NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
VAPAJI SA METOHIJE I KOSOVA
 
Ima već, evo, skoro godinu dana kako se nisam javljao sa Kosova i Metohije, a bio sam tamo za ovo vreme nekoliko puta (letos punih 20 dana, jesenas oko nedelju dana i zatim još u dva navrata). Za to vreme viđao sam se više puta sa Kosovcima, kako na Kosovu i Metohiji, tako i van njih, između ostaloga i u Jasenovcu, na osvećenju crkve Sv. Srpskih Novomučenika početkom septembra 1984. godine.
Iako je u našoj javnosti uopšte, pa i u štampi, bilo za ovo vreme više puta reči o stanju i događanju na Kosovu i Metohiji (koje, kako neko nedavno reče, protiče kroz „pomirljivu simbiozu“ ocena o „sve boljoj političko-bezbednosnoj situaciji“ i žalosnih činjenica da se „(prisilno) iseljavanje nealbanskog stanovništva i dalje nastavlja)“, hteo bih da podsetim ovde na neke od ne samo žalosnih nego i tragičnih događaja koji su se za ovo vreme tamo zbili. Počeću najpre sa terena Metohije, ne toliko zbog nedavnog nevremena koje je Metohiju, i naročito Đakovicu i okolinu zahvatilo, koliko zbog dva bolna slučaja stradanja Srba u Đakovici i oko nje.
To je, pre svega, ona već u javnosti poznata jadikovka srpske porodice Šarića iz sela Međa kod Đakovice, kojoj su pre oko dve godine susedi Albanci, po imenu Krasnići ubili oca Miodraga, a sada prete da ubiju i glavu osirotele i osiromašene porodice, dvadesetogodišnjeg Arsena (čija su potresno vapajna pisma nedavno objavili listovi „Ilustrovana politika“ od 25. 12. 1984. i „Večernje novosti“ od 8.1.1985).
Ubica Miodraga Šarića, Ded Krasnići i njegova familija Krasnići (ima ih oko 20 kuća), nisu samo Albanci, nego su, nažalost, i hrišćani rimokatoličke vere, što u štampi nije pominjano, kao što nije pominjano ni to da je pokojni Miodrag sahranjen na pravoslavni crkveni način, kao i pre njega ubijeni Danilo Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna na Kosovu.
Šta sada nama, kao pravoslavnim hrišćanima, ostaje pred zaista bezizlaznom situacijom četvoro mladih Šarića (braće Arsena, Branka i Mitra i sestre Zorice) i majke im Smiljke (jer preseljenje u stan u Đakovicu, koje im se nudi, nije za njih nikakav izlaz), osim da se i dalje molimo Bogu da ih sačuva od dušmanske ruke, a susede Krasniće da prosvetli i urazumi da kao hrišćani shvate i poveruju da se mržnjom i zločinom nečija budućnost ne gradi, pa ni njihova.
Inače, od svega što smo o Šarićima čuli i pročitali najpotresnije su reči majke Smiljke: „Čudimo se kako nije sramota te što javljaju po novinama da se situacija ovde smiruje, da prestaje iseljavanje… A kud će sirotinja da se iseli? Ona je samo i ostala, jer nema kud da ode“.
U Đakovici, opet, čujemo i znamo već odavno, hoće da rasele poznatu Srpsku ulicu, iz „urbanističkih razloga“, iako se dobro zna, a to i sami stanovnici te slavne Srpske ulice Svedoče, da bi „raseljavanje, u najvećem broju slučajeva, značilo iseljavanje ne samo iz te ulice, već i iz Đakovice“, a time i sa Metohije i Kosova.
A sećam se, dobro mi je poznato od kada sam u đakovičkoj Srpskoj pravoslavnoj Crkvi služio, a ona je baš u Srpskoj ulici, da u toj ulici živi i priličan broj naše pravoslavne braće Cigana-Roma (sa kojima u rodnom mi selu moja familija već decenijama kumuje i posećuju se i pomažu svakodnevno, posebno na slavama i drugim domaćim i porodičnim radostima i nevoljama). Ne mali broj te mile mi dece i omladine iz Srpske ulice u Đakovici pevali su tada, kad sam služio Službu Božiju – Svetu Liturgiju, u dečjem i omladinskom horu pri đakovičkoj skromnoj ali lepoj i urednoj crkvi. Zato me posebno boli ovo sada neljudsko i svakojako drugo slepilo nadležnih u Đakovici, a i šire, koji hoće da po svaku cenu poruše i rasele Srpsku ulicu, čiji su se stanovnici vekovima tu održali „samo zahvaljujući tome što su bili jedinstveni i na okupu“, a danas, kako se sami žale, „neke snage hoće da nas rasele“. (Opširnije o svemu pisao je M. Mišović u „Ilustrovanoj politici“ od 4. decembra 1984). A Đakovica i ceo taj kraj Metohije ionako je skoro ispražnjen od Srba i drugog nealbanskog stanovništva i to pražnjenje se i dalje nastavlja, milom ili silom, a i kombinovano.
No da se vratimo i na neke druge događaje u pitomoj Metohiji. Juna meseca protekle 1984. godine, upravo noću između petka i subote (9. i 10. juna), u selu Dvorane kod Mušutišta (opština Suva Reka) porušeno je 29 spomenika na srpskom pravoslavnom groblju, koje se nalazi na mestu zvanom Sveti Spas. Novine su i to zabeležile, pa između ostaloga i konstataciju da su „svi uvereni da je to delo iredente da bi se Srbi iselili („Ilustrovana politika“ od 19.6.1984). Zabeležena je i izjava Krste Nikolića iz Dvorana: da organi vlasti “ moraju da budu efikasni i kad nam se nanosi šteta u polju, ili nam se preti, jer i to je vrsta pritiska albanske iredente da se uznemiravaju Srbi kako bi se iselili a oni došli na naše mesto. Tu je dosad malo učinjeno“.
No ono što nije zabeleženo ni naglašeno u javnosti jeste sledeće: ovo nedelo skrnavljenja i rušenja srpskog pravoslavnog groblja izvršeno je noću uoči Duhovskih zadušnica, sa zlobnom namerom da se time nanese veća žalost i uvreda Srbima hrišćanima kada sutradan na Zadušnice budu dolazili na grobove svojih milih i dragih, od kojih su nečiji grobovi bili još sveži, od pre nekoliko dana, a sada, eto, oskrnavljeni su i razrušeni. Treba isto tako naglasiti da je rušenje 29 velikih spomenika i teških nadgrobnih ploča mogla obaviti samo grupa snažnijih ljudi, sa jakim metalnim polugama, i da je to moralo poduže trajati, za koje je vreme neko čuvao stražu dok je činjeno ovo nedelo. Tako su pretpostavljali i kazivali seljaci iz Dvorana i Mušutišta, a oni najbolje poznaju stanje u kojem žive i pate.
 
* * * * *
 
Nije mi važno kako će to biti shvaćeno, ali bih izneo ovde i podatak da su upravo tih istih dana Kosovo i Metohiju posećivali oko 20 funkcionera – članovi triju Verskih komisija: SR Srbije, SAP Kosovo i SAP Vojvodine. Neko im je (kao uostalom i meni, koji sam se tih istih dana zatekao u Metohiji) priredio, eto, tako lep doček!
Ovo kažem pomalo i u kontekstu izjave Rahmana Morine, sekretara SUP Kosovo, koji za situaciju i delovanje „iredente“ na Kosovu optužuje, ni manje ni više, nego „i srpsku pravoslavnu crkvu, koja propagandom o „ugroženosti srpstva na Kosovu“ nastoji da versku pripadnost identifikuje sa nacionalizmom“, te tako, po njemu i drugima, služi na „ispomoć iredenti“! Jadna Srpska Pravoslavna Crkva i njeni vernici na Kosovu! Krivi su, eto, i kad se žale i kad dignu glas vapaja i protesta ljudskog. Skoro kao iz one basne – kad je jagnje mutilo vuku vodu uzvodno!
A kakav je stvarni odnos Srpske Crkve i albanske „iredente“ na Kosovu najbolje pokazuje slučaj koji se desio jesenas, prilikom osvećenja obnovljene crkve u selu Rabovcu kod Uroševca (u nedelju 16. septembra 1984. godine). U subotu, uoči osvećenja, po završenom bdeniju u crkvi Sv. Velikomučenice Nedelje i tom selu (gde ima oko 50, srpskih i više albanskih kuća), Episkop Raško-Prizrenski Pavle pošao je na konak u kuću domaćina Vladimira Spasića, a ovome su te iste noći zapalili 2 kamare slame. Valjda zato da se na taj način vladici Pavlu zahvale za „ispomoć“ o kojoj govore nadležni za sprovođenje opšteobavezne „uravnilovke“ i na tragičnom Kosovu. Za uzvrat pak, vladika Pavle je, obišavši zajedno sa domaćinom zgarište, hrabrio ovoga da hrišćanski pretrpi taj podmukli udarac, „koji nam je svima nanet“, rekao je on, a onda je posle osvećenja crkve okupljenom narodu govorio o „miru i ljubavi sa svima“ i o hrišćanskom trpljenju. Takav je, eto, Episkop Pavle, taj decenijama poznati mučenik, lični stradalnik na mučeničkom Kosovu i Metohiji.
 
* * * **
 
Bio je vladika Pavle, posle one letos treće uzastopne paljevine u Manastiru Deviču, i kod Nebiha Gašija, predsednika Predsedništva Kosova, pa je, prema Tanjugovoj vesti (od 9. avgusta – „Politika“ od 10. avgusta 1984), Nebih Gaši govorio Pavlu o „razvoju normalnih odnosa između crkve i države“ i da je to „u opštem interesu“ i da se ti odnosi „normalno razvijaju i da ubuduće treba uložiti napore da se oni unaprede“ itd. List „Pravoslavlje“ je, naravno, preneo ovu vest (iz „Politike“) u svom broju od 1. septembra 1984. Ali je u broju od 15. oktobra 1984. doneo i kratak ali jasan izveštaj Episkopa Pavla Svetom Sinodu o paljevini 9 stogova sena u Manastiru Deviču, noću između 7. i 8. avgusta 1984, a takođe i o paljevini prethodne noći (6. avgusta 1984) koša i ambara sa kukuruzom Radoja Šmigića, pravoslavnog Srbina iz sela Drsnika kod Kline (Metohija), kome je pritom pričinjena šteta od preko sto miliona starih dinara. Takođe je vladika Pavle izvestio i o tome da je „u isto to vreme silovana jedna pravoslavna Srpkinja u Belom Polju kod Peći, koja ima 54 godine. Pet dana ranije, 2. avgusta 1984.g., silovana je i jedna devojčica (Srpkinja) od 12 godina, koja je došla iz Mitrovice ujaku u posetu u selo Ljubenić. Počinioci oba ova nasilja su Albanci, jedan od 18 godina, a drugi od 50 godina. Sve ovo je, dodaje Episkop Pavle, unelo silan nemir i ogorčenje među našim vernicima u ovim krajevima. Pored izraza žaljenja i obećanja, ne vidi se da vlasti preduzimaju nešto efikasnije da se stane na put ovakvim nedelima“.
Treba dodati da su počinioci nekih od ovih nedela i zločina, osobito gnusnih i sadističkih silovanja (o kojima su, nažalost, neki komunisti u selu Ljubenić i neki novinari u „Omladinskim novinama“ iz Beograda i „Slobodnoj Dalmaciji“ iz Splita cinički bezobrazno govorili i pisali), uskoro uhvaćeni i osuđeni na ono što su i zaslužili. Ali, da li su samo oni krivci?
Takođe treba dodati da su počinjena, a i dalje se čine, brojna druga nedela i nasrtaji na domove, imanja, čast i živote pravoslavnih Srba širom Metohije i Kosova, a da za to nisu uhvaćeni ni kažnjeni krivci i počinioci.
Na primer, dva puta je kamenovana kuća Miloša Vlaškovića u Mazgitu kod Obilića (noću između 24. i 25. jula 1984), pa neki od funkcionera ipak misle da su to učinili „kradljivci kokošaka“! Silovana je noću između 20. i 21. septembra 1984. starija žena (57 godina) u Starom Selu kod Uroševca, srpske nacionalnosti (za što je zatim optužen i izveden pred sud Bajram Zeka iz istog sela). Polovinom septembra 1984.g. jednog jutra osvanula je na zgradi Opštine Podujevo velika i masna parola „Kosovo republika“ (duga desetak metara i visoka oko pola metra). U stan Živka Trivića u Peći ubačen je 28. novembra 1984.g. eksploziv kroz dimnjak, od čega su ispala sva vrata u stanu i daleko letela parčad cigle. Na sreću niko nije poginuo, iako je sva porodica bila u stanu na okupu. Jedino je povređen gost u kući, Momir Bulatović, ali su povrede na glavi bile lakše prirode. U istom gradu Peći, s jeseni 1984. godine, izvršio je samoubistvo Jovan Iličković, socijalni radnik i komunista, „pošto je nalisao stotinu prestavki, upućenih nadležnim počev od SUP-a i SO Peć do Skupštine Kosova i Skupštine Srbije, u kojima se žalio na pritiske saopštavajući puna imena (krivaca), i pošto mu niko nije pomogao“ (o čemu opširnije piše T. Milić, „Politički svet“ od 28.11.1984). U Pećkoj Patrijaršiji tokom protekle godine više puta uznemiravane su i kamenicama napadane sestre monahinje, i sve je ostalo po starom. One su se već na sve navikle pa se ni na šta više i ne žale.
Mislim da nema svrhe spominjati ovde i navoditi i druge slične slučajeve pritisaka i nasilja pojedinaca ili grupa iz redova ne tako malobrojne „albanske iredente“ na Kosovu i Metohiji nad Srpskim življem u toj našoj Palestini. O tome se može podosta naći i u štampi, kao što se mogu naći i razne, često vrlo različite „izjave“ i „objašnjenja“ davana tim povodom, kao i povodom neprekinute reke prisilnog iseljavanja Srba sa Kosova.
Primera radi, navodim samo neke od naslova u štampi tim povodom: „Seobe ne prestaju“; „iseljavanje ne jenjava“; “ sud spor – iseljavanje ubrzano“; “ klima nesigurnosti bitno se ne smanjuje“; „pritisaka nema, ali samo na papiru“; „očigledne su dosta velike razlike u oceni uzroka iseljavanja“; „prilike bolje – iseljavanje traje“; „za poslednje tri godine iz Pokrajine Kosovo otišlo više od 13 hiljada Srba i Crnogoraca“; “ kolona bez kraja“ itd., itd. Nigde kraja na pomolu.
Naveo bih takođe i karakterističan, nedavno iskazan zaključak Pera Grka (iz SUBNOR-a Jugoslavije): „Ne samo da nije došlo do zaustavljanja iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, koje je posledica neprijateljskih i iredentističkih pritisaka, nego na žalost, taj proces se nastavlja nezadrživim tempom“ („intervju“ 18.1.1985). Ili izjavu prof. dr Halita Trnavcija (u pismu ninu 13. 1. 1985): “ Činjenica je da ni posle skoro četiri godine nij e stvoreno povoljno stanje na Kosovu, a za toliko vremena uspeli smo da porazimo moćnog neprijatelja – nemački fašizam u drugom svetskom ratu“. Ima j oš mnogo dobrih i čestitih ljudi, koji pošteno gledaju u oči istini na Kosovu i za koje, kao i za nas, ključni problem Kosova i Metohije i ranije i danas ostaje nezaustavljeno prisilno iseljavanje Srba, čime se polako ali sigurno omogućuje sprovođenje rasističke ideje o „etnički čistom Kosovu“ (slično kao što južnoafrički rasizam želi da stvori „etnički čistu afrikanersku republiku“).
 
* * * * *
 
O Kosovu je danas mučno i misliti, a kamoli pisati, pa sam i ja uvek i muci kad hoću da o Kosovu bilo šta kažem ili napišem. Dođe ti pre da jaukneš od bola, ili da tiho plačeš iz dna duše, onako kako su plakali mnogi pravoslavni Srbi na Kosovu i Metohiji prilikom jesenjašnje posete Ruskog Patrijarha našim svetinjama i vernima na tom „strašnom sudištu“ našem, kako bi rekao vladika Njegoš. Plače ti se, jer plač u čoveku ukrepljuje trpljenje, a i rešenost da se istraje u stradanju Boga radi i pravde radi.
Pa ipak, kao ljudi od krvi i mesa, sa dušom kao i u svakog čoveka, zaboli te nepravda i nasilje, zareže ti se u srce ono ponekad cinično izjavljivanje, i onda zamajavanje oko toga „šta je izjavljeno a šta nije“ (to je već ustaljena kosovska praksa našeg doba), a u stvarnosti govori i presuđuje pozicija sile i brutalnosti. Sličan bol doživeo sam i pri osvećenju crkve Novomučenika u Jasenovcu, upravo posle onog svečanog i dostojanstvenog liturgijskog skupa na tom najvećem srpskom Grobu, kada su potom neki od funkcionera i vlastodržaca ironizirali naše hrišćansko praštanje i opominjanje da zlo ne treba zaboravljati – da se ne bi ponovilo. Ali, neka ih. Svačije će delo i nedelo izaći na videlo. A svedoci smo da već i izlazi. Naročito na Metohiji i Kosovu ovih poslednjih godina.
 
(„Pravoslavlje“, br. 429,1. februar 1985).

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *