NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

NA DVERIMA KNJIGE

Pred čitaocem je knjiga koja je nastajala pod pritiskom doba u kome živimo. To je knjiga o putu kojim se ide kad se ostane bez Onoga Koji je Put, Istina i Život (Jn. 14, 6), knjiga o putu u bespuće sektaštva, okultizma, praznoverja… I o tome kako se vratiti na put Hristov.
Knjiga je nastala u doba velikih iskušenja našeg naroda koji, što sopstvenom krivicom, a što po volji moćnika ovoga sveta, strada više no ikad u svojoj istoriji. Pored rata, ekonomske bede, raspada ličnog i društvenog morala, porasta kriminala, političkih zađevica i raskola, pojavilo se zlo gore od svih zala, zlo koje nasrće na duh srbskog naroda – zlo lažnih vera i opasnih duhovnih zabluda. Na Svetom Arhijerejskom Saboru Srbska Pravoslavne Crkve, koji je otpočeo 22 maja 1994 u Pećkoj patrijaršiji, a završio se 2 juna te godine u zgradi Patrijaršije u Beogradu, srbski arhijereji su javnosti stavili do znanja da nam je „spolja – iz istog sveta iz koga su došle sankcije i bombe – došla i nezvana vojska propovednika raznih sekti, parareligijskih i pseudoreligijskih pokreta, okultnih učenja, magijskih obreda, sujeverja, vradžbina, sve do užasne teorije i prakse satanista. Posredi je pravi duhovni, i ne samo duhovni, teror nad nama, i nalazimo se, bez preterivanja, pred opasnošću duhovnog genocida ako se ne suprotstavimo kao slobodan kršteni narod.
Svi slojevi stanovništva su na udaru sektaške i okultističke organizovane najezde – zloupotrebom, na žalost, i nevolje ugroženih ljudi, i humanitarne pomoći, i medijskog prostora, i svega što se može zloupotrebiti. Stoga Sabor apeluje na naš verujući narod i na sve činioce odgovorne za duševno zdravlje i fizički opstanak naroda da se odvažno suoče i sa ovim izazovom“.
Knjiga koju čitalac uzima u ruke je pokušaj suočanja sa izazovom sektaštva i okultizma. Pravoslavnima, u današnje dane, osim reči, pisane i usmene, nisu ostavljana nikakva druga sredstva za dopiranje do naroda sa hrišćanskom blagovešću (mediji se nalaze u rukama ljudi kojima, u najmanju ruku, do Crkve nije stalo). Pa ipak, reč Božja je jaka kao malj koji razbija kamen (Jer. 23, 29); verujemo da će ona i u ovoj knjizi pokazati svoju snagu.
Počelo je kad se potpisnik ovih redova u srednjoj školi sreo sa učenjem „Pokreta za svesnost Krišne“, čiji su predstavnici u to vreme stizali iz Zagreba. Deo učenja je bio zanimljiv, deo previše infantilan. Sve u svemu, reinkarnacija se uklopila u onovremeno zanimanje autora za hermetizam, Štajnera, pa čak i Kroulijeve knjige, što je sve primano dovoljno ozbiljno da bi oštetilo duhovnu celovitost nižepotisanog, ali i dovoljno pubertetski da ne bi ostavilo neizlečivu ranu u duši.
U vojsci sam upoznao talentovanog mladog slikara – amatera iz Zagreba za koga sam kasnije saznao da je postao član „Munove unifikacione crkve“; sećam se da su mladog krišnaistu poslali kući zato što je odbijao oružje… Po izlasku iz vojske, kada je svetlost Pravoslavlja dotakla ubogu i od lutanja umornu dušu, shvatio sam da sekti ima mnogo više nego što sam slutio, i da je njihova literatura mnogo ozbiljnija i rasprostranjenija no što sam mogao zamisliti…
Početkom devedesetih Sveti Arhijerejski Sinod dao je blagoslov protojereju Ljubodragu Petroviću, duhovniku Pravoslavne misionarske škole pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, da dostavi jedan izveštaj o sektama koje deluju na našem prostoru. Izveštaj je sveštenik Petrović uradio sa grupom misionara, mu kojima je bio i nižepotpisani. U njemu je bilo onoliko informacija koliko ih je u to vreme bilo dostupno, od kojih je najveći deo poodavno neupotrebljiv – zbog zastarelosti. U Misionarsku školu je dolazilo sve više ljudi koji su različitim stranputicama lutali dok nisu sreli Hrista Gospoda – njima je trebalo duhovne pomoći; dolazili su mladi koji traže i pitaju; dolazili su ucveljeni roditelji i rodbina žrtava totalitarnih sekti… Sa blagoslovom Njegove Svetosti Patrijarha Pavla i Svetog Arhijerejskog Sinoda, protojerej-stavrofor Ljubodrag Petrović i grupa njegovih saradnika krenula je po srbskim gradovima i selima da govori o odnosu Crkve prema sektama i okultizmu. Išlo se od Trebinja do Bora i od Apatina do Prištine. Dobra posećenost tribina i zanimanje našeg naroda za problem duhovne agresije na potomstvo Svetog Save potpisnika ovih redova su uverili u potrebu da se o temi i govori i piše na pravi način. Sve više ljudi koji su postradali od vukova u jagnjećoj koži, kao i čitanje uputne literature iz zemalja u kojima je sektologija mnogo razvijenija nego kod nas, konačno su uverile dotičnog da treba objaviti knjigu sa što više valjanih uvida i proverenih činjenica koje će nam pomoći da se snađemo u situaciji „religijskog divljaštva“ (termin ruskog apologete đakona Andreja Kurajeva) post-komunističkog Srbstva.
Naravno, mnogo je lepše pisati o onome što je svetlo i čisto, što je puno radosti pashalne vere Hristove – a to Pravoslavlje zaista jeste. Međutim, i ovakvim temama se mora pisati i govoriti, jer Pravoslavlje ipak zahteva prethodno raščišćavanje pojmova i uzlazak na tavorsku visinu Preobraženja. Pre no što počne sa krštavanjem, sveštenik zaprećuje đavolu i poziva onoga koji se krštava da se „odrekne satane, i svih dela njegovih, i sve gordosti njegove, i sveg služenja njemu“, da dune i pljune na kneza tame (simvolički, oglašeni je okreut Zapadu, „zemlji tame i senke smrti“), a zatim ga okreće Istoku i poziva da ispovedi svoju spremnost na sjedinenja sa Hristom i da pročita Nikeo-Carigradski „Simvol vere“, u kome je ukratko izložena „vera jedanput predana svetima“ (Jud. posl., 3); a za tu veru, veli nam sveti apostol Juda Jakovljev, moramo da se borimo.
Ova knjiga je počela i dočinje se na osnovu jedne želje – pomoći braći i sestrama u Hristu da se razaberu među mnogim lažnim stazama današnjice koje odvode od Njega, Sunca Pravde, Koji je Put, Istina i Život čoveka i sveta (Jn. 14, 6). Neka Gospod blagoslovi da zaista pomogne.

Ko su članovi sekti?

Oni su naš, pravoslavni bol.
Oni su, između ostalog, u sektama zato što im mi nismo na vreme i na pravi način posvedočili Hrista.
Oni su, takođe, bolesni i duhovo ranjeni ljudi, u najvećem broju slučajeva žrtve nečije manipulacije.
Sveštenomonah Vasilije Svetogorac o jeresi kaže: „Jeres u oblasti istine je greh. A greh u duhovnom životu je laž, jer je to bolest i protivprirodno stanje. Ne možemo živeti, ne možemo izraziti zdravlje u životu bez istine vere, i nema bogoslovlja u bolesti jeresi, u jeresi koja je plod greha gordosti“.
Svako ko bira jeres, na neki je način odgovoran za svoju propast, „jer jeretička mišljenja nisu ništa drugo do kamenje koje će ubiti samu osobu koja je izmislila zla učenja“, veli Sveti Grigorije Nisijski.
Nije nimalo čudno što ovi ljudi bolesne vere postaju i ljudi bolesnog života – uplašeni (u apokaliptičko – armagedonskim sektama), ispražnjeni od osećanja i zdrave reakcije na okolinu (u dalekoistočnim grupama), pretvoreni u hodajuće mrtvace (u totalitarnim sektama kakva je sajentologija), spremni na svako zlo i zločin (u satanističkim kružocima)… To su bolesni, i psihički i fizički, ranjeni i jadni ljudi, koji su krenuli za Svetlošću, a obreli se u tami… A tek njihove porodice!
Sa kakvim se tragedijama sreo potpisnik ovih redova…
Otac dovodi sina na razgovor sa pravoslavnim sveštenikom… Otac je prosvetni radnik, koji, na ivici nervnog sloma, kidajući se od bola zbog deteta koje nestaje pred njegovim očima i postaje neko drugi, kaže: „Ja sam kriv… Ja sam bio u prosveti i ateista… Ja ga nisam učio pravoslavnoj veri… Zato je i otišao u sektu“. Sa dečkom, koji studira (elektrotehniku, valjda), sveštenik pokušava da razgovara. Ne vredi. Otac preklinje sina. On mu samo kaže: „Završiću fakultet i doneću ti diplomu, da te zadovoljim… Ali ću ja raditi šta hoću“… Pokušavam da popričam sa njim, da mu pokažem razlike između Pravoslavlja i krišnaizma. „Mene to uopšte ne zanima“, kaže. „Mene Pravoslavlje uopšte ne zanima“… I odlaze.
Majka čiji je sin otišao u Beograd, na studije, i upoznao sledbenike Šri Ćinoja. Sad je sa njima. Škola ga ne interesuje… Majka pokušava da interveniše kod nadležnih, ali… Ali, Šri Ćinmoj je organizator „Svetske trke za mir“, a nadležni su pokrovitelji „trke za mir“…
Majka, čije su dve kćeri kod Šri Ćinmoja…
Majka, prosvetna radnica u penziji, čiji sin napušta akademsko muzičko obrazovanje i odlazi u Skoplje, da svira u jednoj guru-mantra grupi… Razgovaram sa njenim sinom. On voli te razgovore, ali mi kaže da ne mogu da razumem Krišnu koji je za jedu noć imao 16108 žena, jer je to rečeno u „transcedentalnom smislu“…
Vladislava, ljupka mlada Bugarka iz Sofije… Pričam sa njom o Hristu i Krišni… Kaže da su je roditelji upoznali sa Pravoslavljem, ali je nova vera lepša… Uostalom, ona misli da „ja to ne razumem“. Dok mi razgovaramo u prostorijama pravoslavnog omladinskog pokreta „Sveti Jevtimije Trnovski“, Sofiju oblepljuju plakatima koji najavljuju nastup grupe „Nitjananda“ – trojica u grupi su iz Srbije…
Mladić, koji se bavio meditacijom i već godinama ne može da se oporavi… Luta, namučen i kao nečim gonjen, od manastira do manastira…
Muškarac srednjih godina, izbeglica – Srbin iz Sarajeva, užarenih očiju mi priča o Jehovi i nudi „Kulu stražaru“, u blizini beogradskog Novog groblja. Pitam ga da li je upoznao pravoslavnu veru pre nego što je postao jehovista. Kaže da jeste. Šta je čitao? Čitao je dva – tri broja „Pravoslavlja“, novina Srbske patrijaršije…
I oni koji veruju da se može spojiti Pravoslavlje i astrologija, pravoslavlje i magija… Čovek, koji se bavio ritualnom magijom, i koji je, posle smrti svog deteta shvatio na kakvom je putu…
Pre no što je prišao Crkvi, potpisnik ovih redova je prošao kroz tamu ličnog bavljenja okultizmom. U njegovim rukama, pubertetski grozničavim od gordoumlja koje je tražilo nekakvo „prosvetlenje“, bile su i knjige o Dalekom Istoku, i spisi Rudolfa Štajnera, i dela Slavinskog, i „Knjiga zakona“ Alistera Kroulija… I sam je, zaveden pričama jednog starijeg zaluđenika, pisao „hermetičke tekstove“, čitao „arhetipe“ svojih snova, vodio „dnevnik samoostvarenja“, bacao tri novčića da bi od „Ji Đinga“ dobio odgovore na svoja pitanja… I, dok se time, napet i željan svemoći, bavio, bio je u „paralelnom svetu“ u kome je Tolkinov „Gospodar prstenova“ postao udžbenik geografije, a spisi o „karmi“ i „astralu“ priručnici za svakodnevnu upotrebu.
Ali, milosrdni i čovekoljubivi Otac nikoga ne ostavlja – nije ostavio ni mene, niti mnoge od prijatelja koji su prošli pakao i našli se u Crkvi Boga Živoga…
Znam satanistu koji se obratio i postao pravoslavni Hrišćanin…
Znam bivšeg krišnaistu koji je, kad je otputovao u Indiju, shvatio da mu je mesto u Srbiji…
Znam bivše adventiste, jehoviste, okultiste, astrologe – svi su, blagodaću Božjom, sada u stadu Dobroga Pastira…
Od kada sam verom postao pravoslavan, shvatio sam koliko je vera naših Otaca „prirodno natprirodna“, i koliko je ona izvor duševnog zdravlja. Ako je tako, a jeste, to se mora svedočiti i našoj braći, kako onoj koja traže i lutaju, tako i onoj koja su se već razbolela i ušla u neki sektaški lavirint.
Ako je jeres samorazarajuća, jer se ne može ukoreniti u tle Pravoslavlja, onda Pravoslavlje ne sme da se bori protiv jeresi, zaboravljajući na svoj način života, jer to samo stvara pogodne tle za jeresi. Ne zaboravimo reči Gospodnje: „Zbog vas se ime Moje huli među neznabošcima“ (Is. 52, 5). To znači, ponavljamo, sektaši su naš bol, naša rana, naša krivica; i mi im moramo pristupati kao našoj, od Oca odeljenoj braći, trudeći se da ih ne povredimo, ali neodstupno svedočeći Istinu i štiteći one koji nisu zaraženi jeresju od razbolevanja.
Nikad ne smemo zaboraviti, naravno, da „čovek nije istinski pravoslavan ako prosto progoni jeresi, isto kao što onaj koji samo proklinje pakao nije u raju. Pravoslavni život je od velikog značaja/…/ Pravoslavlje nema vatru „svete inkvizicije“. Ono blista nestvorenim ognjem koji osvežava svete, ali sažiže bezbožne“, kaže arhimandrit Vasilije. Jednom rečju, oni koji su van Pravoslavlja, sami sebe ranjavaju, i to im je dovoljno mučenje – biti bez Života, a misliti da živiš. Zato smo mi dužni da sa njima saosećamo, da se za njih molimo, da se trudimo da budemo dostojni svedoci i sasudi blagodati Božje.
U ovoj knjizi, dakle, nastojimo se da se držimo uputstva Svetog Jovana Zlatousta:
„Jeretičke dogmate, protivne onima koje primismo, treba anatemisati, i bezbožne dogmate treba razobličavati, ljude pak potpuno štedeti i moliti se za njihovo spasenje“.

Današnji čovek na putu ka veri Otaca

Zaista je neverovato šta sve današnji mladi ljudi prolaze tražeći veru otaca svojih.
Potpisnik ovih redova zna jednog pravoslavnog mladića čija sudbina jeste primer kako ta lutanja izgledaju.
Mladić je rođen u Beogradu, u komunističkoj porodici. Deda i otac su ga učili da su komunističke ideje najuzvišenije i najdostojnije čoveka, i davali mu da čita marksističku filosofiju čim se dečak zainteresovao za pitanja smisla postojanja. On sam kaže da je to za njega bio duhovni pakao, i da on nikako nije mogao da izdrži. Tražio je, sam veli, „izvore novih znanja, boljih i bližih istini“. Oberučke je prihvatao sve tekstove koji su govorili o religiji, filosofiji, psihologiji. Preko časopisa „Crni pojas“, koji je propagrirao istočnjačke borilačke veštine, počeo je da upoznaje duhovnu pozadinu istih i za nju se zainteresovao. Trenirao je ueči-rju karate – do, koju je u bivšu Jugoslaviju doneo Mario Topolšek, pisac knjiga o nindžama, mekom kung-fuu, tai-či-čuanu. Vežbajući „či kong“ za zdravlje, junak naše priče je počinjao da ulazi u mentalni paralalni svet taoizma i budizma. Bio je i dalje nezadovoljan. U svojoj ispovesti kaže: „Moram da priznam da je to, po meni, najobičnija papazjanija, neko mistificiranje sasvim beznačajnih stvari. Tu nema milosti, nema oproštaja. Jedna kruta, i mučna, paklena religija zaodenuta u sve moguće privide istine. Tu nema spasenja, nema ni Boga. „Bog“ je krut, to jest to je demon koji se ceri i posmatra te sa distance dok se ti trudiš da učiniš nemoguće, – da se sam spaseš. Paganizam, bez svetlosti Spasitelja očovečenog, i nema drugog puta osim da se tone sve dublje i dublje“.
Zračak Evanđelja Hristovog obasjao je ovog mladića kad se sreo sa predstavnicima sekte „Deca Boga“ („Porodica“ ili „Misionari“), koja je nastala u doba „Jesus Freak“ pokreta i hipi-revolucije. On je želeo da upozna Hrišćanstvo i prišao im je. Shvatio je da je Hristos Bog Koji je postao čovek, da je to Bog Koji Se pokazao i Koji nas nije ostavio. Ovaj mladić je, sa članovima sekte, otišao u inostranstvo. Tamo je raskrstio sa „Decom Boga“ jer su oni bili ravnodušni za njegova pitanja o dubljem smislu Evanđelja. Vraćajući se u Beograd preko Austrije, zatekao se u jednoj luteranskoj porodici koja ga je lepo primila i ugostila. Luteransko shvatanje Biblije mu je bilo bliže od onog koje su nudila „Deca Boga“. „Bio mi je cilj da se vratim izvornom tumačenju Svetog Pisma, a ne Perinom tumačenju Mikinog tumačenja Lazinog tumačenja istog“, kaže on. Luterani su imali krst na hramu, imali su službe Božje – sve je to bilo lepše i dublje nego ono u sekti. Našeg bogotražitelja je, međutim, mučilo to što ga domaćini stalno obasipaju pričama o tome kako je rimokatolička crkva, od koje se Luter odvojio, zaostala, primitivna, i da su Luterove reforme bile tako lepe i Bogu ugodne da više kod katolika nema šta da se traži. On je, po prirodi sklon da čuje i „drugu stranu“, otišao u rimokatolički hram, posle čega mu je kod luterana otkazano gostoprimstvo. Sreo je jednu katoličku austrijsku porodicu koja mu je, zbog teške situacije u našoj zemlji, ponudila stan i hranu u njihovoj kući. Ljudi su, veli junak naše povesti, bili mnogo prirodniji i nisu mahali Biblijom, ali su svojim životom svedočili da Bog postoji. Rimokatoličko tumačenje Biblije je bilo izvornije od protestantskog. „Tu sam naučio kako se lepo može biti dobar građanin, a ujedno i dobar hrišćanin“, kaže dalje on. „Naučio sam tu kako se voli i čuva nacionalnost, nacija kao osnov za stabilnost neke zajednice. To je bio veoma važan faktor koji sam izgubio iz vida. Iako je Gospod Isus Hristos sve narode izjednačio pred Bogom, voleći svoj narod mi učimo kako da volimo i druge, jer – kako ćeš poštovati tuđu naciju ako ne poštuješ svoju?“ Kad je shvatio da je Srbin, i da mu je Srbija Otadžbina, noću je, umesto molitve (a nijednu pravoslavnu molitvu, osim „Oče naš“, nije znao) pre spavanja pevao „Oj, Moravo“… I došla je svest o duhovnim korenima: „Kad se setih Svetog Save, zapitah se: „Pa dobro, kad mi je Bog dao svetitelje u mom rodu, šta ću ja u tuđem? Šta je tražim tu kad mi je Bog kod kuće dao put u Carstvo Svoje?“ Tada počeh da ozbiljnije razmišljam i da se usrdnim molitvama obraćam Gospodu da mi daruje snage da uvidem zrak svetlosti koji pada na tesan put u Carstvo Njegovo prolazeći kroz tamni oblak današnje sudbine Srbije.“ I vratio se kući, i postao pravoslavni Hrišćanin – Bog je čuo njegove molitve…
Upoznao sam ovog mladića 1993 godine u Beogradu, među svetosavskim omladincima u ulici Gospodar Jevremovoj 42. Tada mi je zabeležio svoju ispovest, koju sam, znajući da će mi zatrebati, pažljivo čuvao. I sada je tu – pokazuje kojim stazama idu današnji Boga gladni mladići i devojke. Neki nikad ne nađu pravi Put; neki, hvala Njemu Koji Put jeste, uspeju u tome. Zato u ovoj knjizi ima puno ispovesti ljudi koji su, doživevši laž, našli Istinu u Hristu. Njihova svedočanstva su nam dragocena, s obzirom da su oni na svojoj duši osetili šta znači biti van Doma Očevog, Crkve.
Ovaj mladić je svoju ispovest završio vapajem: „Sudeći po tome što se srbski pravoslavni narod nalazi u vanrednoj situaciji, Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi čiji sam član ja predlažem i vanredne mere. Treba koristiti sva moguća sredstva da bi se razjedinjeni i zbunjeni narod upoznao sa pravoslavnim Hristovim učenjem; produbljivati veru vernika jer oni to hoće svim srcem, i time spasavati narod, jer, ukoliko se omane u sadašnjoj situaciji, propade vera naših otaca zbog samih nas. Ukoliko se ne shvati stvarno stanje u gradu, u zemlji, i to sa stanovišta običnog građanina, ljudi koji se tek bude za veru će otići u jeres ili ateizam, komunizam ponovo, razočarani ravnodušnošću i distancom koje su jedno od đavolskih iskušenja za crkveno aktivne ljude. Treba biti zagrejan, veran i dobro otvoriti oči za one koji nam prilaze očekujući od nas ako ne neko veliko teološko znanje, a ono barem osećanje bratske ljubavi i čovekoljublja koje do tada nisu sreli. Danas treba najviše svedočiti svojim postupcima, a znanje će kasnije doći samo. Oružje naše je u tome što nas ljudi već na prvi pogled prepoznaju i kažu: „Ovi su normalni i smireni. Ovi su naši“. Trpeljivost i molitva za grešnike, a ne osuda. Treba ljudima pomoći u oslobađanju uma i sticanju osećanja hristolike slobode koja oslobađa od verovanja u čoveka, u idole, – da se kao Car priznaje samo Jedan, Onaj Koji je Alfa i Omega i Koji je nad svima nama“.
Njegove reči i dalje su vapajne; i dalje traže nekog ko će ih čuti.

Pravo i pravda

Kada se 1994 u Srbiji i Crnoj Gori javnost digla na uzbunu zbog višestrukog skrnavljenja obitelji Svete Petke, metoha manastira Ljubostinje kod Trstenika, što su počinili lokalni satanisti, u „Novostima“ se pojavio članak „Svako bira svoga Boga“ (potpisao ga je D. Dimitrovski).
Okosnicu članka je činila izjava (nikad je nije opovrgao) ministra vera Republike Srbije Dragana Dragojlovića, koji je rekao:
„Opasnost od sektaša ne preti nikom pogotovo što je njihov broj zanemarljivo mali. Prema našim zakonima, svako može da registruje sektu ili versku zajednicu a da njihova aktivnost ne podleže ničijoj kontroli. /…/ Uostalom, svaki čovek ima pravo da se moli svom Bogu, da veruje u ono u šta želi da veruje. To mu sleduje i po našem Ustavu i po pravima čoveka na slobodu izbora religije ili vere i to mu niko ne može zabraniti. Čovek koji pripada nekoj sekti ili verskoj zajednici takođe ima pravo da izabere i mi kao institucija na njega ne možemo uticati“. On je izrazio nevericu u to da je pojava uzela maha u onoj meri o kojoj se pisalo i govorilo.
Ministar je, iako bi trebalo da svoju oblast odlično poznaje, rekao: „Možda u Beogradu zaista postoji „Red orijentalnih templara“ (a deluje još od kraja osamdesetih, i imaju ogromnu izdavačku delatnost IP „Ezoterija“, nap. aut.), ili „satanisti“, možda oni zaista izvode svoje krvne verske obrede, ali ministarstvo o tome zaista nije upoznato“.
Naročiti nivo terminološke preciznosti, ministar Dragojlović je dostigao u iskazu: „Sekte i verske zajednice su crkva za sebe“. I opet je ponovio: „Svaki čovek ima pravo da bira sektu ili versku zajednicu“. Što se satanista tiče, ministar je, u stilu nekog od Domanovićevih ministara iz „Stradije“, zaključio: „Kod njih, jednostavno, niko ne mora da odlazi, ako to neće“.
On je, očito, izgubio iz vida činjenicu da većina onih koji su ušli u sektu nije ni imala izbor, i da su uvučeni na način krajnje podao: pričana im je jedna priča, a iza nje je stajala sasvim drugačija stvarnost.
Vuk Andrejević, sin Slavenke Andrejević, iz Beograda, nije ušao u sektu kad se našao u društvu mladih koji su ga pozvali na druženje, dok je sam lutao Njujorkom – on je otišao u društvo mladića i devojaka se raznih krajeva sveta, koji su svirali, pevali i družili se, da bi se na kraju ispostavilo da pripadaju totalitarnoj „Munovoj unifikacionoj crkvi“.
„Transcedentalna meditacija“ se u Srbiji i Crnoj Gori ne predstavlja kao dalekoistočna verska sekta, nego kao „nauka kreativne inteligencije“. „Hare Krišna“ je svoje koncerte sa grupom „Nitjananda“ organizovala, i još uvek organizuje, kao večeri indijske klture. To što se prisutni pozivaju da pevaju „Hare Krišna maha-mantru“ i deli im se prasadam, žrtvena hrana prethodno ponuđena Krišni, na plakatu se nigde ne pominje… Prasadam se naziva „indijskim specijalitetom“.
Adventisti po Beogradu i Srbiji drže predavanja sa naslovima tipa „Dobro će pobediti zlo“, koje organizuje Teološki fakultet (ne kažu da je adventistički) ili biblioteka „Logos“ (ne kažu da je biblioteka adventistička), a predavač je, recimo, neki teolog iz Beograda (ne kaže da je adventista).
Pentekostalci imaju svoj hram u ulici Siminoj 4 u Beogradu. Na fasadi je krst, i piše „Hram Svete Trojice“. Nigde ne stoji da je reč o pentekostalnom hramu… Može ti se desiti da kreneš na kurs o Svetom Graalu (mnoge zanima Sveti Graal), a da se obreteš u okultističkoj „Beloj gnostičkoj crkvi“.
Dakle, gospodin ministar previđa činjenicu da sekte, uskraćujući informacije onima koje zovu na predavanja, samim tim manipulišu neobaveštenim ljudima, koji ni ne znaju gde idu, niti očekuju ono što će ih snaći. Metod „dvostruke istine“ ili, kako bi Mun rekao, „nebeske obmane“ nije tuđ nijednoj sekti. A velikom broju nisu tuđi ni razni oblici tzv. „prinudnog ubeđivanja“ i „ispiranja mozga“.
Ljudska prava su, naravno, neophodan elemenat svakog pravnog poretka. Ali ona ne smeju biti zloupotrebljena zarad manipulacije. Postoji višnja pravda koja, kako naš narod kaže, drži zemlju i gradove. Ako zakoni zemaljski u sebi nemaju bar zračak te pravde – onda… Onda će društvo početi da se raspada na grupice i pojedince u nemilosrdnoj borbi svih protiv svih, a u ime prava čoveka i slobode grupa, bez obzira kakve su „slobode“ u pitanju!
U jednoj normalnoj državi i u jednom normalnom zakonskom poretku, osnovno „ograničenje“ verskih sloboda bi se sastojalo u obavezi da bilo koja verska zajednica, kad misionari i propoveda, mora da se predstavi i da kaže ko je i šta je, pri čemu će svaki od zainteresovanih moći da izabere hoće ili ići tamo ili neće. Adventisti na plakatu moraju napisati da su adventisti, „Hare Krišna“ – to što jeste, a sledbenici Šri Ćinmoja svog gurua ne mogu predstavljati samo kao borca za svetski mir, nego i kao učitelja induističke religije.
Sa druge strane, Srbska Pravoslavna Crkva u jednoj državi u kojoj većinu čine ljudi koji se izjašnjavaju kao pravoslavni, ne bi smela da bude izjednačena sa, recimo, jehovistima ili „Univerzalnim životom“. Najosnovnije osećanje istorijske pravde i nacionalnog interesa nam kaže da je tako nešto neprirodno. Demokratska pravna država mora da računa sa pravima većine…
Sličnim povodom, u jednom svom članku u jeljcinovskoj Rusiji oglasio se pokojni mitropolit petrogradski Jovan (Sničev), koji je ruske vlastodršce, sklone stavu „da svako ima pravo da veruje u svoga Boga“, upitao o sledećem: „Ko je u toku hiljadu godina kovao i kalio nesalomivi državotvorni duh ruskog patriotizma? – Crkva Pravoslavna! Ko je nadahnjivao odvažne i krepio malodušne, osveštavajući delo odbrane Otadžbine kao ličnu religioznu dužnost svakog sposobnog da nosi oružje? – Crkva Pravoslavna. Ko je ruskog čoveka naučio da bude veran – bez laskanja, hrabar – bez surovosti, širokogrud – bez rasipništva, postojan – bez fanatizma, snažan – bez gordosti, milosrdan – bez taštine, revnostan – bez gneva i zlobe? – Crkva Pravoslavna!
Zar su katolički prelati zvonili na uzbunu i podizali novgorodski pohod na borbu protiv križara i davali poslednju duhovnu popudbinu saborcima svetoga blagovernog kneza Aleksandra Nevskog na krvlju zalivenom ledu Čudskog jezera? Zar su protestantski pastori nadahnuli svetu revnost donskog heroja kneza Dimitrija, gde je strašna seča sa Tatarima rešavala: hoće li ili neće biti Svete Rusije?
Zar su muslimanske mule spasile našu Otadžbinu od raspada u ljutim godinama Smutnje, podignuvši Kozmu Minjina i Dimitrija Požarskog na njihov žrtveni podvig, a ratnike ruskog ustanka na borbu do pobede? Zar su judejski rabini sa krstom u rukama, u fijucima japanske „šimoze“ podizali na juriš izdane, smrtno umorne čete pod Mukdenom i Port-Arturom, spasavaući rusku čast od bruke?
Zar su krišnaisti i budisti u toku hiljadu godina svakodnevno, usredsređeno, bez žurbe i sa pobožnošću uznosili Gospodu molitve o „Bogom čuvanoj“ zemlji ruskoj, „vlasti i vojsci njenoj“, posebnim molitvenim činom pominjući „vojskovođe i vojnike, koji su za Veru i Otačastvo život svoj položili na polju bitke“? /…/
Gorko je, o kako je gorko pisati ove reči: slavna istorija naše Otadžbine unakažena je i zaboravljena, njen duhovni smisao je izopačen i krivotvoren! Probudite se, ruski ljudi! Zar ne osećate kako podlo, cinično i surovo obmanjuju vas, lišavajući vas Otadžbine i Vere – silnog oslonca u borbi sa spoljašnjim zlom i nebeske lekarke unutarnjih bolesti duše?
Braćo i sestre, setite se – upravo je blaženi mitropolit Kiril, duhovni učitelj i saradnik Aleksandra Nevskog, ruku pod ruku sa knezom branio rodnu zemlju istovremeno i od Istoka i od Zapada, od hordi Tatara i hordi križara.
Upravo je sveti prepodobni Sergije, iguman radonješki, blagoslovio Dimitrija Donskog za Kulikovsku bitku i prorekao knezu pobedu – i, narušivši sve običaje i pravila, kao vidivi izraz učešća Crkve Ruske u borbi za slobodu Otadžbine – dao istom dvojicu monaha – vojnika, Peresvjeta i Oslabu, koji su na donskim poljima pali u seči skupa sa bezbroj bezimenih ruskih ratnika, koji su išli u smrt za Veru i Otadžbinu, štiteći Svetu Rusiju od gospodarenja „poganih“.
Upravo je sveštenomučenik patrijarh Germogen – sed, nemoćan, od gladi u poljskoj tamnici umirući starčić – svojim snažnim arhipastirskim prizivom podigao sa kolena zemlju koja je ginula od uzajamnih obračuna i međusobica, malodušne time zastidevši, izgubljene obodrivši, i sabrao zajedno sve one koji su želeli da zemlju izbave od robovanja strancima i inovercima.
Upravo sveti pravedni Jovan Kronštatski, sveruski molitvenik i čudotvorac, strašni razobličitelj „liberala“ i „demokrata“, do poslednjeg daha svog nije umuknuo, upozoravajući narod ruski na pogubnost ravnodušnosti prema veri i pogubne posledice te duhovne zaraze kako za život Crkve, tako i za život države.
Crkveni temelj ruskog postojanja skriven je u samom srcu Rusije, u najdubljim korenima narodnog osećanja sveta. /…/ Patriote, koje se kunu u ljubav prema majčici Rusiji, a u isti mah odbacuju Pravoslavlje, – vole neku drugu zemlju, koju su sami sebi izmislili. „Patriotska“ štampa, koja priziva na preporod Rusije i u isti mah na svojim strana reklamira „iscelitelje“ i ekstrasense, astrologe i magove, ostavlja utisak odsustva najprostijeg nacionalnog osećanja“.
Sve što važi za rusku istoriju – važi i za srbsku.
Srbsku državu nisu stvorili adventisti, nego svetorodni Nemanjići; srbske škole i bolnice nisu podizali jehovisti, nego Sveti Sava i njegova duhovna deca. Srbiju je od Turaka branio Sveti knez Lazar, a ne neki američki propovednik. Crnu Goru je od turske najezde predvođene Mahmut – pašom Bušatlijom zaštitio, molitvom i mačem, Sveti Petar Cetinjski… Zna se gde su zemlje naše zahvaljujući našim crkvama i manastirima… Zna se ko je predvodio veliku Seobu 1690… Zna se da je so srbske državnosti pod turskom okupacijom čuvala Pećka Patrijaršija… Zna se ko je blagosiljao Karađorđa na ustanak 1804… Zna se ko je u I i II svetskom ratu podneo sve žrtve sa svojim narodom (Srbska Pravoslavna Crkva je u II svetskom ratu prinela na oltar Otadžbine oko pet stotina sveštenika!)
Sveti Sava – pravoslavni Srbin…
Sveti Nemanjići – pravoslavni Srbi…
Sveti knez Lazar, sin mu Stefan despot, pesnik „Slova ljubve“, supruga mu kneginja Milica – pravoslavni Srbi…
Pesnikinja Jefimija – pravoslavna Srbkinja…
Svetorodni Brankovići – pravoslavni Srbi…
Episkop žički Nikolaj, u Prvom ratu najznačajnija ličnost Srbije, čovek koji je Zapadu objasnio našu borbu za slobodu – pravoslavni Srbin…
Otac Justin Popović, jedan od najvećih novijih teologa sveta – pravoslavni Srbin…
Nikola Tesla, sin pravoslavnog sveštenika, kum pravoslavne crkve u Geri, Indijana…
Mihailo Pupin, idvorski čobanin koji je postao ugledni naučnik, – pravoslavni Srbin…
Pesnici – Dučić, Nastasijević, Dis – pravoslavni Srbi…
Nabrajanje je retorsko. Jednom rečju, sve što je vredno u našoj državi i našoj kulturi stvorili su pravoslavni Srbi, koji su smatrali Pravoslavu Crkvu neprikosnovenom duhovnom zajednicom svog naroda.
Ugledni srbski istoričar, Radovan Samardžić, kaže da su „Srbi mogli podneti taj teret nimalo ravnodušnog odnosa prema svojoj sudbini, sumnje nema, i zato što su, iz epohe Nemanjića, najviše zaslugom Svetog Save, izišli kao narod ozbiljnog lika, duhovno razvijen, privržen svojoj veri i tradicijama, sa sopstvenim zakonima, moralnim načelima i ustanovama svakidašnjeg života“.
Jednom rečju, Hristova Svetosavska Crkva jeste Majka srbskog naroda i njegove države – zato bi bilo sasvim prirodno da i oni koji imaju vlast o tome misle. Drugi narodi postupaju mudro – u Velikoj Britaniji anglikanstvo je i dalje povlašćeno, u Nemačkoj su povlašćeni rimokatolicizam i luteranstvo, u Poljskoj rimokatolicizam, u Grčkoj Pravoslavlje. To ne znači da ostale verske zajednice nemaju svoje slobode.
U jednom normalnom pravnom poretku, sve verske zajednice i konfesije bi se mogle podeliti na četiri grupe. U prvu grupu bi ušle sekte za koje je pouzdano utvrđeno da su terorističke i opasne po građane (na primer, „AUM Šinrikjo“, koja je početkom 1995 izvršila trovanje putnika u tokijskom metrou). U drugoj grupi bi bile sekte za koje se zna da su potencijalno opasne, i koje su već mnogo puta izvođene pred sudove u svetu („Munova unifikaciona crkva“ koja ostvaruje otvorene političke ciljeve; uz to, poseduje i fabrike oružja). U trećoj grupi bi bile tradicionalne konfesije koje suprisutne na našem tlu uglavnom kao konfesije pojedinih naroda (rimokatolicizam, luteranstvo, islam, itd.) U četvrtoj grupi, prvoj po značaju, bila bi Pravoslavna Crkva, državotvorna Crkva srbskog naroda, kojoj bi država trebalo da pomaže. U državi u kojoj je većina naroda izjašnjava kao pravoslavna, normalno bi bilo uvođenje pravoslavne veronauke, kao i verske nastava za pripadnike drugih tradicionalnih konfesija u onim sredinama gde se to želi.
Knjiga koja se nalazi pred čitaocem jasno nam stavlja do znanja da bi i pravo i pravda trebalo da se nađu na istoj strani kada su naše zemlje u pitanju. Od toga umnogome zavisi duhovna, ali i državna budućnost ovih prostora.

O dosadašnjim antisektaškim knjigama na našem prostoru

U predgovoru za svoju šestu knjigu „Apologetike“, pod nazivom „Crkva i sekte“, najpoznatiji i najuspešniji naš apologeta, protojerej-stavrofor dr Lazar Milin navodi spisak do tada (do osamdesetih godina našeg veka) objavljene antisektaške literature, i konstatuje: „Kod nas Srba, bar koliko je meni poznato, pisalo se o sektama i sektašima vrlo malo. Tek poneki članak i poneka brošura“. Prethodno je dr Lazar Milin uočio da je sektaška najezda na pravoslavno Srbstvo neka vrsta duhovne mećave, i da nije siguran da li je ta mećava na svom vrhuncu ili će biti još snažnija. On je ustvrdio da smo mi, pravoslavni, prilično nemarni kad je taj problem u pitanju, a da sektaške literature ima sve više i da je njihova aktivnost sve razgranatija. U vreme pisanja njegove knjiga u bivšoj SFRJ i među pravoslavnim Srbima delovalo je oko trideset zvanično registrovanih sekti; danas ih, zvanično registrovanih, ima preko šezdeset…
Na žalost, reči dr Lazara Milina čuo je veoma mali broj pravoslavnih teologa i publicista, pa se stanje nije mnogo popravilo, bar kad je antisektaška literatura u pitanju. Temom su se pozabavili Dragoje Trifunović („Razgovor o krštenju“), Velibor Džomić („Crkva, sekte i satanizam“), mr Ranko Mandić („Kanibal u srpskoj kući“) i mr Zoran Milošević („Verske sekte i kultovi“). One su korisne, ali pružaju malo osnove za dalja istraživanja.
Pojedini pravoslavni izdavači nudili su sadržaje sa osnovnim podacima o sektama u knjigama za prvo upoznavanje sa Pravoslavljem (tako, na primer, „Veronauka u kući“, izdanje iz 1996, ima poglavlje posvećeno ovom problemu, a „Glas Crkve“ je „Katihizis“ Vladike Nikolaja snabdeo člankom dr Lazara Milina u kome su ukratko iznete pravoslavni odgovori na pitanja jeresi.) I to je potrebno i korisno (mada u „Veronauci“ ima zastarelih podataka koji se moraju izbaciti, naročito s obzirom na činjenicu da knjiga dolazi do ruku najšireg kruga čitalaca.)
S druge strane, postoji ozbiljna literatura o lažnoj duhovnosti prevedena sa stranih jezika (engleskog i ruskog). Knjiga jeromonaha Serafima (Rouza) „Pravoslavlje i religija budućnosti“ (u izdanju „Svetigore“ – „Pravoslavlje i religija Novog svetskog poretka“) daje izvrstan uvid u to šta jeste Nju Ejdž, i šta pravoslavni o tome mogu da misle. U njoj se, pored analize „sinkretomanije“ kojoj je današnji čovek sklon, nalaze i vrsni opisi dalekoistočnih guru – pokreta, harizmatsko – pentekostalnih pojava, „letećih tanjira“ i „vanzemaljskih kontaktera“, itd. Delo petrogradskog sveštenika Rodiona „Ljudi i demoni“ bavi se astrologijom, magijom i veoma ubedljivo pokazuje da su tzv. „ekstrasensi“ i vidovnjaci obični, vračari i gatari, maskirani u „parapsihologe“ i ljude sa „graničnih područja nauke“. Problemom dalekoistočnih verskih učenja iz perspektive Pravoslavlja bavio se zbornik „Izazov Dalekog Istoka u svetlosti pravoslavnog Hrišćanstva“, ali je najvažnija i najbolja teološka knjiga „Vaskrsenje i reinkarnacija“, objavljena u ediciji „Ruski bogotražitelji“ izdavača „Logos“ iz Beograda. U njoj se nalaze blistavi radovi ruskih teologa i filosofa – Evgenija Trubeckoja, Semjona Franka, Vasilija Zjenjkovskog, Borisa Višeslavceva, Nikolaja Berđajeva, Sergeja Bulgakova, Georgija Florovskog… Podnaslov knjige je „Problem besmrtnosti u hrišćanstvu i okultizmu“. Delo je neophodno svakome ko se ovom temom ozbiljnije bavi.
Episkop raško-prizrenski Artemije našem čitalaštvu je ponudio uputnu brošuru „Pravoslavlje i reinkarnacija“ (ona je, uglavnom sažetak knjige „Vaskrsenje i reinkarnacija“).
„Duša posle smrti“ jeromonaha Serafima Rouza je reakcija na Mudijevu studiju „Život posle života“, i daje pravoslavni odgovor na pitanja kakva su reinkarnacija, astralna projekcija, vizije „Tibetanske knjige mrtvih“, spisi Emanuela Svedenborga, itd. Studija Zorana Miloševića „Religija Novog svetskog poretka“ bavi se celinom Nju Ejdž fenomena. U pravoslavnoj štampi povremeno se pojavljuju ogledi na neke od ovih tema, kao i ispovesti bivših članova sekti koji su se obratili u Pravoslavlje.
O ovome piše i svetovna štampa, ali često nestručno i senzacionalistički, što donosi više štete nego koristi. Mada, u duhovnom smislu gledano, svaka jeres u sebi ima nešto od oca laži, satane, nije časno nazvati sve pripadnike sekti – „satanistima“; to je uvreda za čoveka, ali i povreda činjeničnog stanja stvari. Na žalost, novinarski pristup temi sklon je da se okonča u plićacima preuprošćavanja. (U našoj knjizi ima novinskih članaka, ali koji su provereni; oni su uglavnom prevedeni iz zapadnih časopisa, od kojih neki imaju tradiciju dužeg i ozbiljnijeg bavljenja fenomenom religijskog manipulisanja).
Najvažnija od svih do sada napisanih knjiga o sektama na našem prostoru i dalje je Milinova studija. Međutim, ona obrađuje samo učenje i delovanje novoprotestantskih grupacija, a mi smo suočeni sa nizom Nju Ejdž sekti, od „Pokreta za svesnost Krišne“ do „Munove unifikacione crkve“. Zato je ova knjiga pokušaj da se postojeća praznina, ukoliko je to moguće, popuni, da bi novi istraživači krenuli u proširivanje i produbljavanje teme.

O strukturi knjige

Knjiga je podeljena na delove, od kojih svaki obrađuje izvestan deo problema susreta Pravoslavne Crkve (ali i čovečanstva u celini) sa fenomenom lažne duhovnosti. Prvo smo ponudili nekoliko uvida u to šta Crkva jeste, i šta je jeres kao bolesna vera čije su opasnosti neporecive, i sve primetnije u svetu u kome živimo. Odmah zatim, u delu o strategiji i taktici savremenog duhovnog rata dat je pogled na mondijalističke strateške projekte u stvaranju tzv. „nove duhovne paradigme“ (najšire rečeno, pokreta za „Novo Doba“), što bi zadalo konačan udarac tradicionalnim religijskim sitemima, a naročito hrišćanstvu. Najezda sekti na post-komunističku Rusiju i Srbiju unaped je osmišljena, što nas, naravno, ne opravdava ako ne ulažemo napore da zaustavimo proces otpadije od Crkve Hristove, a samim tim i od duhovno-nacionalnog identiteta.
Zatim su tu delovi knjige koji se bave raznim vrstama sekti i sektaškog delovanja. Sekte smo podelili, u skladu sa njihovim učenjem, na novoprotestantske, dalekoistočne, sinkretističke, i okultno-satanističke. Naravno, podela je uslovna (mormoni su, na primer, pagansko-gnostička grupacija sa mnogo sinkretizma u sebi, ali smo je uvrstili u pograničnu zonu novoprotestantskog fenomena; a „Univerzalni život“ je kvazi-hrišćanska sekta gnostičke koloracije, mada smo je, zbog naglašene ideje „Novog Doba“, smestili u sinkretistički kontekst). Sastavni deo istraživanja sekti i njihovog delovanja mora biti i analiza manipulativnih metoda kojima se totalitarne i destruktivne sekte služe, sa posebnim osvrtom na lečenje bivših sledbenika razornih kultova i psiho-terorističkih grupacija. Ovom problemu posvećena je čitava knjiga. Posle toga, dat je pregled raznih vrsta praznoverja koje su postale tzv. „alternativna duhovnost“, i predstavljaju veoma važna sredstva repaganizacije (od astrologije i magije do lažnih proročanstava).
Potpisnik ovih redova vradžbine, gatanje i razne vidove „ekstrasenzorike“ smatra najvećom opasnošću na našem duhovmom prostoru. Pojava je mnogo raširenija nego što se misli, i, u isti mah, mnogo opakija – počev od razvijanja paganskih verovanja kakvo je vera u „zvezdani usud“ do ličnog i kolektivnog bavljenja raznim vrstama vradžbina da bi se ostvarili izvesni, sebični i satanski, ciljevi.
Na samom kraju studije, ponudili smo pogled na celinu fenomena „promene paradigme“, na globalnu (i globalističku) religiju Nju Ejdža, koja pretenduje da sobom zameni Hrišćanstvo u svim tradicionalno hrišćanskim zemljama.
Trudili smo se da u knjizi bude što više pravoslavnih autora i pravoslavnih tekstova. Međutim, nije se moglo izbeći ni prisustvo ozbiljnih inoslavnih istraživanja, naročito u onim oblastima u kojima Pravoslavlje, na žalost, na našem terenu nije napravilo ne početne korake. To se, pre svega, odnosi na američke autore i njihove priloge o psihološkom i psihijatrijskom aspektu pojave kojom se bavimo. (U Sjedinjenim Američkim Državama 4500 psihijatara pomaže bivšim sektašima da se vrate u normalan život – njihovo iskustvo se, naravno, ne sme prevideti.) Ovi nas tekstovi opominju da fenomen psihoterorističkih kultova nije samo religijski, nego – ponavljamo! – i medicinski, s obzirom na činjenicu da se najveći broj novih religijskih pokreta služi suptilnim metodama „ispiranja mozga“ maskiranih tankim premazom metafizike. Njihovi robovi su, u stvari, žrtve najsurovijih manipulacija za koje čovečanstvo zna od svog nastanka.
Sadržaj članaka je različiti – od teoloških rasprava do praktičnih uputstava kako izbeći zamke sektaškog vrbovanja. Nastojali smo se da u knjizi bude što više ispovesti ljudi koji su uspeli da se izbave iz kandži kvazireligijskog totalitarizma, i koji su našli put do Crkve. (Mada, naravno, ima ispovesti koje samo govore o stradanju u sekti i izbavljenju iz nje, bez obzira na to da li je čovek postao pravoslavni Hrišćanin.)
Knjiga je, kao što će se čitalac uveriti, zbornik radova. Potpisnik ovih redova oblikovao je pojedine njene delove tamo gde nije mogao da nađe celovit članak koji bi se izvesnom pojavom lažne duhovnosti bavio. Zbornici imaju prednost lakše čitljivosti, i čitljivosti koja podrazumeva izbor onoga što će se čitati. S druge strane, u nju su unete pojedine veće celine, koje se kasnije mogu štampati i kao brošure (naravno, u dogovoru sa autorom i izdavačima), što će biti korisno za dostavljanje apologetskog materijala najširim čitalačkim krugovima.
Knjigu ne treba shvatiti kao završenu i dovršenu. Ona je otvorena za nove podatke i nova istraživanja. Sekte i religijski pokreti sa kojima se suočavamo neprestano menjaju taktičke pristupe terenu koji se osvaja; pojavljuju se nove mesije i nove žrtve. Daj Bože da nastupi doba oseke, ali svi znaci ukazuju da je na pomolu nova plima, i to plima crnih, ubilačko – samoubilačkih grupacija, kakve smo videli u sektama „AUM Šinrikjo“, „Red solarnog hrama“ i slično. Verujemo da je otvorenost knjige izazov i za pisca i za čitaoce, koji i sami treba da kažu svoju reč o istoj…

O „teškim“ poglavljima knjige

U ovoj knjizi ima puno toga što nije lako za čitanje; međutim, trudili smo se da verno opišemo ono što se u pojedinim vrstama lažne duhovnosti upražnjava kao put ka „Bogu“, „prosvetlenju“, i slično. Trudili smo se da koristimo samo pouzdane izvore, i da izložimo ono što smo otkrili čitajući odgovarajuću literaturu. Pošten i zdravouman čovek ne može da veruje da postoje sekte (poput „Dece Boga“ ili sledbenika Radžniša) koje zagovaraju razvrat u „religiozne svrhe“; pošten čovek ne može da veruje u mogućnost takvog bestidnog zlostavljanja robova u sektama kakva je „Munova unifikaciona crkva“… Ali, ako želimo da se u celini upoznamo sa pojavom o kojoj knjiga govori, dužnost nam je ne da skrivamo glavu u pesak, a pogotovu ne da moralistički uzdišemo i savetujemo sebi i drugima da se posvetimo „blagočešću“, ne mareći za ono što se zbiva sa žrtvama sekti, nego da se ozbiljno suočimo sa problemom koji je u ovom trenutku svetski, i koji će voditi neviđenoj katastrofi čovečanstva ako se nastavi proces rušenja tradicionalnog Hrišćanstva.
S druge strane, naše zgražavanje nimalo ne plaši one koji se bave „tantrizmom“, „seksomagijskim eksperimentima“ i slično. Njihovi vođi hrišćane smatraju zaostalim budalama, koje bi, radi dobra i evolucije čovečanstva, trebalo pobiti, da bi se njihove duše inkarnirale u nova tela i shvatile koliko će nam sreće doneti zora Novog Doba. Mi smo, ovako ili onako, smatraju novodopci, „fundamentalistički fašisti“, i naša epoha (astrološka epoha Ribe, kažu oni), prošla je – nastupa njihova, konačno ostvarena, jednom zauvek dostignuta, Utopija. Potpisnik ovih redova se trudio, koliko je mogao, naravno, da pokaže kako izgledaju utopije ostvarene na mikroplanu. Možda će nam to pomoći da se osvestimo, da shvatimo da nije sve što je odozgo od Boga, i da nije svaka duhovnost od Duha Svetoga, nego ih je mnogo (danas čak previše) od duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12).
Verujemo da će čitalac imati razumevanja za ovakav pristup. Svaki drugi ne bi odgovarao stvarnom stanju stvari.

O nedovršenostima ove knjige

Autor je svestan da ova knjiga ima svojih slabosti, i on to pred čitaoca iznosi, sa molbom za razumevanje i oproštaj. Osnovna slabost knjige je brzina kojom je rađena (pisana i priređivana), kao i neusklađenost nivoa objavljenog materijala (čini nam se da prelazi između raznih pristupa temama – od teološkog do psihijatrijskog – nisu do kraja doterani).
Neki će možda knjizi zameriti na prevelikom obimu (sedam tomova). Autor ovih redova je, međutim, siguran, da tema zahteva još veću voluminoznost, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog ogromnog broja duhovnih zabluda, organizovanih i neorganizovanih, koje su prisutne kod nas i u svetu. U zemljama bivše Jugoslavije novoprotestantske grupacije deluju od pre Drugog svetskog rata (adventisti, na primer), ali je talas daleko-istočnih i okultno-satanističkih grupacija i ideja počeo da među nas prodire početkom sedamdesetih, skupa sa drogom i zamecima hipirevolucije.
Od tada do danas izašlo je preko hiljadu (!) knjiga koje šire duhovnu laž i smrt. (Katalozi IP „Ezoterija“, izdavačke kuće koju drže beogradski kroulijevci, nude više od stotinu naslova – počev od „sabranih dela“ Alistera Kroulija, preko knjiga Oša Radžniša, do biblioteke „Terra Jungiana“, posvećene Jungovom „liku i delu“).
U našem radu, jedna tema je prizivala drugu: ako se pomenu baptisti, treba pomenuti i adventiste; gde su oni, tu su i jehovisti… Mormoni, koji imaju i druge izvore otkrivenja, pored Biblije, vode nas sinkretističkim sektama, kakva je, na primer „Munova unifikaciona crkva“; dalekoistočne teme treba obraditi višeslojno: pre svega, napraviti jasnu razliku između Hrišćanstva i onoga što na Dalekom Istoku liči na Hrišćanstvo, a nije, a zatim dati opise pojedinih sekti, ispovesti bivših članova… Da ponovimo: tema priziva temu. To je, u neku ruku, i dobro: ova knjiga se može čitati „na preskok“, onim redom koji čitalac odabere. Na primedbu da se o nekim sektama i pojavama govori na više mesta u knjizi, autor smatra da odgovor leži u nekoliko činjenica: pre svega, bitnijim i opasnijim pojavama dato je više prostora, a tekstovi, ako nešto ponavljaju, ipak su dovoljno različiti da bi svaki od njih osvetlio izvestan novi aspekt razmatranog fenomena.

Na kraju uvoda

Na samom kraju uvoda, nudimo čitaocima tekst Ksenije Končarević u kome se, na najkraći način, izlažu „tehnike verske bezbednosti“ u skladu sa uputstvima koja predlaže đakon Andrej Kurajev. Zatim počinje knjiga, po svojim odeljcima, poglavljima i tomovima.
Neka bi Gospod Čovekoljubivi, Otac i Sin i Duh Sveti, blagoslovio čitaoca ovog dela da mu ono bude na korist i spasenje. Sa Svetim Irinejem, episkopom lugundskim (lionskim), koji se u II veku od rođenja Hristovog borio za čistotu pravoslavne vere od basni gnostičara – jeretika, upućujem Svečovekoljubivom ovu molitvu:
„I ja prizivam Tebe, Gospode Bože Avraama, Bože Isaaka i Bože Jakova – Izraila, Oče Gospoda našega Isusa Hrista, Koji Si po obilju milosrđa Svoga pokazao blagovoljenije prema nama, da bismo poznali Tebe, Koji Si stvorio nebo i zemlju i nad svima vladaš, Jedini Istiniti Bože, osim Koga drugog Boga nema, kroz Gospoda Isusa Hrista daruj nam i snagu Svetoga Duha; daj svakome koji čita ovo delo da pozna Tebe, da si ti – Jedini Bog, da se utvrdi u Tebi i odstupi od svakog jeretičkog, bezbožnog i nečastivog učenja“. I još se molim, rečima kojima se Crkva već vekovima moli: „Prosveti svetlošću Tvoga poznanja one, koji zaslepljeni ubistvenim jeresima, odstupiše od pravoslavne vere, i privedi ih Svojoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi“!
Amin, Bože daj!

Priređivač

Duhovska sreda,
na dan Svetog Sveštenomučenika Doroteja i Svetog Petra Koriškog,
godine 1997. od rođenja vaploćene Istine

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *