NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
VIDOVDAN NA KOSOVU
 
Na Vidovdan, 15/28. juna leta Gospodnjeg 1983. na Kosovu: Sveta Liturgija u Svetoj Gračanici, zatim parastos Kosovskim Mučenicima od Kosova do današnjeg dana, i na kraju pomen na spomeniku na Gazimestanu:
„Pomeni Gospode i upokoj Gospode: cve srpske vojskovođe i vojnike postradale na Kosovu za Krst Časni i Slobodu zlatnu, i cve postradale na Kosovu pravde radi, od Kocova do današnjeg dana“. – Gospode, pomiluj i upokoj, a ostatak spasi i uspokoj!
Upokoj, Gospode, sve kosovske stradalnike: od div-junaka Vidovdanskih do novopostradalog Danila Milinčića (prošle godine oko Vidovdana, a blizu Samodreže). No i uspokoj, Gospode, uspokoj mučenički i mnogonapaćeni ostatak na Kosovu, jer spokojstva na Kosovu ni do danas nema. Nema ga uprkos „sve boljoj političko-bezbednosnoj situaciji“.
Jer, ako bi bilo spokojstva zašto bi i dalje bežali, po zvaničnom priznanju, oko 400 do 500 Srba mesečno; ili: za poslednje godinu-dve preko 10.000. To jest, bežanje se nastavlja istim tempom i ništa manje negoli u godinama od 1968. do 1981.
Zašto Srbi beže sa Kosova ako „nema posebnih pritisaka“? – Na to nam je jedan Srbin iz okoline Peći ovako odgovorio: „Ako nema posebnih pritisaka, postoji jedan opšti pritisak“! – Postoji pritisak „neuporedivo većeg broja krivičnih dela i prekršaja na račun Srba i Crnogoraca“, pritisak eksplozija, sabotaža, napada na ljude i vozove, pritisak skrnavljenja crkava i grobalja, pritisak silovanja devojaka i starica (u Manastiru Gorioču, u Đakovici, u Vitini, u selima Tankosiću, Trpezi i drugde), pritisak neravnopravnosti pri zapošljavanju, pritisak nesigurnosti pri lečenju, pritisak što pevaš srpski, pritisak što si još tu, što još nije „etničko čisto Kosovo“…
Neko je nedavno s pravom rekao: “ Ako se ovo ovako nastavi, onda nije teško predvideti dan kada će Kosovo ostati „etničko čisto“. (A pre toga je već pesnik rekao: „Kažu nam – kažu „proroci na Kosovu“ – da to ne može, da to nikako ne sme biti…, kažu to nama koji znamo da je već bilo“).
Jer, ako u kosovskih 666 sela već nema nijednog Srbina ni Crnogorca (oba brata beže u „užasnutu Srbiju“), a u 147 naselje ima ih samo još 3 posto, onda tu nikakvi proroci nisu potrebni. Jasno je da se „Velika Albanija“ širi, a Srbija sve više sužava, jer u 1981. vaskrsava 1941. Mada, kako reče jedan srpski seljak, i tu ima razlike. Jer smo se, veli on, posle bezumlja i genocida „velike Albanije“ iz 1941. vratili opet na svoja kosovska vekovna ognjišta… A danas?
Posle gorkog jednomesečnog iskustva na Kosovu, ne možemo se oteti utisku da sve „preduzete mere“ na Kosovu i Metohiji, sastoje se još uvek i uglavnom u tome da „treba preduzeti mere“, „učiniti nešto za zaustavljanje iseljavanja“…
Ima na svetlom i slavnom Kosovu i svetlijih i slavnijih zbivanja i događaja. Jedan od takvih bio je i ovogodišnji praznik Pedesetnice – Svete Trojice. Bili smo na Duhovdan u predivnoj Gračanici i u Svetoj Trojici na Šar-planini. Još uvek su na Kosovu naši sveti manastiri i crkve prostori slobode crkveno-narodnog života, vekovima održavanog i oduševljavanog živom verom braće Kosovaca i životvornom blagodaću Duha Utešitelja, jedinog Koji svagda čuva i teši živu Crkvu naroda Božjeg.
Kad smo se u Svetoj Gračanici pričešćivali sa narodom Božijim, i što je najdirljivije – sa mnogobrojnom dečicom iz bližnjih i daljnih okolnih sela, na um nam je došla, ali kao ponovljena stvarnost, narodna pesma sa Kosova, nastala upravo oko Gračanice i oko njene službe Bogu i narodu:
„Porasla jela do neba,
savila grane do zemlje,
na granje lišće zeleno,
na lišću cveće crveno,
na cveću čele popale.
Što mi je jela visoka,
to mi je crkva Gračanka;
što mi je lišće zeleno,
to su mi knjige crkvene;
što mi je cveće crveno,
to mi je Pričes’ u crkvi;
što su mi čele popale
to mi je narod u Crkvi“.
 
Starosedeoci Kosovci ne napuštaju svetinje svoje, jer i svetinje nisu i neće napustiti njih. U Svetoduhovskoj molitvi, čitanoj na večernju Pedesetnice, dok je sav narod klečao i pleo zelene venčiće, simvol večnoozelenjujuće blagodati Duha Utešitelja i Životodavca, iskazali smo i ovoga puta, ove godine, naše zajedničko hrišćansko i srpsko Kosovsko opredeljenje, naš svetovidovdanski lazarevski zavet: „Gospode, ako i sagrešismo, no ne odstupismo od Tebe; nemamo i nećemo da imamo drugoga boga osim Tebe“.
 
(„Pravoslavlje“, br. 392,1. jula 1983).

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *