NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

PROMENA PARADIGME“:
Novi religiozni pokreti XX veka i hrišćanska civilizacija

„Ko kontroliše jezik čovečanstva, kontroliše njegove misli“, rekao je čovek koji je napisao, po mom mišljenju, najbolju knjigu o totalitarizmu – Džordž Orvel. Domaći komunisti, koji su na vlast došli 1917, odlično su to shvatili. Oni su postali svesni da ako, žele da se „ozbiljno i dugo“ zacare u Rusiji, ako žele da zavladaju umovima naših sugrađana, moraju da iz njihove svesti iskorene ruski jezik, jezik, koji je oblikovala Pravoslavna vera, i koji je po prirodi svojoj hrišćanski. I oni su odmah počeli da nameću svoj sovjetski novogovor, kojim je, kroz deceniju, počeo da govori veći deo zemlje.
Sećam se pesmice, čini mi se Maršakove, u kojoj radoznali pionir pita svog sedokosog dedu za značenje njemu nepoznatih reči kakve su „žandarm“, „sluga“, „činovnik“, „car“, „Bog“ (kako li je, jadniče, pevalo „Internacionalu“ ne znajući značenje tih reči?), itd. A dedica se seća da su, eto, bile takve ružne reči u njegovoj mladosti, i raduje se što ih unuk već može ne znati. Zaista, pokolenje Pavlika Morozovih nikad nije slušalo takve reči, i sasvim se snalazilo bez njih. Međutim, oni nisu znali ni mnoge druge reči. Sećam se da se u knjizi o Zoji Kosmodemjanskoj pisalo kako ona, kao učenica desetog razreda srednje škole u Moskvi, nikad nije čula reč „omlet“. Zato su svi oni znali druge reči: „rabkrin“, „primkamera“, „proletkult“, „rabfak“ (radnički fakultet, nap. prev), „kanalo-armejac“, „medsestra“, „lič(ni)dohodak“, itd. Ruska klasika izbačena je iz upotrebe – Puškina i Dostojevskog su brzo zbacili sa broda savremenosti – a svi novi proleterski pisci služili su se samo novim proleterskim jezikom, u kome su najednom nedostajale „zastarele“ reči. A sa promenom jezika zbila se i falsifikacija pojmova. Umesto hrišćanske kulture, u zemlji, a zatim i u umovima ljudi, zacarila se nova marksističko-lenjinistička ideologija, zasnovana na religiji koja je stremila uništenju hrišćanstva.
Sad već nikome ne treba dokazivati da je marksizam – lenjinizam religija sa svojim veroučenjem, dogmatikom, katihizisom, moralnošću, ritualima i ceremonijama. Čak i više od toga: posedujući sadašnje iskustvo, u potpunosti ga možemo klasifikovati kao apokaliptičku totalitarnu sektu, uporedivu sa danas nam tako poznatim sektama kakve su jehovizam, munizam, „Aum Šinrikjo“ ili krišnaizam. Uz to sektu koja ima nesumnjivo hrišćanske korene. Kad se zagledaš u marksistički katihizis i onu istoriosofsku shemu koja je pre svega desetak godina bila jedino dozvoljena u našoj zemlji, primećuješ mnoštvo paralela između njega i hrišćanskog pogleda na svet i istoriju. Samo se mora odmah primetiti da u toj, spolja sličnoj, imitaciji Hrišćanstva nema mesta za Samog Hrista.
Ta shema je zasnovana na već pomenutom falsifikovanju pojmova ili, da to kažemo trenutno modernim jezikom, promeni paradigmi. Bog je zamenjen istorijskom nužnošću, koja, putem klasne borbe, određuje smenu društveno – ekonomskih formacija. Kako i dolikuje, istorija čovečanstva počinje od raja, ali od raja kolektivnoga – od takozanog „prvobitnog komunizma“, u kome žive pećinski ljudi. Vrata rata se ljudima zatvaraju posle grehopada – taj grehopad je pojava lične svojine. Kao što je, sećam se, bilo zapisano u jednom školskom udžbeniku, pad se zbio kad je prvi čovek rekao: „To je moje“. Raj je bio zatvoren, komunizam se završio, počela su stradanja, počela je eksploatacija čoveka po čoveku.
Pa ipak, kao što znamo, posle pada mora biti dato obećanje budućeg izbavljenja. Ono se pojavljuje u učenju i radu praotaca i proroka: filosofa – materijalista i vođa narodnih ustanaka. Glavoseča – gladijator, pljačkaš, odbegli robijaš – svi oni, vodeći neku od pobuna, postajali su najplemenitiji i najsamopožrtvovaniji ljudi, idealisti – maštari, vitezovi bez straha i mane, i obezbeđivali su sebi mesto u sovjetskom panteonu slave. Bez obzira na neverovatne početne uspehe, njihovi ustanci su, na kraju krajeva, na neki način bivali ugušeni, i sve se vraćalo na svoja polazišta.
Jedan od tvoraca novog jezika – proleterski pesnik Majakovski, u svojoj poemi „V. I. Lenjin“ je na izvrstan način opisao to postepeno kretanje istorije. On pre svega opisuje nečovečna stradanja i kao tamna noć mračni život radnog naroda. Jedino što ljudima pomaže da žive – to je nada na buduće izbavljenje i svetu osvetu koja ga prati. „Dođi, zastupniče i naplatitelju“, stenjao je nesrećni, izmučeni narod. „On će doći“, odgovarahu proroci – materijalisti. Doduše, pojava njih samih, kao i smena formacija, bila je predodređena tom samom nepotkupivom i neumolivom istorijskom nužnošću. Jer svaka formacija je osuđena na to da prođe najvišu tačku svog razvoja i da, pod pritiskom klasne borbe, ustupi mesto sledećoj – progresivnijoj nego što je njena prethodnica. Feudalizam je progresivniji nego robovlasničko uređenje, kapitalizam – nego feudalizam, i tako dalje.
Dela i proročanstva filosofa – materijalista i vođa ustanaka kulminiraju u ličnosti i stvaralaštvu Karla Marksa, koji je, slično Mojseju, sklopio Stari Zavet i stvorio starozavetnu zajednicu. „Vreme je rodilo brata Karla“, piše klasik Majakovski. A nerazdvojni prijatelj Karla Marksa Fridrih Engels, koji je tako voleo da razmišlja na religijske, filosofske i prirodno – naučne teme, kraj njega igra ulogu prvosveštenika Arona.
Prvi od svih na zemlji živećih proroka koji je rekao ime Boga – istorijska nužnost – bio je Marks; odredio je i njen instrumenat – klasnu borbu, a definisao je i koren zla i patnji čovečanstva. „Marks je razotkrio istorije zakone“, formuliše njegovu ulogu Majakovski. Kao što se i moglo očekivati, pokazalo se da je nosilac metafizičkog zla u istoriji i uzrok svih nesreća – lična svojina. Marks razrađuje učenje o najnaprednijoj klasi – čitaj, bogoizabranom narodu – proletarijatu i osniva instituciju sveštenstva, koja se sastojala (makar teorijski) iz najnaprednijih predstavnika proletarijata – prvu Internacionalu.
U njoj je bilo i izdajnika i buntovnika. Kao što su među Jevrejima Datan i Aviron ustali protiv Mojseja i Arona i bili izbačeni iz zemlje živih, tako je i Bakunjin ustao protiv Marksa i Engelsa i bio izbačen iz prve Internacionale.
Počeo je da nastaje kanon marksističkog svetog pisma. Ali ako u Mojsejevim zapovestima prva rečenica govori o Bogu: „Ja Sam Gospod, Bog tvoj, Koji te je izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropske“ (Ishod 20, 2), zapovesti novog Izraila – proletarijata – sabrane u Manifest komunističke partije – počinju od reči o priviđenju: „Avet kruži Evropom, avet komunizma.“ Prema učenju sovjetskog katihizisa, Marks je, odlazeći, predskazao pojavu budućeg mesije – oslobodioca. „On će doći, doći će veliki praktičar“, takve reči mu u usta stavlja već pomenuti Majakovski.
Posle smrti Marksa i Engelsa rukovodstvo radničkog pokreta polako prelazi u ruke oportunista – fariseja. Njemu je neophodna radikalna obnova. Hram komunizma mora biti očišćen od sitnoburžoaskih trgovaca i menjača. I, na kraju, istorijska nužnost svetu daruje izbavitelja – mesiju. Evo šta o tome piše tajnovidac Majakovski: „Privid komunizma je po Evropi kasao, odlazio, i ponovo svetlucao u daljini. I posle svega toga, u zabiti Simbirska rodio se obični dečarac Lenjin“.
Izgleda da Majakovski nagoveštava da je Lenjin bio začet od duha komunizma. Istorijska nužnost je poslala istu onu avet, koja je nadahnula Marksa i Engelsa i raspalila spasonosni požar klasne borbe, da se vaploti u telu provincijskog dečaka Volođe Uljanova. I tako, Lenjin je mesijanska figura koja je prizvana na to da zauzme mesto Hristovo. Utoliko ukoliko je Vladimir Iljič živo vaploćenje duha komunizma, u njemu ne može biti ništa što je tuđe najnaprednijem učenju. Pravo Lenjinovo da menja marksizam po svojoj volji i da, uz sve to, ostane jedini do kraja dosledan sledbenik i istinski marksista ne može biti dovedeno u sumnju: jer Lenjin je bio živi marksizam i komunizam. Odatle proističe i izvesna nedovršenost njegovog ikonografskog lika. Krajnji asketizam u načinu života, beskućnost, odsustvo bilo kakvog ličnog života, osim revolucionarne delatnosti – sve su to znaci preovladavanja avetno – komunističkog načela u njegovom životu nad načelom fizičkim. Odatle njegovo duhovno srodstvo sa svim njegovim sledbenicima – lenjinistima. Nije slučajno što je on svim komunistima otac, a za pionire i omladince – dedica Lenjin.
Posle smrti Lenjinove učinjen je pokušaj da se duh komunizma useli u telo njegovog vernog učenika i sledbenika: „Staljin – to je Lenjin sada.“ Kad je duh, na kraju, napustio telo Staljina, Hruščov se postarao da sebe proglasi njegovim nosiocem. Pa ipak, on je bio poslednji pretendent na tu počast. Posle njega, makar u SSSRu, takvi pokušaji nisu preduzimani. Jer mesija, ako je pravi, može biti samo jedan. Njegovi naslednici mogu pretendovati jedino na naziv najvernijeg lenjiniste. Na taj način, ideja reinkarnacije se u komunističkoj praksi pokazala kao pogrešna.
Već od detinjstva Volođe Uljanova projavljuju se njegova nepogrešivost i genijalnost. Od najranijih dana on je svestan svog naročitog priziva i svoje velike istorijske misije. Nijednog sličnog deteta nije bilo na zemlji. Nije ga ni moglo biti.
„On je od detinjih dana maštao o tome da na rodnoj zemlji čovek živi od svog rada i da ne bude u ropstvu“, objašnjava dečici ugledi pesnik Mihalkov. Naravo, ne možemo a da ne pomenemo ono iz čitanke, ono lenjinsko „Poći ćemo drugim putem.“ Zanimljivo je da sedamnaestogodišnji mladić, koji još nije član nijedne partije i nijednog kružoka, već ne misli o sebi van kolektiva: „Poći ćemo…“ Mihalkov podvlači nadljudsku prirodu simbirskog mladića: „Sedamnaest mu je godina, sedamnaest mu je leta svega. Ali je on borac – i zato ga se car boji“. Isto onako kako se car Irod bojao deteta – Hrista, tako se ispostavlja da car ogromne ruske imperije drhti od sedamnaestogodišnjeg provincijalnog mladića! Credo, quia absurdum est!
Lenjin donosi izbavljenje radničkoj klasi u jednoj zemlji i obećava izbavljenje čitavom čovečanstvu. On zaključuje „novi zavet“ i učvršćuje ga krvlju – doduše, ne svojom, nego tuđom. On stvara novozavetnu crkvu – partiju novog tipa. Kratke godine svoje zemaljske službe taj „najčovečniji čovek“ živi asketskim životom, neprekidno radi i celog sebe, bez ostatka, daje na službu radničkoj klasi.
Po rečima Majakovskog: „Svakodnevni podvig na svoja pleća natovario je Lenjin“. Lenjinova smrt je – relativan pojam. „Lenjin je umro, ali mu delo živi i živeće; „Lenjin je uvek živ; Lenjin je i sada življi od svih živih“, i ko zna koliko još lozinki – zakletvi! I šta može biti karakterističnije od činjenice da trup mesije nije bi bio sahranjen, i da su sve nove vođe svoju legitimnost potvrđivale stojeći u vreme masovnih komunističkih ritualnih činova na krovu glavne kultne građevina sistema – mauzoleja njegovog osnivača!
Borba sa oportunistima koju je Lenjin vodio čitavog života, kao i borba, otpočeta posle njegove smrti, a vođena protiv trockizma, zinovjevštine, levih i desnih skretanja, vrlo nas podseća na borbu Crkve prvih vekova za čistotu pravoslavnog učenja. Kao i Crkva, kompartija ima svoje mučenike, koji su dali živote za stvar radničke klase i dolazaćeg komunizma, i svoje svece, koji su mu služili.
Setimo se onih predstavnika komunističkog „martirologijuma“ i „svetaca“ čija smo „žitija“ izučavali u dečijim vrtićima i školama, a za koje su nas pozivali da im podržavamo. Doduše, glavne osobine zbog kojih su uvršćeni u „svece“, potpuno su nehrišćanske – na primer, takvi kao što su dželat Đeržinski,* cinkaroš Pavlik Morozov,** pljačkaš i ubica Komo – ali ih je zato u ličnom životu sve odlikovala skromnost, časnost, asketizam, kao i potpuna predanost ideji – najpohvalnija svojstva. I, poput Crkve, komunistička partija je bila proglašena bezgrešnom, bez obzira na pojedinačne greške pojedinih njenih rukovodilaca.
Komunistička partija je nekakav delić budućeg carstva u ovom svetu. To buduće carstvo – ili je, možda, bolje reći buduća svenarodna sovjetska socijalistička republika – jeste komunizam. Komunistička eshatologija opet je sazdana po hrišćanskom obrascu. U komunizmu krug će se zatvoriti, istorija će okončati svoj tok i prestaće smena formacija. Ljudi će biti srećni i savršeni, nauka će sasvim pokoriti prirodu i ovladati svim njenim procesima. Neće biti patnje, neće biti bolesti, život će biti mnogo, mnogo duži nego sada, i trajaće dok ga se čovek ne nasiti, i tada će, umorni i srećni, ljudi odlaziti u ništavilo, od koga je sve počelo…
Takve su osnovne postavke popularnog katihizisa sovjetskog komunizma, spolja modelovanog prema hrišćanskom pogledu na svet i istoriju. Đavo je – majmun koji majmuniše Boga. Tako je i komunizam – majmun Hrišćanstva. Hrišćanstvo bez Hrista… Ali, pošto je Hristos Istina, Život, Dobro, Lepota, Premudrost, Sloboda i Ljubav, to, kad se Njega oslobodi, marksističko – lenjinistička utopija sebe lišava i svega što Hristos jeste, i postaje ubogi i jadni surogat vere, zasnovan na mržnji, laži, nasilju i borbi svih protiv svakoga. To je religija koja je zamenila živog ličnog Boga istorijskom nužnošću, koja određuje smenu nekakvih fiktivnih društveno – istorijskih formacija. To je religija koja ljudsku ličnost proglašava za ništavnu, a pažnju obraća samo na apstraktne klase. To je religija koja je počela od jurnjave za utvarom i zasnovana na nekrolatriji – poklonenju lešu (Lenjinovom, nap. prev.). To je religija čiji su žreci potocima krvi zalili i do dna bede doveli najbogatiju zemlju na svetu. To je religija koja od svojih sledbenika traži slepu, potpunu i bespogovornu veru, pokoravanje bez primedbi i bez razmišljanja, religija zasnovana na gvozdenom predodređenju, ropstvu i neslobodi. To je religija laži i mi, hrišćani, znamo koga Spasitelj naziva ocem laži – čovekoubicu đavola.
Upravo se demonskim poreklom može i objasniti taj bespoštedni rat koji je komunistička sekta objavila svakoj drugoj religiji, ali na prvom mestu – hrišćanstvu. Upravo time se i objašnjava ta đavolski lukava suptilnost u izboru metoda kojima su se vođe sekte služile u borbi protiv Crkve Hristove.
Ne možemo da ne priznamo da je ta borba umnogome bila uspešna. Naravno, Crkva, kojoj ni vrata adova neće odoleti, opstala je, ukrepila se i ukrasila kao nikad u prethodnoj svojoj istoriji neviđenim zborom mučenika i ispovednika. Ali u sovjetskom društvu ona se našla potisnuta na njegovu periferiju, postavši za većinu građana, koji su poverovali kosmonautu i njegovoj izjavi da „on tamo nikakvog Boga nije video“, marginalna pojava i ostatak prošlosti. Crkva je bila potisnuta u svojevrsni geto, okružena zidom neshvatanja, prezira, podozrivosti i straha. Pa ipak, ona je opstala, preživela i, čak i više od toga, umela da probije pukotine u tom zidu. Čini se da je to i predodredilo rušenje komunizma.
Ali, što je prirodno, neprijatelj roda ljudskog nije prestao sa svojom borbom, nego se samo „prestrojio“. Izgleda da je shvatio da shema – spočetka uzeti vlast, a zatim nametati vlast nad umovima – neefektivna. Treba prvo osvojiti umove, a zatim će vlast sama pasti u potrebne ruke. Ne treba sve uterivati u jedan sistem: bolje je delovati preko sada toliko modernih različitosti, pluralizma i tolerancije. Materijalizam je takođe pokazao svoju neosnovanost – znači, sve treba prizivati duhovnosti, ali takvoj kakva se projavljuje u mnoštvu tradicija i pristupa.
Upravo takva je, dok dlanom o dlan, postala pozicija svih školovanih i kulturnih ljudi – elite našeg društva. Upravo na to pozivaju sva respektabilna sredstva masovne informacije. Upravo u tom smeru rade naši državni organi. Hrišćanstvo sada kritikuju „meki“, kulturni, tolerantni ljudi, koji ga okrivljuju za netrpeljivost, dogmatizam, duhovnu isključivost. Izgleda da većina njih sebi ni ne polaže računa o činjenici da odskočne daske javnog mnenja koje su oni osvojili koriste već drugi ljudi i organizacije, čijoj bi efektivnosti kontrole mogli da pozavide Staljin i Hitler, Pol Pot i Enver Hodža.
Novi globalni juriš na hrišćanstvo sada vodi nova duhovnost, nova mentalnost, nova religija. To je – jedinstveni religijsko – okultni pokret. Naravno, fenomen okultizma pratio je čitavu religijsku istoriju hrišćanstva. Pa ipak, upravo sada, u drugoj polovini XX veka, okultizam je po prvi put u sebe upio najrazličitije grupe i učenja projavljujući se u mnoštvu najrazličitijih modusa, i zaista postavši globalna pojava. Taj fenomen se, češće od svih drugih, naziva engleskim pojmom „New Age“ (Novo doba, nap. prev.). Po mom dubokom uverenju, sve nove sekte i pokreti s kojima se sada suočavamo u našoj zemlji i u svetu, jesu grane jednog okultnog drveta, organski delovi te jedinstvene antihrišćanske okultističke religije „Novog doba“. I ta nova religija takođe ima svoj rečnik. Evo samo nekoliko reči, nasumce odabranih iz jedne njuejdžerske knjige: promena paradigme; „Era Vodolije“; međuzavisan ili međuzavisnost; holistički (celovit, celostan – na primer, medicina); transformacija; incijacija i inicirani; drevna mudrost (koja je bila izgubljena, a sad je traže i nalaze); kosmički brod zemlja; globalno selo; prenaseljena planeta; transcendentni ili transcendentalni; duhovni učitelji; nebeska hijerarhija; nova svest; planetarna vizija; globalna vizija; paranormalne pojave; kosmički razum; psihički sile; globalna veza; unutrašnje energije i energetika; novi svetski poredak; scenario: transpersonalni (to jest, direktno odricanje od hrišćanskog shvatanja ličnosti i ličnog Boga), itd.
Sve je to lagano prodiralo u našu svest – odavno. Njuejdžerska literatura tipa romana „epske fantastike“ pojavila se u našoj zemlji mnogo pre perestrojke. Horoskopi, različita dalekoistočna učenja i knjige koje rehabilituju paganizam štampani su u državnim izdavačkim kućama još od početka osamdesetih godina. Setimo se da je takvo njuejdžersko, psevdoistočnjačko učenje kakvo je krišnaizam u potpuno izolovani SSSR stiglo još 1971 godine.
I kad je perestrojka počela, sva ta brižljivo posejana semena stala su da bujno rastu. Novi članovi bilo koje sekte spremno su primali njen novi jezik: „herblajfovci“ govore na rusifikovanom „pidžn ingliš“, krišnaisti i tantristi razmišljaju samo u kategorijama pozajmljenim iz sanskrta, sajentolozi „umuju“ nad mnogotomnim rečenicama novogovora koje je sastavio Habard, munovci prelaze na anglo-korejansku mešavinu. Ali svi ovi sektaški žargoni – samo su dijalekti jednog jedinstvenog svetskog njuejdž jezika, zajedničkog svim jezicima i narodima.
Još nismo uspeli ni da zaboravimo sovjetski novogovor, a već smo, ni ne primetivši to, prešli na novi, ponovo nehrišćanski, jezik. Sad, čim uključiš televizor, s malog ekrana slušaš razmišljanja o reinkarnaciji, energetici, auri, kosmičkom razumu, otvaranju čakri, trećem oku, ekstrasenzorici i buđenju kundalini. Sad svi taj okultno-paganski žargon imaju na jeziku, i, samim tim, na umu. Sad naš narod već razmišlja u novim kategorijama.
Ta mutno-okultna atmosfera postala je hranljiva podloga za javljanje, rastenje i razmnožavanje svih vrsta čudovišnih praznoverica, sekti i učenja. Oni govore na shvatljivom i za sve prihvatljivom jeziku, za razliku od Pravoslavne Crkve, koja govori i misli u kategorijama što ih se veći deo našeg naroda više ni ne seća: greh, jeres, dogmat, odgovornost, pokajanje, blagodat, svetotajinski, spasenje, svetost. Promena paradigme već se zbila, i u svetlosti nove globalne vizije za te „staromodne“ reči i pojmove više nema mesta.
Sada, uoči dvehiljadugodišnjice hrišćanske ere, pred našim očima se zbiva proces preporoda paganizma. On nije zaobišao ni našu zemlju. Pri čemu, treba primetiti, on hvata zalet koracima od sedam milja, avaj, mnogo brže nego što se preporađa Pravoslavlje. I, za razliku od Crkve, savremeni neopaganizam ima posvudašnju i bezrezervnu podršku svih ogranaka vlasti, na svim nivoima i u svm partijama. Pravoslavnoj kulturi preti smrt, a da se nije uspela ni ponovo roditi. U Dumi na zidu visi rerihovska zastava. Rerihovi* su postali, odlukom Dume, rusko nacionalno nasleđe. Država finansira antropozofske valdorfske škole. Ministarstvo obrazovanja neke škole daje munovcima. Sekretar predsednikovog Saveta bezbednosti Oleg Lobov pružao je široku podršku sekti „Aum Šinrikjo“, a zatim, posle njenog neslavnog kraja, pošto se, reklo bi se, zauvek kompromitovao, ne samo da ne podnosi ostavku, nego dobija novi odgovorni položaj. Njegov zamenik Vladimir Rubanov na oficijelnom skupu izjavljuje da u post-pravoslavoj Rusiji nacionalna svest treba da se gradi na ideologiji „ruskog kosmizma“. Konzul Ruske federacije u Italiji otvoreno govori o svojoj pripadnosti paganstvu. Predsednik Ruske federacije pre izlaska za govornicu radi predizborne besede otvoreno, pred TV-kamerama, uzima „blagoslov“ od Džune. Predsednički kandidat Komunističke partije Ruske federacije Genadij Zjuganov u objavljenom intervjuu ispoveda svoju veru u kosmički razum, u to da zemlja ulazi u doba Vodolije, što sa sobom donosi globalne civilizacijske promene, i odakle saznajemo da mu njegova kći redovno radi horoskope. Žena drugog predsedničkog kandidata – S. Fjodorova priča o veri svog muža koji „leči“ ljude pomoću kosmičke energije što struji kroz njegove ruke. Treći predsednički kandidat, Vladimir Žirinovski, još pre nekoliko godina davao je „Bogorodičinom centru“ svog ličnog advokata koji je vodio njihov spor protiv predstavnika Ruske Pravoslavne Crkve.
Javljaju se i nove paganske političke partije. Neke su otvoreno paganske, neke privremeno koriste pravoslavnu simvoliku, doduše uvek povezanu sa paganskim simvolima, i dajući joj okultnu obojenost. I to nisu samo marginalci poput raznih grupacija „Pamjati“, neonacista, itd. To je i od nedavno u skupštini prisutna Republikanska partija. To je i nekakva opštenarodna partija „Ruski savez“, koja ima moćne materijalne resurse i razgranatu mrežu ispostava po celoj zemlji. Oni stalno naglašavaju svoju ruskost, odanost Pravoslavlju, pa čak i neprihvatanje „inostrane duhovne agresije“. Pa ipak, u njihovom programu, poslatom u Odelenje katihizacije i verskog obrazovanja Moskovske patrijaršije opet smo se suočili sa promenom paradigme: to je bio čist okultizam, sazdan na nacionalističkim sentimentima, koji govori o nadilaženju hrišćanstva i zameni istog novom, čisto naučnom ideologijom. Izgleda da ćemo na sledećim izborima na glasačkom listiću sresti „Ruski savez“, samo će oni nastupiti bolje nego Džunin blok na proteklim izborima.
I, na kraju, treba pomenuti još jednu organizaciju maskirnog tipa. To je „Svetski ruski sabor“ (ne treba ga mešati sa „Svetskim ruskim narodnim saborom“, u čijem radu učestvuje i naša Crkva.) Među mnogobrojnim osnivačima istog nalaze se najrazličitije sekte i pokreti, među kojima je i „Društvo za svesnost Krišne“, razne tantrističke grupice, niz novih religioznih pokreta i paganskih saveza. Šta može da bude zajedničko između ruskih šovinističkih grupa, induskih sekti i okultno-nacističkih udruženja, i to još na bazi patriotizma, narodnosti i državotvorstva na koju se pozivaju? Tu zajedničku ideju bolje od svih izrazio je u razgovoru sa mnom jedan od rukovodilaca domaćeg krišnaističkog pokreta. Bukvalno je rekao ovo:
„Zašto govorite o hrišćanskoj ruskoj kulturi? Rusija za hrišćanstvo zna svega nekih hiljadu godina unazad. A pre toga u njoj je carevala višemilenijumska vedska tradicija“.
I tako, krug se zatvorio. Umesto prethodnog, neuspelog ujedinenja internacionalista svih zemalja, počeo je proces svetskog ujedinenja nacional-šovinista, koji su našli zajedničku osnovu – drevno, okultno vedsko znanje. Nije važno kroz šta se ono projavljuje – bilo da je reč o druidizmu ili šamanizmu, o poštovanju mahatmi iz Šambale, o klananju boginji smrti Kali, Perunu, Krišni, kosmičkom razumu ili o otvorenom satanizmu – bitno je da je to drevno – okultno znanje i da je reč o neizbežnom, iz njega proisteklom, odbacivanju judeo-hrišćanske tradicije (po njihovoj terminologiji, judeomasono-hrišćanstvo) onaj temelj čijim priznavanjem novi gospodari umova pronalaze svoje srodstvo.
Nisam prorok, ali izgleda da će ovaj savez biti jači od onog prvog, i da će nova sila, koja juriša na hrišćanstvo, postići mnogo više uspeha. Nije slučajno da su komunisti, koji su uvek osećali gde je moć, u trenutku reagovali na tu promenu paradigmi i usvojili novu pagansko-nacionalističku retoriku. Setimo se da u blizini bivšeg Lenjinovog muzeja stalno traje zajednička komunistička, neonacistička i neopaganska propaganda, a da se na njihovim knjižarskim policama mirno baškare knjige Lenjina i Reriha, Hitlera i Blavacke, Alise Bejli i Alistera Kroulija, Bhagavana Radžniša i Rona Habarda. Da ne govorim o takvim „remek – delima“ kakva su „Nadilaženje hrišćanstva“, ili „Leš nazorejske pretnje“, itd.
Zato teško da je slučajno to što ogromna većina rukovodilaca novih sekti sebe stavlja na mesto Hrista ili se otvoreno proglašava Antihristom. Ne znamo hoće li novi svetski poredak postati carstvo Antihristovo ili će samo pripremiti tle za njegov dolazak. Spasitelj je nedvosmisleno rekao da nije naše znati vremena i rokove. Ali mi znamo da Njegovo Carstvo nije od ovoga sveta, i da nikakve zemaljske vezanosti, čak i najdraže među njima, kakve su ljubav prema zavičaju, svom gradu, svojoj zemlji ne smeju da nam zaklanjaju Samoga Hrista i Crkvu Njegovu. U protivnom, mi neizbežno degradiramo do obogotvorenja tvari, to jest – paganizma i njegovog osnovnog metoda – okultizma. Znamo da svet „u zlu leži“, i znamo da sav taj svet, u okviru koga su i najdraže i najmilije naše realije, mora proći kroz smrt i vaskrsenje.
Ali takođe, sećamo se i reči Spasiteljevih:
„U svetu ćete imati nevolju. No, ne bojte se: Ja pobedih svet“.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *