Од утопије до кошмара – Православље и секте: општи преглед

СЕКТЕ КАО ДРУШТВЕНИ ПРОБЛЕМ

Чудовишни злочин извршио је двадесет четворогодишњи житељ града Киржача, у Владимирској области, члан једне од савремених тоталитарних секти. Кад је, због лошег успеха, удаљен са Ореховозујевског педагошког факултета, убио је мајку и бабу, и као одговор педагозима, послао им, у пакету, мајчину одрезану главу.

*

Примера претварања чланова тоталитарних секти у животињске злочинце има мнозина. Због тога је праведна потреба руског друштва, и свих људи здравога разума, да се, неизоставно, забрани духовни отров у Русији. Веома карактеристична је, у вези са тим, била незадовољна реакција америчког председника Клинтона, када је тадашњи секретар државне безбедности А. Лебед, изјавио да је неопходно пресећи злочиначку активност секти у Русији.
“Превладавање бољшевизма” означава не само одрицање од те идеологије, већ и превладавање фобија које изазивају теорија и пракса бољшевизма. Док човек живи “насупрот” бољшевизму, поступајући му “у инат”, он није од њега слободан, он му још увек у потпуности, робује. Тако печатирани траг, мада и супротстављен старим печатима, ипак је његово дело и његов отисак.
Бољшевизам је, у својој пракси, и каснијој теорији, био радикално етатистичан. Постсовјетско мишљење, наравно, наследило је, због тога, алергичну реакцију на идеју “јаке државе”. И мада је одавно познато да само јака држава може одиста да заштити права човекова, државофобија (мада њена власт над умовима постсовјетске интелигенције слаби), ни издалека није резултат философско-социолошких рефлексија, већ је, просто, на страни очевидне криминализације друштвеног живота.
Будући да је бољшевизам био атеистичан и етатичан, постсовјетско мишљење извлачи отуда закључак да у “цивилизованој земљи” држава не мора да се занима за делатност никаквих конфесија, и да подједнако доброћудно треба да се односи према свим групама.
Ујединење тих двају догми постсовјетског мишљења довело је дотле, да је религиозни “бум” последњих година проглашен изузетим не само из државне, већ и од друштвене контроле. Држава је срушила препреке за нормално функционисање религиозних заједница. При том, међутим, није предвидела механизме за заштиту људи од делатности тоталитарних секти, ни обезбедила средства за заштиту традиционалне духовне културе Русије. У другим земљама долазак страних мисионара и увлачење секти прихвата се као испољавање “фанатизма” које треба на све могуће начине блокирати.

*

Као резултат тога, у Русији се данас, различитим темпом и са различитом дубином, догађају три различито усмерена религиозна процеса.
Први – непропорционално третиран (како позитивно, тако и са негативно интонираним коментарима) – јесте обнављање црквених структура Руске Православне Цркве. Број православних објеката, у целини, у Русији, порастао је од 1988 године приближно четири пута. Број стварних парохијана повећао се са још већом пропорцијом. Ипак, значајно је порастао круг људи који “осећају” Православље и који се, у културно-етничком смислу, поистовећују са њим (за тај круг људи карактеристично је, међутим, изостајање повратног дејста Цркве, њених заповести и доктрина, на њихов карактер живота и мишљења).
Други процес је – неупоредиво бржи развој протестантских група, којима руководе инострани (пре свега амерички и јужнокорејски) проповедници, и који добијају моћну финансијску, политичку и кадровску подршку из иностранства. На крају века, мисионарски центри се труде да број својих чланова у Русији повећају до 1.000.000 људи. За њихову делатност је карактеристично да је практикују у институцијама које им уступају државне структуре – у биоскопима, позориштима, школама, библиотекама, домовима културе.
Напоредо с тим, свој поглед на свет и своју религиозну (тачније, псеудорелигиозну праксу), ови људи данас не повезују са хришћанством (у ма каквим његовим конфесионалним облицима), већ са неопаганством. Није тешко признати да су раширеност и разноликост религиозних и псеудорелигиозних предрасуда, митова и сујеверја, у годинама атеистичке власти, постале делако веће него што су биле пре револуције. Истискивање развијеног богословља и религиозне философије из живота друштва води ка томе да се најдивљији облици религиозних тежњи почињу ширити без тешкоћа. Земља “победничког атеизма” кроз неколико поколења неизбежно ће постати земља победничког окултизма.

*

Борба са највишим облицима религиозности пре свега незаустављиво води ка расцвату најархаичнијих и најпримитивнијих облика религиозног осећања.
Због тога је религиозна ренесанса Русије почела од ренесансе најпримитивнијих облика религиозности. “Црни точак” ваља се по руским градовима; у “домовима културе”, непрестаним редом, смењују се шамани, “контактери”, “месије”, “езотерици”, “народни исцелитељи”, и томе слични. На једну књигу о православљу, која се продаје на уличним тезгама, долази најмање двадесет књига из окултизма и паганства(да и не набрајамо романе “мистичких страхота”). Хороскопи, уџбеници из јоге и медитације, мистичке расправе од Древног Египта до Кастанеде, и још неопагани, типа Рона Хабарда или Рериховаца.
Шта за друштво значи та масовна паганизација Русије?
1. Губитак општерелигиозног и општенационалног језика комуникације. Сваки народ изграђује свој језик, свој систем граничних природно-религиозних вредности и термина, које прихватају сви слојеви друштва. Данас се у Русији догађа отворена промена тог језика уместо хришћанских термина – “покајање”, “грех”, “опраштање”, “личност” – долази на своје апсолутно други жаргон – “карма”, “астрал”, “космос”, и томе слично.
2. Западна Европа наставља да се удаљује од хришћанске традиције. Ако Русија и даље буде тонула у море окултизма, она не само да неће васпоставити своју природну везу са општеевропском културом, него ће се још више удаљити од ње. Посебно је питање: хоће ли одговарати престижу Русије у Европи ако се она из земље Достојевског и Чехова, претвори, у свести западне интелигенције, у отаџбину Блавацке и Рериха?
3. Религиозне доктрине, које су у данашње време најактивније шире у Русији, спадају у најнекултурније и најнетрадиционалније. То се тиче и претестантизма (јер нису немачки лутеранци или англиканци дошли да Русију преобраћују у своју веру, већ неталентовани амерички фундаменталисти – представници конфесија које се не могу похвалити ни једним крупнијим философом, сликаром или песником, израслим у крилу њихових конфесија). Исто се може рећи и о псеудооријенталним култовима, који једва декларишу своју везу са “древном цивилизацијом Индије”, али су дошли код нас, због нечега не из Индије, већ из исте те Америке (секте типа “Хари Кришна” или покрет Раџниша).
4. Скреће пажњу на себе ратно-историјски нихилизам секти. Окултисти одбацују, или одлучној преради подвргавају, целокупну хришћанску културу: “После Оригена – лажна хришћанска вера почела је да буја” (“Писма Јелене Рерих 1929 – 1938”, Минск 1992, стр. 276, том први). За отворене неопагане, хришћанство је један од облика јеврејства, и време је да буде замењено исконским “аријевским паганством”, “руским ведама”. За протестанте, у Православљу је неприхватљива управо његова култура: иконе, храмови, литургијска уметност и символика. У протестантској историософији, између апостола и Били Грема, у суштини, стоји провалија од две хиљаде година. Руски протестанти ће своју духовну генеалогију водити, заобилазећи преподобног Сергија Радоњешког и кнеза Владимира. Другим речима, чак и привремена победа протестантизма у Русији означиће још један раскол у вези међу временима.

*

5. Ако је неукорењеност америчких протестантских секти у културној и духовној традицији Европе могуће прихватити, просто, као њихов недостатак, онда је нетрадиционалност психичких техника, који предлажу псеудооријентални и неопагански култови, већ крцата озбиљним опасностима. Немогуће је пренебрећи антрополошку, архетипску неприхватљивост јогијских путева за нашу, средоземну културу. Европејац, по идеји највећег психолога двадесетог века К. Г. Јунга, може само да имитира методе јоге, израђене за потпуно друкчије психичке услове. “Он може да научи идеје и термине, али на крају крајева не може непосредно да изрази своје психичко и духовно искуство кроз термине индијских традиција. Ми, Европејци, једноставно, нисмо тако саздани, да бисмо правилно употребљавали те методе” (К. Г. Јунг, “Јога и Запад”, стр. 229).
Број људи који прибегавају најразличитијим и најсумњивијим праксама “измене” или “ширење свести” постаје толико велики, да ће се, у најскорије време, озбиљно поставити питање о најелементарнијем психичком здрављу нашег друштва (види, на пример, мишљење експертне комисије Руског психијатријског друштва “Хипноза секти”, у “Руским новостима”, од 14 децембра 1994, и чланак Ј. Полишчука “Разобличавање псеудонауке – као дуг научника”, у “Медицинским новинама”, од 18 јануара 1995). Ако се секте сличне врсте не представљају религиозним већ чисто културним или образовним, и активно долазе код учитеља у школе (реч је пре свега о рериховском покрету, као и о “валдорфској педагогици” Р. Штајнера), то је, заправо, озбиљан разлог да се забринемо за психичко здравље стотине хиљада деце.

*

6. Кад народ мења своју религију – то увек доводи до културне катастрофе. Понекад те катастрофе могу, на крају крајева, да буду блаже (кад је реч о прихватању хуманије религије или једне више културе).
Ако у Русији претестантским мисионарима пође за руком да преобрате религиозни део нашег народ (није искључено, с обзиром на то да су православни свештеници приморани да се баве искључиво обнављањем разрушених православних храмова) – то ће бити глобална културно – религиозна катастрофа. Православље је, током последњих векова, у великој мери зависило од Русије. Без Русије православље можда и може да постоји као заједница, али неће моћи да створи високу културу. Задатак страних мисионара потпуно је јасан: умногоме изгубивши утицај у сопственој Отаџбини, они теже да га, у своју корист, управе на још увек неисцрпљену духовну енергију православних народа. Могу ли они са собом донети културу мишљења и осећања, вишу од оне коју је саздало православље?
Ако знамо да је основна одлика њиховог богословља примитивни буквализам у схватању Библије; ако се подсетимо да је основна разлика протестантизма од католичанства и православља у супростављености Библији и култури хришћанског света (“црквеном миту”); ако додамо да баптисти свету нису дали ниједног великог философа, а адвентисти до сада нису створили сопственог Баха или Чајковског – онда је одговор очигледан. Можда је из Америке могуће позајмити кафанску индустрију “мекдоналдса”, али сопствену духовну културу Америка никада није створила, већ се и сама хранила емигрантском културом Европе и Русије. Надати се да ће амерички мисионари Русима подарити дубље тумачење Библије, пластичније и дубље испољење осећања човекове душе, него што је то, већ, учинило православно Предање, није реално.

*

7. За већину секти (како протестантског, тако и окултног правца) карактеристично је наглашено одбијање војне службе и коришћење силе ради разрешења конфликата. Будући да је Русија отворено ступила у епоху регионалних конфликата, успех секташких проповедника (поново подвлачим: који дејствују пре свега у омладинској средини) може непосредно да се одрази на њену војну будућност. Њихова мисија може, с једне стране, озбиљно да сузи круг војних обвезника, а са друге – да посредује формирању упорно принципијелних антиармијских тенденција у друштву.
8. Секте (и протестантске и паганске) обраћају се, пре свега, студентима. При том, у многим сектама се практикује начин живота, неспојив са продужењем учења. Као резултат, хиљаде младих људи напуштају студирање (чак и пред свршетком студија). Многи од њих ће, можда, и довршити студије, али изгубивши при том сваку симпатију за научни рад и усвојивши окултна схватања о свету. Са социолошке тачке гледишта, то значи да су секте постале својеврстан канал “унутрашње емиграције”, још један облик “одлива мозгова”.
9. Све новообразоване државе испољавају наглашену забринутост да масовне религиозне конфесије у њиховим земљама не добију своја, потенцијално опозициона, упоришта. У Прибалтику, на пример, државне структуре врше озбиљанх притисак на православне људе да иступе из Московске патријаршије и постану или аутономни, или формално повезани са Константинопољском патријаршијом (која се налази у Турској). Овакво њихово понашање може се назвати циничним, али оно је, у сваком случају, прилично рационално. Међутим, руске државне структуре воде порекло из утопијских представа по којима за “демократску Русију” нема и неће бити никаквих опонената у светској политичкој игри, као и да политички лидери других земаља не користе и неће користити религиозне организације за постизање својих циљева. (Мени су, уосталом, познати случајеви да су, у последње време, амерички мисионари били протеривани из Русије због њихове шпијунске делатности. На пример, у Севастопољу, једна од мисија захтевала је од деце са којом је радила, да донесу одговор на анкету – где и на каквој дужности раде њихови очеви).
10. Окултне доктрине имају апсолутно антинаучни карактер. Научна слика света могла је да поникне само у једом региону света – у хришћанском. Са историјско-културне тачке гледишта довољно је јасно да је хришћанско схватање света послужило као окриље, неопходно за рођење научних метода истраживања света. Двадесети век није познавао ни један конфликт црквеног погледа на свет са савременом науком (што се не може рећи о окултизму Блавацке или Рериха). Неће ли ширење окултизма у Русији нанети велику штету будућој руској науци и технологији, већу од савремене кризе у финансирању научних програма?
11. Потпуно деструктивна може бити делатност секташа у малим и затвореним социјалним групама (у школама, затворима, касарнама). Истовремене појаве различитих религиозних проповедника у њима, и у складу са тим, стварање унутрањших групација, лако може да изазове стање унутрашње нестабилности и конфликата.
12. Секташки активизам може да постане детонатор за муслиманску експлозију у Русији. Православље и ислам се данас обраћају свако свом, строго ограниченом, аудиторијуму. У њиховим односима нема мисионарских излета и нема прозелитизма. Међутим, како за пагане, тако и за протестанте – људи других веровања нису више него предмет за мисионарску пажњу. И ако се Руска Црква ради заштите од мисионарске насртљивости пре свега обраћа штампи и Државној скупштини, а не козацима – онда ислам, који не зна за одвојеност световног и религиозног живота, може да позове на далеко одлучнија дејства ради заштите својих региона од незваних гостију. Треба се присетити да, по шеријатским законима, сваки човек може да се придржава своје вере, оне вере у којој је рођен, али муслиман који пређе на хришћанство, као и хришћанин или Јеврејин који прихвати паганство, подлежу смртној казни.
Православни људи научили су да живе заједно са другим верама у истој земљи, чак и у једној улици са муслиманима. Али, умеју ли то раде инострани протестантски проповедници? У средњој Азији су се већ догађали случајеви да је муслиманска младеж (по рођењу), препустивши се стадионским афектима, проглашавала себе новим хришћанима, а да је, расрђена увредом, маса старијих муслимана ишла да се разрачуна – не са странцима који би брзо отпутовали – већ са најближим православним храмом.

*

Могуће је, на крају крајева, сматрати да су субјективне намере одређеног “евангелизатора” – једно, а реалне социјалне последице његове делатности – нешто друго. У сваком случају, администратор или политичар, који дозволи секташима да користе зграде или средства комуникације у државном власништву, треба да се замисли над тим вреди ли националним и социјалним расколима додавати још и религиозне распре? Р. Хазбулатов је, својевремено, потписао дозволу по којој су радиостаница “Светионик” и Телевизија почели да преносе свакодневне проповеди јапанске секте “Аум Шинрикјо”. Нема сумње, руководиоци те секте су, веома бираним, хуманим речима, описали циљеве своје делатности у Русији. Али, каријера све секте се завршила тровањем хиљада људи у јапанском метроу и пропадањем стотина породица у Русији…

Са руског:
Владимир Јагличић