NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

NA PUTU KA UJEDINJENOJ PLANETI
(Skica za istorijski portret mondijalizma)

Knjiga „Novi svetski poredak“ o kojoj će biti reči delo je Peta Robertsona, osnivača mreže hrišćanskih televizija Amerike. Za SAD je obavljao i diplomatske dužnosti. Ovo njegovo delo, veoma informativno, pisano jednostavnim ali zanimljivim jezikom i stilom, našlo se na bestseler-listi „Nju-jork Tajmsa“. Čitaoci su uglavnom bili zadivljeni otkrićima do kojih je Robertson došao i mnogi su saoštili da su im se posle susreta s knjigom oči definitivno otvorile…

Ideologija i magija Novog svetskog poretka

Kad se završavao Zalivski rat, na početku devedesetih predsednik SAD Džordž Buš objavio je nastupanje novog svetskog poretka kao „svetske zajednice naroda“ („global community of nations“) koja je, tvrdi Robertson, „precizan, sistematski i strogo isplaniran mehanizam za upravljanje narodima i nacijama“ (11. str. predgovora). Upotrebom snaga Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji i Kambodži na do sada nepoznat način, koji gotovo sasvim ukida suvereno pravo naroda na rešavanje svojih unutrašnjih problema, otpočela je nova faza globalne kontrole.
Mondijalistički totalitarizam dugo je pripreman: nekoliko farsičnih pokušaja da se njegova inauguracija spreči nisu bili ništa drugo do vešto organizovani međučinovi za ovaj neviđeni „teatrum mundi“ – spektakl, a cilj tih „međučinova“ bio je jednostavan: pojačati napetost kod naivčina iz publike i uveriti ih da sve, ipak, ide „po loju“. Nakon neuspelog puča u SSSR-u koji su, tvrdili su horski svi mediji, izvele snage već izumrlog komunističkog režima, reporter CNN-a Meri Tompson je, prilikom javljanja iz Bušovog letnjikovca Kene-bankport, Mejn, 21. avgusta 1991. izjavila: „Predsednikov ‘novi svetski poredak’ (u daljem tekstu NSP, nap. aut.) ponovo je u sedlu, sada jači no igda“. Robertson neumitnom logikom dokazuje da je puč bio puka igra koja je imala za cilj da oživi posustalu „perestrojku“ i dovede u žižu zbivanja Jeljcina, još poslušnijeg „zapadnjaka“ od Gorbačova, koji je u to vreme već odradio svoje: uništio je istočnoevropski vojno-politički blok, dopustio Nemačkoj da se ujedini, a negda moćnu državu pretvori u beznačajni „Savez Nezavisnih Država“. Kako se moglo dogoditi, pita se Robertson, da iskusni KGB-ovci, stari partijski kadar, koji su puč izvodili, naprave gomilu diletantskih grešaka koje ne bi napravili ni amateri? Za vreme „puča“ svi aerodromi ostali su otvoreni, nisu prekinute veze sa svetom, Jeljcin se pojavljivao na TV-u, opoziciona štampa je izlazila i niko nije uhapšen. Poginula su svega četiri čoveka i zapaljeno jedno oklopno vozilo. Kao što je Zalivski rat bio pogodan trenutak da se najavi trijumf NSP-a, tako je i moskovski „puč“ poslužio tvorcima istog da pokažu kako NSP – nezaustavljiv.
Mnogi NSP zamišljaju kao doba neprestanog mira, sklada, pravde i napretka. Popularni „Bitls“, Lenon, sedamdesetih je snimio mega hit „Imagine“ („Zamisli“) u kome je pevao o vremenu kada na planeti neće biti država, religija, nebesa, pakla a ni privatne svojine; nestaće ideali zbog kojih bi čovečanstvo ginulo, svi će živeti samo za „ovaj dan“ i svet će biti „jedan“. Taj „rajski svet“ je carstvo hedonizma – bez vere, nacionalnog ponosa i suverenosti, bez ičega vrednoga zbog čega bismo se borili. To će biti mravinjak beslovesno srećnih potrošača. Zato nije ni malo slučajno što Brok Čisolm (str. 7), bivši direktor Svetske zdravstvene organizacije UN tvrdi: „Da bi se uspostavila svetska vlada, potrebno je iz umova ljudi ukloniti individualizam, lično dostojanstvo, odanost porodičnim tradicijama, nacionalni patriotizam, verske dogme“. Svako ko želi nezavisnost, biće smatran otpadnikom u novoj svetskoj civilizaciji: bez obzira da li je u pitanju Irak, Somalija ili Srbija. Kakva se strašna tajna krije iza sna o planetarnom mravinjaku možemo shvatiti ako se setimo globalističkog medijskog projekta rok-koncerta Live Aid. Rok-zvezde su, želeći da „pomognu“ gladnima Etiopije, snimile pesmu „We Are the World“ („Mi smo svet“) u kojoj se, između ostalih, nalaze stihovi – najave NSP-a: „Vreme je, da, po ugledu na našeg Boga, pretvorimo kamenje u hlebove („As Gog has shown to us, bu turning stones to bread“). Naš Bog, Gospod Isus Hristos, nije pretvorio kamenove u hlebove, na zahtev Kušača – Lukavog (Mt. 4. 3-4). „Bog“ Live Aid-a očito nije Hristos, nego Njegov Kušač. Što se tiče konačnog ishodišta ove medijske groteske, novac skupljen od koncerta nije otišao među gladne – u vidu hrane i lekova; domogli su ga se etiopski vlastodršci – komunisti i za njega kupili oružje.
Robertson sasvim ispravno uočava paradoks „usrećiteljskih ideologija“ kroz vekove (str. 17): „sve ekstremne političke ideologije sveta – bilo da su ekstremno leve ili desne – došle su od privilegovanih klasa. Oni koji su želeli da odrede način na koji će živeti sirotinja nikada nisu trpeli istinski, niti su čak videli pravu bedu. Britanski socijalizam bio je izum aristokratije. Komunizam je bio čedo germansko-jevrejskih intelektualaca. Velike ideje ne stižu nam od stanovnika predgrađa, no od idealista i sanjara iz salona“. Zbignjev Bžežinski, od vrste takvih „idealista i sanjara“, spiritus movens Trilateralne komisije, savetnik Džimija Kartera i jedan od najpoznatijih ideologa NSP-a 1970 napisao je knjigu „Između dve epohe“ u kojoj je najavio „planetarnu svest“ kao „personalizovaniji racionalističko-humanistički pogled koji će postepeno zameniti institucionalne verske, ideološke i nacionalne perspektive koje su preovladavale u modernoj istoriji.“
Novi svetski poredak očekivan je nekoliko puta u 19 i 20 veku. Godine 1848 objavio ga je „Komunistički manifest“, 1917 predsednik SAD Vudro Vilson, 1938. Hitler je rekao da će „nacionalsocijalizam svoju revoluciju iskoristiti za uspostavljanje NSP“, 1968. Nelson Rokfeler, uglednik najbogatije porodice sveta, takođe je govorio o njemu… 11 septembra 1990 Buš, predsednik imperijalne zapadne države, rekao je da će NSP biti „era u kojoj će sve nacije sveta, istok i zapad, sever i jug, moći da prosperiraju u harmoniji… Svet u kome će vladati zakon smenjuje zakon džungle“(str. 39). Doba NSP je doba međuzavisnosti (ključni pojam kreatora nove Vavilonske kule); po Žaku Ataliju, to je epoha slična epohi pojave novih religija. Atali, glavni Miteranov savetnik, pišući za časopis „Nove perspektive“, najavio je da će se svet u narednih deset godina izmeniti više no u bilo kom istorijskom periodu do sada. Nastupanje poretka novca, hiperindividualizma i materijalizma imalo je i svog „proroka mira“: Atali kaže da je, po dalekosežnosti uticaja, delo „mirotvorca“ Gorbačova jednako delu Lutera i Muhameda.
Vlast „idealističko-sanjarske“ elite koja želi da po svaku cenu „usreći“ čovečanstvo odlično je simbolizovana na novčanici od jednog dolara. Na njoj je prikazana piramida sa trinaest redova cigli koje označavaju mase (neuobličenu materiju alhemijskog procesa koju treba preobraziti u „zlato“); iznad je „oko u trouglu“ koje simbolizuje vladajuću elitu… Natpis na latinskom „Novus ordo seclorum “ znači „novi svetski poredak“: njegovo mesto na dolarskoj novčanici jasno ukazuje na činjenicu da je NSP veoma dugo pripreman pre no što je počela njegovo konačno ostvarenje. Fred Barns razmatra pojam NSP-a, tvrdeći da je u Beloj kući ta reč postala sveta, i da je pisci Bušovih govora rutinski ubacuju u izlaganja predsednika kad god on besedi o vojnoj ili spoljnoj politici (str. 40). Pa ipak, Bušova sekretarica za kontakt s medijima Merilin Ficvoter uznemirena je takvom frekventnošću pojma NSP jer je on veoma srodan Hitlerovom „Novom poretku“ (str. 41). Svest o epohalnosti koja svagda prati izjave teoretičara međuzavisnosti ima u sebi nečeg od proročkog patosa. Objavljujući da će načelo kooperacije biti osnovno načelo novog sveta i tvrdeći da će „svetska zajednica“ moći da kontroliše sve regionalne sukobe, harvardski profesor Stenli Hofman kaže da će posle hladnog rata nastati svet koji neće ličiti ni na jedan prethodni (str. 45). Sigurnost s kojom Hofman to tvrdi može se uporediti sa sigurnošću duboko verujućeg čoveka koji svete spise svoje religije smatra u potpunosti bogonadahnutim.
Robertson ističe veoma važnu ulogu svetskih ratova koji su globalistima služili za rušenje starog i zidanje novog poretka. U I svetskom ratu nestale su moćne evropske monarhije: Ruska, Nemačka, Habzburška i konačno je iščezla Otomanska imperija. Odmah nakon toga, radi uspostavljanja „mira u svetu“ i „boljeg sporazumevanja“ među narodima, stvorena je Liga naroda. Drugi svetski rat je uništio nemački imperijalni stroj i polovinu Evrope bacio u kandže komunizma (zanimljivo je napomenuti da su pod vlast bezbožnih režima došle uglavnom države sa snažnom verskom i nacionalnom svešću – od Poljske do Srbije). Nakon strašne klanice ovog globalnog sukoba, rodile su se Ujedinjene nacije, začetak buduće „svetske vlade“. Pošto je okončan „hladni rat“, objavljeno je da nastupa NSP. Evropska integracija je zora novog dana…
Mendel Haus, savetnik američkog predsednika Vudroa Vilsona koji je i sam maštao o globalnom jedinstvu još pre I svetskog rata napisao je utopistički roman „Philip Dry, Administrator: Story for Tomorrow“. U njemu je predložio stvaranje jedne svetske privrede i armije – svetske socijalističke države kojom treba da upravlja anglo-saksonska finansijska oligarhija. Na čelu globalne imperije treba da bude diktator, koga će savetovati dvanaest odanih mudraca. Haus je predviđao da će u stvaranje ove utopije vodeću ulogu igrati SAD i Liga naroda koja će biti instrument za dostizanje cilja. Da je Haus i radio na ostvarenju svog projekta, svedoči i činjenica da je on jedan od osnivača „Saveta za inostrane odnose“ (u daljem tekstu SIO), nezvanične organizacije političara, naučnika i privrednih moćnika, koji i dan-danas upravlja spoljnom politikom Sjedinje-nih Država.

Prosvetljeni“ i Novi svetski poredak

Prvog maja 1776. godine (prvi maj – glavni praznik svetskih komunista; 1776. godina stoji na dolarskoj novčanici), bavarski jezuita Adam Vajshaupt osnovao je iluminate. Cilj ove tajne družine bio je NSP koji će srušiti religijske institucije, državne međe i kojim će upravljati „mudraci“, zajednica „iluminiranih“ (prosvetljenih). Vajshaupt je uspeo da se ubaci u rukovodstva evropskih tajnih društava i da tamo postavi svoje ljude. Robertson dokazuje da je Francuska revolucija koja se završila Napoleonovom diktaturom delo Vajshauptove družine (str. 68). Kada su njihovi planovi propali u višim krugovima Nemačke i Francuske, iluminati su ušli u revolucionarne organizacije i nastavili da deluju. U predgovoru nemačkom izdanju „Komunističkog manifesta“ Marks i Engels naglašavaju da je Komunistička liga, zvana „Liga pravednika“ (koja je tajna), njih još 1847. ovlastila da napišu manifest koji će biti teorijsko-praktički program partije. Godine 1885. kardinal Henri Maning dokazivao je da „Manifest“ nije delo „otaca naučnog socijalizma“, no tajnih društava čiji su ova dvojica bili poslušni pioni (str. 69). Judžin H. Metvin i Sol Pedfover, istraživači tamne strane marksističke doktrine, naglašavaju veliki uticaj koji je na Marksa i Engelsa izvršio „crveni rabin“ Mozes Hes, propagator francuske revolucionarne misli. Nakon susreta s 23-godišnjim Marksom, 30-godišnji Hes beleži: „Marks je veoma mlad čovek koji će zadati poslednji udarac srednjovekovnoj religiji i politici“ (str. 70).
Ciljevi iluminata učlanjenih u razne javne i tajne organizacije bili su: ukidanje privatne svojine, nacionalnih vlada i nacionalne suverenosti, stvaranje svetske vladajuće elite, kao i borba protiv judeo-hrišćanskog teizma (str. 71). Robertson njihov politički program, objavljeni kao „diktatura proletarijata“, vidi u Oktobarskoj revoluciji. Ne treba zaboraviti da je u tu revoluciju volstritski bankar Jakob Šif uložio dvadeset miliona dolara u zlatu, pomažući boljševicima. Kad to znamo, postaje nam jasnija izjava engleskog političara Bendžamina Dizrealija da svetom vladaju tajne sile. Opasnost političkog okultizma, međutim, i većini danas nije jasna; dovoljno je setiti se Hitlera i njegovog projekta „Trećeg Rajha“, pa videti kako se taj okultizam može izliti u stravične oblike uništenja.
Mnogi antifašisti su, čitajući knjigu bivšeg Hitlerovog sledbenika Hermana Raušninga, prevideli da je on, još pre početka II svetskog rata, o nemačkom fireru govorio kao o čoveku bolesna uma, opsednutom idejom o stvaranju magijskog „natčoveka“. Hitler je bio zaražen magijom i okultnim: Dasti Skler, izučavajući ovaj problem, tumači čitavo ustrojstvo SS-reda, kao i noćne partijske mitinge nacionalsocijalista, kao vešto primenjene paganske rituale koji su izvirali iz tame germanskog neznaboštva. Firer je bio član „Društva Tule“; okultisti Karl Hauzhofer i Ditrih Ekart tvorci su ideja o arijevskoj rasnoj premoći. Milioni Slovena, Jevreja i Cigana žrtvovani su na oltarima povampirenog Moloha da bi se san o „hiljadugodišnjem Rajhu“ ostvario što pre.

Komunistička igra

Robertson pokazuje i dokazuje da su vođe SAD i zapadnih saveznika namerno prepustili trećinu čovečanstva komunističkim ekstremistima da bi rastočili narode koji su se našli u ropstvu. Kada je među tvorcima NSP ocenjeno da je cilj (raslabljivanje nacionalnog organizma i rastakanje državotvorne svesti) postignut, igra je završena.
On pominje slučaj bivšeg KGB-ovca Anatolija Golicina koji je, pobegavši na Zapad, 1984 godine objavio da postoji projekat „liberalizacije“ istočnoevropskih totalitarističkih režima pripremljen da bi „zamazao oči“ naivnim posmatračima. U delu „New Lies for Old “ (str. 83) Golicin je rekao da će se pojaviti sovjetski Dubček koji će otpočeti spektakl zvani „perestrojka“ i „glasnost“ – biće dozvoljena sloboda štampe i govora, Zapad će podržati reforme, doći će do razoružanja, a nastupiće i ujedinjenje Nemačke. Da je reč o vešto režiranoj predstavi „demokratizacije“, dovoljno se možemo uveriti i iz činjenice da su glavni vođi procesa „oslobođenja“ sovjetskog društva bili bivši čelnici KGB-a Gorbačov i Ševarnadze. Golicin je u svojoj knjizi istakao da će većina novoformiranih partija koje će se boriti za vlast u uslovima parlamentarizma biti puke kulise iza kojih će se skrivati stari boljševici.
U ovom dance macabre koji se nudi kao „poredak mira i blagostanja“ veliku ulogu igra međunarodni kapital oličen u nekoliko moćnih multinacionalnih kompanija koje vode politiku najvećihi najuticajnijih svetskih država. „Savet za inostrane poslove“ osnovao je klan Rokfelera, čime njihova kompanija na taj način odlučuje o svim ključnim unutrašnjim i spoljnim političkim potezima Sjedinjenih Država, a ogroman upliv ima i na rad UN. Poznati diplomata Sajrus Vens bio je dugogodišnji član SIP-a, predsednik Rokfelerove fondacije. Nelson Rokfeler, jedan od bogate braće, bio je savetnik predsednika Niksona. Članovi SIP-a su aktivno pomagali istočno-evropske i azijske komunističke režime: Mak Artur je sprečen da oslobodi Kinu od Mao Cedungovih hordi, a poznati SIP-ovci Aldžer Hiz, Dekster Vord i Oven Latimor su otkriveni kao sovjetski špijuni i članovi boljševičkih ćelija KP Amerike. Koliko je uticaj SIP-a na oblikovanje modernog sveta veliki, vidi se i po tome što je državni sekretar SAD, Edvard Setinus, još 1938 osnovao „Komisiju za izučavanje problema posleratne epohe“ (str. 101); u to vreme II svetski rat još nije ni počeo! To znači, zaključuje Robertson, da su ga multinacionalni ekonomski moćnici već bili pripremili.
Godine 1970 mladi poljski intelektualac Zbignjev Bžežinski, oduševljen liberalno-levičarskim idejama, predvideo je ekonomski uspeh Japana i Evrope, ali i prestanak hladnoratovskih kriza i početak politike „svetskog poretka“. Rokfeler ga zapaža, dovodi u SAD i s njim osniva Trilateralnu komisiju čiji su ciljevi upravljanje svetskom privredom i mirna evolucija globalnog političkog sistema. Bžežinski je bio učitelj predsednika Džimija Kartera koga je (još pre no što je ovaj postao predsednički kandidat), učlanio u Trilateralnu komisiju. Karter je, slično Ruzveltu u II svetskom ratu, bio bolećiv prema komunistima: Nikaragvu je prepustio njihovoj tiraniji. Što se tiče cilja organizacija tipa SIP-a i Trilaterale, njega je jasno definisala grupa analitičara predvođenih Henson Boldvinom, u studiji nazvanoj „Cena moći“ i rađenoj za SIP odmah nakon II svetskog rata: „Naš konačni cilj, koji će se ostvariti nakon nekoliko decenija ili nekoliko stoleća, mora biti ujedinjeni svet“ (str. 145).

Duhovnost Novog svetskog poretka

Robertson objašnjava zašto je namera kreatora školskih sistema zapadnih zemalja, a pre svega SAD, stvaranje „studenta otvorenog uma“. To je student koji veruje da je sve relativno, da nema apsoluta, kao i da je globalno socijalističko društvo jedino rešenje za probleme čovečanstva. Stvorivši takvu kreaturu, nesposobnu da se bori za bilo kakav uzvišeni smisao, tvorci NSP-a će imati poslušne građane „globalnog sela“; stoga ne čudi podatak da je Marks u ovom trenutku omiljeni intelektualac univerziteta u SAD.
Alen Blum, ugledni profesor starog kova u svojoj studiji „Sumrak američkog uma“ izrekao je mnoštvo bolnih opaski o budućim akademskim građanima svoje otadžbine. Za njega su oni izraz „nihilizma na američki način“, ljudi čije su duše prepune bljeska šarenog ništavila medija, zatrpani decibelima divlje muzike, podijumi po kojima plešu audiovizuelne utvare, željni „nedozrele ekstaze“ koja je, na ovaj ili onaj način, droga (uspeh, slava, rokenrol, film, narkotici, seks – cilj je uvek „nedozrela ekstaza“, opijenost po svaku cenu). Ovakvi potomci ne mogu biti ničiji preci, tragičan je zaključak Blumove knjige. Oni definitivno uništavaju tradiciju.
Ni duhovnost religijskih pokreta Zapada nije daleko odmakla od hedonističke žabokrečine obrazovnog sistema. Robertson, kao i većina protestantskih teologa Zapada, upozorava na sve veću popularnost sinkretističkog pravca „Nju Ejdž“ („The New Age“), koji nagoveštava da će se sve religije uskoro ujediniti i da će im se na čelo staviti mesija Novog Doba, car čitave planete – lažni „hrist Majtreja“. „Nju Ejdž“ ima veoma mnogo sledbenika u celom svetu (procene se kreću od nekoliko desetina do nekoliko stotina miliona), s obzirom na to da nije reč o jednoj sekti, već o dobro organizovanoj mreži različitih grupa (počev od dalekoistočnih verskih družina, preko „zelenih“ i feministkinja do tzv. „liberalnih“ protestantskih zajednica).
Osnovne pretpostavke „Nju Ejdž“ doktrine su:
1. Isus je samo prosvetljena ličnost, i nije poslednji Mesija;
2. „Bog“ je bezlična kosmička energija;
3. Čovek je po prirodi božanstven, i treba da postane svestan toga;
4. Sve religije i verska učenja slična su i vode istom cilju;
5. Osnova nove duhovnosti je drevna mudrost Dalekog Istoka, Vavilona, Egipta i Grčke: reinkarnacija, karma, parapsihologija, kult prirode, šamanizam, veštičarstvo (Amerika ima udruženje veštica – „WICCA“), astrologija, hiromantija, inicijatički kultovi, itd;
6. Nema greha i zla. Najvažniji su mir i ljubav. „Nju Ejdž“ ima mnogo sledbenika među popularnim ličnostima masovne kulture, kao i veliku medijsku propagandu. Poznata glumica Širli Meklejn u TV seriji „Out On A Limb“, stojeći na obali Pacifika, vrišti: „Ja sam bog, ja sam bog, ja sam bog“ i poučava gledaoce kako da mantraju da bi dostigli prosvetljenje.
Tal Bruk, razočarani sledbenik Sai Babe, u knjizi „Kada svet bude jedan“ veli da je „Nju Ejdž“ najidealnija sinkretistička religija za Novi svetski poredak. Ona uključuje sve religijske doktrine osim autentičnog hrišćanstva. Za nju ne postoje pojmovi ogrehovljenosti ljudske prirode, ni suda Božijeg; cilj joj je da uveri čoveka u svetost koja se da dosegnuti mehanički, nekom od okultističkih tehnika (str. 167).
Ovakva bledunjava, nezahtevna religioznost lako se usvaja u Americi. Prema podacima Džejmsa Ričlija sa instituta Brounings, objavljenim u knjizi „Religija u javnom životu Amerike“ preko devedeset posto Amerikanaca veruje u „Nešto“, ali svega četrdeset procenata ide u neku od crkava. On tvrdi da glavna vera u SAD nije hrišćanstvo, kako se uglavnom misli, nego „teistički humanizam“. Popularnost zen-budizma, Hare Krišne, sajentologije, kurseva o čudima, spiritizma itd. dovoljno nam govori da se upravo na peskovitom temelju takvog humanizma najlakše zidaju udžerice od slame modernih verskih učenja.
„Nju Ejdž“ ima i svoje političke pretenzije. Ideolog pokreta, okultistkinja Alisa Bejli, vođena duhom DŽval Khulom, koji se predstavljao kao „duh tibetanskog gurua“, takođe je najavila NSP na čijem čelu će stajati Mesija „zbratimljenog“ čovečanstva. Preko Ujedinjenih nacija treba uvesti univerzalne zakone: regulisati korišćenje mora, atmosfere, privredu, zemlje, šume, energetske potencijale, industriju, a vojnim snagama svetske vlade kontrolisati ratove i agresije. Vodeća uloga SAD je tu veoma bitna: one NSP-u daju svoj jezik (engleski), ideologiju, životne stavove. Tako se stvara ujedinjena planeta.
Da ovakvi pokreti nisu nimalo bezopasni, svedoči nam činjenica o uspehu „seksualne revolucije“ koja je dvadesetih godina ovog veka bila smatrana idejom malog broja bolesnih umova. U isto vreme u kome je A. Kolontaj, Lenjinova verna sekretarica, učila sovjetske žene da imati seksualni odnos s nekim ne znači više od „ispijanja čaše vode“, američka revolucionarka Margaret Sejndžer osnovala je društvo „Planetarnog roditeljstva“. Propagirala je promiskuitet među tinejdžerima i upućivala ih da nesputano istražuju oblast polnosti. Uz to, predviđala je sterilizaciju koja će obuhvatiti sve niže rase: Crnce, Jevreje, stanovnike Južne Evrope, hrišćane-fundamentaliste i mentalno zaostale (str. 221). Ostali će se razmnožavati da bi stvorili višu, gospodarsku rasu… Doista, ideje Vilhelma Rajha, učitelja „orgazmičke revolucije“, Kolontajeve i Sejndžerove sada su postale „opšte dobro“ svetske civilizacije, a seksualno vaspitanje je već poodavno zamenilo veronauku. Čovek je izdeljen na „erogene zone“ i prestao je da ljubav poima van konteksta polnog čina. „Nju Ejdž“ zahuktalo nudi svoja rešenja…
Šta to znači? Jesu li se ostvarili ciljevi iluminata? Prema Robertsonu, ciljevi tog društva bili su sledeći (str. 108):
1. Rušenje monarhija
2. Ukidanje privatne svojine;
3. Rastakanje patriotskih i nacionalnih osećanja;
4. Razaranje braka i porodičnog života, kao i društveno vaspitanje dece;
5. Ukidanje svih religija…
Dokle se s poduhvatom stiglo, zaključite i sami.

Epilog

Robertson odlučno tvrdi da će NSP biti totalitaran i da su priče o demokratiji samo maska iza koje se krije tzv. „teror ljudskih prava“. Niko neće smeti da govori protiv „manjina“: islamskih fundamentalista, animista, homoseksualaca, pedofila. Proces je već počeo; američki sud je doneo presudu po kojoj se uprava vašingtonskog rimokatoličkog univerziteta Džordžtaun obavezuje da svim homoseksualcima omogući školovanje, kako ne bi došlo do „polne diskriminacije“ (str. 213).
Kvazi – religija „Nju Ejdža“, kult samodovoljnog, „božanskog“ Ja takođe vodi u ponor samouništenja čovečanstva. Tu, gde hrišćanske vrednosti nisu bitnije od australijskih urođeničkih kultova ili šamanističkih ekstaza, duhovnost je praktično uništena. Stiglo se do religije Svetskog Inkvizitora, „gazde“ koji upravlja velikim mravinjakom prepunim nesvesnih, bezumno srećnih kreatura čiji je jedini cilj zadovoljstvo bilo kakve vrste (od materijalnog do verskog). Robertson nas podseća da se briselski kompjuter, u čiju su memoriju učitani podaci o svim građanima Ujedinjene Evrope, zove Zver (biblijsko ime antihrista).
Ovaj autor sasvim je u pravu kada kaže da će, usvajanjem autodestruktivne duhovnosti NSP-a, svet razoriti sam sebe: od kulta, naime, zavisi i kultura. Verujući da postoje parije, Indusi ne leče svoje bolesne nesrećnike; verujući da su u pacovima reinkarnirane duše predaka, oni ni vrše deratizaciju, iako pacovi šire zarazu (str. 219). Ako bismo stvorili svetsku vladu u kojoj bi neki islamski fundamentalista tipa Homeinija bio ministar odbrane, a sledbenik orijentalnog fanatizma tipa Gandija ministar zdravstva, kako bi ta vlada funkcionisala? Jednom rečju: ideja „zbratimljenog“ čovečanstva nije ništa drugo do utopistička bajka. Ali s obzirom na to u čijim se rukama nalazi svetska moć (očito, vlastodršci modernih imperija maštaju o ujedinjenoj planeti) ta bajka bi mogla postati krvava.
Robertson veli: Hristos je nudio slobodu, a utopisti žele čoveka da prisile na sreću. Obzidani delima svojih ruku, oni su Boga zaboravili i čovečanstvu pripremaju totalitarno ropstvo: umesto „kristalnog dvorca“ oni će svoje sledbenike dovesti do masovne grobnice. Jer bez Hrista, Života Večnog, sudbina ljudska je grobna tama.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *