NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

DOSIJE „RED SUNČEVOG HRAMA“

1994.

Kao predavač u Kanadi, Francuskoj i Švajcarskoj, Lik Žires, četrdeset šestogodišnji lekar koji leči homeopatskom metodom i duhovni istraživač, podržavao je nju ejdž teorije o odgajanju dece i ishrani. Ali, u nekim drugim prilikama, njegova publika mogla je da vidi i jednog drugog Žiresa, tobožnjeg mesiju koji je propovedao o skorom kraju sveta, što će doći u obliku ekološke katastrofe, i koji će preživeti nekolicina odabranih. Žires je voleo da govori o transformaciji moći vatre: „Mi živimo u kraljevstvu vatre. Sve će biti uništeno!“, govorio je na švajcarskom radiju 1987 godine.
U sredu, 12 oktobra, 1994 negde oko ponoći, za pedeset troje njegovih sledbenika u Švajcarskoj i Kanadi, taj kraj je stvarno došao. U regionalnom vatrogasnom centru u Frajburgu, te večeri sve je odzvanjalo od sirena. Vatrogasna kola upućena su ka selu Šeiri, koje ima 270 stanovnika. Nakon tri sata vatrogasci su uspostavili kontrolu nad požarom koji je zahvatio jednu kuću i pretio da se proširi dalje.
U jednom delu kuće našli su njenoj vlasnika, Alberta Đakobina. Ležao je mrtav u svom krevetu, plastična kesa bila mu je omotana oko glave, skrivajući rane od metka ispaljenog iz pištolja. Prošavši kroz podzemnu garažu, policajci i vatrogasci otkrili su vrata koja su vodila ka sobi za sastanke i pod prepun krvi. Iza drvene obloge, glavni istražitelj Ande Piler otkrio je skrivena vrata, koja su vodila u malu, u crveno obojenu sobu.
U toj sobi, na podu, poređane u krug, sa stopalima okrenutim ka centru, pronašao je osamnaest tela: muškaraca, žena, čak i jednog dečaka od deset godina. Većina je nosila crveno-crnu ili belo-zlatnu ceremonijalnu odeću, a nekima su ruke bile zavezane iza leđa. Takođe, većina je bila prostreljena, kroz glavu ili vrat, desetoro je imalo plastične vreće preko glave. Na podu su nađene i prazne boce od šampanjca. Na zidu je visila velika slika osobe poput Hrista, sa crvenom ružom iznad glave. Još jedno telo nađeno je u sobi iza ove. U maloj kapeli policija je pronašla još tri leša i neskladnu kolekciju religioznih predmeta: oltar sa ružom i krstom i zlatni putir.
Mesto je bilo „minirano“ sa 100 boca benzina koje su bile povezane žicom i spojene sa telefonom. Na zvuk zvona, bile su spremne da odnesu u vazduh celu kuću. „Da je ovaj sistem proradio, sve bi eksplodiralo“, izjavio je jedan čovek iz policije.
Samo sat kasnije, taj sistem je eksplodirao. Oko tri sata posle ponoći, tri skijaške kolibe u Granž sir Salvanu, alpskom selu oko 80 kilometara udaljenom od prvog sela, izgorele su u požaru. Bilans vatrene stihije bio je dvadeset petoro nastradalih ljudi, uključujući i četiri deteta i deset osoba kojima nije mogao da se utvrdi identitet. Na spratu jedne od kuća, policija je pronašla tela dva tinejdžera, u prizemlju dečaka i još mlađu devojčicu u crvenoj haljini koja je izgledala kao da se smeši, kako su kasnije opisali policajci.
U isto vreme, policija u Kanadi nalazila se na terenu, u kolibi čiji je vlasnik bio Žozef di Mambro (Žiresov prijatelj i istomišljenik), a koja se nalazi u Morin Hejtsu, mestu udaljenom 80 kilometara od Montreala. Tamo su pronašli pet leševa. Dva su nosila crveno-zlatne medaljone sa dvoglavm orlom i inicijalima TS (Sunčev hram) što je jedno od imena Žiresove grupe. Tri druga tela (Švajcarac, njegova žena, Britanka i tromesečni sin) imali su rane od bodeža.
Švajcarske vlasti su veoma brzo imale preliminarne zaključke o događaju. Tragedije koje su se desile gotovo istovremeno izgledale su kao kolektivno samoubistvo članova sekte Red sunčevog hrama, opskurnog kulta koji propoveda bliski dolazak strašnog suda. Ovaj kult ima korene u Švajcarskoj i svoje ogranke u Kanadi.
Ali, da li je to bilo ritualno samoubistvo ili ubistvo? Policija je uskoro bila bliža teoriji o ubistvu. Svi znakovi navodili su na to da su možda neki ljudi i izvršili samoubistvo, slično onom koje su vršili verski fanatici i pripadnici kultova u Gvajani, u Džounstaunu ili oni u mestu Vako u Teksasu. Kod jedne žrtve nađemo je pismo, upućeno porodici u kome objašnjava da je došla u Švajcarsku da umre. Žan Fransoa Majer, švajcarski stručnjak za kultove, obelodanio je tri pisma, koja je dobio pre ovog događaja. „Napuštamo ovaj svet da bismo, svesno i slobodno, ponovo otkrili istinu i apsolutnost“, pisalo je u jednom.
Mnogi drugi znaci, međutim, ukazivali su da se radi o ubistvu. Pištolj kojim je pucano u Šeiriu je nestao. Jedna od žrtava bila je pod dejstvom jake droge. Švajcarska policija je pretpostavljala da su Žires i Di Mambro rukovodili smrtonosnim ritualom u Šeiriju, a da su se zatim odvezli u Salvan, da bi i tamo uradili isto. „Ako je ovo samoubistvo, neko je morao da im pomogne“, kaže Andre Tijeren, vatrogasac. U Salvanu su pronađene pune kese u apartmanu koji su iznajmile žrtve, što može da sugeriše da su nekoga očekivali.
Postojao je i motiv za ubistvo: novac. Dokumenti iz banke, koji su dostavljeni policiji, pokazuju da je unutar sekte bilo svađe zbog novca. Novi članovi su morali da plate članarinu i da se odreknu velikog dela svojih prihoda. Sekta je posedovala farme i raskošne kuće u Ženevi, na jugu Francuske i u Kvebeku. Nezadovoljna bivša sledbenica Rouz Meri Klaus izjavila je novinarima u Kvebeku prošle godine da su ona i muž dali Šueu oko 500.000 dolara i nikada ga posle nisu videli. Đakobino, vlasnik farme u Šeiriju se žalio prijateljima da ga Di Mambro tera da povuče svoje investicije. Takođe, on je sekti dao milione švajcarskih franaka i očekivao je da mu se to nadoknadi. Lokalna štampa je objavila i slučaj jednog od sledbenika, Bruna Kalusa, koji je ispričao kako je prodao svoju farmu i dao 300.000 dolara vođama kulta.
Sve je ukazivalo na Žiresa i Di Mambra. Ko je Žires? Harizmatični homeopata i klevetnik. Rođen je u mestu Kitvit u Belgijskom Kongu, današnjem Zairu. Studirao je medicinu na Slobodnom univerzitetu u Briselu, sedamdesetih godina, a zatim je putovao po svetu i izučavao akupunkturu i homeopatiju, sistem lečenja sa minimalnom dozom lekova. Dok je bio na univerzietu površno se bavio maoizmom. „Morali se biti brzi da biste izbegli njegove intelektualističke zamke“, seća se Mark Brunson, belgijski veterinar i bivši kolega. „Govorio je da će da se prijavi da radi kao lekar u padobranskim jedinicama, jer je to najbolji način da infiltrira komunizam u vojsku.“ Nakon puta na Filipine, Žires je odbacio politiku i posvetio se meditaciji i alternativnim tehnikama lečenja. Postao je učenik Krišna Maharija, indijskog gurua. Predajući o „radosti življenja“ kroz homeopatiju, otvorio je ordinaciju u Anemsau, u Francuskoj, blizu granice sa Švajcarskom.
Kako je tako bizaran kult mogao da se ukoreni u racionalnoj zemlji poput Švajcarske? Švajcarci, po tradiciji, tolerišu religiozne otpadnike – Kalvin je ovde našao svoj dom. Ovde su oduvek postojali različiti kultovi. Po rečima Ričarda Nola, doktoranta sa Harvarda, sa istorijskog odseka, mnoge frakcije su ovde izbegle tokom reformacije. Krajem 19 veka, postojao je toliki broj sekti i njihovih sledbenika, da su oni popisani odvojeno od protestanata i katolika. Između 1900 i 1920 mnoge nove grupe su se smestile okolo sela Askone. „Bilo je to mesto za sakupljanje obožavalaca sunca, nudista, vegeterijanaca, prahipika“, kaže Nol. Bilo je to i mesto gde su se okupljali Kafka, Hese, Isidora Dankan. Karl Jung je propovedao svojim sledbenicima o transcendentalnoj viziji Boga kao unutrašnjeg sunca, 1916. „Zvučao je kao Dejvid Koreš“, ističe Nol. Ali, mnogi švajcarski i nemački mislioci toga vremena smatrali su obožavanje sunca najnaučnijim prilazom religiji.
Nove evropske sekte nastavile su kontinuiet starih. „One nisu samo za ljude sa margina društva“, objašnjava, Žan – Pjer Buske, ekspert za sekte i osnivač Asocijacije za odbranu porodica i pojedinaca, antikultne savetodavne grupacije čiji je centar u Lozani. Eto i dokaza: gradonačelnik Rišeljea, grada južno od Montreala jedan je od četvoro Kvebečana koji su pronađeni mrtvi u Šeiriju. Robert Ostigaj bio je uspešni preduzimač, pre nego štoje prošle godine prodao svoju radnju za prodaju hardvera, jer je postao jedan od izabranih. U avgustu je stigao u Švajcarsku. Prijatelji i poslovni saradnici bili su šokirani njegovom smrću, i iznenađeni jer nisu znali da je pripadao redu. A u njega se učlanio krajem osamdesetih. Troje ostalih žrtava takođe su bili ugledni građani.
Žirsov kult je brojao nekoliko stotina članova. Većinu su činili njegovi pacijenti, drugi su slušali njegova predavanja. Bili su iz Švajcarske, Francuske i Kanade, u kojoj je 1987 osnovao Red sunčevog hrama. „Hidro – Kvebek“, kompanija vredna 5,2 milijarde dolara, platila mu je da svojim govorima motiviše radnike. „Dr Žires je bio dobar govornik i predavač na temu samorealizacije i o tome kako biti srećan na radu“, kaže Bertran Uele, generalni diektor Centra za informacije o novim religiozim grupama u Montrealu. Drugi su videli i njegovu tamnu stranu: „Pre godinu dana, nekoliko članova reda mi je reklo da su diskutovali o selektivnom ubijanju nekih političara“, kaže Pjer Turango, novinar Radio-Kanade koji pokriva sektor ekonomije Kvebeka. „Ne kažem da su pripremali selektivna ubistva, već samo da su razgovarali o tome, neformalno. Nadali su se da će stvoriti kritični scenario.“
Neka vrsta krize desila se u martu 1993, kada su dva člana kulta (jedan od njih menadžer u „Hidro Kvebeku“) uhapšena i optužena da su pokušali da kupe pištolje i prigušivače. Žires i njegovi saradnici izbegli su zatvor i složili su se da plate izvesnu svotu dolara Crvenom krstu. Žires je onda otputovao u Švajcarsku. Kult je bio subjekt nekoliko policijskih istraga, pod sumnjom da su odatle došle pretnje smrću četvorici članova Narodne skupštine Kvebeka, kao i serija eksplozija u blizini važnih postrojenja „Hidro Kvebeka“.
Žires je, po svemu sudeći, kupio 50 do 60 plastičnih kesa za đubre u radnji u Granž sir Salvanu. Lokalni bravar se kune da ga je pustio u svoju kolibu oko 12 sati pre požara, i seća se jakog mirisa benzina.
Lider kulta je bio u društvu Di Mambra, sedamdesetogodišnjeg Kanađanina francuskog porekla, koji je 1972 godine šest meseci proveo u zatvoru u Francuskoj, jer se izdavao za psihologa i varao ljude. Di Mambro je imao funkciju finansijskog direktora kulta i smatran njegovim velikim umom. „Žires je bio instrument. On je imao proročke kvalitete i zato je bio koristan. Stvarna moć bila je u Di Mambrovim rukama“, izjavio je bivši pripadnik kulta.
Moguće je da je on izazvao probleme unutar kulta. Nekoliko članova kulta bunilo se protiv njega, tražeći uvid u to kako je potrošio novac koji su mu dali. Istraga u njegovoj luksuznoj kući u Ženevi pokazala je da poseduje četiri crvena „ferarija“ i jedan „Lambordžini“. Nepotvrđen izveštaj koji je objavio Radio-Kanada kaže da je Di Mambro bio umešan u pranje 95 miliona „prljavih“ dolara. Kanadska policija je potvrdila da istražuje trougao „perača“ novca. A onda je, krajem nedelje u kojoj su se dogodili požari i (samo)ubistva; švajcarski radio javio da je identifikovan leš Žozefa di Mambroa i njegove supruge, među žrtvama u Granž sir Salvanu. Vlasti su odbile da potvrde njegovu smrt.
Šta se stvarno desilo sledbenicima kulta? Da li je došlo do fatalne konfrontacije između dve suprotstavljene struje, Žiresove i Di Mambrove? Pošto je Žires još uvek na slobodi, odgovor se ne zna. Žrtve iz Švajcarske i Kanade možda su nastradale bez razloga, od ruke onoga koji je strašni sud pretvorio u profit.

Samospaljivanje u režiji mafije
(1995.)

Prvi rezultati istrage ukazuju da metodologija kojom su pripadnici sekte „Sunčev hram“ preduhitrili „predstojeći neizbežni smak sveta“, i domogli se obećanog blaženstva, predstavlja indigo kopiju rituala izvedenog u Švajcarskoj početkom oktobra prošle godine. Tada je uz veliki trud eksperata od ugljenisanih ostataka „rekonstruisano“ 48 samoubijenih.
Na visoravni Verkor u blizini Grenobla, pronađeno je šesnaest ugljenisanih tela (tri su dečija) poređanih u obliku sunčevih zraka koji vode u svim pravcima simetrično od epicentra, lomače. U tkivu žrtava registrovano je prisustvo jakog sredstva za uspavljivanje, a većina je bila prostreljena sa nekoliko metaka u glavu, preko koje je, naknadno, pošto je već plamen progutao telo, navučena najlon kesa.
Identični horor sa četrdeset osam većinom potpuno sagorelih tela zatekla je švajcarska policija u ruševinama izgorelih letnjikovaca u kantonu Vale kraj zaseoka Granž i Šeri.
Nije bilo preživelih, kao ni tada u Verkoru. A vešta, za sada nepoznata ruka scenarista, prosto je gurala istragu ka zaključku da su režiseri kultnog kolektivnog samoubistva i pomagači u njegovoj realizaciji onim neodlučnima, i sami na kraju izvršili samoubistvo.
Upravo taj krajnje problematični segment storije o navodnom dobrovoljnom odlasku sa ovog sveta grupe uglednih dobrostojećih građana, članova verske sekte „Sunčani hram“ probni je kamen za francusku policiju, na kome su se, čini se bez mnogo ženiranja, dobrovoljno okliznule njihove švajcarske kolege.
Švajcarska policija, koja inače prisluškuje svakog iole sumnjivog građanina, a pridošlici odmah po ulasku u zemlju otvara dosije u kompjuteru, izjavljuje da „do sada nije pozitivno utvrđeno da li je sekta povezana sa kriminalnim aktivnostima.“
Posle četrnaest meseci istrage, jedino što se može saznati u Ženevi je da „još nije utvrđeno da li su žrtve davale otpor ili su dobrovoljno pristale da budu ustreljene, a potom spaljene“.
Verzija da se radi o dobrovoljnoj smrti, dakle, samoubistvu, opstaje i to preko dosta problematičnih i ne do kraja izvedenih dokaza (snimci zuba) i sugeriše da su duhovni vođ sekte Žozef Di Mambro i njegova desna ruka Lik Žires, po obavljenom poslu u Granžu i Šeriju – presudili sami sebi.
Verovalo se na samom startu da će rezultati istrage biti brzi i pouzdani. Ostaci leševa, ali i sve što je nađeno u poluizgorelim hramovima, smeštenim u podrumskim prostorijama letnjikovaca, gde su se okupili članovi sekte, pedantno kako to Švajcarci već umeju, zapakovano je u najlonske kese i u prisustvu nekoliko stotina novinara i desetina televizijskih ekipa, koje su danima opsedale Granž i Salven, odnele u Lozanu, a potom u Ženevu.
Policija je, međutim, na opšte iznenađenje uporno ćutala ili se izgovarala „na nedostatak bilo kakvih relevantnih dokaza“, a u međuvremenu javljeno je o pet istovetnih likvidacija u Kvebeku, gde je kocem u grudi usmrćena i jedna šestomesečna beba (pronađena pored mrtvih roditelja). Štampa je tada započela svoju istragu.
Neki od tragova na koje su uz pomoć nekoliko indiskretnih policajaca naleteli novinari, vodili su prema izvesnom broju najvećih i najuglednijih švajcarskih monetarnih institucija, kao što je i UBS banka.
Posle toga počelo se otvoreno špekulisati da je sekta bila samo paravan za mafijaške aktivnosti njenih osnivača. U televizijskim ispovestima nekolicina članova sekte, koja je inače veoma raširena u Švajcarskoj, javnost je saznala da su dva bonvivana i avanturista, Di Mambro i Žires, od svojih pretežno imućnih članova iznuđivali novac, a da su sa tim kapitalom organizovali međunarodni biznis šverca oružja i narkotika, čije su poslovne veze funkcionisale u trouglu Kanada, Švajcarska, Australija.
Novac je prema ovim izvorima pran preko švajcarskih banaka. Tvrdi se da su u pitanju stotine miliona dolara, i to je upravo onaj segment priče o kome zvanična Švajcarska ne želi da se pomene ni reč. Mada nije nikakva tajna da je u ovoj zemlji registrovano od strane novopečenih ruskih crvenih milionera, oko 10.000 firmi, koje isključivo služe za uspešno pranje prljavog kapitala.
Iz ispovesti onih koji su rešili da napuste sektu, saznalo se da su Di Mambro i Žires ostvarili uz kombinovanje droge i sugestivne moći, tako veliki uticaj na svoje žrtve da su se one prepustile manipulacijama najgore vrste. Ne samo da su sva svoja lična bogatstva članovi preneli u vlasništvo ova dva ovejana kriminalca, već su poslušno učestvovali u seansama sekte, u kojima su vođe iskazivale neverovatno bogatstvo mašte.
Tako je jedna od članica, koja nije skrivala lice pred kamerom švajcarske televizije ispričala da je kao i druge supruge učlanjenih bila robinja u haremu Žiresa izlagana svakojakom maltretiranju, često sadističkim prohtevima. Bila je na kraju suočena sa činjenicom da je njen suprug, povinujući se vođi stupio s njim u homoseksualni odnos. Na njene oči, prilikom jedne od kolektivnih orgija članova sekte, koja propoveda sa uspehom viziju: „biće skoro propast sveta najkasnije krajem veka“.
Javnost, inače, smatra da oko 30.000 Švajcaraca i Švajcarkinja, okupljenih u oko dvesta raznih sekti, imaju pravo da se opredeljuju (uz punu privatnost) za svakojaka učenja i aktivnosti što ih prate, sve dok se ne dokaže da krše zakon. A to je, kako slučaj afere „Sunčanog hrama“ dokazuje, veoma teško, pogotovo ako za to iz određenih razloga ne postoji interes zakona.
Sudija Danijel Dumtarej u Ženevi strogo brani tu privatnost, uključujući i pravo brojnih preostalih pripadnika da krenu u susret apokalipsi, izjavom da „još ne postoji dokaz o kriminalnoj aktivnosti sekte. Mi u Švajcarskoj valjda se to zna, imamo dovoljno legalnih sredstava da nadziremo rad religijskih organizacija“ kaže sudija, očito protivnik dizanja velike prašine oko spaljenih, poluugljenisanih leševa svetilišta „Sunčevog hrama“.
Takva izjava daje se javnosti Švajcarske i posle novih „samoubistava“ u Francuskoj, mada su pojedini švajcarski listovi na osnovu izjava svedoka koji se nisu zaklanjali iza anonimnosti, pisali otvoreno o prodaji čudotvornih pilula članovima sekte koje su tvrdile su vođe prodavci trebalo da zaštite članstvo „od patnji apokalipse.“ A radi se zapravo o običnom saharinu sa dodacima.
Sada je lopta ubačena u francusko dvorište. Zanimljivo je kako će dalje istragu voditi Pariz, prema kome su u prvim nalazima započete, ali nedovršene istrage vodili izvesni konci, posle kolektivnih „samoubistava“u Švajcarskoj.
Naime, Di Mambro, kao vrhovni žrec sekte, pismom poslatim preko specijalnog glasnika uoči smrtonosnog rituala, o predstojećem scenariju obavestio je tadašnjeg šefa francuske policije u vladi Fransoa Miterana Šarl Paskva. Taj glasnik nađen je među žrtvama na visoravni Verkor.
U Francuskoj, kao prvo reagovanje javnosti, jača zahtev da se zabrani rad svih sekti koje zloupotrebljavaju slobodu veroispovesti i čija mistična aktivnost, kao kod „Sunčevog hrama“, recimo, propoveda spasenje u dobrovoljnoj smrti, za koju vođe određuju trenutak. U Parizu, tvrdi AFP, „zasada postoji dokumentacija o oko 30 sekti koje se bave prljavim poslovima, zlostavljanjem svojih pripadika i drogiranjem.“
Ono što ostaje tajna uz nepostojanje konkretnih nalaza o „knjigovodstvu sekte“ i o pouzdanim dokazima o sudbini njenih vođa je pitanje: šta tera imućne švajcarske i francuske građane, nesklone inače rasipanju, da slepo prate harizmatske ličnosti tipa Di Mambroa i Žiresa. Da li je to zasićenost životom, razočarenje u pojedine institucije i u vodeća religijska učenja?
Ima nagoveštaja da sektama manipulišu i moćne obaveštajne organizacije na Zapadu, a ima i mišljenja da one sasvim svesno i podstiču u pojedinim zemljama njihovo stvaranje i širenje.
U takvom slučaju, kako su spremni da tvrde bolje upućeni analitičari kolektivna samoubistva u Gvajani, u Švajcarskoj, sada u Francuskoj mogla bi biti eksperimentalni poligon organizacija i projekata već ugrađenih u životni prostor u kome nema odbrane od dobro smišljenog ispiranja mozga.
Neka od svedočenja govore o ogromnoj moći te kolektivne psihoze koja vlada u sektama tipa „Sunčev hram“. Bivši olimpijski šampion Francuske u skijanju. Verne, čija su žena i sin žrtve pronađene kraj Grenobla izjavio je: „Moja supruga je bila pozvana i odmah je otišla na poslednje putovanje, ostavivši i božićne poklone“.
Ostaci hramova pronađeni u Švajcarskoj, što takođe zbunjuje sociologe i psihologe, otkrivaju da se radi o krajnje kičerajskoj scenografiji dekorisanja hrama plišem i brojnim ogledalima, bratimljenju prikazanom na ikonama boga i satane, a sve to gurui uspevaju da prodaju za velike pare. I na kraju po cenu života sledbenika koji pripadaju visokim društvenim slojevima, a ne manjka im obrazovanje.
Izgleda da će ta sociološka dimenzija preranog odlaska u smrt pojedinih članova društva obilja i demokratije i to posle „radosnog boravka“ u svojevrsnim seksualnim gulazima, zaista ostati još dugo istinska zagonetka.

Hram prokletih

Tijeri Igenen je mršav muškarac sa simpatičnim osmehom. Izgleda mladoliko za svojih četrdeset i pet godina i srećan je što je ostao živ – šezdeset i devet njegovih prijatelja, članova reda Sunčevog Hrama nisu imali tu sreću.
Četvrtog oktobra 1994, Tijeriju je jedan od vođa sekte, Žozef Di Mambro, rekao da dođe u selo Salvan u Švajcarskoj. Kada je stigao do planinske kućice, u vlasništvu sekte, osetio je da nešto nije u redu. Nanjušio je miris benzina.
Di Mambro ga je nagovarao da uđe u kuću, čiji su šaloni bili spušteni iako je bilo popodne. „Nešto mi je govorilo da se nalazim u opasnosti“, priča Tijeri Igenen. Odbio je da uđe unutra i, nakon prepirke sa Di Mambrom, seo je u svoj automobil i odvezao se kući. Uveren je da bi i on sad bio mrtav da je ušao u kuću.
Te noći, Igenenu je telefonirao jedan bivši pripadnik sekte koji je slušao radio. Vesti su bile užasavajuće. Prijavljeni su požari u planinskoj kući u Salvanu i na farmi u zaseoku Šieri, u kantonu Friburg.
Sledećeg jutra, pet leševa je pronađeno u planinskoj kući, takođe vlasništvo sekte, u Morin Hajtsu, blizu Montreala u Kanadi. Do kraja dana, bilo je jasno da se dogodila velika tragedija. Pedeset i troje ljudi nađeno je mrtvo u Salvanu, Šieriu i u Kanadi. Među njima je bilo i devetoro dece.
Međutim, to nije bilo sve. Prošlog decembra, šesnaest mrtvih pripadnika „Sunčevog Hrama“ nađeno je u šumama kod Verkumsa, blizu Grenobla. U trećoj nedelji marta ove godine, francuska policija je pritvorila tridesetoro ljudi. Oni nisu bili pod sumnjom, ali se veruje da im je život u opasnosti zbog povezanosti sa misterioznim smrtima. Tijeri kaže da je u avgustu 1995 upozorio švajcarsku policiju na mogućnost novih tragedija, ali ga niko nije shvatao ozbiljno.
Kada je 1979 pristupio „Redu Sunčevog Hrama“ – a i kasnije – Igenen je verovao da je Žozef Di Mambro spiritualni genije. Vođa, di Mambro, tvrdio je da je u kontaktu sa misterioznim entitetima zvanim „Majstori iz Ciriha“, koji su ovaplotili duh srednjovekovnih Vitezova Templara. Vođe Sunčevog „Hrama“ su dozvoljavali unapređenim članovima reda da vide sveti Graal i druge aveti, uključujući Ozirisa i svetog Bernara, u specijalno izgrađenim svetilištima.
Nije čudno što je Igenen tragao za takvim redom. On potiče iz poremećene porodice; njegov otac je stalno menjao ljubavnice i zapostavljao svog sina. Od svoje četrnaeste godine, Tijeri je imao polumistična iskustva. Želeo je da bude misionar, ali mu to nije pošlo za rukom. Nakon što se oženio, zaposlio se kao partner u zubarskoj ordinaciji. Ali, želeo je nešto više od toga.
Ubrzo posle upoznavanja sa Di Mambrom, Tijeri se sa ženom preselio u komunu, koja je jedno bila i sedište „Sunčevog Hrama“. On je u Di Mambru video učitelja, sveštenika i očinsku figuru, koja mu je toliko nedostajala čitavog života.
Kada je Di Mambro rekao Tijeriju da treba da se razvede zato što se isuviše negativne energije nagomilalo između njega i njegove supruge, on je bez pogovora pristao. Tada je vođa poslao svog sina da živi sa Tijerijevom ženom. A kada je našao Tijeriju novu ženu, on je i to ćutke prihvatio. Iz istorije mističnih redova, vidi se da je u svakom krucijalni elemenat – vođa. U vreme masovnih smrti, Di Mambro je imao sedamdeset godina i bio je na samrti.
Rođen u Voklizu 1924, Žozef Di Mambro je bio zlatar, koji je u svojoj osamnaestoj godini otkrio da poseduje hipnotičke moći. Jedno vreme je živeo u Izraelu, a Tijeriju je poverio da je imao problema sa izraelskom obaveštajnom službom. Vrativši se u Francusku, uhapšen je 1972 zbog prevare. Nekako u to vreme, upoznao je bogatog Italijana po imenu Đakobino, koji je bio povezan sa poznatom masonskom ložom P-2.
Poreklo sekte „Sunčevog Hrama“ je prilično maglovito. Vitezovi Templari bili su heroji krstaških ratova. Isusovi vojnici, čuvari Svetog Graala, koji su 1307. optuženi kao obožavaoci đavola u obliku mačke. Suđeno im je za poricanje Boga, Hrista, Djeve Marija i Svetaca i klanjanje Bafometu, zatim za ritualni homoseksualizam, parenje sa demonima koji su na sebe uzimali oblik lepih devojaka…
Templare su mučili, fizički i psihički, da bi priznali istinitost optužbi, iako su mnogi od njh kasnije poricali svoja priznanja. Bilo kako, stotine Templara spaljeno je na lomačama u Parizu, a njihovo zaplenjeno bogatstvo prešlo je u ruke kralja Filipa Lepog…
Međutim, u osamnaestom i devetnaestom veku pojavili su se mnogobrojni redovi koji su tvrdili da vuku poreklo upravo od Templara. Posle Drugog svetskog rata, nastala je pomama za stvaranjem sekti u Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. Sedamdesetih godina, bilo ih je na stotine i sve su navodno, na ovaj ili onaj način, dokazivale da su naslednici Templara.
Jedan od duboko upletenih u stvaranje „Reda Sunčevog Hrama“ je Džulijen Origas, nacistički agent u Bresti za vreme okupacije. On je predstavljao važnu figuru za Nemce, koji su ga evakuisali iz Breste podmornicom u vreme iskrcavanja saveznika.
Nakon tragedije, postojala je sumnja da je sekta povezana sa radikalnom desnicom. Neposredno pred smrt, Origas je ritualno predao takozvani „sveti plamen“ Templara doktoru po imenu Lik Žires. On je bivši komunista, koji je studirao u Kini i u čije se podvige uključuje učešće u grupi elitnih paravojnih formacija koje su spasle taoce u Kolveziju.
Žires i Di Mambro su svojim sledbenicima pružali osećaj da pripadaju spiritualnoj eliti. Oni su izabrani, mada je samo onima za koje bi vođe utvrdile da su u stanju pročišćenosti, bilo dozvoljeno da prisustvuju spiritualnim manifestacijama.
Igenen je bio svedok – i žrtva – raznih psiholoških manipulacija, koje su uključivale izolovanje ljudi od svojih porodica, primoravanje na težak fizički rad, što je znalo da potraje nedeljama, ili su im iznenada laskali.
Jednom prilikom, Tijeri je pomišljao da napusti sektu, ali je di Mambro uspeo da ga ubedi da je on, Igenen, zapravo reinkarnacija jednog vitalnog egipatskog božanstva.
Članove su podsticali da špijuniraju jedni druge i da „grehove“ prijavljuju Di Mambru. Morali su da se pridržavaju rigorozne dijete da bi se, po Tijeriju, osećali malaksalo. Hrana je morala da se opere sedam puta.
Tijeri je jedno vreme bio zadužen da čuva Di Mambrovu ćerkicu, za koju se govorilo da treba da utre put u novi milenijum. Čuvanje bebe je između ostalog, podrazumevalo da je morao da skuplja njen sveti izmet i da ga zakopava ispod jednog drveta koje je trebalo da rodi zadivljujuće plodove.
Do 1992 Igenen je shvatio da vizije koje su se pojavljivale u svetilištima ne potiču od Boga ili božanstva, već da ih stvara hologram. Uprkos tome, trebalo mu je još punih osamnaest meseci da se definitivno odluči da napusti red.
Tijeri je sav svoj novac predao sekti i godinama je radio bez ikakve naknade. Međutim, odlučio je da od svog vođe zatraži noac da započne nov život. Di Mambro mu je davao čekove bez pokrića, ali mu je obećao da će ga isplatiti ako uveče četvrtog oktobra 1994 dođe u Salvan…
Istorija sekti povezana je sa skandalima i smrću… Podsetimo se na tragediju u Džounstaunu kada je otrovano devet stotina trinaest osoba. Ili nesrećne intervencije FBI-a u logoru Dejvida Koreša.
Pripadnici Sunčevog Hrama su imali problema sa zakonom početkom devedesetih godina, kada je Lik Žires izveden na sud zato što je naredio dvojici svojih sledbenika da kupe revolver sa prigušivačem. Policija se pribojavala da je u pitanju priprema za ubistvo premijera Kvebeka. Međutim, sve se završilo tako što su Žires i njegova dva pomoćnika morali da uplate Crvenom krstu po hiljadu dolara.
Postoji još jedna zagonetka. Dok mnoge ekscentrične religiozne sekte privlače društveni talog, članovi „Sunčevog Hrama“ su većinom bili uspešni ljudi. Među pedeset i troje mrtvih 1994 bio je jedan nuklearni fizičar i više bogatih dama, dok je među preživelima dirigent Mišel Tabačnik.
Događaji u Salvanu i Šieriju otvaraju još jedno krucijalno pitanje. Ako su, kako se verovalo, vođe reda bili među mrtvima 1994, ko je organizovao novi talas samoubistava?
Među preživelima 1994 bila su dvojica francuskih policajaca. Oni su nađeni mrtvi prošlog decembra u Verkuru. Policija je istraživala u Francuskoj, Kvebeku, Švajcarskoj i u Australiji, ali još uvek nije utvrđeno da li su u pitanju bila samoubistva, ubistva ili kombinacija i jednog i drugog.
Švajcarska istraga je utvrdila da je od pedeset i troje ljudi, dvadeset i troje dobrovoljno izvršilo samoubistvo, sedmoro je ubijeno, a ostalima su „pomogli“ da se ubiju. Ovakva interpretacija je veoma sporna, pogotovo što se zbog stanja u kojem su se leševi nalazili nije moglo utvrditi tačno vreme njihove smrti.
Sumnje da se sekta „Sunčev Hram“ bavila krijumčarenjem droge, trgovinom oružja i pranjem novca još nisu dokazane.
U početku je švajcarska policija mislila da su posredi klasična ubistva. Kružile su priče da su dva muškarca viđena kako napuštaju mesto nesreće. Izdate su poternice za Di Mambrom i Žiresom. Igenen je bio osumnjičen zato što je preživeo; uz to, bio je u Salvanu samo nekoliko sati pre tragedije. Međutim, Tijeri je imao savršen alibi – bio je u večernjoj školi u koju se upisao kada je odlučio da počne nov život.
Kada je utvrđeno da se di Mambro i Žires nalaze među mrtvima, policija je zaključila da je Sunčev Hram grupa religioznih, mentalno poremećenih ljudi koji su verovali da se približava apokalipsa, pa su izvršili samoubistvo.
Tijeri Igenen je sada siguran, ali je bio suočen sa totalnim očajanjem. On je pristupio „Redu Sunčevog Hrama“ zato što je naginjao duhovnosti. I, bez obzira koliko nama to izgledalo čudno, još uvek mu nedostaje puno toga vezanog za „Sunčev Hram“.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *