NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

Od utopije do košmara – Pravoslavlje i sekte: opšti pregled

JURIŠ NA CRKVU I NAROD
(Pouke srbske i ruske prošlosti)

Crkva je vekovima bila napadana od strane jeretika i sektaša, koji su, napojeni mržnjom prema svemu svetom i čestitom, nastojali da razore pravoslavnu veru u srcima i umovima, ali i da zavojevaju državnu vlast, radi lakšeg nametanja svojih jeretičkih učenja. Istorija vaselenskih sabora dovoljno je poznata upravo kao istorija borbe za čistotu vere, koja je u isto vreme bila i borba za Bogom blagosloveno društvo i državu. Posle te epohe, kada se Vizantijsko carstvo učvrstilo u Pravoslavlju, svetlost Crkve od Istoka prihvatili su mnogi narodi, među kojima su bili Srbi u Rusi. I oni su imali svojih iskušenja u odbrani duhovno-moralnog zdravlja, ugroženog od strane učitelja laži i smrti. Dve jeresi koje ćemo ukratko pomenuti bile su, po mnogo čemu, slične totalitarnim verskim sektama današnjice – kako po dogmatici, tako i po etici; u neka srećnija vremena, pouke koje nam tim povodom pruža naša hrišćanska prošlost, mogle bi se iskoristiti u stvaranju trezvenog odnosa prema rušiteljima ljudskog dostojanstva maskiranim u jagnjeće kože „verske tolerancije“.

Srbi i bogumilska jeres

Bogumilska jeres, koja je pošla iz Bugarske, a munjevito se širila Balkanom i prodrla sve do Zapadne Evrope (italijanski i francuski katari i patareni imali su duhovnost vrlo srodnu bogumilskoj), u Srbiji je naročito počela da bukti u doba vladavine Svetog Stefana Nemanje (potonjeg monaha Simeona). Period njegove vladavine (od 1168 do 1196) bio je karakterističan po borbi Velikog Župana za jedinstvo srbskog narodno-državnog prostora, kao i za oslobođenje od potčinjenosti Vizantiji. Uspevši da suzbije samovolju plemića i da se, što borbom, što „uspravnim klečanjem“ osamostali u odnosu na Vizantiju, Stefan Nemanja je morao da postavi zdrave temelje duhovnog zajedništva Srba kojima je predstojala duga i puna opasnosti istorijska odiseja na balkanskim vetrometinama… Bogumilska jeres koja se, kao što rekosmo, iz Bugarske prenela u Srbiju, tome je bila jedna od glavnih prepreka.
Bogumilska „dogmatika“ bila je pod jakim uticajem gnosticizma i manihejskih verovanja drevnosti, kao i mesalijanske jeretičke askeze koja se nadasva uzdala u čovekovu moć samospasenja (danas bi se to nazvalo „autorealizacijom“). Evo kako su ta učenja, prema pouzdanim svedočanstvima bugarskog prezvitera Kozme, u najkraćem izgledala (u zgradi ćemo dodavati slična učenja savremenih sekti, da bismo videli kako đavo ni ne može da „originalno“ ruši Crkvu, nego se iz vekove u vekova ponavlja):
1. Hule predanja i ustav svetih Crkava (baptisti, adventisti, jehovisti, tvrdeći da se drže „samo“ Biblije, odbacuju Sveto Predanje u potpunosti, smatrajući ga ljudskom izmislicom);
2. Ne poštuju časni krst (poznati stav jehovista: „Zar da poštujemo sredstvo kojim je „Hrist“ razapet?“, pri čemu zaboravljaju da je Krst oruđe našeg spasenja, obasjan i osmišljen Vaskrsenjem);
3. Ne klanjaju se ikonama i ne poštuju svetitelje (tražite od adventiste ili jehoviste da poljubi ikonu, i videćete da on od nje beži);
4. Hule na Božija čudesa i vele da ih đavo čini (kad sektašima navodite primere čuda pravoslavnih Svetaca, od Svetog Nikole do Svetog Vasilija Ostroškog, oni isto to kažu);
5. Bog nije stvorio nebo i zemlju;
6. Preziru Pričešće i kažu da ga nije Bog ustanovio (za protestantske sektaše, Pričešće nije stvarno; to je puka „komemoracija“ vezana za Tajnu Večeru);
7. Preziru Svete Tajne crkvene, Liturgiju, molitve, i tome slično;
8. Preziru sveštenike i nazivaju ih farisejima (jehovisti propagiraju mržnju prema Crkvi, tvrdeći da ju je osnovao „đavo“);
9. Hule Mojseja i ostale proroke, ne poštujući njihove knjige (učenje o „zlom Bogu“ Starog Zaveta prisutno je kod kroulijevskih satanista);
10. Ne poštuju u Svetog Jovana Krstitelja, i nazivaju ga „antihristom“ (kroulijevci takođe imaju ritual žrtvovanja petla, koji simvolizuje Svetog Jovana);
11. Ne poštuju Svetu Bogorodicu i o njoj ružno govore (kao i protestantski sektaši, koji je zovu „Marijom“ i od kojih neki vele da je, uz Isusa, imala „još dece“ s Josifom);
12. Vele da je đavo stvorio nebo, zemlju, sunce, zvezde, vazduh, čoveka, crkve, i sve što je na zemlji;
13. Đavo je dozvolio ženiti se, jesti meso i piti vino (krišnaisti brak smatraju „nužnim zlom“, a zabranjuju upotrebu mesa i alkoholnih napitaka; protiv mesa i alkohola su, takođe, adventisti, i njima slični, iako se zna da je sam Gospod Hristos jeo pashalno jagnje i pio vino.)
14. Odbacuju sveto Krštenje i gnušaju se dece koja se krštavaju (baptisti, adventisti, jehovisti smatraju da se mogu i smeju krštavati samo odrasli jer deca, tobož, „ne znaju“ šta čine);
15. Ne ispovedaju Hrista Koji je tvorio čudesa, govore da On nije slepa progledao, ni hroma iscelio, ni mrtvaca vaskrsnuo, i ne veruju u Njegovo čudo sa pet hlebova (većina nju-ejdž sekti, kao bogumili nekad, smatra da je „Isus iz Nazareta“ bio običan čovek koji je imao tzv. „hristosvest“, a tu „svest“ okultnim tehnikama može zadobiti svaki čovek);
16. Ne svetkuju praznike ni uspomena na mučenike, niti veruju u moć svetih moštiju (kao ni protestanti);
17. Uče da se ne treba pokoravati vlasteli, preziru bogataše, rugaju se starešinama, ruže boljare i one koji rade za cara (jednom rečju, ne priznaju državu, poput jehovista, koji odbijaju služenje vojske, a lojalnost bruklinskoj centrali u Njujorku smatraju važnijom od lojalnosti zemlji u kojoj se nalaze, i u kojoj odbijaju nošenje oružja i odbranu države.)
Mnoge podrobnosti bogumilskog učenja iznosi „Nomokanon“, koji je Sveti Sava preveo i priredio radi zaštite srbskog naroda od duhovnog, moralnog i pravnog bezakonja i radi uspostavljanja dobrog i blagodatnog poretka u Crkvi i državi. Bogumili su smatrali da je čovek posednut đavolima, i da mu nikakve Svete Tajne ne pomažu, osim molitvene formule koju oni izgovaraju (nešto slično induističkoj mantri u krišnaizmu ili raznim vrstama TM-joge)… Ova prelest imala je i svoju seksualnu dimenziju: babuni (drugo ime za bogumile) veruju da duša prilikom sjedinjenja s Bogom oseća zadovoljstvo koje oseća žena pri odnosu sa mužem (tako krišnaisti tvrde da se Krišnom mogu imati „seksualni odnosi“); s druge strane, prezirali su brak, a neki su se i kastrirali, da bi bili „čisti“.
Babuni su takođe smatrali da ne treba raditi, jer to ne dolikuje hrišćanima, nego se treba neprestano moliti, dok „đavo ne izađe iz čoveka“. (Ovo je slično sektaškom „ispiranju mozga“, zasnovanom na potrebi za „apsolutnom čistotom i duhovnošću“ i isključivanjem iz radnih procesa šire društvena zajednice radi obitavanja u sekti.) Smatrali su da milostinju ne treba davati sirotinji i bolesnicima, nego samo članovima sekte. Današnji gurui kod babuna su nazivani „blaženi i savršeni“ („bakte“, rekli bi krišnaisti; „operativni tetani“ – rekli bi sajentolozi.) Njima su služili ostali, i oni su imali pravo da uživaju u svim zadovoljstvima, mada su mnogi kasnije upadali u skarednosti, blud i krađu zlata (Radžiniš, „savršeni“, imao je 96 rols-rojseva, propovedajući svojim sledbenicima potrebu siromaštva kao puta ka prosvetljenju.)
Zanimljivo je da su babuni negirali porodicu, i da su njihovi vođi pozivali sledbenike da napuštaju svoje bračne saputnike, decu i stare roditelje, pridružujući se sekti. Ljude su, bez ikakovog razbora, „oslobađali greha“ samo ako ponavljaju babunske molitve. Trudili su se da svoje ljude ubace među sveštenike, da bi na taj način lakše delovali u Crkvi, i pridobijali nove članove.
Kod bogumila je postojao koncept „nebeske obmane“, prisutan i u savremenim sektama: naime, babunska vera je omogućavala lažnu zakletvu i odricanje od vere, jer se smatralo da „savršenima“ nikakav greh ne može nauditi. (Zato su „savršenima“ dopuštali da uživaju u jelu i bludničenju, pošto to čine „bestrasno“.) Stoga je bilo vrlo teško otkriti jer su se, pogotovu ako su bili iz viših društvenih krugova, po pravu „nebeske obmane“ vešto prikrivali.
Bogumilstvo je, kako veli Stanoje Stanojević, imalo „komunističkih i anarhističkih primesa“ upravo zato što je smatralo da je đavo snažan poput Boga, i da su porodica, Crkva i država – delo đavolje. Da je ova jeres osvojila Srbiju, ona bi je potpuno razrušila, i vratila je u praslovensko divljaštvo; bilo bi to duhovno, ali i fizičko, samoubistvo čitavog jednog naroda. Srećom, Bog je blagoslovio da u to vreme na prestolu Srbije bude Sveti Stefan Nemanja.
Bogumilstvo je šireno tajno, i bilo ga je vrlo teško otkriti (videli smo zašto.) Sveti Stefan Prvovenčani, i sam zaštitnik pravoverja, u žitiju svog oca veli da je veliki župan za sektu saznao od kćeri jednog pravoslavnog velmože, koja je bila udata za bogumila. Ona je rekla da se za bogumila udala jer je mislila da je i on pravoveran i da u srbskoj državi vlada jedna vera – pravoslavna, ali se pokazalo da nije tako, i da se njen muž i njegovi istovernici klanjaju samom satani (to nije čudno, kad se zna da su ga smatrali podjednako snažnim kao što je Bog.) Odmah posle toga, Stefan Nemanja organizuje sabor, i izlaže kakva opasnost preti Srbiji, pre svega od velikaša – novoveraca, koji su, očito, imali nameru da preuzmu vlast kad to bude moguće. Na saboru je, po Prvovenčanom, bila velika prepirka, jer su mnogi plemići ili bili sektaši ili su, iz ličnih interesa, sektu podržavali. Nemanja se savetovao sa svojim episkopom Jeftimijem. Videvši da je bogumilska moć sve veća i dejstvo njihovo sve razornije, on je protiv njih poslao vojsku (i bogumili su imali vojsku.) Građanski rat se završio uspešno: bogumili su proterani iz Srbije, a njihova literatura je bila uništena, dok je imovina negdašnjih plemića razdeljena sirotinji i bolesnicima.
Mnogi „humanistički intelektualci“, Nemanju optužuju zbog „surovosti“ u obračunu s bogumilima, a naročito zbog odsecanja jezika jeresijarhu. Oni smatraju da je sve moglo da se postigne mirnim putem, bez krvoprolića; Pravoslavnu Crkvu optužuju za „inkvizitorski duh“, čak sumnjaju u svetost Nemanjinu. Naravno, sve ovo pokazuje elementarno nepoznavanje sutšine bogumilske sekte, koja je bila sve samo ne „pacifistički“ orjentisana. Nemanja je pokušao da sa bogumilskim vođima postigne dogovor, i da ih vrati u otačku veru, ali oni to nisu želeli. Naprotiv, nastavljali su svoju propagandu, a, istovremeno, uvlačili su se u Crkvu i državne službe da bi ih razarali iznutra. Kao što ispravno primećuje Budimir Aleksić, „Nemanja ih nije progonio zbog njihove vere kao takve, već zbog njihove namjere da tu vjeru nametnu jednom krštenom narodu. Drugim riječima, Nemanja nije išao u Bugarsku da odvraća bogumile od njihove vjere (u tom slučaju bi stajala primjedba da se on „nedemokratski“ odnosio prema njima), već su oni došli iz Bugarske s namjerom da jedan narod odvrate od njegove vjere“.
Pravoslavlje je bilo društveno i državno prihvatljivo, zbog afirmativnih i gradilačkih načela uloženih u njega. Zamislimo, još jednom, da su Srbi postali bogumili, i da su poverovali da je porodica đavolja, da se u stanju „savršenstva“ može činiti zlo jer se ne čini „iz strasti“, da je Crkva demonska, isto kao i država, da treba sebe kastrirati kako bi se izbeglo „demonsko“ rađanje dece… Zato nije nimalo slučajno što je Nemanja, odlazeći u monaštvo, na saboru poručio plemićima i onima koji će vladati posle njega: „Boga se bojte, cara poštujte, crkve prosvećujte da bi i one vas prosvetile, episkope slušajte, jerejima čast činite, i budite smireni prema monaškom činu, da bi se molili za vas, a vi, imajući pravdu i ljubav među sobom, ne zaboravljajte milostinje“ (Sveti Sava, „Studenički tipik“). Sve ono što su babuni poricali, Nemanja je, u Hristu Bogu, blagosiljao; to je bio i ostao temelj i krov srbskog duhovno-državnog doma.

Rusi i jeres judejstvujućih

Bližila se godina 1492 od rođenja Hristovog i 7000 od stvaranja sveta. Carigrad, slavni drugi Rim, pao je u ruke Turaka, i balkansko Pravoslavlje našlo se u agarjanskom ropstvu. Daleki pravoslavni Istok Evrope, Rusija, strepela je drhtala, misleći da će 7000 godina doneti kraj sveta, Strašni sud i „novo nebo i novu zemlju, gde pravda obitava“. Mnoga znamenja, a naročito pad hiljadugodišnjeg Konstantinopolja, uveravaju Ruse da je Gospod „blizu, kraj dveri.“
Takva, smutna i napeta vremena, oduvek su odgovarala pojavi jeresi i sektaštva. I takva vremena doneše jednu novu jeres u Rusiju, jeres čiji je cilj bio razaranje srca ruskog čoveka – pravoslavne vere.
U Novgorod, grad blizu granice sa Litvanijom, stigao je veliki knez Mihailo Aleksandrovič; sa puta na koji je išao doveo je i svog lekara, Zahariju Ben Arona Ha-Koena. Zaharija je po ocu, Vićencu de Gvizolfiju, bio potomak stare, tradicionalno rimokatoličke đenovljanske porodice plemića, koja je od XIII veka obitavala u Tamani. Od majke Čerkeskinje usvojio je karaimski judaizam, a u Kijevu se upoznao sa Mojsejem Prognanikom, uglednim predstavnikom rabinskog judaizma, koji ga je uputio u Talmud. Zaharija je bio sposoban i učen: vladao je italijanskim, čerkeskim, ruskim, latinskim, tatarskim, poljskim, litvanskim i jezikom ivrit; bio je upoznat sa Kabalom, magijom i astrologijom. Zahvaljujući bračnoj vezi koju su uspostavili njegovi preci, Zaharija Gvizoli (koji je uzeo judaističko prezime Ha-Koen), bio je i knez tamanski. Novgorođani su ga primili kao uglednog mladog aristokratu i čoveka čija se reč može slušati s pažnjom.
Zaharija se nije toliko bavio lečenjem velikog kneza, koliko razgovorima sa ljubiteljima biblijskih tema, sveštenicima Denisom i Aleksejem. On im je nudio kabalistički pristup Bibliji, upućivao ih u okultna znanja i, malo po malo, prevodio ih na judaizam, u čemu su mu pomogli novopridošli judejski teolozi Josif Šmojlo Skarjavej i Mojsej Hanuš. Sveštenici su prihvatili judaizam, i svoje porodice preveli u novu veru. Hteli su i da se obrežu, ali su im učitelji zabranili, rekavši da bi to izazvalo napade pravoslavnih. „Tajno se držite judejstva, a javno – Hrišćanstva!“, posavetovali su ih. Aleksej je, ipak, promenio ime u Avraam, a njegova žena je postala Sara (i ta promena imena, međutim, bila je tajna.)
Sekta se širila brzo, ali skrivajući svoju misiju. Genadije Novgorodski o tome piše ovako: „Ta se prelest nije širila samo po gradu, nego i po selima. A sve od popova, koje su jeretici postavili… Gde su pravoslavni, i oni se da su takvi prave. Ako li vide nekog priprostog, na lov se spremaju… Ko je slab i leniv i grehovnome jarmu sklon, oni ga, kao slabog, odstupnikom od vere učine i primaju ga u svoju jeres. Ako je nešto sagrešio, lako mu praštaju (kao i bogumili, nap. aut.), ne sledujući crkvenim kanonima. A ako neko od pravoslavnih hoće da ih zbog jeresi razobliči, i oni bivaju odmetnicima od svoje jeresi, pa i proklinju one koji tako čine, i odriču se bez straha“ (isti koncept kao i kod bogumila – „nebeska obmana“).

Osnovna učenja sekte su bila:
1. Bog je jedan, ali nije Trojičan.
2. Pravi mesija još nije došao, nego će tek doći. Kad dođe, on će biti Sin Božji, ali ne po prirodi, nego po blagodati, poput Mojseja i Davida.
3. Hristos Koji je došao bio je, tobož, običan čovek, Koji je umro, raspet i „nije vaskrsao“.
4. Hrišćanstvo je lažna vera.
Očito, judejstvujući su bili sekta koja je ispovedala čist judaizam, a odbacivala novozavetno Hrišćanstvo. To se vidi i po literaturi koju su najradije čitali: „Logička slova“ Mojseja Majmonida, poznatog jevrejskog filosofa; „Tajna nad tajnama“ Psevdo-Aristotela; astrološki udžbenik „Šestokril“ Emanuela ben Jakova Bonfisa, itd. Prevodili su po talmudskom obrascu delove Biblije Starog Zaveta: Danilova proročanstva, Treću knjigu Jezdrinu, Psaltir. Pustili su u javnost „Enohovu apokalipsu“ i zbornik jevrejskih molitava za svakodnevnu upotrebu.
1480. godine veliki knez Jovan je posetio Novgorod i upoznao se sa sveštenicima Aleksejem i Denisom. Svidela mu se njihova načitanost i slatkorečivost, pa je rešio da ih prevede u Moskvu, gde je Alekseja postavio za starešinu Uspenskog hrama u Kremlju, a Denisa za nastojatelja Svetoarhangelske crkve samog velikog kneza. U prestonici jeres je imala svog moćnog zaštitnika Fjodora Kuricina, koji je obavljao značajne diplomatske poslove; on i njegov brat su bili glavni „sponzori“.
Sekta judejstvujućih smatrala je svojom obavezom ruganje Hristu i Hrišćanstvu; mnoge stvari koje su sektaši činili sasvim liče na savremene obrede satanističkih grupacija. Oni su, na primer, ljudima nalagali da od plakun – drveta prave krstove sa izrezanim polnim organima i da to nose oko vrata. Ruski je narod plakun – travu smatrao svetom, verujući da je ona nastala od Bogorodičinih suza na Golgoti, dok je gledala Raspetog Sina; prema tome, izrezivanje „muškog i ženskog srama“ na krstu, bilo je ruganje Majci Božjoj. Vezivali su krstove oko vrata vranama i gavranovima, i puštali ih da lete. Bacali su ikone u septičke jame, lomili ih, kidali zubima, mokrili na njih. To je bio sastavni deo ikonolomačkog rituala. Šta su sve činili – ne može se ni opisati. Čak je i 1904 izdanje knjige Svetog Josifa Volockog, borca protiv judejstvujućih, bilo lišeno ovih opisa – da se čitaoci ne bi sablaznili.
Na kraju, prešlo se na „crne mise“: u oltarima su se rugali Pričešću, igrali po Svetom Prestolu, imali bludne odnose sa ženama i jedni sa drugim, pošto se među sektašima homoseksualni odnos smatrao sastavnim delom inicijatičkog procesa. (Treba se setiti da je red „templara“ upražnjavao inicijatički obred u kome je ljubljenje magistrovog falusa značilo „posvećenje“; sličnih obreda ima i kod kroulijevaca.)
Naravno, i judejstvujući su hteli moć. U sektu su uvukli snahu Velikog kneza Jelenu Stefanovnu i njenog sina Dimitrija, budućeg prestolonaslednika.
Postojanje sekte otkriveno je tek posle 17 godina, kada je episkop novgorodski Genadije, učen i uman čovek, saznao za četvoricu pijanih jeretika, koji su se javno hvalisali svojim delima. Episkop je odmah sproveo istragu, ali su sektaši uspeli da pobegnu u Moskvu. Vladika Genadije je tražio pomoć velikog kneza i mitropolita Gerontija, no uzalud. Shvatio je da se jeres proširila više no što bi se moglo slutiti, i krenuo u odlučnu borbu protiv iste.
Međutim, sektaši su uspeli da učine veliki prodor u okupaciji duhovnog prostora mlade ruske države: 1490 godine mitropolit moskovski je postao Zosima, revnosni član sekte. Sveti Josif Volocki ga ovako opisuje: „Pogani i zlobesni vuk u pastirsku se odeždu obuče, skrnaveći se sodomskim skvernima… prejedajući se i prepijajući i svinjskim životom živeći i svako bezbožje neporočnoj hrišćanskoj veri namećući… i govoreći: „A šta mu je to Carstvo Nebesko? A šta mu je to Drugi dolazak? A šta mu je to vaskrsenje mrtvih? Ništa od toga ne postoji! – Umro neko, pa umro, i šta s tim?“
Uticajni diplomata Kuricin na dvoru je već imao svoj salon, u kome se raspravljalo o Svetom Pismu i o reformama u Crkvi. Mitropolit Zosima, želeći da kompromituje vladiku Genadija, tražio je od njega da ponovi episkopsko ispovedanje vere, dato jednom na zakletvi pri ustoličenju. Genadije je uspeo da pismima i savetima uveri mnoge episkope o potrebi Arhijerejskog sabora na kome bi bilo reči o jeresi judejstvujućih. Sabor se sastao 1490 godine u Moskvi. Vladika Genadije je molio da se rugačima pod hitno stane na put, da se njihova sekta ne bi proširila tako da ju je posle nemoguće zaustaviti. Sam on se na saboru nije pojavio, ali su episkopi potvrdili pravoslavno ispovedanje, i 27 ljudi, za koje je utvrđeno da su sektaši (od njih su 22 bili sveštena lica) – predati su anatemi. Veliki knez je neke sektaše poslao u Novgorod, a neke zatočio u manastire, da bi se pokajali. Pa ipak, braća Kuricini suostali na slobodi, a i sam vladar je nastavio da opšti sa jereticima.
Sabor je doneo odluku da episkop Genadije u crkveno opštenje primi sve pokajnike, što je on i učinio, mada nerado, znajući da njihovo pokajanje nije iskreno, jer im je vera omogućavala da lažu. No, kazna Božja nije izostala. Letopisac beleži: „Dijak Istoma, pas pakleni, bi rastrgnut udicom gneva Božijeg: nečisto mu srce satruli, i utroba mu bi predana gnijenju. I dozva sebi nekog lekara, a on, videvši, reče mu da je to Božiji gnev, i da se ne može ljudskim lekovima izlečiti. I tako, mnogo mučen, izvrže poganu svoju dušu… Denis, pak, pop, posle prokletstva i zatočenja bi predan hulnome demonu koji se u njega useli, i prebude vreme mesečno, oglašavajući se zverskim i skotskim i raznim glasovima ptica i žgadije, i tako zlo izvrgnu poganu i jeretičku dušu svoju. Takođe i Zaharije črnac koji im je slično mudrovao“.
Episkop Genadije je nastavio borbu s jeresju: napravo je pashaliju za godine posle 1492, pošto je postojala pashalija samo do te godine (to je bio jedan od razloga za sujeverni strah od „kraja sveta“). Sektaši su tvrdili da oni imaju „pravu“ pashaliju, koja je bila falsifikat čak i judejske kalendarske tradicije, a da pravoslavni istu nemaju, niti je mogu imati, jer su „u zabludi“. Zato je episkop Genadije preuzeo na sebe ovu dužnost, i uspešno je obavio.
Ipak, jeres je nastavila da postoji. Od 1483 do 1500 sa Jevrejinom Zaharijom dopisivao se sam veliki knez, zovući ga sebi na službu; Kuricini su žarili i palili; moskovski mitropolit Zosima je gonio pravoslavne, raščinjavajući pismene i u veri utvrđene sveštenike ili ih šaljući u zabite manastire. Pošto je Tamanska oblast pala u ruke Turcima, Zaharija Ben Aron Ha-Koen, prestavši da bude tamošnji vladar, odlazi na Krim, Tatarima, na dvor hana Mengli – Gireja, gde pokušava (i, izgleda, uspeva) da u judaizam prevede ruskog izaslanika D. V. Šaina.
Episkop Genadije, videvši da nema pomoći iz prestone Moskve, od 1492. do 1500. godine nastoji da svoju pastvu zaštiti od pogubnog jeretičkog uticaja: služi molebane, predvodi litije, propoveda, a da bi preveo nedostajuće delove Biblije poziva dominikanskog monaha istočnog obreda Venijamina (Hrvata – glagoljaša) i ruskog učenjaka Dimitrija Gerasimova.
Od 1492, u borbi učestvuje i Sveti Josif, iguman volokolamski, podvižnik i teolog. Videvši da episkop Genadije ne uspeva da ubedi vrhovnu vlast da je potrebno pomoći Crkvi. Sveti Josif piše episkopima, sveštenstvu, pobožnim mirjanima, i upozorava ih na ono što se zbiva u zemlji, moleći sve da, ako treba, „posradaju za Hrista i Prečistu Bogorodicu.“ Bilo je teško Svetom Josifu, jer je znao šta jeretici rade da bi se narugali veri: posle bludničenja sa ženetinama u oltaru, prali su se na licu mesta, sipali poganu vodu u sudove i slali je po crkvama i manastirima. (Tako su, recimo, sledbenici Šoka Asahare pili vodu u kojoj je on prao noge i prosipao svoje izlučevine). Kod Zosime u kući bile su orgije, gde se pilo i gde su se upražnjavale homoseksualne gadosti.
Episkopi su čuli glas Svetog Josifa, i 1494 su svrgli Zosimu sa moskovske katedre, poslavši ga na zatočenje u Simonov manastir. Pa ipak, jeres nastavlja da buja: Kuricini je štite uporno i sistematski, nadajući se da će uskoro na presto doći Dimitrije, sin pripadnice sekte Jelene Dimitrijevne.
Iguman volocki ne miruje, i uskoro izlazi njegova knjiga „Prosvetitelj“, u kojoj razobličava jeres judejstvujućih. U pisanju knjige su učestvovali mnogi monasi i mirjani, tako da je ovo delo poslužilo kao izvrstan temelj za borbu protiv duhovne laži i smrti. Bog je blagoslovio njegov trud, i 1500 godine veliki knez je kaznio Fjodora Kuricina, 1502 pod stražu stavio kneginju Jelenu i Dimitrija, potencijalnog naslednika prestola, a 1504 održan je sabor na kome je jeres konačno razobličena i osuđena.
Zašto je ova jeres bila opasna? Mitropolit sankt-peterburški i ladoški Jovan piše o tome sledeće: „Čudnovatosti“ jeresi pokazivale su se od samog početka. Njeni privrženici uopšte se nisu brinuli o širenju novog učenja u narodu, što bi bilo prirodno za ljude koji iskreno veruju da su u pravu. Pa ipak, ne – jeretici su pažljivo birali kandidate za vrbovanje među pripadnicima višeg sveštenstva i administrativnih struktura. Organizacija jeretičkog društva čuvana je u tajnosti, mada Rusija nikad nije znala kaznene religiozne organe tipa rimokatoličke Inkvizicije. Ono što je najčudnije, sledbenicima jeresi je savetovano da se „tajno drže judejstva, a javno hrišćanstva“. Upravo je pokazna pobožnost postala uzrok napredovanja mnogih od njih.
Na taj način, spoljašnja delatnost jeretika bila je usmerena na ubacivanje u aparat vlasti – svetovne i duhovne, čiji je konačni cilj bio kontrola delovanja istih i odlučan uticaj na njih. Prostije rečeno, cilj jeretika u političkoj oblasti bio je zauzimanje vlasti. I oni samo što nisu uspeli u tome.“
Srećom, drugačija je bila volja Božja, sveblaga i svesavršena; i Rusija je ostala Dom Presvete Bogorodice.

Umesto zaključka

Ono što se u Srbiji zbivalo sa bogumilima i u Rusiji sa judejstvujućima, dešava se u Srbiji i Rusiji danas sa mnogobrojnim drugim sektama, čiji je cilj uništenje duhovno-nacionalnog identiteta pravoslavnih slovenskih naroda. Nažalost, ni u Srbiji, ni u Rusiji, više nema pobožnih vladara koji bi svoj narod zaštitili od opasnosti. Zato Crkva i sve dobronamerne društvene snage moraju da se spregnu u borbi za dušu pravoslavnih. Činjenica je, i dalje, da sektaši rade na prodiranju u državne, zdravstvene i školske ustanove Srbije i Rusije (Ljubiša Rakić, ministar bez portfelja u vladi Milana Panića je, po svedočenju gospođe Slavenke Andrejević, nikad neopovrgnutom, bio saradnik Munove unifikacione crkve; Ministarstvo prosvete Rusije dalo je Munu 2000 ruskih škola, da se u njima deca obučavaju po sektaškom obrascu; Oleg Lobov, bivši sekretar Saveta bezbednosti Ruske federacije, pustio je u Rusiju sektu „AUM Šinrikjo“, koja je kasnije potrovala putnike u tokijskom metrou, itd.) Metodi satanini su, vidimo, vekovima isti; ali i pravoslavni, naslednici blagodati date Apostolima, treba da pokažu istu revnost i hrabrost u odbrani svoje vere, ugledajući se na vitezove pobožnosti kakvi su bili Sveti Simeon Mirotočivi i Sveti Josif Volocki. I Gospod, videći revnost našu, sigurno će nam pomoći i blagosloviti nas.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Poštovani godinama sam čitao Pravoslani Pesmovnik,Molitvenik,razne Akatiste i Bibliju ali od pre 3 godine počeo sam da Svete ikone iz kuće poklanjam ljudima kao i duhovne knjige,iz dana u dan počeo sam i da bacao i ikone i knjige zanima me dali sam žrtva neke sekte

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *