NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
Opštinskom odboru SUBNOR-a GOSPIĆ
KONKURS
za skulptorsko rešenje gubilišta Jadovno
 
U Jadovnom su umoreni oni koji nisu pružali nikakav otpor, jer su bili iznenađeni podmuklošću dželata, krvnika, čiji intenzitet nisu mogli da pretpostave. Sve se dogodilo iznenada, tajno, pre nego što je mogao da počne organizovani otpor, pre nego što je počela narodnooslobodilačka borba. Stradale su nevine žrtve, ponižavajućom i mučeničkom smrću, isključivo zbog toga što su čuvale tradiciju i veru svoj ih otaca – veru pravoslavnu. Nad njima je izvršen genocid, koji, prema međunarodnom pravu, nikada ne zastareva. Pri tom ne treba zaboraviti da se NDH samozvano proglašavala „bedemom hrišćanstva“ i da je Alojzija Stepinca pripremao papa Pije XII za istočnog katoličkog papu, koji bi pravoslavne na ovom tlu istrebio ili pokrstio u katolike. I danas neki krugovi u Katoličkoj crkvi teže da proglase Stepinca za sveca, a ustaška emigracija izjavljuje da će sarađivati i sa crnim đavolom kako bi ostvarila svoje ciljeve.
Ne dati obeležje i ne istaći glavni uzrok stradanja nevinih žrtava u Jadovnu, znači biti svesno ili nesvesno na strani ratnih zločinaca i omogućiti im na posredan način da ostvare svoje mračne ciljeve. Ne zaboravimo, njihov glavni cilj u vreme pre početka narodnooslobodilačke borbe bio je, i ostao – istrebiti pravoslavne svim sredstvima.
Zbog toga rešenje ovog spomen-obeležja na Jadovnu današnji vernici treba da prime kao pravoslavni hram u kojem zrači Istina, a ateisti kao prostornu skulpturu u duhu i stilu tradicije. Prilikom odavanja pošte hram će, uz to, predstavljati nužan zaklon od oštre klime Velebita.
Ovo svetilište treba da bude malo, skromno, u duhu praštanja, ali ne i zaborava. Ono ne sme da bude pagansko-carski grandiozno, ne treba da bude napravljeno od skupih i luksuznih materijala, niti neuklopljeno u prirodu, i, što je najvažnije, ne sme da bude neuklopljeno u tradiciju, koju su duboko u sebi nosile žrtve ne hoteći da se pounijate.
Tradicionalni arhitektonski oblik mora da bude stručno i naučno dokazan. Daljom razradom idejnog rešenja objekt će biti postavljen u neposrednoj blizini mesta stradanja, po mogućstvu na goloj živoj steni.
U idejnom rešenju usvojena je neimarska tradicija raške škole, koja je koren srpske kulture, kao i tradicija lokalne, iskonske arhitekture krša i, šire, arhitekture Podgorja (stručan naziv za srpsku arhitekturu na ovim prostorima).
Zbog toga spomen-kapela na Jadovnu treba da bude izgrađena od sakupljenih kamenova samaca, koje je već priroda obradila i koje je time postalo „mudro“, kako to vele Kinezi. Time se građevina uklapa ne samo u tle, nego i u geološku i ljudsku povest, jer je čovek u ovom kršu vekovima otimao svoj životni prostor slažući međe od sakupljenog kamena. Jedan takav „oteti“ svod trebalo bi da bude i ovaj zaklon složen od kamenja, koje je već ko zna koliko puta bilo složeno u građevinu.
Već duže vreme, mnogobrojne male, iskonske bogomolje, bunje i međe od Knina do Nina i od Istre do Bojane, sve se pomnije istražuju, da bi nam otkrile svoj večni i neprolazni smisao.
Nešto što ne sme da se zaboravi i što, prema međunarodnom zakonu, nikada ne zastareva, nije umesno obeležiti objektom izgrađenim ili izvajanim u nekom posebnom stilu, modi ili prema direktivi koje brzo prolaze i zastarevaju, ostavljajući za sobom samo spomen trena koji je pomeo vetar. Analize stručnjaka Mladena Pejakovića, koji je obradio crkvicu Sv. Križa u Ninu, dokazuju da ta mala nakrivljena građevina ima veću neimarsku vrednost nego svojevremeno uvezeni modni kič bečke secesije Ivana Meštrovića, koji je prolazni promašaj postkolonijalizma, kao što beše i strahovlada socrealizma. Pred vanvremenim sudom vrednosti isto bi se dogodilo i sa ovim spomen-objektom ako bi se izgradio u duhu postmodernizma, hiperrealizma i nove figuracije. Pored toga, svetilište Jadovno ne sme da bude umetnička galerija. Ono mora da posegne za najdubljim i najtrajnijim vrednostima, jer – što su koreni dublji, to je stablo zdravije i večnije.
Objekat će biti građen najvećim delom od materijala uzetim neposredno iz njegove okoline, te bi stoga trebalo da bude jeftinije nego skulptura izlivena od bronze ili isklesana u monolitnom kamenu. Ne treba nam još jedan spomenik na Lovćenu. Kamen mogu da sakupe i hodočasnici na licu mesta ili prosta, lokalna radna snaga, može se organizovati i dobrovoljni rad, uz prisustvo samo jednog majstora i autora arhitektonskog rešenja. Od savremenih izuma koristilo bi se samo kvalitetnije vezivo (cement sa dodatkom „hidrob“, „hidrobeta“ ili „hidrolita“), koje beton čini vodonepropustivim. Armatura će biti skrivena i obezbediće konstrukciju od potresa i smicanja. Drvena oplata je nepotrebna, skela minimalna. Fuge će biti izvedene u belom cementu. Svodovi će se zidati u siporeksu. Krovni pokrivač biće tradicionalne kamene ploče, koje je najbolje doneti sa nekog obrušnog zatrtog doma žrtava, što može da se učini i sa samim kamenom. Zidana u kamenu, ova građevina treba da bude hor nemih reči kamena – svedoka.
Prema neposrednom iskustvu autora (crkva 4/8 m u selu Moravska kod Šapca, leto 1985), ovaj objekt može da se podigne sa 35 radnika (računajući autora i organizatora), u toku tri nedelje, i da košta između 50 i 100 miliona starih dinara.
 
(Beograd, 30.5.’85.)
DR inž. arh. Predrag Ristić,
profesor Univerziteta, član ULUPUDa,
BEOGRAD, Senjačka 3
tel.: 011/651028

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *