NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

UVODNA REČ

Jedna od najvećih opasnosti sa kojom se pravoslavna svest danas suočava je opasnost kukavičkog bežanja pred stvarnošću, a stvarnost je stravna, i zato kukavičluk može biti „prirodna“ (po paloj prirodi) reakcija – u tzv. „teoriju zavere“. Osnovna ideja te teorije, agresivno redukcionističke, mogle bi se svesti na tvrdnju da je stanje u kome se nalazimo kao pravoslavni Hrišćani posledica delovanja svemogućih zaverenika iz političkog i okultnog podzemlja, i da smo osuđeni na to da zaveru gledamo i da njima, zavernicima, ništa ne možemo, i da će oni, zbog naše nemoći, pobediti. Ovakvo stanovište komentarisao je veliki ruski religiozni mislilac Ivan Aleksandrovič Iljin u svom ogledu „Svetski uzroci boljševičke revolucije“, analizirajući „teoriju zavere“ u ruskoj emigrantskoj publicistici koja je povremeno bila preplavljena „zavereničkim“ knjigama i pamfletima. Prenosimo jedan deo njegovog članka da bismo bolje videli o kakvoj krivotvorini je reč ako se sve pripiše „svemoćnoj zaveri“:
„Malograđanstva i diletantizma moramo se apsolutno kloniti: jer ono ne otvara oči za spasonosno razumevanje i, samim tim, za lečenje, nego, naprotiv, zavezuje nam oči; ono umiruje um i raspiruje strast, umiruje ne putem shvatanja, nego putem lošeg surogata. Upravo su takvi svi uobičajeni emigrantski razgovori o tome da je revolucija prosto rezultat ZAVERE, svejedno čije (jedni vele engleske, drugi nemačke, treći jevrejske; masoni kažu katoličke, katolici kažu masonske.) Odatle: svetom upravljaju zaverenici, svesilni, svemogući, koji sve vuku za nos. A nama ostaje da jurcamo za posledicama njihovih postupaka i da ih, razobličavajući ih, registrujemo – svuda podozrevajući jezuitu, masona, Jevrejina, Engleza ili Nemca.
Tog vulgarnog i demagoškog pristupa ja se sasvim odričem. Uopšte ne zbog toga što mislim da jezuiti i masoni ne utiču na događaje; ne, oni nesumnjivo utiču – jedni na jednu, drugi na drugu stranu, najčešće sasvim suprotnu. Nego se odričem zato što to nije objašnjenje, nego tobožnje objašnjenje; to nije pozivanje na uzrok, nego na jednu od projava uzroka. Ono čoveka onesvešćuje udarcem po njegovoj maniji gonjenja (a ona, u zametku, postoji u svakom od nas); ona vara čoveka, sugerišući mu da je on tobož nešto shvatio, mada je, u samoj stvari, on odveden u mračno ćoše i onesvešćen udarcem po temenu. I ako je ikad postao nesposoban da shvata bilo šta o uzrocima, to mu se desilo upravo posle ove operacije koja ga je pomutila. To bi bilo isto kao kada bi se bolest tumačila bakterijama koje su se pokvareno dogovorile (da je izazovu), a uz to su svemoćne (nakon čega ostaje samo da se sve dezinfikuje i da se drhti da možda na stolnjaku, šporetu, bundi koji nisu dezinfikovani ima na milijarde bakterija). Ali bakterije nisu uzrok bolesti, one su samo njeni izazivači; razlog je u organizmu, njegovoj slabosti, njegovom funkcionalnom rastrojstvu; bakteriološka analiza nije dijagnoza, dijagnoza je dijagnoza bolesnog organizma. To je lažan zadatak – juriti svuda sa lupom i mikroskopom i pretvarati fiziologiju i terapeutiku u lov na bakterije (za to je neophodna sanitarija – i uz to učena i iskusna sanitarija, to jest suptilan rad policije, a ne diletantska i neznalačka graja o svemoći bakterija).
Rečju: pozivanje na svemoćne, tajne i pokvarene organizacije – ništa ne objašnjava; ono precenjuje snagu zavera čovečanskih, i sugeriše strah, ne dajući poznanje. Jer – a to je glavno – stihija života je iracionalna i neverovatno složena, a delovanje zaverenika je ipak – ljudsko delovanje, delovanje ljudske namere i samovolje. Život se kreće po tajanstvenim i složenim zakonima prirode – materijalne, psihološke, socijalne, privredne. Ako su jezuita, mason, Jevrejin i Englez u nečemu jaki, oni su jaki pre svega po tome što su proučili te zakone i zato ih mogu uspešno koristiti na svoju korist – oni znaju zakone ljudskih strasti i slabosti, zakone vlasti, berze i tržišta. Ti zakoni su založeni u prirodu; oni su dostupni svima, pa i nama; zašto ih mi ne koristimo tako vešto? Upravo zato što ili uopšte ništa ne mislimo ili mislimo o tome da je sav problem u tuđoj zaveri. Mi smo kao pokvareni i leni pastiri, koji niti umeju da pasu ovce, niti umeju da ih šišaju; i sve nesreće svoje nepostojanosti, sopstvenog neznanja, sopstvene neumešnosti, beskarakternosti i nečasnosti – svaljujemo na zaveru vukova iz šume. I svaki put kad se desi nesreća zbog naše kolebivosti – potežemo objašnjenje o zloj intrizi podlih zaverenika. Svaki put kad se pojavi opasnost da će ljudi videti našu ružnu njušku – počinjemo da besnimo protiv ogledala, koje je zlo, magijsko i tajanstveno. Stari seljački metod – na đavola sve svaljivati: „Ja sam vam – znalac, iskusan, pošten, trezven – ali mi đavo vezuje ruke i noge“. „Đavolja rabota“. „Vezuje“, „vodi“. To demagoško pozivanje na Đavolju Silu ja kategorički odbijam: to nije objašnjenje, nego zbunjivanje; to nije put prema snazi i pobedi, nije kretanje po liniji najvećeg otpora, nego put prema slabosti i porazu, kretanje po liniji najmanjeg otpora.
I, na kraju, još jedna reč: znači li to da je poričem delovanje i uticaj jezuita, masona, Engleza i Jevreja – u toku rata i revolucije? Ne znači. Znači li to da ja poričem svrsishodnost i neophodnost naučnog istraživanja njihove delatnosti? Ne, ne znači. Šta je poričem?
1. Kompilatorsko brbljanje o tome iz druge i treće ruke, nenaučno i demagoško;
2. mogućnost da se time objasne uzroci svetske i ruske revolucije;
3. korist za rusku nacionalnu stvar ako bilo ko počne da samorazobličavanje zamenjuje – tobožnjim razobličavanjima tuđeg zločinaštva, počinje da zamenjuje ozbiljnu dijagnozu – bakteriološkom manijom gonenja (ti si bakterija, on je mikrob, svuda su bacili; ti si jezuita, on je mason, oni su iluminati – i posle svega toga: samo sam ja pravednik, koji sve to razobličava).“
Iljinove reči se mogu primeniti i na ostale probleme sa kojima se Pravoslavna Crkva danas suočava: od religijskih do političkih. Hrišćani ne žive kao tužioci, nego kao optuženi; oni su dužni da sebe preispituju kad vide da se zlo širi oko njih. Ako je Hristu, po Njegovim rečima, data sva vlast na nebu i na zemlji (Mt. 28, 18), a Hristos je u Crkvi Svojoj, otkud to da vlast imaju „jezuiti, masoni i Jevreji“? Imaju je i mogu je imati samo ako se uzme u obzir činjenica da se so koja obljutavi (so su, odlično to znamo, Hrišćani), zato što nije nizašta, izbacuje napolje da ljudi pogaze (Mt. 5, 13). To jest, pogaženi smo zato što smo obljutavili, zato što u nama nema Duha Božijeg, svesilnog Utešitelja, kojim svaka duša živi i čistotom se uzvisuje.
Sekte, kažemo, haraju. Zašto haraju? Zašto mi ne stignemo pre sektaša sa blagovešću Vaskrsloga? Zašto naše parohije nemaju istinsku toplinu hrišćanskih zajednica koju bismo ponudili umesto lažne topline sektaških grupica, koje umesto ljubavi Hristove nude tzv. „Love-bombing“ (bombardovanje propagandnom ljubavlju)? Zašto naše obrazovne ustanove ne daju teologe i sveštenike koji odlično poznaju Pravoslavlje, ali i zamke sektaštva i okultizma da bi objasnili onima koji pitaju? Zašto su nam manastiri prazni, a krišnaisti po Beogradu i Srbiji imaju sve više „bramaćarja“, koji su dali zavete devstvenosti, poslušnosti i siromaštva Krišni, a ne Hristu? Još puno retoričkih „zašto“ bi se moglo ispisati, ali od toga nema mnogo koristi. Potrebno je delati da se stvarnost okrene Hristu, a ne da se mi okrenemo od stvarnosti u udobnu „teoriju zavere“.
Dvadesetih godina ovoga veka, kad smo imali manje muka nego danas, otac Justin Popović je vapijao: „Podvižnici su jedini misionari Pravoslavlja; podvižništvo je jedina misionarska škola Pravoslavlja. Pravoslavlje je podvig i život, zato se samo podvigom i životom propoveda i misionira. Razviti podvižništvo lično i saborno, – to treba da bude unutrašnja misija naše Crkve u našem narodu“. Njegove reči i danas su od iste, možda još veće, važnosti. Krajnje je vreme da ih počnemo ostvarivati, pa će i snaga „zavere“ biti mnogo slabija. Jer, pred Licem Božjim neprijatelji se Njegovi razvejavaju kao prah pred vetrom i tope se kao vosak od ognja. Ako Vaskrsli obitava u vaskrslima, zar će smrt i smrtopoklonici pobeđivati?
Dakle, osnovna teza autora ove knjige je – najdublja krivica za širenje sekti i lažne duhovnosti leži na pravoslavnima. Oni su izgubili volju sa Savršenim i Sveštenim; oni su postali mlaki i bljutavi. S druge pak, strane, postoje činjenice koje ukazuju na to da, kako reče Šekspirov Polonije, „u tom ludilu ima sistema“. I taj sistem se naziva „zaverom“ od strane onih koji ga stvaraju.
Globalni pokret „promene paradigme“ koji se popularno zove „Novo Doba“ („The New Age „) uopšte ne krije da je on svojevrsna zavera. U svom „Arkaninom rečniku novih perspektiva“ (kod nas prevedeno kao „Rečnik ezoterije“) Stjuart Holrojd piše sledeće: „Akvarijanska zavera. Termin je skovala Merilin Fergason da označi labavo povezanu grupu, ili mrežu, ljudi najrazličitijih profesija i aktivnosti čiji je rad smisleno orijentisan ka budućnosti i u skladu sa nekoliko pomaka paradigmi koje se dešavaju u našem vremenu. Ovi ljudi nisu zavernici poput ideologa ili terorista; njima nije toliko stalo do rušenja starog koliko do stvaranja novog.“ S druge strane, u svetu je sve uočljivija uzajamna saradnja sekti, bez obzira na učenje, kad je potrebno rušiti tradicionalnu, a već „odživelu“, hrišćansku paradigmu. Tako, prema pisanju nemačkog časopisa „Berlinski dijalog“, jedne od najuglednijih stručnih publikacija posvećenih pitanju novih religijskih pokreta, adventisti u Rusiji ostvaraju veoma dobru saradnju sa vođom ruskih budista lamom Dašinom, islamskim muftijom Ravilom Gainutidinom, rimokatoličkim nadbiskupom Kondruševičem… Sa Sergejem Zujevim, predsednikom Izvršnog komiteta sekte Hare Krišna, su u najprisnijim vezama. 22 februara 1996 doneli su odluku o saradnji sa bahajcima i sajentolozima („Berlinski dijalog“ br. 1/96.). Ko poznaje učenje adventista, zna da su oni ekskluzivisti kad je njihova dogmatika u pitanju – muhamedance smatraju ljudima koji ne pripadaju svetu Hristovog spasenja, rimokatoličkog poglavara, papu, optužuju da je preteča antihrista, bore se protiv istočnjačkog okultizma kojim Hare Krišna obiluje, tvrde da nisu totalitarna sekta (poput sajentologa), protiv su „novog svetskog poretka“ koji bahajci smatraju svojim religijskim ciljem – ali u praksi, kad je Rusija u pitanju, sarađuju sa budistima, muhamedancima, rimokatolicima, evangelistima, krišnaistima, sajentolozima, bahajcima. Ova „neprincipijelna koalicija“ isključuje, izgleda, samo Rusku Pravoslavnu Crkvu, koja je još uvek čuvarka preživele „pravoslavne paradigme“. Dakle – po starom vojničkom pravilu! – marširati odvojeno, tući zajedno (kad smo već kod marširanja, novoprotestantske sekte izvele su 3 juna 1995 godine u Sankt-Peterburgu „Isusov marš“; zajedno su bili jehovisti, adventisti, mormoni i munovci, kao i niz manjih grupacija („Berlinski dijalog“ 2/95). Svaka od ovih sekti smatra da ona druga pogrešno tumači Bibliju – ali, kad treba nastupati na Pravoslavlje, biblijske razmirice sa zaborave – i maršira se skupa. Kod nas, na primer, pentekostalci i baptisti sarađuju kad je u pitanju humanitarna aktivnost, i baptisti školuju sveštenstvo pentekostalcima.)
U ovoj knjizi, dakle, mora biti reči i o povezanosti raznih grupa i događaja u jednu celinu, celinu koja će doneti „promenu paradigme“. Kako bi Miloš Forman u „Kosi“ rekao, „The Age of Aquarius“ (Doba vodolije)…
Pred nama je deo knjige koji se bavi globalnom strategijom mondijalizma i lokalnim taktikama u razaranju tradicionalnih duhovno-nacionalnih celina negda hrišćanskih naroda. Pre svega, tu je sažet prikaz knjige Peta Robertsona „Novi svetski poredak“; Robertson, osnivač mreže hrišćanskih televizija SAD, svojevremeno američki diplomata, u svojoj studiji je dao istorijski pregled globalističkih projekata, i razmišljanja o fazi u kojoj se taj projekat nalazi sada. Članak Svetomira Paunovića „Sekte u službi Novog svetskog poretka“ svedoči da u sektaškom „ludilu ima sistema“, i to podrobno osmišljenog. Dr Aleksandar Dvorkin, stručnjak Moskovske patrijaršije za pitanje novih religijskih pokreta, ponudio je uverljivu analizu komunističko-okultističke revolucije čiji je cilj slamanje ruskog Pravoslavlja. Potvrdu njegovih reči nalazimo u izveštaju patrijarha moskovskog i sve Rusije Alekseja II, podnetog na Svetom Arhijerejskom Saboru Ruske Pravoslavne Crkve 1994 godine. Tekst pokojnog mitropolita sankt-peterburškog i ladoškog gospodina Jovana „Molim vas: urazumite se!“ je uverljivo svedočenje o pravcima duhovne agresije Zapada na Rusiju, a đakon Andrej Kurajev nam je ponudio najširi pregled društvene opasnosti koju sobom nosi trijumf sektaške propagande u društvu prelaznog perioda, to jest u post-komunističkoj Rusiji (Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji). Bratislav Nikolić, novinar iz Kruševca, sličnu analizu daje kad je u pitanju naš teren, a dr Vukadin Cvetanović, osnivač „Centra za zaštitu duhovnog zdravlja porodice“ pri Svetosavskoj omladinskoj zajednici Mitropolije beogradsko-karlovačke uopštava svoja psihijatrijska iskustva u lečenju bivših članova sekti, pokazujući nam širu sliku ovog fenomena.
Ali, šta mondijalizam, koji ima ekonomske, političke i duhovne ciljeve, u svojoj suštini jeste?
Ruski filosof Vladimir Simanski kaže sledeće:
„Pod mondijalizmom treba poimati uspostavljanje u stvarnosti jedne jedine vlade na planetarnom nivou, koja će biti izraz vlasti najmoćnijih klanova Najvišeg Međunarodnog Kapitala. Podrazumeva se da je činjenica da su ekonomija, politika i kultura u ogromnoj meri pod uplivom lobija najbogatijih kapitalista – poznata svima, i da je većina običnih ljudi prihvata čak kao „normalnu“ pojavu. Ali mondijalizam – to je nešto i značajnije i složenije od običnog kapitalizma. Mondijalizam, koji postepeno nameće svoju vlast nad svim narodima zemlje, konačno stremi prema globalnoj, apsolutnoj i – po svojoj ideji – večnoj vlasti nad čitavim čovečanstvom. Bilo koji narod, bilo koji deo planete, svaki čovek pojedinačno – aktuelna su ili potencijalna žrtva te hobotnice, koja je svojim pipcima ščepala čitavu zemaljsku kuglu. On (Najviši Međunarodni Kapital, nap. prir.) u isti mah gospodari privredno, politički, socijalno, kulturno, pretenduje na to da menja načine ponašanja i moral i da upravlja društvenim i ličnim životom svih ljudi, sve do kontrolisanja mišljenja. Ova totalna vlast nastoji da bude večna i nepromeniva i već nameće teoriju tzv. „kraja istorije“. /…/ Treba pomenuti da su predstavnici Najvišeg Kapitala – kosmopoliti: to jest oni se neće kolebati da napuste državu sklonu padu – pošto su iz nje isisali svu krv – i da svoju stratešku bazu premeste u državu koja je u usponu. Do juče je takva baza međunarodne kaste bankara bila Britanska imperija; sada su to – SAD, a sutra se sve ponovo može izmeniti“. U čemu se, dakle, sastoji ideologija mondijalizma? Simanski piše:
„Mondijalistička ideologija je – direktna naslednica „demokratskog“ prosvetiteljstva masonske obojenosti, plus internacionalizam.
Konačni cilj je – stvaranje jedne države na celoj planeti; još 1950 godine Džejms Vartburg je rekao: „Sviđalo vam se to ili ne – imaćemo jednu svetsku vladu – ili na osnovu opšteg sporazuma, ili primenom sile.“ To pretpostavlja uništenje svega što može da bude prepreka zamisli homogenizacije, svedene na unifikaciju čitavog čovečanstva. Kao rezultat, nastaje Novi Svetski Poredak, to jest režim naročite vrste:
– Kosmopolitski: narodi i nacije se moraju pomešati, zaboraviti na svoje rasne i kulturne posebnosti, odreći se svake stvarne nezavisnosti.
– Vanreligiozni: sve velike religije moraju biti oslabljene, sjalovljene, odbačene na istorijsku marginu. Nijedna Vera i nikakvo Učenje od sada se ne smeju suprotstavljati „istinama“ koje Mondijalizam priprema za svoje podanike.
– Demokratski: količinski faktor, koji se da lako kontrolisati od strane onih koji manipulišu sredstvima masovnog informisanja, od sada mora postati najviša mera dobra i zla, mora zameniti tradicionalne izvore autoriteta: narodne običaje, duhovna načela, mudrost staraca, porodicu.
– Plutokratski: totalna sloboda tržišta biće sveopšte pravilo. Treba napomenuti da projekti mondijalizma sada više uopšte nisu tajna: poznate je, na primer, knjiga Kerola Kiglija „Tragedija i nada“ – pravi manifest programskog karaktera mondijalista.
Upravo u taj se kontekst uklapaju Ujedinjene nacije, koje su stvorili pobednici Drugog svetskog rata, i u čijem je stvaranju prvostepenu ulogu igrao Federalni rezervni fond i naročito klan Rokfelera.
Kao što je izjavio Klod Majer iz Fonda, Jedna Svetska Vlada sa monopolom na nuklearno oružje u slučaju ustanka neke nacije „mogla bi tu naciju da zbriše sa lica zemlje“.
Po Simanskom tehnički ciljevi mondijalističke strategije su:
1. Uspostavljanje, u što je moguće više zemalja, takvog političkog sistema koji bi omogućavao postojanje nestabilnih, besperspektivnih vlada i ustanova – s tim da se politička vlast uvek može podvrgnuti uceni ili manipulaciji, i da ista nikad ne bi mogla biti snažnija od ekonomske vlasti. Zbog toga su moćni međunarodni finansijski magnati u poslednja dva veka podržavali režime tzv. „demokratskog parlamentarizma“.
2. Jedinstvena i svemoćna svetska vojna sila, koju garantuje političko – strateška integracija dve superdržave (SAD i SSSR, nap. prir.) Na početku, političko-ideološka, a zatim i vojna integracija dve supersile, pokazuje se kao neminovnost, pre svega zbog nemogućnosti da se izdrže rashodi dalje trke u naoružavanju (kako običnom, tako i nuklearnim oružjem), rashodi koje diktira potreba suštinske ravnoteže.
U svetlosti ovde rečenog jasno se shvata finansijska, tehnička, pa čak i pomoć u hrani koju je Zapad ukazivao Sovjetskom Savezu, počev od boljševičke revolucije i čak u periodima najveće napregnutosti tzv. „hladnog rata“, skupa sa mnogim nepojamnim i neobjasnivim ustupcima Staljinovom Sovjetskom Savezu.
3. Snižavanje vojničkog duha i diskreditovanje oružanih snaga, koje – u zemljama što ih kontroliše Sistem – moraju biti tehnički efektivne, ali obavezno slabog ugleda, lišene duha kaste, da nikad ne bi mogle postati izvor ili instrument pobune.Time se mogu objasniti beskrajne antimilitarističke kampanje na Zapadu poslednjih decenija, i naročito – programirani vojni porazi u Vijetnamu na jednoj i Avganistanu na drugoj strani – namenjeni lišavanju Oružanih snaga dve supersile, putem preživljavanja poniženja porazom, bilo kakve sposobnosti mešanja u igre visoke politike.
4. Svetska ekonomska integracija, koja se ostvaruje putem međusobne zavisnosti u tehnologiji, prehrambrenoj industriji, izvorima sirovina i radne snage između svih država sveta – da nijedna od njih ne bi mogla da dostigne položaj avtarhije, to jest samodovoljnosti.
Time se može objasniti sadašnja politika Multinacionalnih kompanija – naročito farmaceutskih i prehrambene na jugu planete – koje nastoje da „izbace“ ogromne mase ljudi u bogate zemlje gde blagostanje, smanjenje rađanja i „novi moral“ otvaraju vrata beskrajnom dotoku „jeftine radne snage“ i isti mah stratezima mondijalizma nude efektna sredstva za uništenje nacionalnog osećanja.
5. Suštinska kulturna i psihološka istovetnost, homogenost, unifikacija svetskih masa; koje su određene da sačinjavaju jedinstveno neograničeno tržište, s tim da razlike u ukusima ne smeju da budu prepreka za preterano diferenciranu proizvodnju i dugorečene investicije i programe.
Najopasnije razlike, koje su najveća prepreka, jesu religijske, običajne, i pre svega, etničke. Za sada je samo „cerebralna“ i u najbližoj budućnosti čak ni kao hipoteza nemoguća zamisao, to jest mračna maštarija mondijalizma o „loncu za topljenje“ („melting pot“), sveopšem mešanju rasa, totalnoj hibridizaciji ljudskog roda – zajedno sa nametanjem opšteg jezika.
6. Revolucija morala, koja odbacuje socijalne uloge koje su hiljadama godina određivale život bilo kog ljudskog društva putem tradicionalnih i prirodnih uzajamnih odnosa između pokolenja i između dva pola, sa naklonošću prema moralnoj popustljivosti i masovnom hedonizmu – kao sredstvu otuđenja i nasilnog odvajanja pojedinca od njegove zajednice, počinjući od porodice i završavajući Otadžbinom. Time se može objasniti propaganda rok-muzike, pornografije, seksualno vaspitanje u školama, odricanje očevog autoriteta i mitologizacija ženske seksualne slobode, uz ponižavanje i ismevanje takvih tradicijskih vrednosti kakve su čistota, devstvenost, vernost i banalizacije ljubavi, kao tragedijske i pesničke komponente postojanja.
7. Sveopšta demografska kontrola, sve do dostizanja nulte stope rađanja. U suštini, nemoguća na siromašnom Jugu, ta se kontrola faktički ostvaruje putem izmene morala i legalizacije abortusa u razvijenim zemljama Zapada – to pogoduje masovnim migracionim mešanjima, čiji je rezultat postojanje društava višerasnim i, samim tim, sve siromašnijim u nacionalnom duhu i osećanju zajedništva – što predstavlja najupornije tačke otpora mondijalističkom pritisku.
8. Maksimalna eksploatacija svih zemaljskih resursa u bezumnoj jurnjavi za modelom potrošačkog blagostanja – istinskog savremenog „opijuma za narod“ – što služi anesteziranju masa u bogatijim zemljama i hipnotisanju stanovništva siromašnih zemalja.
9. Sve suptilnije prodiranje u školske vaspitne strukture i nametanje vaspitnog modela neo-prosvetiteljskog tipa čiji je krajnji ishod sekularizacija (obezboženje) društva i banalizacija postojanja. U okviru toga se može objasniti stalna i neprekidna kampanja protiv religioznosti, Sveštenog, Transcendentnog, tragedijskog smisla života, i protiv same naučne koncepcije nepromenivosti ljudske prirode.
10. Denacionalizacija naroda – satiranje njihovog istorijskog Pamćenja – posredstvom nasilne i masovne imitacije američkih modela i obrazaca“.
Jedini način suprotstavljanja svim „novim svetskim poretcima“ je – život u Hristu, u Crkvi Njegovoj. Ne treba zaboraviti da su se dva „nova svetska poretka“, Napoleonov i Hitlerov, slomili u sudaru sa Rusijom, kojoj je Gospod pomogao da odoli duhu bezbožne Francuske revolucije (rat protiv Napoleona) i Hitlerovom snu o „hiljadugodišnjem Rajhu“.
Opet i opet moramo se kloniti svaljivanja svoje odgovornosti na „svemoćne zaverenike“. Mitropolit sankt-peterburški i ladoški Jovan nas trezveno opominje: „Zdravo shvatanje istorijskog razvoja bez sumnje ničeg zajedničkog nema sa koncepcijom „svetske zavere“, koja skoro čitavu istoriju čovečanstva razmatra kao rezultat svesne i ka cilju usmerene delatnosti nekakvih „judeo-masonskih zaverenika“. Takvo uprošćeno tumačenje istorije, po pravilu svojstveno vrlo agresivnim i primitivnim ideologijama rasističkog usmerenja ako se praktično primeni, može da dovede do tragičnih i nepopravivih posledica.
Ne, zlo, u kom god vidu nastojalo da sebe ostvari, koliko god upliva i vlasti imalo u čovečanstvu, nikada nije određivalo niti će određivati život ljudi. Promisao svemogućeg, nepostižnog, nepoznativog Božanstva i slobodna volja čovekova – to su dve sile koje pokreću svetski istorijski proces!
Da, ima ljudi, društava, religijskih sistema i celih država koje zloupotrebljavaju slobodu moralnog izbora i priklanjaju se – svesno ili nesvesno – zlu kao svom duhovnom i delatnom izvoru. Da, njihova politička, socijalna i religijska praksa je istorijski kontinuirana i retrospektivno se može pratiti do duboke prošlosti. Postoje i vekovima razrađivane taktike te razorne prakse. Ali – ne postoje, niti mogu postajati sile u svetu koje mogu da upravljaju tokom društvenih zbivanja.
Sile zla u savremenom svetu stiču sve veću vlast. Ali se to ne zbiva zato što su njihovi nosioci na neki naročit način umni i kadri da predviđaju. Ne, zlo raste u onoj meri u kojoj mi sami (!) odstupamo od Zapovesti Božjih, dobrovoljno odsecajući sebe od Izvora dobra i pravde, pravednosti i ljubavi. To nije razultat „zavere“, nego žalosna posledica svetske otpadije i može se pravilno shvatiti samo u okvirima hrišćanske eshatologije, a ne u primitivnoj potrazi za „zaverenicima“ koji su svemu krivi.
Međutim, to nas ne lišava obaveza da se, po meri svojih snaga, borimo sa zlom u sivim njegovim formama, između ostalog i socijalno-organizovanim-politički, ekonomski ili religiozno…“.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *