narodu, nego u krajnjem sadržaju opasnost po opstanak jednog organizovanog državnog entiteta. Usmerene i u početnoj fazi ka uništavanju Crkve Hristove, sekte se na kraju pojavljuju kao razoritelji državnih institucija: vojske, policije, sudstva, školstva, zdravstva. Da razmotrimo ovu tvrdnju. U Srbiji na otvoren način deluje sekta otvorenih satanista „Ordo Templi Orientis“, koja je organizovana u šest „kampova“ (kamp – pored „oaze“ manja organizacijska forma satanisa). Izvanredno je zanimljiv raspored kampova: dva se nalaze u Beogradu, dva u Vršcu, jedan u Nišu i jedan u Trsteniku. Da li su slučajno baš u ovim gradovima? Ako izuzmemo Beograd kao najveći privredni centar, naravno i administrativni, šta nam poručuju ostali gradovi?
Trstenik: fabrika „Prva petoljetka“ koja u svom proizvodnom sadrži i programe „namenske“ proizvodnje a tu je i aerodrom; Vršac: vojni aerodrom i škola za pilote; Niš: vojni aerodrom i specijalne vojne jedinice (63 padobranska). Satanizam kod nas ulazi preko zapadnih republika bivše Jugoslavije (od Srbije je na „boljem“ glasu samo Hrvatska sa sedam kampova) a linija instruisanja se kreće: SAD, Ljubljana ili Belgija. U Srbiju ulaze posredovanjem ambasade jedne strane zemlje. U povratnom smeru, to je linija kojom se odlivaju obaveštajni podaci. Dok naši „administratori“ i nameštenici bezbrižno sede u svojim foteljama dotle u centre programiranja raspada države pristižu kompletni psihoportreti i gradonačelnika, i direktora značajnih sistema, načelnika državne bezbednosti, sudija, komandnog kadra većih vojnih jedinica i, uopšte, svih značajnijih ličnosti.
Iako drogom i razvratom unakažene, ličnosti satanista i njihovih vođa, postaju vrlo lucidne u realizaciji paklenih planoa svojih naredbodavaca. Satanista Jožef Meneder je u kasarni VJ u Vranju na spavanju ubio šestoricu vojnika. Dok je nama bilo bitno da sve bude „mirno“ u onom smislu u kojem mir podrazumeva odsustvo međupartijskih trvenja (naravno i neizbežnih nacionalnih) Menderu je zaista bilo svejedno koga ubija. Jedino na šta je obraćao pažnju jeste da ne zapuca na „brata“. Za razliku od sekti koje programiraju svoje članove ka pacifizmu i odbijanju oružja, satanisti vrlo rado odlaze u vojsku i raduju se oružju. No, da se ne zavaravamo. Cilj onih koji instruišu sataniste nije ubistvo šestorice vojnika samo po sebi. Znaju oni da šest poginulih vojnika neće ni za dlaku oslabiti odbrambenu moć vojske. Niti im je cilj stvaranje haosa (kakav je bio u slučaju prosipanja sarina u tokijskom metrou). Da su to hteli učinili bi, ali je nešto drugo njihova ciljna tačka: cilj im je da sondiraju teren i uoče reagovanje u jednoj specifičnoj sredini, zatvorenoj organizaciji u kojoj vladaju stroga pravila subordinacije kakva je – vojska. Tek na taj način kreatori globalne politike imaju relevantne informacije o funkcionisanju jednog organizovanog državnog bića.
Podsetiću na komentar poslanika Radovana Rake Radovića (koji u Narodnu skupštinu republike Srbije dolazi iz Trstenika – grada u se nalaze pripadnici „Ordo Templi Orientisa“) iz kojeg izbija zlurada konstatacija i poruka srpskoj Crkvi o tome kako i ona (Crkva) ima svoju opoziciju oličenu u DSS (Demokratske sekte Srbije), želeći valjda time da da oduška svojoj ozlojeđenosti zbog, kako kaže, „svrstavanja“ Crkve na stranu opozicije. No, ako bismo se potrudili da ovom komentaru zakinemo na zluradosti pa i sami mu prišli bez malicioznosti u tumačenju, doći ćemo do jednog, ne manje značajnog promišljanja. Njega ćemo smestiti u okvire jedne priče koju je njen autor, ruski pisac Leonid Andrejev, naslovio sa „Ben Tovit“. Priča „Ben Tovit“ govori o Jevrejinu, koga je u trenutku kada su Hrista gonili sa krstom na plećima ka Golgoti gde će Ga raspeti, mučila zubobolja. Zubobolja je bila tako „strašna“ da ga ni sva moljakanja i pozivi ukućana da vidi prizor nisu ni za tren uspela da odvuku od njegovog zanimanja svojim problemom. Tako, ni najveće stradanje najvećeg Pravednika „koji primi na se grehe sveta“ nije bilo dovoljno da potrese njegovo srce, niti da u njemu izazove saosećanje.
Ova priča bi trebalo da posluži kao jedan metaforički okvir u koji moramo staviti, osim sekularizovanog i obezboženog tkiva državnih institucija, pogotovu jedan deo srpskog pravoslavnog sveštenstva. I jednima i drugima je zajedničko isto: samodovoljno zanimanje sopstvenim „egzistencijalnim“ problemima. Ako se to kod ovih prvih i može razumeti, kod dela pravoslavne jerarhije niti može niti sme. Jer, pastir „stada slovesnoga“ nije u pravoslavnoj duhovnosti poiman kao najamnik kome za čobanovanje sleduje i obavezna najamnina, već kao revnitelj koji se za svaku ovcu mora i sa vukovima klati.

*

Svakako da jedan od razloga ovakve pozicije treba tražiti i u rascepu na liniji Crkva – država. Razdvajanje Crkve od države takođe je kod nas (i u druge pravoslavne narode) došlo sa Zapada. Narušavanje simfonije Crkve i države kao efikasnog i, nadasve, vrlinskog modela upravljanja narodima i državama koji je iz sebe iznedrila pravoslavna vizantijska civilizacija, stvorilo je plodno tle za bujanje semena koje seju satanski sejači. Njegoš to vrlo jasno sublimiše u jednom stihu „Gorskog vijenca“: „Da, kad glavu razdrobiš tijelu, u mučenju izdišu členovi…“ Još je ilustrativniji u svojim predstavama duhovnik Ruske Crkve starac Anatolije Optinski. On je govorio: „… ako se raduje Car, radovaće se i Rusija. Zaplače li Car, zaplakaće i Rusija. Šta je telo bez glave? Smrdljivi leš, Tako će i Rusija, ako ostane bez svoje glave, Cara, ostati smrdljivi leš.“ I zaista, kada su mačem rasečena krila i glave vizantijskom orlu u pravoslavnih naroda i kada je u bratoubilačkim krvavim orgijama spaljena simfonija Crkve i države, naše su države postale smrdljive lešine nagrizene crvima bezbožništva i čovekomrziteljstva. Iz takve lešine uzdižu se pakleni duhovi lažne „demokratije“, koja u ime idola mira navlače na trulu dasku države koje prave zakone kojima poravnavaju dobro i zlo, destrukciju i konstrukciju, svetlost i tamu, istinu i laž. I što je najgore, vezuju sebi oči šarenim slikama sloode i prava ne videći od njih i sopstvenu propast. Nakon što su uspeli da nas podele na četnike i partizane, monarhiste i republikance, nacionaliste i građane, leve i desne, sada nam nagrizaju i iznutra razaraju najživotnije organe državnog organizma.
Na kraju valja reći još i ovo. Sekte iako su nastale kao opozicija Crkvi i svojom delatnošću teže da razore najpre Crkvu, za Crkvu Hristovu ni izdaleka nisu toliko opasne koliko za državu. Crkva je kadra (a to je pokazala i njena istorija u doba najvećih i najkrvavijih progona u vreme Rimske imperije tokom tri veka, i u vreme njenog raspinjanja od strane boljševizma tokom decenija posle oktobarske revolucije) da se povuče u „pustinju“ i katakombe i ponovo iznikne iz zgarišta i krvi. Ali, država nema tu sposobnost. Ukoliko joj se dogodi da dozvoli da bude uništena unutar sebe same – tada mora znati da više nema nikakvih šansi da se izbavi. Ta smrt biće večna.

Bratislav Nikolić
1995.


Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *