NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
KOSOVSKA VELIKA NEDELJA
 
Nedavno, na Blagovesti ove godine, sveštenik i paroh kosovskog sela Petrovce (kod Gnjilana, na putu za Bujanovac) predao je Episkopu Raško-Prizrenskom ključeve od crkve koje mu je pre nekog vremena dao poslednji vernik toga sela pre no što se za ostalim Srbima odselio. Tako je ovo vekovno srpsko selo, u nizu mnogih drugih, na Kosovu i Metohiji, potpuno ostalo bez svojih žitelja i njegova crkva zatvorena.
I ovde, kao i mnogde drugde po kosovskom razboju, odjekuju velikonedeljne reči tužnog srpskog pesnika Milana Rakića (iz vremena pod drugim ali po nečemu sličnim okolnostima njegovog boravka na Kosovu):
 
„Sam u pustoj crkvi…
Hristos ruke širi.
Večno čekajući pastvu koje nema“.
 
(Napuštena crkva – iz Pećke okoline)
 
I za brojne druge crkve i crkvišta, manastire i manastirišta na Kosovu i Metohiji moglo bi se danas slično reći. U Raško-Prizrenskoj Eparhiji ukinute su prinudno, zbog iseljavanja, mnoge parohije, zatvoreni neki stari manastiri. Takav je i Markov manastir kod Prizrena, koji je samo u poslednjoj deceniji nekoliko puta napadan, skrnavljen, paljen i rušen, sve do nedavnog razbijanja u njemu i ploče na grobu velikog narodnog dobrotvora Sime Igumanova.
 
Ali, ne samo grob dobrotvora prizrenskog i beogradskog Sime Igumanova, nego i brojni drugi srpski pravoslavni sveti grobovi širom Kosova oskrnavljeni su, krstovi i spomenici na njima razbijeni i porušeni. (Da podsetimo samo na neka od tih nedavno skrnavljenih i rušenih srpskih grobova po selima i varošima Kosova: Pasjane i Donji Livoč kod Gnjilana, Kosurići kod Peći, Bresje kod Kosova Polja, Šipolje kod Mitrovice, Kosovska Kamenica, Štinga, Veliki Đurđevik, Prizren…)
Rušenje krstova i skrnavljenje grobova nije jedini način skrnavljenja svetinja srpskih na Kosovu. Ima ih i podlijih i gnusnijih: Ove godine, ovo Božića, pred prizrenskom Sabornom crkvom osvanula je pred vratima velika gomila ljudskog izmeta (očigledno posebno tu kantom izručenog, jer pojedinačno poganjenje iza leđa crkve traje već od turskog doba). Tom istom pogani nacrtani su onda i krstovi na ulaznim vratima ove crkve, svakako u znak dvostrukog skrnavljenja i dvostrukog vređanja onih čija je to crkva i čiji je to verski znak.
Očigledno da nekima smetaju srpske hrišćanske bogomolje na Kosovu, pa valjda ovim i sličnim aktima nagoveštavaju kakva će im biti sudbina kad jednoga dana ne bude bilo više Srba da ih pohađaju i čuvaju. A da takve namere na Kosovu postoje, svedoče, u nizu drugih, i reči pesme „U senci bogomolja“ (prevedene i na srpski), u kojoj ne tako nepoznat pesnik albanske narodnosti pokazuje da mu smetaju naše bogomolje: – „deo opanaka jučerašnje jave“, jer one kao „nekakvi istorijski prsti prete“ (Enver-Đerđeku, u časopisu „Mostovi“, Beograd 1975, sveska 24).
Zasmetala je nekima od njih i Pećka Patrijaršija, pa su već na početku svoga bezumlja, pre ravno dve godine, podmetnuli oganj pod njene temelje, tj. najpre pod manastirski konak sa živim srpskim dušama, jer na živoj crkvi počivaju i manastiri i crkve kao građevine. (Nedužni „dimnjak“, dugo okrivljavan umesto pravih krivaca, najzad je i sudski oslobođen krivice za požar). Zbog ovoga nas je tako i pogodila tužna vest o predaji ključeva crkve u selu Petrovce kod Gnjilana, od poslednjeg Srbina vernika iz te do juče žive crkve.
Istina, ako su Srbi vernici ove parohije napustili rodni kraj i krsni hram, u drugim, mada proređenim krajevima Kosova podignut je i poneki novi hram Hristu Raspetome i Vaskrslome. Ostali su još vernici drugih parohija, a ostao je i sveštenik parohije sela Petrovce, iako sa pustom i napuštenom zidanom crkvom, u kojoj raspeti Hristos širi Svoj e ruke… Ostao je ovaj sveštenik sa još mnogim drugim srpskim sveštenicima i monasima, od kojih, kao što je poznato, nijedan do sada nije napustio Kosovo. Ne zato što možda nije imao grubih ili rafinisanih pritisaka, već zato što je ostao veran službi Bogu i svome narodu i zato što veruje u bolju budućnost, jer veruje ne samo u Veliki Petak nego i u Uskrs, ne samo u grob i u pogrebenje, nego i u život večni.
Zbog ovog sveštenika, i zbog mnogih drugih kao on, a i zbog čitavog preostalog pravoslavnog življa na Kosovu, navešćemo ovde blagodarne reči poznatog Prizrenca i Kosovca Petra Kostića (jednog od poslednjih nepoturčenih i nepoislamljenih Srba iz prizrenske Gore):
„Naše pravoslavno srpsko sveštenstvo obojega reda, uopšte uzevši ni u najmučnijim danima našega naroda ne samo što se nije nikako od njega delilo, nego je i sve patnje i muke zajednički sa njim podnosilo. Otuda i podosta sveštenih lica, koja su i u najnovijoj istoriji našega naroda zauzela vrlo vidna mesta. Sveštenstvu obojega reda ima se u mnogome zahvaliti i što se održa u svojoj Srpskoj narodnosti i Pravoslavnoj veri ostatak našega naroda, koji se ne iseli u prekodunavske zemlje posle bekstva naših patrijaraha. Naročito njemu (tom sveštenstvu) ima biti zahvalan za svoje držanje Srpski živalj u centru naše patrijaršije: Dukađinu, Metohiji i Kosovu, gde sa planina siđe masa Arbanasa i zauze pitome i napuštene ravnice. Jer, šta bi bilo da se i sve sveštenstvo iselilo? I baš to sveštenstvo, koje nije htelo napustiti svoju pastvu i naše čuvene manastire: Dečane, Patrijaršiju Pećku i Gračanicu, pretrpelo je i sav izliv gnjeva od strane Turaka koji su ponovo zagospodarili tim krajevima, prognavši otuda austrijsku vojsku. Od tih zaostavših sveštenika, valjda je i potekla izreka, koja se i sada u sličnim slučajevima čuje: „Beganova majka nije plakala, no Stojanova“. Tome sveštenstvu i njihovim naslednicima ima se blagodariti i što su se održali imenovani manastiri, u kojima je naš preostavši živalj nalazio izvesne utehe u mučnim danima svoga života“. {Crkveni život pravoslavnih Srba u Prizrenu i njegovoj okolini u 19. veku).
Navedene reči Petra Kostića važe u punoj meri i danas, osobito za sveštenike pojedinih kosovskih parohija i za monaštvo pojedinih kosovskih manastira. Nećemo navoditi njihova imena, samo podsećamo na neka njihova nedavna stradanja, radi usrdnije molitve za njih u ove veliko-nedeljne, krsnova-skrsne dane. Od sveštenika u nevoljama koje trpe, prednjače oni koji su na Kosovu i rođeni i školovani, i ostali su kao pastiri među svojim narodom. A od Manastira prednjače po stradanju: Devič Svetog Joanikija i Sveta Trojica kod Prizrena, a svakako i Manastir Gorioč kod Istoka. (O užasima nedavnog nasilja i maltretiranja starice monahinje u Gorioču „Pravoslavlje“ je već pisalo u broju od 1. aprila ove godine, kao i o paljevini u manastiru Deviču, u broju od 1. decembra prošle godine). Žitelji ovih triju manastira, a to su uglavnom sestre monahinje, skoro su neprekidno izložene raznovrsnim pritiscima i zulumima, zbog kojih se preko njih širi i među ostali srpski živalj „klima nesigurnosti i besperspektivnosti“ (po rečima koje su se čule u Skupštini Jugoslavije septembra prošle godine, kada je javno rečeno da se na Kosovu zbiva „ne iseljavanje, nego proterivanje“ Srba i Crnogoraca). I pored izvesnog „poboljšanja opšte situacije“ na Kosovu, za ove naše manastire i ne samo za njih, kao da sve ostaje po starom. Njihova kosovska Velika Nedelja neprekidno traje. Nekada i one, monahinje tih manastira, kao slaba ljudska bića, podignu glas svog ljudskog razumljivog protesta, a ponekad, i to uglavnom češće od protesta, ponavljaju reči jedne stare Srpkinje iz Peći, koja je, na pitanje kako žive, odgovorila: „Gore visoko, dole tvrdo, pa ćutimo“.
Podsećajući u ove velikonedeljne dane, dane Velike Srede i Velikog Petka, na mukotrpnu sudbinu našeg pravoslavnog življa i njegovih svetinja na Kosovu, i moleći se Bogu za puteve razrešenja i razuma, ne možemo kao hrišćani da ne podsetimo i na pojedine svetlije događaje, koji prosvetljuju pritisnuto tamom Kosovo. To su, iako retki, ali ipak postojeći, slučajevi povratka pojedinih srpskih porodica na svoja ognjišta na Kosovo, kao i slučajevi komšijske i ljudske solidarnosti od strane suseda im i prijatelja Albanaca. Tu su i primeri iskrenog žaljenja postradalih ili oštećenih, kao i svesrdne pomoći i zauzimanja za njih od strane onih poštenih Albanaca. Tu su, najzad, i tragični primeri stradanja, pa i pogibije pojedinih milicionara albanske narodnosti, ubijenih od krvnika i zaverenika svoga roda, koji po Kosovu žare i pale i ubijaju na obe strane, jer im ljudski životi ne znače ništa. Primeri ljudskog požrtvovanja i dobre volje, primeri solidarnosti sa „prognanima pravde radi“, uvek su bili i biće zalog za prostore veće nade i radosti – nade da neće bezumlje i nasilje nadvladati čovečnost, niti isključivost i mržnja životnu mudrost i čovekoljublje.
Znamo da plime i oseke „reke iseljavanja koja traje decenijama“ i vekovima, nisu za Srbe na Kosovu prestale i smirile se. Pa ipak, nadamo se u snagu kosovske srpske, hrišćanske vere, vere koja spaja grob sa vaskrsenjem, i verujemo u krsnu i uskrsnu silu pravoslavnog srpskog Kosovskog zaveta. Onog veliko-nedeljnog i krsno-vaskrsnog zaveta koji je u našoj živoj prošlosti – a ko kaže da neće i u živoj sadašnjosti – sve svodio na kraju na izrazito srpski i hrišćanski stav: ako i sve drugo u ovom svetu gubimo – duše svoje gubiti nemojmo! Jer kakva je korist čoveku ili narodu ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi i izgubi je? Šta će dati ili šta će dobiti, u zamenu za izgubljenu dušu svoju?
 
(„Pravoslavlje“, br. 385, 1. V 1983).
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *