NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
AUTENTIČNA SVEDOČENJA OČEVIDACA

Iskazi preživelih svedoka ustaških zločina nad Srbima, davani u Komesarijatu za izbeglice
(izbor iz Arhiva SPC)
 
Iskaz: VELJUN I
Iskaz: VELJUN II
Iskaz: GLINA
Iskaz: GOSPIĆ:
Iskaz: OTOČAC:
Iskaz: KNIN:
Iskaz MOSTAR I:
Iskaz: MOSTAR II:
Iskaz: ROGATICA:
Iskaz: DOBOJ:
Iskaz: BIJELJINA:
Iskaz: BOSANSKI NOVI:
Iskaz: BOSANSKA KRUPA
DRUGA SVEDOČENJA UZ OVAJ ISKAZ: POSLE 40 GODINA
 


 
Iskaz: VELJUN I
 
ZATEZALO PETAR, zemljoradnik iz Perjasica, opštine iste, sreza Vojnić (Kordun), star 30 godina, izjavio je sledeće (16. maja 1942):
Na Svetog Đurđa prošle (1941) godine, tj. na 6. maja 1941, došle su naoružane ustaše u Veljun i Poloj i kupile Srbe pod izlikom da ih šalju na rad u Nemačku. Tada su pokupili u Veljunu, sreza Slunj: protu Dobrosavljević Branka, biv. narodnog poslanika, njegova sina, te još oko 500 Srba, njegovih parohijana, a iz Poloja, sreza Vojnić, pokupili su oko 80 Srba muškaraca, takođe pod izlikom da ih šalju na rad u Nemačku. Međutim, oni nisu odvedeni na rad u Nemačku, već su ubijeni. Kako se je nedavno saznalo, svi su po ustašama ubijeni u hrvatskom selu Blagaju, a njihovi leševi bačeni su u duboke jame, i to jedan deo u jame odmah kraj Hrvatskog Blagaja, a drugi deo odvežen je po noći i bačen u duboke jame u šumi zvanoj Kestenovac. Ova šuma nalazi se na putu između Veljuna i Krstinje.
Ovaj pokolj Srba iz Veljuna i Poloja organizovao je Šajfar Ivan, učitelj iz Veljuna, uz pomoć ustaša iz Slunja i Hrvatskog Blagaja. On je i posle toga pokolja zalazio sa ustašama u okolna srpska sela, gde je kupio Srbe, odvodio ih i ubijao. On je jednog dana prošle jeseni (1941) došao sa šest ustaša u srpsko selo Gornji Skrad, sreza Vojnić, da kupi, Srbe i odvodi ih na klanje. Tada su oko 50 Srba iz Gornjeg Skrada, naoružani sekirama i roguljama, opkolili učitelja Šajfera i njegove ustaše i navalili na njih. Dvojicu ustaša, koji su bili rodom iz Hrvatskog Blagaja, ubili su, a učitelja Šajfera i četiri ustaše uhvatili su žive. Šajfer je tada priznao ovim Srbima seljacima da prota Dobrosavljević Branko, iz Veljuna, njegov sin i ostali Srbi iz Veljuna i Poloja, koji su na Đurđev dan prošle godine po ustašama pokupljeni i odvedeni, – nisu odvedeni u Nemačku, već da su svi posle mučenja ubijeni i bačeni u duboke jame. Priznao je i to da je samo jedan deo ovih Srba posle mučenja bio ubijen, a drugi Srbi da su živi bačeni u duboke jame i to da su neki bačeni u jame kraj Hrvatskog Blagaja, a drugi su odvedeni po noći u šumu zvanu Kestenovac i tamo bačeni u provalije. Posle toga priznanja, Srbi seljaci iz Gornjeg Skrada ubili su učitelja Šajfera i njegova 4 ustaše. I ovi Šajferovi ustaše bili su iz Hrvatskog Blagaja.
Znam da su na Svetog Đurđa (1941 godine), odvedeni na napred opisani način i ubijeni iz Poloja: Ćika Mile, kovač; Nikšić Nikola, Nikšić Đurađ, Nikšić Rade, Perić Rade, Perić Đuro, Nikšić Dragić, Vukdragović Mile, Pavić Rade, Šarac Mihajlo, Lovrić Dušan, Lovrić Mile – svi zemljoradnici, te mnogi drugi čijih se imena više ne sećam. Znam da su svi iz Veljuna tada odvedeni i na isti način ubijeni: prota Dobrosavljević Branko i njegov sin, a imena drugih ne znam, ali znam da je tada iz Veljuna odvedeno i ubijeno oko 500 Srba… (Govori dalje o ubijanju Srba od novembra 1941. do maja 1942).
Prošle jeseni (1941) porušili su ustaše srpske pravoslavne crkve u Perjasici i Veljunu, a letos (1942) su porušili crkve u Poloju, Primišlju, Tržiću, Toboliću, Krnjaku, Vojniću i Krstinji. Istodobno sa crkvama porušeni su i parohijski stanovi. (…)
 
Iskaz: VELJUN II
 
VELIMIROVIĆ DRAGIĆ, zemljoradnik iz Lapovca, opštine Veljun, sreza Slunj, star 56 godina; POPOVIĆ MILOŠ, zemljoradnik iz Mračja, opštine Veljun, sreza Slunj, star 55 godina; KOMADINA NIKOLA, zemljoradnik iz Veljunske Gline, opštine Veljun, sreza Slunj, star 17 godina; GOJSOVIĆ MILE, zemljoradnik iz Veljuna, opštine iste, sreza Slunj, star 17 godina; TUMBAS NIKOLA, zemljoradnik iz Šljivaka, opštine Veljun, sreza Slunj, star 17 godina; CRNOKRAK RADE, zemljoradnik iz Veljunske Gline, opštine Veljun, sreza Slunj, star 17 godina; POPOVIĆ DRAGIĆ, zemljoradnik iz Mračja, opštine Veljun, sreza Slunj, star 16 godina; VUČKOVIĆ PAVLE, zemljoradnik iz Lapovca, opštine Veljun, sreza Slunj, star 17 godina; MIHAJLOVIĆ SVETOZAR, đak gimnazije iz Veljuna, star 17 godina, – svi su saglasno izjavili sledeće, 8. jula 1942:
U noći 5. na 6. maja 1941. godine ubijeni su članovi porodice Mrvunca Jose, mlinara iz Hrvatskog Blagaja. Ostala je živa jedna Josina kćer stara 10 godina. Mravunac Joso bio je Hrvat. Posle ubistva, ubice su opljačkali ovu porodicu i odneli oko 3.000 dinara. Navedeni Mravunac Joso živeo je kao Hrvat u vrlo dobrim odnosima sa Srbima, s kojima je uvek i glasovao na skupštinskim izborima. Zato su ga i Hrvati iz Hrvatskog Blagaja oduvek mrzili, pa je najverovatnije da su ga oni i ubili. Međutim, za ovo ubijstvo okrivljeni su od strane ustaša Srbi iz Veljunske opštine.
Sutradan, na Svetog Đorđa, tj. na 6. maja 1941.g. po naređenju ustaškog poverenika Šajsrara Ivana, učitelja iz Veljuna, žandarmi su uhapsili Dobrosavljević Branka, sveštenika u Veljunu; Manojlović Manu, trgovca i gostioničara u Veljunu; Dudukovića Todu, opštinskog načelnika u Veljunu; Vučkovića Ljubu, zemljoradnika iz Glinice; Stojića Milu, opštinskog stražara; Lovrića Lazu i njegova sina Milu, zemljoradnika iz Cvijanovića Brda. Isti dan posle podne uhapsili su:
Dobrosavljević Nebojšu, studenta prava, sina sveštenika Dobrosavljevića, te više drugih čijih se imena sada više ne sećamo. Taj dan su žandarmi otišli u Poloj, sreza Vojnić, i tamo pokupili oko 50 Srba i doterali ih u Veljun. Svi ovi Srbi bili su ispočetka zatvoreni u podrumu žandarmerijske kasarne, gde su ih ustaše iz Hrvatskog Blagaja tukli.
U noći od 6. na 7. maja 1941.g. došli su u Veljun ustaše iz Zagreba i Slunja, pa su sa domaćim ustašama iz Hrvatskog Blagaja nastavili sa hapšenjem Srba. Odmah su uhapsili: Martinović Jovana, učitelja iz Veljuna; Skorupana Dmitra, sveštenika iz Cvijanovića Brda; Vujičić Stojana, lugara iz Veljuna, i njegova sina Đuru, činovnika sreskog načelstva, i unuka Radu, te mnogo drugih Srba seljaka iz opštine Veljun. Ustaše su sa tavana sveštenika Skorupana skinuli suvo meso i metnuli u jednu vreću, te naredili svešteniku Skorupanu da tu vreću sa mesom na sebi nosi i da još peva crkvene pesme. Skorupan je meso u vreći nosio i pevao crkvene pesme. Ustaše i žandarmi pokupili su iz Veljunske opštine, te iz sela Poloj, ukupno 625 Srba, od kojih su njih 95, većinom staraca, pustili, a ostalih 530 odveli u Hrvatski Blagaj i tamo zatvorili u školu, gde su ih ustaše tukli i na posletku ubili. Kraj škole u Hrvatskom Blagaju u jednoj dolini iskopali su veliku jamu i u tu jamu sve Srbe pobacali, od kojih su mnogi još na pola bili živi. Po njima su posuli živo vapno (kreč) i onda nagrnuli zemlju. Posle toga su Hrvati iz Hrvatskog Blagaja ovu dolinu uzorali i po njoj posejali zob. Ubijeni su svi Srbi, koji su napred poimence pomenuti, te mnogi drugi.
Istodobno su ustaše pljačkali kuće ubijenih Srba, odnoseći novac, živežne namirnice, robu i sve što su god od vrednosti našli.
Posle toga Srbi nisu smeli posećivati vašare. Ako je koji Srbin otišao na vašar, taj se sa vašara nije vratio, jer su ga ustaše na vašaru uhvatili, opljačkali i zatim ubili. Tako je nekoliko dana pre Svetog Ilije otišao na vašar u Slunj, da kupi volove, Vučković Simo, zemljoradnik iz Crnog Vrela. Vučković je sa sobom poveo i svoju ženu Mariju. Kupio je volove za 7.000 dinara i pošao kući. Ustaše su mu oteli volove, njegovu ženu uputili kući bez volova, a njega su strpali u automobil, nekuda ga odveli i ubili.
Prošlog leta (1941), nekako u isto vreme otišao je u Slunj na vašar Lovrić Milutin, zemljoradnik iz Cvijanović Brda, sa svojom ženom. Lovrić je na vašar odagnao par volova i prodao ih za 10.000 dinara. Kada se je hteo sa ženom vratiti kući, uhvatili su ga u Slunju ustaše, oteli mu sav novac, njegovu ženu poslali kući, razume se bez novca, a njega strpali u automobil i sa više drugih Srba, koje su zajedno povezali, odvezli u pravcu Cetingrada. Kada su došli na „Žalčevu Kosu“ zaustavili su automobil i u jednoj dolini hteli sve Srbe ubiti. Tada je Lovrić Milutin nekako se odvezao i pobegao, a ostali su svi Srbi ubijeni u toj dolini. Ovaj Lovrić Milutin ostao je iza nas kod svoje kuće u Cvijanović Brdu.
Prošlog leta (1941) odvezli su se u Slunj na vašar braća Vujaklija Milić i Mile, zemljoradnici iz Bandina Sela. Njih su ustaše u Slunju uhvatili, oteli im kola i konje, a njih strpali u automobil, nekuda odveli i ubili.
Jedan dan posle Svetog Ilije, tj. na 3. avgusta 1941.g. došli su u Veljunsku opštinu naoružani ustaše iz Slunja, koji su uz pomoć domaćih ustaša iz Hrvatskog Blagaja kupili sve Srbe od reda i dovodili u Veljun.
Žene i decu zatvorili su u pravoslavnu crkvu i crkvenu portu, a muškarce u podrum žandarmerijske stanice. Sa ustašama iz Slunja došli su i mnogi mladići Hrvati, koji su sa sobom nosili sekire i batine. Ovi su mladići, idući sa naoružanim ustašama, tukli žene i decu. Isto veče ustaše su žene i decu pustili kući, i to po telefonskom naređenju, koje je došlo iz Slunja, a muškarce, njih oko 100, odveli su pravcem Slunja i usput ih pobili. Mesto gde su ih ubili nije poznato. Taj dan ustaše su bili iskopali jednu veliku jamu na polju Vujičić Miloša između Veljuna i Hrvatskog Blagaja. Uhvatili su prase navedenog Vujičić Miloša, zaklali ga i ispekli ga, te se častili, pijući rakiju koju su opljačkali od pojedinih Srba. Ovde su trebali pokopati žene i decu, koje su bili uhvatili, ali su na telefonski nalog iz Slunja morali ih pustiti.
Tada su po ustašama ubijeni: Mihajlović Vaso, opštinski beležnik iz Gline, koji je rodom iz Veljuna i nakon uspostave Nezavisne Države Hrvatske bio je živeo u Veljunu; Martinović iz Cvijanović Brda; Velimirović Vojo, opštinski stražar iz Veljuna; Gvozdić Rade, poštar iz Veljuna; Duduković Vojo, opštinski stražar iz Veljuna; Sikirica Mile, opštinski načelnik iz Veljuna, koji je postao opštinskim načelnikom nakon ubijstva Duduković Tode, te više drugih čijih se imena sada više ne sećamo. Ukupno je tada ubijeno oko 100 Srba iz opštine Veljun.
Istodobno su ustaše opljačkali domove ubijenih Srba i odneli sav novac, robu, živežne namirnice i sve što im se dopalo.
Kad su ustaše na 3. avgusta 1941. godine kupili Srbe u Veljunskoj opštini onda su u pojedinim srpskim kućama nasrtali na mlađe žene i devojke i silovali ih. Tako se na jednoj ženi iz Veljuna odredalo 15 ustaša. Ustaški poverenik za opštinu Veljunsku, navedeni učitelj Šajfar, iako je bio oženjen i imao dece, održavao je ljubavne odnose sa jednom učiteljicom Hrvaticom iz Cvijanovića Brda, kojoj je češće odlazio. Na 5. avgusta 1941.g. došao je u Cvijanovića Brda, gde su ga Srbi seljaci uhvatili i pitali ga za odvedene Srbe, tražeći od njega kao ustaškog poverenika, da odvedene Srbe povrati. Učitelj Šajfar je tada Srbima seljacima priznao da su svi odvedeni Srbi ubijeni. Opisao je kako su Srbi, koji su o Svetom Đurđu bili odvedeni u Hrvatski Blagaj, tamo mučeni i onda ubijeni i zakopani u jednoj dolini odmah kraj škole u Hrvatskom Blagaju. Po toj dolini su Hrvati iz Hrvatskog Blagaja posijali zob. Srbi iz Cvijanovića Brda radi ovih zločina ubili su ustašu i učitelja Šajfara.
Posle ovoga Srbi su u masama počeli bežati u šumu, jer su videli da im drugoga spasa nema.
U mesecu septembru 1941.g. došla je u Veljunsku opštinu hrvatska vojska. Hrvatski vojnici su zajedno sa žandarmima iz Veljuna uhapsili braću Popovića Milovana i Milu i sa sobom ih poveli. Kod sela Slivnjaka sukobili su se sa odbeglim Srbima i tu je poginulo nekoliko hrvatskih vojnika, a braća Popovići su oslobođeni. Sutradan su došli u Veljunsku opštinu ustaše iz Zagreba i Karlovca, te su spalili selo Slivnjak. U selu je bio ostao samo jedan starac, koji je bio bolestan i nije mogao bežati i njega su ustaše zaklali i u kući spalili. Svi ostali žitelji iz sela Slivnjaka pobegli su pred ustašama u šumu.
Posle toga bili su česti sukobi između odbeglih Srba i ustaša, koji su na srpska sela nasrtali. Ustaše je pomagala hrvatska vojska. Ustaše su tada sa hrvatskom vojskom spalili sela: Veljun, Točak, Zagorje, Lapovac, Grobnik, Ponorac i Srpski Blagaj. Koga su god u tim selima našli toga su ubili, ali je narod većinom za vremena izbegao u šumu i tako se spasao. Istodobno sa paležom navedenih srpskih sela, ustaše su i hrvatski vojnici sva ova sela potpuno opljačkali odnesavši sve životne namirnice, robu i sve ostalo što im se svidelo. Stoku su takođe odagnali… (Sledi dalje iskaz o sopstvenom hapšenju, logoru i spasavanju).
Prošlog leta (1941) propagirao se u našoj opštini prelaz na rimokatoličku veru, ali je prešao samo jedan Srbin i to Vujaklija Nikola, mesar iz Veljuna. Svi ostali Srbi ostali su u pravoslavnoj veri. Ovaj Vujaklija je posle od Srba ubijen, zato što je prešao na rimokatoličku veru.
U prošloj godini ustaše su opljačkali pravoslavne crkve u Veljunu i Cvijanovića Brdu, odnevši iz njih sve vrednije stvari. Posle toga su pravoslavnu crkvu u Veljunu porušili, dok je ona u Cvijanovića Brdu samo zatvorena.
Osobito su se istakli u progonu Srba i kao ustaše: Šajfar Ivan, ustaški poverenik za opštinu Veljun i učitelj u Veljunu; Marinac Dane, zemljoradnik iz Hrvatskog Blagaja i zamenik ustaškog poverenika. Ovaj Marinac je posle Šajfarove smrti postao ustaški poverenik, ali je i on posle poginuo; Grašić Mate; Čigrija Pero; Obranović Milić – svi zemljoradnici iz Hrvatskog Blagaja; zatim rimokatolički župnik iz Hrvatskog Blagaja, kojemu ime ne znamo (=Blaž Tomljenović A. j.), te rimokatolički župnik iz Slunja Nikšić (Ivan), koji je bio glavni potstrekač svih nedela i zločina slunjskih ustaša. Nadalje su se istakli: Kovačević Rudica, trgovac iz Slunja; Skukan Ivan, mlinar iz Rastoka kraj Slunja; Jelečanin Gerhard, trgovac iz Slunja; Štefanac Jure, obućar iz Slunja; tri brata Kovačevića, od kojih je jedan učitelj, drugi domobranski časnik, a treći bez zanimanja, te mnogo drugih Hrvata iz Slunja, kojima ne znamo imena. Istakao se je u progonu Srba i neki Javor, rodom iz Zagreba, koji je bio zaposlen na gradnji Koranske pruge. On je naročito mnogo pljačkao Srbe.
Drugo ništa nije nam poznato, a na iskazano i pročitano nam možemo se i zakleti.
 
[Uporedi sa ova dva prethodna iskaza: Dr Dušan Korać, Kordun i Banija u NOB… Zagreb, 19862, posebno dokumentaciju na str. 107-122, gde se navodi zapis saučesnika Ivana Nikšića, župnika u Slunju (Spomenica župe Slunj, str. 95-96): da je tada na području kotara Slunj ubijeno 3.000-4.000 Srba]. – A.J.
 
Iskaz: GLINA
 
RADOJČEVIĆ ZORKA, supruga Radojčević Živka, direktora Srpske štedionice u Glini, stara 55 godina; SUŽNJEVIĆ DANICA, supruga Sužnjević Đure, lekara iz Gline, stara 49 godina; BABIĆ KATICA, supruga Babić Aleksandra, trgovca iz Gline, stara 44 godine; RADOVANOVIĆ ANĐA, supruga Radovanović Petra, državnog nadlugara u penziji, iz Gline, stara 47 godina; EREMIĆ EVA, supruga nadlugara iz Gline – saglasno su sve izjavile sledeće, 27. februara 1942:
Oko polovine meseca aprila 1941. godine, dana se tačno ne sećamo, uhapsili su ustaše u Glini sledeće Srbe: Dr Gajić Milicu, lekarku; Štefančić Dragana, učitelja; Sužnjević Simu, nameštenika u bolnici; Šurbetu, mernika; Koraka Adama, zemljoradnika, te još neke druge Srbe iz Gline, čijih se imena sada više ne sećamo. Sve ove ustaše su odveli u Zagreb u policijski zatvor. Štefančić Dragan, koji je po narodnosti Hrvat, pušten je iz zatvora nakon tri meseca; dr Gajić Milica puštena je iz zatvora nakon 7 meseci, a za sudbinu ostalih se do danas ništa ne zna.
Na dan 28. aprila 1941.g. uhapsili su ustaše dr Sužnjevića Đuru, lekara; Rebraču Stanka, činovnika sreskog načelstva u penziji, i Živković Milana, kovača – svi iz Gline. Njih su ustaše odveli u Zagreb u policijski zatvor. Iz policijskog zatvora prevedeni su u logor u Koprivnicu, a iz Koprivnice dalje u logor u Gospić. Posle toga za njihovu sudbinu ne zna se ništa (=Jadovno – A. J).
Početkom meseca maja 1941.g. uhapsili su ustaše Resanović Adama, obućara iz Gline, i SlijepčevićStojana, zemljoradnika iz Majskih Poljana. Njih su ustaše zatvorili u opštinski zatvor u Glini i tamo su ih, nakon mučenja, kroz nekoliko dana ubili. S njima je bio zatvoren i Bunčić iz Šušnjara. I njega su ustaše mučili i hteli ga ubiti, ali je ustaša Kreštalica rekao ostalim ustašama da je ministar pravde dr Puk kazao da ga ne smeju odmah ubiti, već da ga najpre moraju mučiti mesec dana. Međutim, ‘Bunčić je uspeo pobeći iz zatvora i sada se nalazi u Beogradu.
U noći od 8. do 9. maja 1941.g. provalili su ustaše u stan opštinskog beležnika iz Gline Ratković Rada, izveli Ratkovića iz stana napolje i tamo ga ubili. Pre-ko njegovog mrtvog tela preterali su ustaše valjak, kojim se valja put, tako da je njegov leš velikom mukom njegova žena iz blata izvukla.
U noći od 10. na 11. maja 1941.g. vršili su hapšenja domaće ustaše, uz pomoć ustaša koji su došli iz Zagreba. Tada su uhapšeni:
Babić Aleksandar, trgovac
Babić Branko, student prava
Radovanović Petar, državni nadlugar u penziji
Radovanović Jovan, učenik poljoprivr. škole
Radojčević Živko, direktor srpske štedionice
Jeremić Đuro, penzioner Okružnog ureda za osiguranje radnika
Sužnjević Nebojša, student medicine
Sužnjević Ratko
Badrić Jovo, srpski školski nadzornik u penziji
Davidović Svetozar, bivši predsednik opštine
dr Branković Stevan, javni beležnik
Haler Stojan, gruntovničar
Vujičić Stojadin, sudski pisar
Pjevac Ilija, zemljoradnik
Pjevac Đuro, svršeni bogoslov
Pjevac Dragan, zemljoradnik
Pjevac Petar, zemljoradnik
Pjevac Đuro, zemljoradnik
Krnjajić Stevan, zemljorad.
Krnjajić Miloš, zemljorad.
Bogunović Stanko, zemljorad.
Arbutina Đuro, zemljorad.
Arbutina Janko
Arbutina Đuro, zemljoradnik
Arbutina Mile, zemljoradnik
Kukuleča Nikola, zemljorad.
Kukuleča Petar, trgovac
Rebrača Mile, gostioničar
Bogunović Ilija, trgovac
Čavić Tanasije, željezničar u penziji
Čavić Slavko, zemljoradnik
Čavić Ranko, zemljoradnik
Metikoš Damjan, trgovac
Metikoš Božo, trgovac
Meancija Nikola, mesar
Meancija Božo, šumski inžinjer
Žutić Nikola, trgovac
Katić Jovo trgovac
Brkić Božo, gostioničar
Brković Nikola
Brković Milan, mesar
Sunajko Kosta, pekar
Sunajko Nikola, gostioničar
Jakšić Stanko, krojač
Džakula Miloš, trgovac
Džakula Pero, obućar
Arbutina Lazo, zemljoradnik
Stojić Janko, opštinski beležnik u penziji
Miletić Pero, financ u penziji
Gavrilović Đorđe, ravnatelj gimnazije u penziji
Tomić Dragomir, trgovac
Tomić Dušan, trgovac
Drekić Mile, zidarski pećar
Samardžija Miloš, kovač
Samardžija Milan, kapetan
Muždeka Stevo, gostioničar
Sarapa Lazo, radnik
Pejić Adam, trgovac drvom
Pokrajac Bogdan, trg.pomoćnik
Momić Mile
Spajić Mile, đak srednj.tehn. škole
Gavrilović Josip, trgovac
Dmitrović Đuro, posednik
Dmitrović Nikola, trgovac
Vujasinović Marko, trgovac
Vujasinović Mojsije, trgovac
Đukić Stanko, krojač
Baltić Petar, remenar
Šteković Pero, đak trg. akademije
Vujaklija Stojan, krojač
Ćeran Miladin, krojač
Gvojić Mile, trgovac
Mrkobrada Vojo, činovnik katastar. uprave
Brković Miloš, kovač
Brković Milan, mernik
Grbljanović Joco, pekar
Baltić Rodoljub, krojač pomoćnik
Vijuk Pavle, obućar
Vijuk Nikola, obućar
Bratić Jovo, škol. služitelj
Krivokuća Jovo, škol. služitelj
Uzelac Nikola (star.),gostioničar
Uzelac Nikola (mlađi), gostioničar
Medić Petar, trgovac i putnik
Gledić Sava, nadzornik puteva
Đaković Stanko, krojač
Vujaklija Pero, zemljoradnik
Gagić Nikola, zemljoradnik
Badrić Marko, stolar
Bajić Nikola, zemljoradnik
Vujaklija Dragan, pisar imovne opštine
Vujaklija Đuro, zemljoradnik
Milošević Janko, gostioničar
Oreščanin Stevo, trgovac
Opalić Marko, trgovac
Opalić Strahinja, đak trg.akademije
Stojanović Slavko, trgovac
Stojanović (Peleš) Petar,stud. prava
Vorkapić Stanko, pošt.činovnik u penziji
Milojević David, žandar u penziji
Mirković Jovo, sreski sudija
dr Gajić Ljubomir, lekar
Gajić Stevo, trgovac drvetom
Carević Nenad, đak gimnazije
Carević, finansijski preglednik
Opačić Bogdan, sveštenik
Carić Dmitar, posednik i njegov sin
Josip, trgovački pomoćnik
Knežević, obućar, i njegov sin
Branko, đak bogoslovije
Jovanović Nedeljko, đak bogoslovije
Jakšić Stanko, obućar
Grubić, žandar u penziji
Ćelap,posednik Kosanović, žand. narednik
Dukić Luka, stolar Dukić Stojan, berberin
Dražić Mihajlo, činovnik sreskog načelstva
Crevar Dragan, činovnik imovne opštine
Pulić Mile, kotlar
Nikolić Đorđe, sreski škol. nadzornik
Korać Đuro, želj. nameštenik
Dragojević Dušan, želj.nameštenik
Novaković Simo, želj.radnik
Ljubičić Đuro, obućar
Badrić Stevo, krojač
Marjanović Milan, krojač
Badrić Stevo, fotograf
Martinović Stevo Pinter i njegov sin
Egić Branko, oficir
Branković Stanko, bravar
Letić Ilija, pekar i njegova dva šegrta, ubijeni su istu noć odmah u kući, a sina Dušana ranili su i ranjenog odveli
dr Metikoš Milan, advokat
dr Guteša Veljko, lekar
Tomić Dragomir, bank.činovnik
Tomić Dušan, trgovac
Štula Đuro, knjižar
Štula Vaso, knjižar
Sužnjević Stevo, krojač
Mrkalj Stevo, učitelj u penziji
Macarac Miloš, učitelj u penziji i njegova dva sina:
Branko, stud. prava i Pero, činovnik suda
Popović, sudija kod sreskog suda
Blidović, sudija sreskog suda
Janković Đuro, bank. činovnik
i njegov sin Svetislav,
trg. putnik Sužnjević Ilija, poslastičar
i njegov sin Dušan, trgov. pomoćnik
Lacković Nikola, brijač
Breka Marko, brijač
Relić Pero, zemljoradnik
Meancija Jovo, mesar
Crevar Rade, državni nadlugar u penziji
Novaković Nikola, poštan.činovnik
Jajić Miloš, poštan.činovnik
Ćelap Pero, poštan. zvaničnik
Orlić Stevo, zemljoradnik
Ćorković Pera, trgovac
Šušnjar Stojan, gostioničar
Ševović Stevan,
Arbutina Nikola, gostion. zemljoradnik
 
Taj dan na sprovodu ubijenog opštinskog beležnika Ratkovića bili su i njegova dva sina, njegov brat i njegova dva sinovca iz Čemernice. Njih su ustaše istu noć sa ostalim Srbima iz Gline uhapsili i odveli. Imena dru-gih se sada više ne sećamo, ali znamo, da je tu noć odvede-no iz Gline ukupno 582 Srbina. Samo iz doma maloletni-ka odveli su ustaše te noći 80 mladića, zatim mnogo zanatlijskih naučenika, kojima ne znamo imena. Sve ove ustaše su zatvorili u zatvore sreskog suda u Glini, te u ostale sudske prostorije. Sledeću noć od 11. do 12. maja 1941.g. ustaše su sve ove zatvorene Srbe trpali u kamione i odvozili ih u nepoznatom pravcu. Posle toga o sudbini ovih Srba ne zna se više ništa.
Prigodom hapšenja Srba ustaše su obavili i premetačine u njihovim kućama, pa su tom prilikom i pljačkali njihove stvari. Tako su od Grebljanovića Joce, prigodom njegova hapšenja, odneli 30.000 dinara gotova novca i duvana za 2.500 dinara. Od Stojanovića Slavka, trgovca, odneli su jedno kuferče sa zlatom i briljantima u vrednosti za onda od 500.000 dinara; ovo je odneo Hanih Josip, učitelj muzike i ustaša u Glini. Od Pejić Stane odneo je ustaša Papa Slavko 4.000 dinara u srebru.
Pohapšene Srbe ustaše su u sudskom zatvoru zlostavljali pre nego su ih u nepoznatom pravcu otpremili.
Oko 15 dana posle ovoga ponovo su ustaše hapsile još preostale Srbe. Ovaj put hapsili su sa muškarcima i žene. Tada su uhapšeni:
Jović Nikola, opštinski beležnik u penziji;
Škarić Evica,
Škarić Miloša, kapetana u penziji;
Rebrača Seka, žena Rebrača Boška iz Majskih Poljana;
Samac Staka, žena Savina, iz Majskih Poljana;
Vorkapić Stanko, radnik, iz Gline, te više drugih, čijih se imena sada više ne sećamo. Sve ove ustaše su odmah odvozili u nepoznatom pravcu u kamionima i o njihovoj sudbini više se ništa ne zna.
Između 26. jula i 2. avgusta 1941. godine ustaše su u kamionima dovozili Srbe iz sela sreza Vrgin Most u Glinu. Dovozili su ih u Glinu tobož na pokrštavanje. Sve su ove (Srbe) ustaše zatvorili u srpsku pravoslavnu crkvu u Glini i tamo ih klali. Leševe zaklanih Srba izvlačili su iz crkve, tovarili na kamione i odvozili u nepoznatom pravcu. Koliko je Srba tada zaklano od ustaša u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Glini, mi ne znamo, ali se video krvavi trag koji je išao iz crkve na ulicu, a koji je nastao curenjem krvi iz leševa zaklanih Srba, kada su ove leševe ustaše izvlačili iz crkve i tovarili na kamione. I kamioni su bili krvavi od leševa. Trojica Srba bili su tada pobegli na crkveni toranj. Na tornju crkvenom bili su tri dana i tako su ožedneli da su pružali dlanove i hvatali kapljice kiše i lizali ih sa dlanova. Ovo su videle ustaše, koji su bili pred crkvom, i otvorili na njih iz pušaka vatru i ubili ih. Sva trojica su mrtva sa tornja pali na zemlju.
Ha 1,2. i 3. avgusta 1941. g. ustaše su hapsili u Glini žene i decu, jer ljudi više nije bilo. Uhapsili su oko 250 osoba. Među uhapšenima bili smo i mi, Radovanović Anđa, sa kćerima Martom i Katom, te Eremić Eva. Sve uhapšene žene i deca bili su zatvoreni u zatvore sreskog suda. Tada su u zatvor dolazile ustaše, a i neki drugi građani Hrvati i govorili da će biti puštene na slobodu one žene koje su podnele molbu za prelaz na rimokatoličku veru, a ostale da imaju ostati u zatvoru. Odmah su po tom pustili iz zatvora one koje su podnele molbu za prelaz na rimokatoličku veru, a ostale su zadržali u zatvoru. Međutim, i ove su nakon 2 dana puštene sa naređenjem da se u roku od 2 dana imaju izgubiti iz Gline.
Početkom meseca avgusta 1941.g. počeli su ustaše rušiti srpsku pravoslavnu crkvu u Glini. Rušenje crkve preuzeo je Fajerfeld Stjepan, mlinar i ustaša iz Jukinca kraj Gline. Šubarić Stjepan, limar iz Gline, prvi se popeo na crkveni toranj i srušio krst.
Ustaše koje su se istakli u pokolju i progonu Srba u Glini jesu:
Vidaković Nikola, stolar;
Papa Slavko, krojački pomoćnik;
Vidaković Stjepan, student šumarstva;
Vidaković Mate, stolar i opštinski načelnik;
Braća Kreštalice: Nikola, Paja i Stjepan;
Muretić Ivica, gostioničar;
Hanih Josip, učitelj muzike;
Mihaljević Stevo, opštinski stražar;
Butorac Francek, mesar;
Žinić Joso, mesar;
dr Devčić Juraj, advokat;
dr Vojvoda Katarina, lekar;
dr Jerec Mirko, advokat, a kasnije veliki župan;
Cvitovac Mihovil, sreski sudija, sada upravnik kaznenog zatvora u Lepoglavi;
Galinović Veljko, sreski sudija;
Imper Dragutin, kotarski predstojnik;
Klobučar Mirko, student;
Žinić Zvonko, student;
Prhlik Ivo, učitelj, sada u Petrinji;
Kalajcić Drago, poslastičar;
Misanac, trgovac likera;
Novak Božo, šofer;
Tiljak Mato, trgovac;
Mrgan Slavko, gostioničar;
Mrgan Pavao, trgovac;
Haupt, apotekar;
Tompić Gabrijela, apotekarica;
Medved Stevo, stolar;
Fabac, stolar svi iz Gline, te seljak iz sela Prekope, zvani „Čuklje“.
Mi smo ostavile Glinu i došle u Beograd još prošlog leta u julu i avgustu mesecu (1941), stalno živimo u Beogradu. Sve naše nepokretno imanje ostavile smo u Glini, a od pokretnog većina je takođe ostala u Glini.
Ja, Sužnjević Danica i Babić Katica, dobile smo propusnicu od hrvatskih vlasti tek onda kad smo potpisale izjavu da dragovoljno poklanjamo svu našu imovinu Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i da se više nikada nećemo povratiti na hrvatski teritori.
Više nemamo ništa iskazati, a na iskazano i pročitano nam možemo se i zakleti.
(Za ovaj iskaz uporediti i podatke iz: Saopćenje Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločinaca, cit. kod dr Dušan Korać, Kordun i Banija u NOB… Zagreb 1981, str. 109110. – Up. takođe: General Dušan Baić, Kotar Vrgin most u NOB, Beograd 1980, koji je sakupio 1022 imena zaklanih u Glinskoj crkvi na Sv. Iliju 1941. i to samo iz okolnih sela, bez Gline. Imena pobijenih između 12. i 13. maja 1941. on ne navodi.
Sadašnji Glinski paroh o. Miloš Đ. Mićić dostavio mi je „samo deo imena koja su za sada nama poznata, a to je spisak od 252 imena, od kojih su 115 iz Gline, 95 iz Čemernice, 18 iz Vatinić Kose, 14 iz Dobrine, 8 iz Balinca i još po nekoliko iz okolnih sela.) – A.J.
 
Iskaz: GOSPIĆ:
 
BASARIĆ JELENA, svršena učenica gimnazije iz Gospića, kći Basarić Dmitra, zemljoradnika, i Pere, rođ. Basarić, stara 19 godina, neudata, iskazala je sledeće (17. aprila 1942):
Na 10. aprila 1941.g. proglašena je Nezavisna Država Hrvatska, te isti dan uveče pojavili su se u Gospiću ustaški redovi, pod vodstvom Frković Jurice, trgovca iz Gospića. Sledećeg dana, tj. na 11. aprila 1941. g. započelo je hapšenje Srba u Gospiću. Tada su uhapšeni:
Dukić Nikola, trgovac;
Obradović Nikola, trgovac stokom;
Plećaš Božo, upravnik kaznione u penziji;
Plećaš Ilija, činovnik;
Stanić Bogdan, trgovac;
Plećaš Vaso, gostioničar;
Mihić, trgovac,
dr Bruhić Bogdan, advokat, te više drugih Srba, čijih imena se sada ne sećam. Svi ovi pohapšeni Srbi bili su zatvoreni u kaznionu i držani u zatvoru oko 15 dana, a zatim jedne noći na kamionima nekuda odvedeni i od tada se o njima više ništa ne zna [=Jadovno].
Ustaše su nastavili sa hapšenjem Srba iz Gospića i okolice. Jedna grupa ustaša hapsila je Srbe u Gospiću, a druge grupe išle su sa kamionima po okolnim srpskim selima i tamo hapsili i dopremali ih u Gospić. To je neprestano svaki dan činjeno. Uhapšeni su u to vreme:
Vojvodić Nikola, trgovac;
Pjevač Miloš, trgovac;
Obradović Stojan, uznički stražar;
Obradović Ilija, železničar;
Čokan Mileta, gostioničar;
Dimić Janko, železničar;
Plećaš Stevo, železničar;
Počuča Đuro, zemljoradnik;
Teslić Marija, domaćica – svi iz Gospića, te više drugih čijih se imena sada više ne sećam. Pohapšeni Srbi bili su neko vreme u zatvoru, a iz zatvora su po noći na kamionima nekuda odvedeni i o njihovoj se sudbini ništa nije saznalo. Koliko ih je u to vreme odvedeno nije mi poznato, ali znam da su odvedeni svi Srbi iz Gospića, jedino je ostao Ljiljak Milan, trgovac. Isto tako odvedeno je po ustašama mnogo Srba seljaka iz okolnih sela.
Jedne noći u mesecu julu 1941.g., pijančevali su ustaše čitavu noć u gostioni Plećaš Dragice. Pred zoru ustaše su onako ubili gostioničarku i posle toga je opljačkali. Njezina muža Vasu pre toga su još zatvorili, te nekuda odveli.
Na 1. avgusta 1941.g. priredili su ustaše opći pokolj Srba u selu Lipe kraj Gospića. Ustaše su u noći provaljivali u srpske kuće i od reda sve klali. Mali broj Srba iz ovoga sela mogao se je spasiti bekstvom.
Idućeg dana, tj. 2. avgusta 1941.g. nastavili su ustaše sa ubijanjem Srba u Gospiću. Tada su ubili Teslić Dmitra, učenika 7. razreda gimnazije, u njegovoj kući. Njegova oca su posle toga odveli u zatvor. Taj dan su čitave srpske porodice iz Gospića kupili i odvodili u logor u Ovčarsku stanicu kraj Gospića. Posle su sve ove porodice odvedene za otok Pag i o njima se više ništa ne zna. Tada su odvedene porodice: Dimić Janka železničara, Plećaš Steva železničara, zatim porodice Počuča, Novaković, Gledić i mnoge druge, čijih se imena ne sećam.
Videći da ćemo i mi poginuti, odlučili smo da pobegnemo u šumu, pa smo na 2. avgusta 1941.g. posle podne pobegli od kuće u Velebit, i to: moj otac Dmitar, majka Pera, sestra Sofija, brat Jovo, snaha Anica i njihova deca: Vlado star 9 godina, Branko 8 godina i Bogdan star 6 godina. U Velebitu smo našli mnogo Srba, koji su tamo pobegli pred ustašama.
Četvrtog dana pošto smo poboravili u šumi Velebitu, odlučio je moj otac da se iz šume vrati kući. Majka ga je od toga odvraćala, ali on je na svaki način hteo da otiđe kući. Govorio je majci da nije ništa kriv, pa da ga ustaše i hrvatske vlasti nemaju zašto ubiti. Ja sam odlučila da ne pustim oca samog, već da ga pratim, i krenuli smo nas dvoje na put iz Velebita za Gospić. Na putu nam se pridružila još Obradović Milica, stara 29 godina, iz Gospića. Iz šume iz Velebita pošli smo pred veče i išli smo po noći, da nas nitko od ustaša ne bi video. Kad smo stigli u brda u blizini sela Divoselo, a to je moglo biti oko 11 sati u noći, videli smo požare u okolnim srpskim selima: Kuluci, Ostrevici, Vrebcu i Barletima. Čuli smo i puškaranje. Ja sam tada molila oca da ne idemo dalje, već da se vratimo natrag u Velebit. Otac se nije dao odvratiti, već je nastavio put za Gospić, a nas dvije smo ostale u tim brdima do sutra ujutru, kad smo i mi nastavile put za Gospić. Oko 8 sati ujutro došle smo u Gospić i obadvije otišle mojoj kući, koja se nalazi u blizini željezničke stanice. Prozori od kuće bili su polupani. Nas dvije ušle smo u kuću kroz polupani prozor. Oca kod kuće nisam našla. Kuća je bila sasma opljačkana i sve stvari raznešene. Našle smo u smoćnici samo još nešto meda i to smo jele.
U kući nismo mogle ostati, jer nam život nije bio siguran, pretila nam je pogibelj da svaki čas budemo ubijene. U Velebit se više nismo mogle vratiti, jer se je na sve strane pucalo, pa smo odlučile da nekako dođemo u vezu sa talijanskom vojskom, pa da zamolimo talijanske vojnike da nas prebace u Italiju, jer su se tako već mnogi Srbi spasili. Izišle smo iz kuće i krijući se kroz žito u polju došle smo do železničke stanice, koja se nalazi kraj Gospića, i tamo smo našle dva talijanska vojnika, koji su se šetali. Mi smo ih zamolili da nas prime k sebi i nekako prebace u Italiju, odnosno u Dalmaciju, koja je po njima zaposednuta. Oni su nam odgovorili da su dan pre toga mnoge srpske porodice spasili i prebacili u Italiju, ali da smo mi već kasno došle. Međutim su nam ipak obećali da će pokušati da učine sve što mogu, da bi nas spasili. Jedan od ovih talijanskih vojnika govorio je francuski, a drugi je znao samo talijanski. Ja sam sa njima govorila nešto talijanski a nešto francuski. U razgovoru oni su nas žalili. 06radović Milica prema sporazumu otišla je do jednog talijanskog kamiona, koji je bio u blizini, sela na kamion i odvezla se. Trebala sam posle nje i ja da sednem u drugi kamion, ali baš u tom momentu naišao je na biciklu jedan ustaša, koji je mene proglasio uhapšenom i pozvao da idem s njim. Ja sam se opirala govoreći mu, da neka me rađe odmah ubije, nego da me vodi u zatvor. Ustaša je na to sa ramena skinuo pušku i hteo da me ubije, ali su to sprečili talijanski vojnici, koji su se u tom momentu nalazili u blizini nas. U to su naišla jedna ustaška kola i ustaša na biciklu primorao me je da sednem u ta kola. Kako se odmah nisam mogla popeti u kola, ustaša me je udario puškom po leđima.
Ustaša me je odveo pred velikog župana Frkovića Juricu i zapitao ga, da li da me dalje vodi u šumu Jasikovac, gde su Srbi po ustašama ubijani, ili u zatvor. Veliki župan mu je odgovorio da me vodi u zatvor i ja sam iz kancelarije velikog župana odvedena u zatvor u kaznionu. To je bilo na 5. avgusta 1941. godine.
Dva dana bila sam zatvorena u ćeliji. Treći dan bila sam premeštena u skupnu ćeliju, gde sam našla dve devojke Srpkinje iz Divosela kraj Gospića, a druge su bile iz Gospića. Iz ove ćelije pogledala sam jednog dana kroz prozor u dvorište, u kojem je bilo mnogo Srba, i među Srbima videla sam moga oca. On me je opazio i rukom mi pokazao da je gladan, ali mu ja nisam mogla ništa pomoći. Nekoliko dana posle toga videla sam kako su ustaše mojeg oca sa mnogo drugih Srba svezali žicom, a po tom spojenim lancem, i nekuda odveli. Tada sam poslednji put videla svoga oca. Svaki dan dva puta odvodili su ustaše povezane Srbe iz kaznione. Jednu su grupu odvodili pre podne, a drugu posle podne. Kuda su ih odvodili, ja ne znam. [=Jadovno].
U kaznioni u Gospiću ostali smo oko 15 dana i za to vreme morala sam nekoliko puta ribati hodnike i ćelije, u kojima su podovi (patosi) bili uprljani krvlju, a i zidovi tih ćelija bili su krvavi. Jednog dana pre podne gledala sam iz svoje ćelije kroz prozor u dvorište i tamo sam videla kako je jedan ustaša jednog Srbina, nakon kraćeg objašnjenja, iz vojničke puške ubio.
U kaznioni u Gospiću stražu su držali ustaše. Ja nisam poznavala nijednog ustašu, jer su bili iz okolnih sela kraj Gospića. Jedan ustaša zvao se je po imenu Milica. Bar su ga tako drugi zvali.
Oko 20. avgusta 1941.g. odpremljena sam sa jednim transportom, u kojem je bilo muških i ženskih, u Jastrebarsko… Nakon boravka oko 10 dana u Jastrebarskom, mi smo Srpkinje i Židovke bile odpremljene u logor Kruščica kraj Travnika…
(Dalje se u iskazu opisuje ovaj logor, pa premeštaj u logor u Loborgradu kraj Zlatara, u Zagorju, pa u logor u Gornjoj Reci kraj Novog Marofa)…
U Gospiću istakli su se kao ustaše u progonu Srba:
Frković Jurica, trgovac, sada veliki župan; Došen, gostioničar;
Sokolić Žarko, abiturijant;
Stilinović Stipe, abiturijant;
Devčić Mila, abiturijant;
Martinović Milan, abiturijant učiteljske škole;
Asić Ivan, učenik gimnazije;
Ugarković Juraj, student;
Adžija student; Jarić Zvonko, student – svi iz Gospića; zatim Pavelić Luka, seljak iz Smiljana. Bilo ih je još mnogo drugih iz okolnih sela, ali im ja imena ne znam.
Na 30. mart 1942.G. puštena sam iz logora u Gornjoj Reci i sa više drugih zatočenica dopraćena do Zemuna, a potom prevedena u Beograd, kako sam stigla na 31. marta 1942. godine.
Drugo ništa nemam iskazati, a na iskazano i pročitano mi mogu se zakleti.
Basarić Jelena, s. r.
 
Iskaz: OTOČAC:
 
GROZDANIĆ ANGELINA, supruga Grozdanić Stojana, kapetana I klase u penziji, iz Otočca (Lika), opštine i sreza istog, stara58. godina, majka jednog deteta, iskazala je sledeće (18. aprila 1942):
Ja sam sa svojim mužem živela u Otočcu od godine 1929. pa sve dok nisam otpremljena u logor.
Prvo hapšenje i odvođenje Srba iz Otočca i okolice izvršeno je po ustašama početkom meseca maja 1941. godine. Tada su uhapsili i u Otočac doveli više Srba seljaka iz sela Švice, Starog Sela i Poduma. Bili su zatvoreni u kasarni žandarm. stanice, gde su ih tukli, a zatim ubili i njihove leševe odvezli na polje zvano Runjavica, koje se nalazi na putu iz Otočca u Škare i tu zakopali. Tada su ustaše uhapsili i doveli u Otočac i jednog Srbina, trgovca iz Švice, kojemu je bilo ime Stevo, a prezimena mu se ne sjećam. Njih su ustaše u kasarni žandar. stanice strahovito mučili i na početku isjekli na komadiće i onako isječena njihova tjelesa su izložili u kasarni žand. stanice i pozvali svet da to gleda. Isečena tjelesa ovih Srba bila su izložena u kasarni žand. stanice 2 dana i svet je dolazio i to promatrao.
Koncem meseca maja 1941. g. uhapsili su ustaše Karleušu Vladu, trgovca iz Otočca. Njega su odveli najprije u Gospić, a iz Gospića u Zagreb, i tu mu se je izgubio svaki trag. Posle njegova odvođenja, ustaše su svu njegovu pokretnu i nepokretnu imovinu uzeli, a njegovu ženu sa dvoje djece poslali u Srbiju.
U mesecu junu 1941.g. uhapšeni su: Brakus Mićo, sreski školski nadzornik; Branković Pero, trgovac; Ružić Bude, bankovini činovnik; Žegarac Stevo, činovnik poreske uprave; Sekis penzioner; Vranješ Nikola i njegov brat trgovac; Marijan Milan, posednik; Popović Jovo, trgovac – svi iz Otočca, te još neki drugi čijih se imena ne sjećam. Istodobno su uhapšeni i mnogi Srbi seljaci iz okolnih sela, ali njihova imena ne znam. Svi su oni otpremljeni u Gospić, a iz Gospića u Velebit i o njihovoj se sudbini dalje ništa ne zna (=Jadovno).
Treće hapšenje Srba izvršeno je na 26. juna 1941.g. Tada smo uhapšeni moj muž i ja, zatim dr Ilić Staniša advokat, Barda gostioničar, te još nekoliko Srba iz Otočca i više Srba seljaka iz Švice. Ukupno bilo nas je tada uhapšenih 20 Srba, a među njima ja jedina žena. Isti dan povezali su ustaše uhapšene Srbe i sve nas zajedno strpali u jedan kamion i otpremili za Gospić u kaznionu, gde sam ja ostala oko tri nedelje.
Čim smo stigli u Gospić, muškarci su odmah uvršteni u transport i otpremljeni u Velebit (=Jadovno).Moj muž i dr Ilić Staniša bili su zajedno vezani za ruke u transportu za Velebit. Ja od tada ništa ne znam o svome mužu. Verujem da su svi oni ubijeni u Velebitu.
Iz kaznione u Gospić odlazili su svaki dan po dva transporta Srba za Velebit. Svaki transport imao je 200 do 400 Srba, koji su određeni za transport, bili su po ustašama svaki put prije toga postrojeni u dvorište, povezani žicom za ruke dva po dva, a zatim svi skupa sa jednim spojnim lancem, pa ako je taj lanac bio kratak, onda su na njega nastavili još žicu, i tako su odvođeni u Velebit. Videla sam jednog dana u transportu, koji je bio određen za Velebit, bivšeg komandanta mesta u Otočcu, pukovnika, ali kojemu ne znam ime, znam da je rodom iz Srbije, te Mitrovića kapetana i više drugih oficira. I oni su svi odvedeni u Velebit.
Koliko je Srba odvođeno u Velebit, toliko ih je novih pristizalo u kaznionu sa novim transportom, koji su sa svih strana stizali. Srbi koji su dolazili u Gospić sa transportom bili su skoro svi pretučeni i krvavi. Bilo ih je skoro golih, sa iskidanim odelima, a seljaka samo u gaćama i košulji, onako kako su ih našli pa polju kod rada i pokupili.
Ustaše su u kaznioni u Gospiću Srbe tukli i ubijali. Slušala sam kako ih u ćelijama tuku i zlostavljaju, a oni od bolova jauču i stenju. Ćelije su bile skroz krvave od ljudske krvi, a krvavi su bili i hodnici, te stubišta (stepeništa). Ustaše su pojedine Srbe i ubijali. Ja sam lično gledala kako je na dvorištu jednoga dana ubijen jedan železničar, koji je transportom bio doputovao i hteo se napiti vode u česmi, a ustaša ga je dočekao na česmi i ubio. Vrlo često puta po noći na kolima vozili su iz kaznione leševe ubijenih.
Oko 20. avgusta 1941.g. otpremljena sam sa jednim transportom iz Gospića u Jastrebarsko… (Sledi kraći opis toga, kao i kod prethodnih)…
U Otočcu isticali su se kao ustaše u progonu Srba: Bogdanić Delko, bivši poručnik jugoslovenske vojske, sin Bogdanić Ilije; Žubrinić Drago, bivši student; dr Lokmer Krunoslav, advokat; Biondić Blaž, gostioničar, i njegov sin Pero; Banić Ante, brijač; Žubrinić Ilica, trgovac; Orešković Juro, trgovac; Farvalo Joso, pisar kod dr Lokmera. Kao ustaše bili su tada u Otočcu nastanjeni mnogi seljaci iz Pazarišta i Perušića, koji su sudelovali u progonu i ubijanju Srba, a ja njihova imena ne znam.
Drugo mi ništa nije poznato, a na iskazano i pročitano mi mogu se zakleti.
Grozdanić Angelina, s.r.
 
Iskaz: KNIN:
 
ZELEBABA DUŠAN, šofer-mehaničar iz Golubića, opštine i sreza Knin, star 28 godina, izjavio je 16. juna 1942.g. sledeće:
Za vreme (aprilskog) rata bio sam šofer u Jadranskoj autočeti u Kninu. Posle sloma Jugoslavije ostao sam i nadalje u Kninu i bio sam šofer dr Novaković Nike, ministra u penziji i ondašnjeg pretsednika opštine. Kninsku krajinu zaposjela je odmah talijanska vojska i tamo je vladao mir i red sve dok nisu došli ustaše.
Na 20. maja 1941.g. izvršeno je razgraničenje između Kraljevine Italije i ND Hrvatske. Posle toga pripao je Knin sa okolicom Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Na 21. maja 1941.g. preuzeli su civilnu vlast u Kninskoj krajini ustaše iz Knina. Na 28. maja 1941,g. došli su u Knin ustaše iz Zagreba i tada je tek nastao progon Srba. Odmah je nastalo pljačkanje srpskih dućana i privatnih kuća. Ustaše su oduzeli ključeve od srpskih trgovina, pa su posle provaljivali u te trgovine i pljačkali robu. Isto tako su oduzeli ključeve od pojedinih srpskih stanova, pa su provaljivali u te srpske stanovi i pljačkali ih. Srbi su odmah videli da im od ustaša preti velika opasnost, pa su mnogi odmah ostavili Knin i pobegli u Kistanje, koje je potpalo pod Italiju.
Na 5. juna 1941.g. proveli su ustaše prvo hapšenje i ubijanje Srba. Tada su pohapsili više uglednih Srba iz Knina i okolice. Pohapšene držali su nekoliko dana u zatvoru Sreskog suda u Kninu, gde su ih svakojako zlostavljali, a zatim su ih kamionima odvezli u Prominu, opštine Oklaj, sreza Knin, i tu su ih najprije ubili, a zatim bacili u jamu rudnika „Monte Promine“. Tada su uhapšeni i ubijeni:
Radić Stevo, gostioničar, i njegova braća Dušan i Ratko;
Vijedov Petar, gostioničar, i njegov brat Branko;
Vilčar Glišo, konjarski trgovac;
Medaković Mile, gostioničar;
Rastović Tode, trgovac;
Kukolj Nikola, mesar;
Jovičić Dušan, fotograf;
Martin Đuro, obućar;
Popović Mijo, sveštenik;
Branković Jovan, poštar – svi iz Knina, te više drugih, kojima se ne mogu setiti i imena. Zatim:
Kalat Simo, radnik iz Kninskog Polja;
Marić Dušan, radnik iz Golubića;
Kesić Tode, radnik iz Golubića, a Cerovac Luka trgovac iz Strmice.
Sa ovima su bili uhapšeni i odvedeni u „Monte Promino“:
Marić Ilija Markov, zemljoradnik iz Golubića;
Novaković Tode Đurin, željezničar, i još jedan Novaković Tode, zemljoradnik – oba iz Kninskog Polja.
Sve napred navedene Srbe ustaše su doveli do rudnika „Monte Promino“, povezali ih jednim velikim konopom i tako svezane postrojili oko rudarske jame a zatim su pucali u njih iz mitraljeza. Posle toga su ih sve pobacali u jamu. Navedena dvojica Novakovića, te Marić, nisu bili ubijeni, a niti ranjeni nekim slučajem, već su onako bačeni u jamu, pa su posle odlaska ustaša izašli iz jame, te još izvukli Cerovac Luku, trgovca, i Branković Jovu, poštara, koji su bili samo ranjeni. Cerovac i Branković kao ranjeni nisu mogli trčati, pa su ih uhvatili hrvatski seljaci iz Promine i ubili ih kamenjem blizu reke Krke. Ostala dvojica uspeli su prebaciti se preko reke Krke i pobeći u Kistanje. Navedena dvojica su i sada živi i nalaze se kod svojih kuća kao živi svedoci ustaških zverstava.
Posle toga, ustaše su nastavili sa ubijanjem Srba. Neke su ubijali kod kuće, a neke su dovodili u Knin u zatvor Sreskog suda, a odatle odvodili u kamionima u pravcu Gospića, i od tada se o njima ništa ne zna. Sigurno je da su i oni ubijeni.
U međuvremenu, od sredine meseca juna pa do 27. jula 1941.g. ubijeni su sledeći Srbi:
Petojević Vaso, trgovac iz Knina;
Momić Jovo,
Damjanović Petar,
Radinović Nikola,
Klinac Nikola,
Marić Todor – svi zemljoradnici iz Golubića, kao i više drugih, kojima ne znam imena. Iz sela Žadrovića, opštine Knin, ubili su ustaše jedne noći 27 ljudi iz plemena Bradaša. Isto tako ubijeni su mnogi Srbi iz mnogih drugih okolnih sela, ali ja ne mogu navesti imena njihova. Računa se da je do 27. jula 1941. godine po ustašama ubijeno u srezu kninskom 500 do 600 Srba… (Dalje sledi opis sopstvenog hapšenja od ustaša i bekstvo iz zatvora).
Osobito su se istakli u progonu Srba i kao ustaše:
Šimić Vjekoslav, fratar franjevac iz Kninskog Polja. On je bio stvarni vođa ustaša u Kninu. Sva ubistva Srba izvršavala su se po njegovom naređenju i prema njegovim uputstvima. On je, šta više, i sam lično svojom rukom ubijao Srbe. Odlazio je sa ustašama i u Bosansko Grahovo, Kijevo i Vrliku, odvodio Srbe iz tih mesta i ubijao ih. Ovaj fratar ustaša pobegao je pred četnicima prošle godine (1941) u Zagreb, gde se navodno i sada nalazi. Zatim su se istakli:
Arapović Frane, zemljoradnik iz Vrpolja i predsednik kninske opštine;
Šimić Pero, zemljoradnik iz Golubića;
Marić Špiro, trgovac iz Knina;
Slavić Kulić Drago iz Knina…
 
Iskaz MOSTAR I:
 
ŠKORO GOJKO, radnik iz sela Slipčići, opština Mostar, sreza Mostar, star 25 godina, sin Uroša i Mare rođene Puhalo, neoženjen, iskazan sa izbegličkom legitimacijom br. 11629 – iskazao je [avgusta 1942. godine]:
Selo Slipčići ima 15 srpskih kuća, a ostale su sve Hrvata, kojih ima oko 120 kuća. Isto tako opština Mostar Selo u velikoj većini je hrvatska a manjina srpska, najmanje Muslimana.
Pre Vidovdana (1941) na dandva, doveli su ustaše 1520 Srba iz sela Pjesaka i Obdine u hrvatsko selo Bunu, kraj Neretve, i tamo su ih na obali Neretve sve osim jednog ubili, a njihove leševe bacili u vodu. Jedino se je spasao Glavaš Rade, zemljoradnik iz Odbine, koji je u zadnji čas skočio u Neretvu i plivanjem se spasio. Ustaše su za njim pucali, ali kako se je tada bio već spustio mrak, to mu je uspelo pobeći.
U isto vreme ustaše su kupili i ubijali Srbe iz Mostara. Poznato mi je da su oni tada jedne noći digli iz kreveta dr Lukača, hirurga i upravnika banovinske bolnice u Mostaru, kojeg su još sa nekim Srbima iz Mostara odveli do obale reke Neretve, niže Mostara. Tu su najpre neke Srbe, koji su bili dovedeni sa dr Lukačem, žive noževima rezali i podrugljivo pitali dr Lukača da li je dobra operacija koju oni nad Srbima izvode. Zatim su ih ubili i bacili u Neretvu. Dr Lukač je u zadnji momenat skočio u Neretvu i preplivao na drugu stranu. Otišao je u srpsko selo Baćeviće i odatle poslao pismo svojoj ženi, u kome je javio sve šta mu se dogodilo. Pismo je bio odneo Sudar Nemanja, zemljoradnik iz navedenog sela. Supruga dr Lukača, kada je primila njegovo pismo, otišla je do talijanske vojske, a on se prebacio u Split, gde je on neko vreme živeo, a posle otišao u Švajcarsku, jer je otuda oženjen.
Poznato mi je da su ustaše u to vreme, među ostalim mostarskim Srbima, odveli i dva pravoslavna sveštenika, i to: Gvozdenovića i Šikandovića do Mostarskog Blata i tamo ih najpre užasno mučili, a zatim bacili u duboku jamu koja se u blizini Mostarskog Blata, nalazi.
Srbi u mome selu bili su mirni sve do uoči Vidovdana, tj. do 27. juna 1941. godine. Tada je otišao u Mostar domaći ustaša iz Slipčića, Blažević Lovro, zemljoradnik, i doveo tri ustaše rodom iz Brstanja. Te su ustaše zajedno sa Blaževićem zatvorili uoči Vidovdana sve nas odrasle Srbe iz Slipčića. Bilo nas je tada zatvoreno 22, a zatvorili su nas u kuću Srbina Janjića Vlade, željezničara. Hteli su nas istu noć ubiti u jamu zvanu „Golubniku“, koja se nalazi odmah blizu sela. Međutim za ovo je saznao moj stric Škoro Todor, koji je s nama bio zatvoren, pa je on potkupio ustašu Zupca iz Bretnja, koji je bio najstariji među ustašama, i tako nas spasio od smrti. Drugi dan posle Vidovdana pušteni smo kućama.
Posle toga mi smo se stalno krili pred ustašama i bežali od naših kuća.
U vremenu između Vidovdana i Sv. Ilije prošle godine (1941) odveden je sa ustašama sa posla iz željezničke stanice u Mostaru Janjić Spaso, želj. radnik iz Slipčića. Njega su ustaše otpremile u Gospić (Jadovno) i od tada se za njegovu sudbinu ništa ne zna. Sa Janjićem odvedeno je u Gospić više Srba želj. radnika iz Bačevića, Žitomislića i ostalih sela oko Mostara.
O Sv. Iliji prošle godine (1941) odvedena je, druga grupa Srba u Gospić. U ovoj grupi bili su:
Škoro Lazo, želj. radnik
Škoro Milan, koji je moj brat,
Škoro Marko, stolar
Škoro Simo, ložač na željeznicama;
Škoro Vlado, ložač na željeznicama – svi iz Slipčića. Zatim su odvedeni iz Baćevića: Golo Dušan, bravar na željeznici; Sudar Risto, bravar na željeznici; Savić Sveto, kočničar na željeznici, te više drugih čija imena ne znam. Za njihovu se sudbinu više ništa ne zna. Veruje se da su svi ubijeni.
Navedenog Škoro Sime sin Živko, student Visoko komercijalne škole, odveden je još oko Vidovdana prošle godine i zatvoren u Mostaru gde je bio zlostavljan, pa je od zlostavljanja u zatvoru i umro.
Posle svega ovoga Srbi su se preplašili i odlučili da beže od kuća i da se sakrivaju. U to vreme slučajno smo se sastali jednoga dana neki Srbi iz Baćevića sa Hrvatima iz susednog sela Jasenice i tom zgodom su ih Hrvati uveravali da ne trebaju nikuda bežati, jer im se neće ništa dogoditi zašto oni garantuju. Srbi su ovome poverovali i ostali kod svojih kuća verujući da im se neće ništa dogoditi. Istog dana uveče, posle opisanog razgovora, došli su ustaše iz sela Jasenice pod vođstvom Drmače Marka, zemljoradnika iz istoga sela, u selo Baćevići. Odmah su selo opkolili i uhvatili iz ovog sela 21 Srbina, koje su istu noć kamionom odveli do Mostarskog Blata i tamo ih bacili u jednu duboku jamu. Neke su tada iz sela Baćevića bacili u jamu: Sudar Luka, kočničar na željeznici, i njegov sin Ljubo; Škoro Dimitrije, zemljoradnik; Savić Šćepo, zemljoradnik; Sudar Vidoje, zemljoradnik, dok se imena drugih ne sećam. Golo Danilo, zemljoradnik iz Baćevića, znajući da će biti mučen i ubijen, nije hteo ići, pa su ga ustaše ubili na njegovom kućnom pragu, a njegov leš bacili u Neretvu.
O Sv. Iliji (1941) ubili su domaće ustaše u selu Vranjevići petoricu Srba, braće prezimenom Kraljevići. Ubili su ih u njihovim kućama.
U isto vreme došli su do zuba naoružani ustaše u čisto srpsko selo Prebilovci, blizu Čapljine, i tamo su pokupili sve od reda, koga god su našli u selu i to ljude, žene i decu koje su odveli u Čapljinu, gde su ih ukrcali u voz sa izjavom da ih sele u Srbiju. Oni su ih, međutim, odveli do sela Šurman i tu ih najvećim delom žive pobacali u jednu duboku jamu. Govori se da je u ovu jamu bačeno više od 500 Srba.
Masovna ubijanja Srba vršena su o Sv. Ilij i prošle godine (1941), kako sam to napred izložio. Posle toga ustaše su vršili samo pojedinačna ubijanja. Tako su ovog proljeća (1942) dočekali dvojicu Srba iz sela Odbine prezimenom Boškovići, koji su se iz mlina vraćali svojim kućama i ubili ih.
U selu Spličići napali su ovog proleća ustaše iz Prenja na kuće Puhala Riste i Anđelka i ubili Puhalo Ristu i njegovu ženu, te ženu Anđelkovu. Ostali su se ukućani razbežali. Ujedno su im kuće opljačkali i zapalili a stoku sa sobom odveli.
Prošle godine (1941) ustaše su, istodobno sa pokoljem Srba, vršili i pljačku njihove imovine. Naročito su pljačkali sve srpske trgovine u Mostaru.
Ustaše su osim toga vršili i silovali mlade žene i devojke. Tako su u pomenutom selu Prebilovci izvršili prije pokolja silovanje nad mnogim mladim ženama i devojkama, koje su nakon izvršenog silovanja pobacali u pomenutu jamu.
U selu Ortiješu zapalili su ustaše prošle godine (1941) o Vidovdanu sokolski dom.
Ustaše su prošle godine takođe potpuno opljačkali sve pravoslavne crkve. Svu crkvenu imovinu, a naročito novac, odneli su sa sobom i između sebe podelili.
Nagovarali su Srbe da bi trebali svi da pređu na rimokatoličku veru, ali Srbi to nisu hteli.
Osobito su se istakli u progonu Srba i kao ustaše: Blažević Drago, propali đak, koji je posle poginuo u borbi sa četnicima; Blažević Lovro, zemljoradnik; Margeta Mate, zemljoradnik, i Arapović Miko zemljoradnik – svi iz Slepčića; zatim: Drmač Marko, zemljoradnik iz Jasenice; Boban, ustaški satnik, rodom iz Mostara ili Jasenice, te mnogo drugih iz Mostara i okolnih sela, kojima ja ne znam imena.
Rimokatolički župnici iz okolnih sela Mostara govorili su pred narodom za vreme pokolja Srba: da sada nije grehota ubijati Srbe, jer je ratno stanje. Ovako su govorili rimokatolički župnici iz Dobroga sela i Tepčića, kao i iz drugih sela, ali ja njihova imena ne znam.
Ja sam napustio svoje rodno mesto 11 avgusta 1942.g. sa propusnicom izdatom od Kotarske oblasti u Mostaru. Propusnica je glasila do Rume, ali sam ja sa njom doputovao do Zemuna. Iz Zemuna sam prešao u Beograd 14. avgusta 1942. god. i to tako da sam se umešao među druge radnike, koji su radili na novom željezn. mostu, noseći zajedno sa njima materijal za most.
Drugo mi nije ništa poznato, a na iskazano i pročitano mi mogu se i zakleti.
 
Iskaz: MOSTAR II:
 
GOSPAVA SVORCAN, rođena Samarcić, 58 godina, iz Dobra kraj Stoca, udata za Spasoja, zemljoradnika, ima 4 dece, od kojih je troje ovde prisutno, i to: DANICA SVORGJDN, 21 godinu, pismena; LEPOSAVA SVORCAN, 17 godina, pismena; i LJUBICA SVORCAN, 15 godina; četvrto dete – sin Tomo, od 27 godina, po zanimanju bravar, odveden je (od ustaša) iz Gospića, zajedno sa ocem Spasojem, u nepoznatom pravcu (=Jadovno – A. J.). Radnica, nepismena.
GOSPAVA PEJOVIĆ, 45 godina, iz Fojnice, udata za Peru, ima 4 dece, koja su ovde sva prisutna: NADA (14 godina), VERA (10), DANICA (5) i BRANKA (2 i po). Domaćica, nepismena.
ILINKA BARZEGA, 42 godine, iz Čapljine, udata za Ristu kovača, ima dvoje dece ovde prisutne: JOVANKA (17) i ĐORĐE (15). Domaćica, pismena.
MILICA SAVIĆ, 29 godina, iz Nevesinja, udata za Boža radnika, ima dvoje dece ovde prisutne: LJUBO (9) i RAJKA (5). Radnica, nepismena.
TOMANA STAJIĆ, 48 godina, iz Nevesinja, udata za Janka radnika, ima dvoje dece ovde prisutne: DRAGICA (20) i VLADO (4). Radnica, nepismena.
LALIĆ MILA, 38 godina, iz Mostara, udata za Sima pisara, ima 3 dece ovde prisutne: ZAGORKA (12), DRAGO (8) i ANĐELKA (3). Sa njom je bilo i četvrto dete, kći od 2 godine, koja je umrla u logoru „Loborgrad“. Domaćica, nepismena.
BUHA NOVKA, 32 godine, iz Nevesinja, udata za Simu kafedžiju, ima 4 dece ovde prisutne: DANICA (9), MILORAD (6), OLGA (4) i RADO (2). Domaćica, nepismena.
GOVEDARICA DOKA, 35 godina, iz Nevesinja, neudata. Radnica, nepismena.
JOVANOVIĆ DANICA, 15 godina, iz Krasnog, ovde bez ikoga svoga. Učenica zanatske škole, pismena.
ŠAIN MILAN, 14 godina, iz Mostara, sin Riste i Jovanke rođ. Milić, koja je umrla u Logoru, bojaciski šegrt. Ovde bez roditelja, sa prisutnom sestrom MILANKOM (8 g.), učenicom osnovne škole.
ZELENOVIĆ SAVETA, 30 godina, iz Mostara, ima 1 vanbračno dete ovde prisutno: PREDRAG (8 g.). Radnica, pismena.
MESAROVIĆ ANIKA, 31 godinu, iz Mostara, udata za Milana činovnika, ima 3 dece ovde prisutne: LAZO (12), ĐORĐE (8) i SRBOLJUB (15 meseci). Domaćica, pismena.
IVKOVIĆ RADOJKA, 22 godine, iz Nevesinja, neudata. Domaćica, pismena.
Pozvane da iskažu sve što su doživele i čule od početka rata do danas, opomenute da iskažu samo čistu istinu, one su izjavile, 18. aprila 1942:
Sve do pred Vidovdan (1941) mi smo živele u Mostaru i vršile svoje redovne poslove. Do tada nas niko nije dirao, kao ni naše muškarce. No čule smo da ima hapšenja po gradu, pa smo živele stalno u strahu. Koliko mi znamo, na 1015 dana pred Vidovdan počela su prva hapšenja Srba. Ta hapšenja su sprovodil i ustaše, koj i su došli iz Zagreba. Pre njihova dolaska domaći Muslimani i katolici ponašali su se doduše surovo prema Srbima, ali nikoga nisu hapsili ni gonili. Jedino su srpske radnje pozatvarane. Među prvim poznatijim ljudima, koji su uhapšeni jedne noći, bio je i poznati mostarski lekarhirurg, dr Feodor Lukač, zatim Mile Blanić, posednik, Milan Vujadinović, gostioničar, i Luka Kulaš, poslužitelj u sudu. Prema pričanju naših roditelja i muževa, koji su se lično uverili o sudbini ove četvorice prvih uhapšenih mostaraca, oni su u automobilu odvedeni izvan grada prema selu Otijež. Pratilo ih je nekoliko ustaša. Uhapšeni Mile Blanić bio je čuven zbog svoje neobične snage. Usput je njemu uspelo da raskine lance, kojima su mu bile vezane ruke, i da navali na ustaše. Auto je stao i on se je sam goloruk dugo vremena hrvao sa ustašama. Tu gužvu je iskoristio dr Lukač, i pobegao u mrak, skočio nedaleko u reku Neretvu i, uprkos tome što su za njim pucali i ranili ga, preplivao je reku i nestao. Docnije je se javio živ i zdrav iz Splita. Svima nam je drago da se on spasao, jer je bio vanredno dobar čovek i omiljen u celom Mostaru. Mile Blanić i ostala dvojica uhapšenika tom su prilikom poginuli. Ustaše su ih mrtve bacili u Neretvu. Na mestu njegove pogibije bio je sutradan otac ovde prisutne Danice Jovanović, koji je video teške krvave tragove na mestu gde je izvršeno ovo prvo ubijstvo u Mostaru, za koje mi znamo.
Od toga dana zaredala su hapšenja i ubijstva viđenih Srba u celom gradu. Mnoge su Srbe ustaše ubijali na obali Neretve, te ih mrtve i ranjene, često vezane, da se ne bi mogli spasiti plivanjem, bacali u Neretvu. Uprkos tome, neki su uspeli da se spasu plivanjem preko reke. Nama je poznato da se tako spasio Dušan Aničić, gimnazijalac. Ustaše su i njega doveli na obalu reke sa jednom grupom Srba. Svi su bili vezani. Ustaše su počeli na to maljevima da ih biju u glavu, i kako su koga udarali onako je i padao u vodu i tonuo. Kad je došao red na Dušana Aničića, on se sam bacio u vodu pre nego ga je malj zahvatio svom snagom. Bio je samo malo ošamućen. Ipak i sa vezanim rukama, on je preplivao i umakao sigurnoj smrti.
Ja, Mesarović Anika, znam da je moj komšija, Musliman Esad Fejić, koga su ustaše takođe uhapsile, utekao iz kamiona. Bila je noć i on je uspeo da se reši veza na rukama. Šapnuo je i ostalim uhapšenicima da se i oni reše veza i da beže, jer ih sigurno vode na ubijanje. Drugi ga nisu poslušali, našto je on sam iskočio u noć iz jurećeg automobila i spasio se iako ranjen. Docnije se krio u okolini Mostara, gde su ga seljaci prihvatili i kad se oporavio, umakao je živ i zdrav u Sarajevo. Ne znam šta je sa njim bilo, ali znam da su svi oni, sa kojima je on bio uhapšen, poubijani negde u Širokom Brijegu, kraj Mostara, i bačenu u jamu.
Uopšte smo sve mi čule da mnoge Srbe tako ubijaju u okolini Širokog Brijega i bacaju u jame. Mnogi su se spasli sa ruba tih jama na različite načine, i oni su pričali o takvom užasnom ubijanju, koje su vršili ustaše. Svaka od nas seća se imena po nekog Srbina, koji je ubijen od strane ustaša u Mostaru.
Tako su poginuli, bilo bacanjem u Neretvu, bilo bacanjem u jamu (Široki Brijeg) ovi:
 
braća Dušan i Mitar Hamović, trgovci;
braća Cvetko i Ilija Toholj,
braća Brano i Mile Čereković, trgovci;
braća Đoko i Risto Čolović,
trgovci; Dušan Komad, trgovac;
Tošo Bunjić, trgovac;
Ljupko Krulj, trgovac vinom;
Gavro Palikuća i sin mu
Ljubo gostioničar;
Pero Vukičević, industrijalac odveden i izgubio mu se trag;
Ranko Semiz, činovnik fabrike duvana;
Trifko Trklja, činovnik fabrike duvana;
Vaso Ivelja, fabrički stražar;
Vlado Stajić, fabrički stražar;
Vlajko Samarcić, nadglednik u fabrici duvana;
Ljubo Kojo, pisar u fabrici duvana;
Ilija Šakota, radnik;
Đorđe Ajvaz i sin mu Božo;
Savo Lojcur, radnik;
Živko Ivelja, radnik;
Đoko Marić, radnik;
Branko Mitrinović,limarski zanatlija;
Đorđe Prorok, radnik; Manojlo Kuzman, radnik;
Aleksa Samardžić, glavar mostarskog predgrađa Bjelušine;
Đorđe Peško, trgovac;
Špiro Prodanović,radnik i kafaner;
Jefto Kovačević, rudarski radnik;
Novica Bratić, rudar;
Đoko Miljanović, rudar;
Vaso Komljenović, trgovac;
Dušan Supić, rudar;
Risto Radić, rudar;
Marko Prodanović, bogoslov;
Branko Kantar, poslovođa na želj. stanici;
Mile Kadijević, trgovac;
Draško Pavić, činovnik;
Dušan Aškrabić, sveštenik;
Ognjen Radić, sveštenik;
Vlado Grozdanović,sveštenik;
Pero Dejanović, sveštenik;
Mitar Petković, sveštenik.
 
Ubijeno je još mnogo drugih Srba, ali im imena ne znamo.
Od mostarskih ustaša i onih koji su njima pomagali, sećamo se ovih imena: fabrički radnici Ante Manić, Šćepan Zeljko, Mujo Uskoković, Omer Bošo, Ahmed Bickan. Ovi imenovani su pokupili Srbe radnike iz fabrike duvana i odveli ih kamionom zvanim „crna marica“. Osim njih sećamo se još ovih ustaša: Mirko Buhać, rudarski radnik; Bafo Ondelj, radnik na aerodromu i ustaški starešina; neki musliman Drnjević Adem, kelner, koji je za vreme Jugoslavije živeo u Beogradu, a koji se kao ustaša u Mostaru krvnički poneo prema Srbima. Jure Mikulić, bravar na željez. stanici; Salko Mirica, bivši policijski agent, koji je mnogo jada zadao; braća Frano i Ivica Prusina; Budak, policijski agent; musliman Taslica, kojem se imena ne sećamo; starac, travar, koji je vodio ustaše po našim stanovima i prikazivao im Srbe za hapšenje; Šimun Benić, policijski agent; Stanko Lodić, đak.
Bilo je još vrlo mnogo mostarskih ustaša Muslimana i katolika, koji su odvodili i ubijali i na sve druge načine mučili Srbe, ali ih ne možemo navesti po imenu. Sve ove, koje smo ovde naveli, znamo lično, a upamtili smo ih naročito zbog njihove surovosti i krvološtva. Osim Mostaraca, dolazili su u grad i mnogobrojni seljaci muslimani i Hrvati iz okolnih sela, naoružani puškama i noževima. Njih su mostarske ustaše organizovale u grupe i pomoću njih hapsili, odvodili i ubijali Srbe. Naročito su krvoločni bili ti seljaci. Bilo je nešto malo muslimana i katolika, kojih se mi po imenu ne sećamo, a koji su išli na ruku Srbima. I oni su bili uplašeni od ustaša. Od tih koji su stvarno pomogli Srbima, možemo navesti Blaška Otaškovića, gostioničara. On je spasio u svom stanu 15 Srba, i kad su ustaše za to doznale, bio je zatvoren. I posle zatvora on je pomagao Srbima gde je mogao. Pamtimo i ime g. dr Vjekoslava Slovinića, lekara u domu narodnog zdravlja, koji je takođe činio što je mogao, kao i familija trgovca Ilije Foića, i drugi kojima se sada ne možemo setiti imena. Svakako, bilo ih je vrlo malo.
Od muških članova familije nas ovde prisutnih, niko nije u Mostaru stradao, osim što su nekolicina bili hapšeni i puštani, sve do 8. avgusta prošle (1941) godine. Toga dana je većina naših muških članova familija bila internirana u osnovnoj školi „Kraljice Marije“. Kao i svakoga dana raniJe, mi smo im i toga dana donele ručak. Međutim, oni su nas obavestili da toga dana ne trebaju ručak i da im je rečeno da će te večeri u transportu biti prebačeni u Srbiju. Tada smo Š, mi otišle kod satnika, ustaškog komandanta, i on nam je rekao da je to istina što su nam naši rekli, a da se i mi spremimo sa decom i svima svojim ukućanima, jer da ćemo i mi u Srbiju. Rekao nam je da ponesemo za svakoga člana familije po 500 dinara i 50 kg robe po osobi. Zapretio nam je da ćemo svi biti postreljani, ako tako opremljeni ne budemo na večer u 11 sati na stanici. Mi smo zamolile satnika da pusti naše muževe kući, da nam se pomognu spakovati. On je to obećao, i zaista oko 5 sati posle podne oni su došli kućama. Spakovali smo se kako smo znali i mogli, oprostili se po poslednji put sa svojim domovima i krenuli na stanicu zajedno sa decom, starcima i nemoćnima, jer u kući niko nije smeo da ostane. Nije nam bilo dopušteno da bilo šta uklonimo iz kuće ili prodamo. Ključeve od kuća morale smo odneti na policiju i tamo predati. Na stanici su nas ukrcali u voz i odveli, namesto u Srbiju – u Gospić. Jedino smo od nas prisutnih, ja, Joka Govedarica, i ja, Danica Jovanović, odvedene najpre u Jablanicu, a ostale sa drugim transportom i nama odvedoše u Gospić, gde smo se sastale sa ostalim mostarkama, mostarcima i drugima iz Hercegovine. Mnoge su od nas ponele i važne i skupocene stvari, jer smo mislile da što više toga prenesemo u Srbiju. Ja, Ilinka Barzeta, ponela sam, napr., i šivaću mašinu. Međutim, ustaše su nam u Gospiću, Oštarijama, Jastrebarskom, Kruščici i uopšte putem, dok nismo stigle u Loborgrad, sve to pooduzimali, kao i novac, prstenje i sve što smo vrednoga kod sebe imali, tako da smo stigle u Beograd samo sa ovim što vidite na nama.
Posle tri dana putovanja, stigao je naš transport u Gospić, mislimo na 11. ili 12. avgusta (1941). U Gospiću, odnosno u Oštarijama, odvojeni su od nas svi naši odrasli muškarci, muževi, očevi i braća, odvedeni nekamo, i nikada ih više ne videsmo, niti smo što o njima čuli (=Jadovno – A. J.).
Tom prilikom su odvedeni:
Berzeta Risto, muž ovde prisutne Ilinke;
Pejović Pero, muž ovde prisutne Gospave;
Janko Stajić, muž ovde prisutne Tomane;
Božo Savić, muž ovde prisutne Milice;
Spasoje Svorcan, muž ovde prisutne Gospave i njihov sin Tomo;
Simo Buga, muž ovde prisutne Novke, i njezin brat Mirko Kovačević;
Milan Mesarović, muž ovde prisutne Anke;
Lalić Simo, muž ovde prisutne Mile;
Đorđe Jovanović, otac ovde prisutne Danice;
Risto Šani, otac ovde prisutne dece Milana i Milanke, te njegov brat Anđelko Šain;
Mirko Zelenović, brat ovde prisutne Savete.
 
Osim naših, sećamo se još i ovih Mostaraca, koji su tom prilikom odvedeni, pa i njima se izgubio trag:
 
Milan Milušić;
Veljko Soran i njegov sin Vasko;
Neđo i Jovo Spremo,
Dejan Golubović;
Strajko Serzić;
Žarko Marković;
Ljubo Radić;
Đoka Mićević;
Đoka Gutić;
Đorđe Samardžić;
Gojko Grčić;
Savo Samardžić;
Maksim Muratović;
Veljko Kovačević;
Petar Kovačević;
Risto Kovačević;
Tihomir Mitrašinović;
Marko Petković;
Uroš Čerklija;
Boro Čalija i još mnogo drugih, kojima se ne sećamo imena, a naročito željezničara.
 
Većina je od njih odvedena vezani u lancima. Sve što smo docnije preživele u Gospiću, na Oštarijama, u Jastrebarsakom, u Kruščici i Lobogradu, te na putovanjima do tih mesta, bilo je upravo onako kao su već iskazale u svojim zapisnicima naše supatnice iz Stoca, Ljubinja i Trebinja, sa kojima smo mi zajedno bile. Mi tome nemamo šta da dodamo ni da oduzmemo. Jedino imamo još da navedemo one naše supatnice iz Mostara, koje su u tom vremenu poumirale. To su:
Jelka Busaković, umrla od premrzlosti i ispaćenosti;
Jovanka Šain, umrla iz istog razloga;
Mara Kovačević, starica koja je umrla od posledica zlostavljanja ustaša u Kruščici;
Persa Zelenović;
Draginja Lalić, dvogodišnja ćerka ovde prisutne Mile Lalić;
Jovan Stajić, sin Tomane Stajić, mladić od 17 godina, koji je umro od teških posledica batina koje je u Kruščici dobio od ustaša.
Više nemamo šta da kažemo, nego da zahvalimo Srpskom narodu i Komesarijatu za izbeglice i svima onima koji su nam pomogli da se oslobodimo logora, te da se ovde oporavimo i snađemo slobodno, očekujući vesti o našim milim, sa kojima su nas ustaše rastavile.
Na kraju napominjemo da većina nas žena i dece iz Mostara nema nikoga svoga u Beogradu, ni u Srbiji. Stoga molimo Komesarijat za izbeglice da nam pomogne da smestimo sebe i decu bilo u Beogradu ili negde u unutrašnjosti, i da nam omogući toliku zaradu da preživimo do kraja rata.
(Slede potpisi, gde za nepismene potpisuje pismena Leposava Svorcan i zapisničar).
(Sa ovim iskazom uporediti: Hercegovina u NOB, april 1941 – juni 1942, naročito knj. 2 (Beograd 1986), str. 109-122, 409-439 itd.).
 
Iskaz: ROGATICA:
 
CEROVIĆ ANTONIJE, upravokancelarijski činovnik iz Rogatice (Bosna), sreza istog, star 43 g., sin pok. Vukašina i pok. Bosiljke, rođ. Škorović, oženjen, otac dvoje dece, sada u Beogradu, ul. Žorža Klemensoa br. 37, iskazan sa izbegličkom legitimacijom br. 599977 – iskazao je [maja 1942]:
Srez rogatički ima, prema poslednjem popisu, oko 44.000 stanovnika, od toga polovina su Srbi, a druga polovina muslimani; Hrvata ima vrlo malo, tek nekoliko stotina i to došljaka radnika i činovnika.
U Rogatici bila j e nemačka voj na uprava do polovine meseca juna 1941.g., i za to vreme bile su prilike u rogatičkom srezu uglavnom normalne. Niko nije napadao Srbe i oni su i dalje ostali u državnoj službi. U to vreme nije bilo u rogatičkom srezu ustaških organizacija, niti su tamo dolazili ustaše sa strane da uređuju. U to vreme došao je u rogatički srez samo 1 jedini ustaša, i to na prolazu. U Rogaticu je svratio u jednu kavanu i tamo izjavio, da se on čudi da u srezu rogatičkom do tada nije niko od Srba poginuo, pa da ih zato treba sve ubiti i da je on taj koji će ih sve ubiti. Srbi su za ovo čuli i ovoga ustašu prijavili nemačkoj vojnoj komandi i molili zaštitu. Komandant mesta naredio je, preko mesne policijske vlasti, da mu se ovaj ustaša privede. Tadašnji komandir policije, Karaković Ćamil, musliman, potražio je ovog ustašu, našao ga u kavani i hteo da ga privede komandantu mesta, ali se ovaj ustaša nije hteo pokoriti, već je izvadio revolver i ubio komandira policije, uz izjavu: „I ti si Srbin i štitiš Srbe i zato te treba ubiti!“ Ovaj ustaša otišao je posle toga u Sarajevo. Znam da je ime ovom ustaši Smajo, da je musliman, i da se bavio lakom atletikom, a prijavljen je u srezu rogatičkom.
Polovinom meseca juna 1941.g. nemačka vojna vlast napustila je Rogaticu i posle toga je organizovan u rogatici ustaški logor. Organizaciju je sproveo Jameković Mustafa, zemljoradnik iz Rogatice, koji je postao ujedno i ustaški logornik. Ustaše su bili mahom muslimani iz Rogatice i okoline i tek po koji rimokatolik.
Posle uspostave ustaške organizacije u Rogatici najavljen je progon Srba u rogatičkom kraju.
Odmah u početku naoružane ustaše presretali su na putevima, kao i u samoj varoši, Srbe i Srpkinje koji su donosili robu na prodaju i tu im robu otimali. Tako su otimali: sir, maslac, meso, jaja, živad, goriva drva i sve što bi im se dopalo.
Koncem meseca juna 1941.g. došao je u Rogaticu neki ustaški inspektor iz Sarajeva, koji je u pratnji mesnih ustaša naoružan išao po svim srpskim kućama i radnjama i od Srba silom oduzeo sav novac koji je kod njih našao. Znam, da su tada oduzeli od Toševića Miloša, zlatara iz Rogatice 12.000 dinara. Koliko je od drugih Srba oduzeto nije mi poznato, ali znam da je tada od Srba oduzeto vrlo mnogo novaca.
U noći od 11. i 12. jula 1941.g. ustaše su uhapsile sve srpske sveštenike i njihove porodice iz sreza rogatičkog i oterali ih u Rogaticu. Držali su ih 1 dan u Rogaticu, a zatim oterali u pravcu Sarajeva, navodno radi preselenja u Srbiju.
Par dana posle progona sveštenika, ustaše su uhapsili u Rogatici oko 30 uglednih građana Srba, te još oko 30 Srba seljaka iz okoline. Sve pohapšene Srbe su držali oko 10 dana u zatvoru, gde su ih strahovito tukli i zlostavljali, a zatim ih sproveli u pravcu Sarajeva. Posle je rodbina ovih Srba tragala za njima i 2 su pronađena u Gospiću, i to Budimir Jovo, penzioner i Spajić Milan, gostioničar. Za ostale nije se ništa moglo saznati. Međutim, dvojici u Gospiću, gore navedenim, zamro se trag.
Tada su posle zlostavljanja odvedeni Ostojić Đuro, žandarski kapetan u penziji; Obradović Simo, penzioner; Spajić Milan, gostioničar; Jovanović Miloš, stolar, i njegov brat Drago, crevar; Đokić Rade, mlinar, Đokić Lazar gostioničar, Planičić Marko gostioničar, Gluhović Đorđe, penzioner; Malović Uroš, kafedžija; Perangija Risto, kafedžija; Božić Milan, zemljoradnik; Marjanović Vaso, kafedžija, svi iz Rogatice. Imena drugih se ne sećam.
Posle toga ustaše su naoružani vojničkim oružjem zalazili u okolna srpska sela, gde su ubijali i pljačkali Srbe te ih zlostavljali. Obavljali su kod Srba pretrese i otimali im sav nađeni novac, kao i sve druge stvari koje su kod njih našli. Tada su i hapsili pojedinačno, a viđenije Srbe seljake dovodili u Rogaticu, gde su ih zadržali u zatvoru i zlostavljali.
Oko polovine meseca juna 1941.g., ustaše su ponovo odveli u pravcu Sarajeva jednu grupu Srba, njih oko 40, i to većinom seljake iz okoline Rogatice. U ovoj grupi odvedeni su: Đurđević Janko, kolar iz Rogatice; Tomić Simo, obućar, iz Kukavice kraj Rogatice; Limić Pero iz Prvojevića; Limić Dušan, financ iz Rogatice; Palavestra Spasoje, lugar iz Semeća; Vranić Svetozar, gostioničar iz Mesića. Imena drugih se ne sećam. Navedeni Tomić Simo je bio pušten kući iz Sarajeva, jer je bio bolestan, ali su ga usput ustaše ubili. O sudbini drugih odvedenih Srba ništa ne znam…
(Iskaz nastavlja opis daljih stradanja, ali i borbi Srba).
 
Iskaz: DOBOJ:
 
SVIJETLIČANIN DRAGO, brijač iz Doboja, opštine i sreza istog, star 30 godina, sin pok. Jove i pok. Desanke, rođ. Ocaković, neoženjen, sada nastanjen u Beogradu, ulica Gospodar Jovanova, broj 49/Š, iskazan sa izbegličkom legitimacijski broj 110249 – iskazao je (juna 1942):
Prvo hapšenje i odvođenje Srba iz Doboja provedeno je na 1. avgusta 1941. godine. Tada su ustaše zatvorili Srbe iz Doboja: Trifković Nenada, željezn. činovnika; Perendija Svetislava, želj. činovnika; Markovića, šefa katastarske uprave; Đokić Vasu, krojača; Filipović Milana, šofera; Bogdanović Voju, geometra, te više njih čijih se imena ne sećam sada više, ali znam pouzdano da je tada bilo zatvoreno 28 Srba iz Doboja. Svi su ovi Srbi isti dan jednim autobusom odvezeni na željezn. stanicu Rudanka, gde su strpani u voz i otpremljeni u GosGšć. 0 daljnjoj sudbini njihovoj više se ništa ne zna. Veruje se, da su iz Gospića odvedeni u Velebit (na Jadovno) i tamo ubijeni, kao i mnogi drugi Srbi.
Na 2. avgusta 1941. godine ustaše su na isti način uhapsili i otpremili sa željezn. stanice Doboj u Gospić oko 20 uglednih Srba seljaka iz sela Kožuha kraj Doboja. Među ovim odvedenim seljacima bio je Lukić Svetozar, ugledni seljak iz Kožuha, a imena drugih ne znam.
Na 3. avgusta 1941. godine ustaše su pokupili i otpremili u logor u Slavonsku Požegu 39 uglednih srpskih porodica iz Doboja. Ove su srpske porodice iz Slav. Požege otpremljene dalje u Srbiju. Imovinu ovih srpskih porodica ustaše su razdelili Hrvatima i muslimanima iz Doboja, koji su se također i u njihove stanove uselili.
Na 3. avgusta 1941. godine ja sam, sa propisnom nemačkom propusnicom, seo na voz u želj. stanicu Rudanika, sa namerom da otputujem u Beograd, jer sam video da mi u Doboju preti opasnost po život. Sa mnom je krenula na put moja snaha Svijetličić Zora sa dvoje dece. Na stanici Rudanika primetio me je ustaša Mujanović Hasan, inače bez zanimanja, iz Doboja, koji mi je pregledao propusnicu i kazao mi da je ispravna. Međutim, on je telefonirao žandar. stanici Ljupljanica, da me žandarmi skinu sa voza i dovedu u Doboj. Žandarmi su me skinuli sa voza na želj. stanici Kamen, a isti dan doveli me u Doboj i tamo predali kotarskoj oblasti. Kotarski pristav Emkić kaznio me je sa 5 dana zatvora, sa izjavom da je tako naredio kotarski pretstojnik.
Na 8. avgusta 1941. godine uveče jedan žandarm i jedan ustaša preuzeli su me iz zatvora kotarske oblasti, svezali ruke i zajedno sa Kneževićem Radovanom, trgovcem iz Rudanke, i Flajšer Jakicom, gostioničarem iz Doboja, sproveli su nas vozom u Gospić.
Na 9. avgusta 1941. godine oko 4 sata posle podne prispeli smo u Gospić i odmah smo odvedeni u kaznionu gospićku.
U kaznioni u Gospiću zatekao sam preko 1.600 Srba, koji su bili smešteni u kaznioničkim ćelijama i u dvorištu. Ja sam bio smešten najpre u jednoj ćeliji, a posle sam premešten u dvorište.
Ja sam ostao u kaznioni u Gospiću, do 25. avgusta 1941. godine. Za to vreme svaki dan u 11 i pol sati formiran je transport u kaznioničkom dvorištu, dva po dva, a zatim vezani žicom za ruke, a potom još svi skupa jednim dugačkim spojnim lancem. Tako svezane, pratili su nas ustaše u Velebit. Ustaše, koji su otpratili Srbe u Velebit, svako veče su se vraćali nazad u kaznionu i sa sobom donosili one spojene lance, koje su upotrebljavali sutradan za sledeće transporte.
Svaki dan su stizali novi transporti Srba u ovu kaznionu u Gospić iz svih krajeva Hrvatske države, tako da je kazniona bila uvek puna Srba, jer koliko ih je transportom odvođeno u Velebit, toliko ih je dovođeno u kaznionu. Kazniona u Gospiću bila je sabirna stanica za sve Srbe iz čitave države Hrvatske, koji su bili određeni za Velebit.
Za vreme mojega boravka u kaznioni u Gospiću, tj. od 9. do 25. avgusta 1941. godine, odvedeno je na ovaj način iz kaznione u Gospiću u Velebit oko 18.000 Srba.
Svi Srbi, koji su iz kaznione u Gospiću otpremljeni u Velebit ubijeni su udarcima tvrdim predmetima po glavi, a zatim pobacani u jednu duboku jamu. Ovo sam sve docnije saznao od samih ustaša. To mi je kazao ustaša Ivica, kojem ne znam prezimena, a koji nas je posle prtio iz Gospića u Jasenovac. On nam je u vozu iz Gospića za Jasenovac kazao: „Zahvalite Bogu što ste ostali živi, da niste otišli u onim lancima u Velebit, jer da ste tamo otišli, danas bi bili već na nebu“. Ovo sam također kasnije saznao od ustaša u kaznioni na Savskoj Cesti, o čemu ću naknadno dati svoju izjavu.
Srbi, koji su bili otpremljeni iz kaznione u Gospiću u Velebit, nisu mi poznati, jer su ih većinom odmah nakon dolaska u kaznionu otpremili dalje za Velebit.
Na 24. avgusta 1941. godine, bila je nedelja, bio je formiran transport Srba od 900 ljudi, koji je trebao taj dan krenuti iz kaznione u Velebit. U ovom transportu bio sam i ja. Svi smo bili povezani debelom žicom za ruke, dva po dva, a zatim svi skupa još sa spojnim lancem. Tako povezani čekali smo na odlazak u Velebit. Najednom je oko 11 sati došlo naređenje, da transport neće ići u Velebit, pa da se svi mi odvežemo i pustimo u dvorište. Ustaše su se radi ovoga naređenja ljutili, a ustaša imenom Ivica, psovao je mater onome koji je to naređenje izdao, govoreći: „Zar smo mi badava se mučili vezujući ih, a sada da ih odvezujemo. Neka ih odvezuje tko hoće“. Zatim je ljutito bacio klešta, sa kojima nam je žicu stezao oko ruku. Posle toga došao je drugi ustaša, koji nam je kazao da se sami odvežemo. Mi smo se sami odvezali.
Sutradan oko 4 sata ujutro svi smo bili probuđeni i kamionima otpremljeni na željezn. stanicu u Gospić i smešteni u zatvorene teretne vagone. U svakom vagonu bilo nas je oko 80, tako da smo jedan na drugom stajali. Vagoni su posle toga bili blombirani.
Nakon 36 sati vožnje prispeli smo na željezn. stanicu u Jastrebarsko, gde su nam prvi put otvorili vagone. Ustaša Ivica iz Gospića, koji nas je na putu pratio, došao je sa još jednim u civilnom odelu, iz Jastrebarskog, do našega vagona i saopštio nam, da tu možemo dobiti jesti, pa da zato između sebe pokupimo sav novac koji imamo i njemu predamo, a on će nam za taj novac kupiti i doneti hranu. U našem vagonu između sebe sakupili smo 8.500 dinara i predali ustaši Ivici. Taj dan, tj. na 26. avgusta 1941. godine oko 4 sata posle podne dobili smo svaki po jednu kašiku oko pola litre graha. Posle smo saznali da niti ovaj grah, nisu nam kupili ustaše, već da nam ga je dala italijanska vojska, koja se je tada nalazila u Jastrebarskom.
Na putu od Gospića do Jastrebarskog bila je u vagonu užasna vrućina i sparina od prenatrpanosti, a osim toga užasno smo patili od žeći, jer nigde nismo dobili vode, tako da je u svakom vagonu bilo mrtvih. U našem vagonu bila su mrtva dva seljaka, a u susednom vagonu bilo ih je dvanaest mrtvih. Mi smo od ustaša dobili naređenje da sve mrtve iznesemo iz vagona u jedna kola, koja su tamo stajala. Sa ovim kolima mrtvi su odvedeni u jedno polje kraj Jastrebarskog i tamo pokopani. Pokop su izvršili Srbi.
Nadan 27. avgusta 1941.g. ujutro prispeli smo na željezn. stanicu u Jasenovac. Taj dan je padala kiša. Na želj. stanici u Jasenovcu dočekalo nas je oko 30 ustaša sa noževima na puškama. Među ovim ustašama bio je veći broj muslimana sa fesovima na glavi. Ustaše su odmah otvorili naše vagone i po dvojica su ušli u svaki vagon i nemilosrdno nas udarali kundacima i posuđem koje smo imali kod sebe, psujući nam srpsku i četničku majku. Posle toga ustaše su nas izveli iz vagona i postrojili u povorku i tako vodili u logor Jasenovac II, koji se nalazi u polju kraj jedne šume, a udaljen je od željezn. stanice 45 km. Na čelu ove povorke vozio se u seljačkim kolima jedan ustaški poručnik… Usput smo morali ići trčećim korakom, a poslednji u povorci dobijali su batine. U logor Jasenovac II stigli smo oko 9 sati ujutro…
 
(Iskaz dalje opisuje muke u Jasenovcu, do juna 1942).
 
Iskaz: BIJELJINA:
 
ĆURPOVIĆ SIMO, star 36 godina, sin pok. Maksima i Save, rođene Marić, pravoslavne vere, rođen u Donjoj Trnavi, sreza Bjeljinskog, inženjer hemije u željezari u Zenici, gde je i uhapšen, dopraćen iz logora Jasenovac, te izjavi (maja 1942):
Slom Jugoslavije zatekao me je u Zenici, gde sam bio namešten kao činovnik željezare, i sve do 29. jula 1941. godine bio sam na miru, nesmetan u svome radu i ne nadajući se hapšenju obzirom na uveravanje i izjave merodavnih faktora u direkciji željezare u Sarajevu.
Nenadano 29. jula 1941. godine uhapšen sam na radu u kancelariji od žandarmerije i sproveden sreskom načelstvu u Zenici, gde sam nepreslušan ostao u zatvoru do sutradan, a tada sam policijski sproveden u Sarajevo i sproveden i predan sarajevskoj upravi policiji. Ovde sam ostao 3 dana i za to vreme nisam prizivan, i po tome upućen sam sa jednim transportom od 10 Srba i 4 Jevreja iz Sarajeva u Gospić u kaznionu. Sa mnom od Srba u ovom transportu bila su: braća Đorđe i Nikola Pikula, i to Nikola trgovac u Trnovi kod Sarajeva, i Đorđe, koji je bio kao dobrovoljac, po slomu Jugoslavije, izbegao sa svoje dobrovoljačke zemlju u Bačkoj u Sarajevo.
Transport kojim sam išao do Gospića sprovodila su dva redara gradske milicije, 2 žandarma i 2 policajca agenta. Putovali smo u klasi osobnog voza, u jednom vagonu specijalno rezervisanom za ovaj transport. U Gospić smo stigli rano ujutro 4. avgusta i odmah predani u kaznionu Okružnog suda. Tu smo stavljeni u dvorištu kaznione i sutradan ujutro izvršen je nad nama svima pretres, te su nam oduzete sve stvari osim novca. Naročito su pokupili i noževe, nalivpera i druge sitnice. Ovde smo zatekli jednu veću grupu Srba seljaka iz okoline Jajca, a isto tako i grupe Srba interniraca iz Bjeljine, Tuzle, Višegrada itd. Pojedinci iz ovih grupa dovedeni su iz logora u Koprivnici. Zatekao sam tu trgovca Nikifora Vasiljevića, braću Markoviće, dr Peru Todorovića lekara, svi iz Tuzle, iz Puračića, braću Jovu i Danila Blagojevića, Uroša Stankovića, Nedeljka Despotovića, i još nekoliko iz Puračića, a iz Bjeljine Ljubojevića Vaska, posednika, Bogdanovića Đoku, braću i rođaka Čolakovića, Bojanića Miloša, trgovca, Stankovića Emilijana, trgovca i sestrića mu Vasića Iliju iz Janjine, kao i još mnoge druge čijih se imena ne sećam. Iz Bjeljine bilo je tu oko 60 Bjeljinaca, te oko 400 do 500 seljaka iz bjeljinskog kraja.
Već prvoga dana kako sam došao u Gospićku kaznionu bio sam svedok ustaškog terora u ovom logoru. Ustaše su iz dvorišta kaznione, u kojem je bilo oko 800 ljudi, odvodili svakog časa pojedine zatočenike u zatvorske sobe i ćelije i tamo ih mučili i ubijali ih, ili kako reče jedan ustaša – „vežbali se u gađanju“. Jednoga od ovih odvedenih, kojega nisu ubili u zatvoru, vratili su natrag u dvorište, ali pred našim očima na izlazu u dvorište ubio ga je jednim metkom u potiljak glave iza leđa ustaša Mimica, kojemu ime ne znam. Odmah kod ulaza sa ulice u kaznioničko dvorište postavljen je bio jedan mitraljez, uperen prema sredini dvorišta, i ustaše su se stalno vrzmali oko toga mitraljeza preteći nam da će nas sve pobiti, ako se koji makne. Još prvoga dana po dolasku došao je do nas upravnik kaznione i saopštio nam da ćemo za 3 dana ići kućama.
Međutim, drugoga dana po dolasku u Gospić razmešteni smo iz dvorišta u zatvorske sobe. Odmah je nastala trgovina, jer su nam ustaše nudili na prodaju sve moguće životne namirnice, kao i duhan, znajući da imamo pri sebi dosta novca. Ova trgovina u stvari je bila pljačka, jer su ustaše najskuplje prodavali svaku stvar koju smo hteli kupiti. Tako je to potrajalo 15 dana, i mene sa mojom grupom nije niko zvao radi saslušanja, niti su nas kuda upućivali, što nas je sve čudilo, jer su svakoga dana dolazili transporti novih interniraca, a isto tako i transporti koji su docnije pristigli od transporta kojim sam ja došao bili su odmah upućivani u razne ličke logore, kao Jadovno, Oštarije itd., kao i na otok Pag, a to u stvari nisu bili logori, nego mesta određena za likvidiranje Srba.
Međutim, nakon 15 dana ipak su i moju grupu odredili za transport na Velebit. Skinuti smo u dvorište i već povezani bili 2 po 2 u lance, kada je odjednom došlo naređenje da se odustaje od daljega slanja transporta za Velebit i to usled dolaska Talijana u Liku. Odmah su nam skinuli lance s ruku, strpali u kamione i prebacili na željezn. stanicu u Gospić, gde su nas strpali u teretne vagone, i to u svaki vagon po 80 i više ljudi. Obrazovan je tako transport od oko 2.000 Srba, zgruvanih u 13 vagona, i sva kompozicija krenula je u Jastrebarsko. Put do Jastrebarskog bio je strašan, jer su vagoni bili pretrpani i u vagonima smo se formalno gušili od vrućine i smrada. Vode nismo smeli tražiti i dok smo stigli do Jastrebarskog umrlo je od žeđi 12 ljudi. Po dolasku u Jastrebarsko, ostavili su ove mrtvace u vagonima i tek kad smo sledećeg dana iz Jastrebarskog produžili istom kompozicijom teretnog voza za Jasenovac, izbacili su ovih 12 mrtvaca iz voza. Koji su ljudi bili među ovima mrtvim ljudima i odakle, ne znam, jer u vagonu u kojem sam se ja nalazio nije se desio ni jedan smrtni slučaj.
Iza nas u Gospiću u kaznioni ostalo je još oko 120 Srba i to većinom uglednijih Srba građana iz Sarajeva, Tuzle i Puračića, i njih su također iz Gospića uputili u Jastrebarsko, gde su ostali do 12 septembra i tada su upućeni u Jasenovac.
Transport kojim sam ja išao u Jasenovac 21. avgusta (1941), praćen je po ustašama. Tu smo predani ustaškoj upravi logora i bili smo prvi zatvorenici u Jasenovačkom logoru. Bilo nas je oko 900, sve samih Srba. U to vreme nalazile su se u logoru tri nove barake, u koje smo smešteni. No istoga dana došao je za nama iz Jastrebarskog i jedan transport Jevreja sa Slanog, koji su Jevreji došli kao već organizovani logor, pa su u Jasenovcu po naređenju ustaša preuzeli unutrašnju organizaciju logora na čelu sa svojim logornikom.
Po ulasku u logor izvršena je nad nama potpuna premetačina i oduzet nam sav novac i nakit, kao i prstenje itd., pretnjom da će svaki onaj biti streljan, ako se kod njega nađe novca ili ako bilo šta prikrije.
Prvih 45 dana proveli smo u barakama i za to vreme nismo uopšte dobivali hrane, tako da su ljudi od gladi padali u nesvest. Ustaški funkcioneri u logoru rekli su nam da hrana još nije stigla i da se čeka na neko odobrenje kredita za izdržavanje Jasenovačkog logora. Od Jevreja interniraca bili smo potpuno odeljeni.
Trećeg dana po dolasku u logor uspelo je četvorici Srba zatočenika da pobegnu iz logora i srećom to bekstvo nije izazvalo nikakve teže posledice za nas ostale, no ustaški „dužnosnici“ – rekli su nam da će u buduće streljati nas po 10, 20, pa i 100 ako se ponovi još slučaj koji bekstva.
Petoga dana pojavio se među nama prvi put Poglavnikov poverenik za sve logore u Hrvatskoj – zvanična titula – Luburić Vjekoslav, po rođenju Hercegovac, ranije činovnik Okružnog ureda u Mostaru, i održao nam je govor rekavši nam da ćemo kao internirci provesti u Jasenovcu na radovima na podizanju nasipa nekoliko nedelja, a posle toga da ćemo biti pušteni kućama. Posle toga je naredio da se odvoje seljaci na jednu stranu od građana, i otprilike dve trećine bili su seljaci, koji su se odvojili, njih oko 600. Odmah su ove ljude formirali u dve partije i odveli ih iz logora u nepoznatom pravcu, te za njih kasnije nismo mogli ništa saznati gde su i šta je sa njima. Ipak smo čuli sa raznih strana da su ovi ljudi odveženi u Slavonsku Požegu, i tamo svi ubijeni. Pošto je doista 26. avgusta 1941. godine u Slavonskoj Požegi izvršeno likvidiranje nekoliko stotina Srba interniraca seljaka, nije isključeno da su to bili oni naši drugovi internirci iz Jasenovačkog logora, jer se vremenski poklapa odlazak seljaka interniraca iz Jasenovačkog logora sa izvršenim ubijanjima u logoru u Slavonskoj Požegi.
Po odlasku ovih seljaka upućeni smo mi građani na rad na Lonjskom nasipu kraj Struga – rukavca Save. Počeli su nam tada davati nešto bolju hranu, a mi, nadajući se da ćemo prema obećanju povjerenika Luburića, biti po svršenom poslu pušteni svojim kućama, radili smo s voljom i zalaganjem. Za vreme ovih radova na Lonjskom nasipu posetio nas je jednoga dana i Eugen Kvaternik, šef ustaškog redarstva, sin vojskovođe Slavka Kvaternika, pa nam je i obećao da ćemo po svršenom radu na nasipu biti pušteni kućama.
Za vreme ovih radova bili smo i filmovani, i kako smo čuli, bioskopskoj publici saopšteno je preko platna da su to Srbi, koji su pobegli od četničko komunističkog nasilja, a kojima su hrvatske vlasti dale utočište i hleba te sada marljivo rade na obnovi Hrvatske.
U mesecu septembru (1941) izdvojili su nas zanatlije, koji smo raspoređeni na rad u Bačićevu ciglanu i lančaru, pilanu i ciglanu, i tu je zametak i osnov logoru Jasenovac III, u koji smo i mi kasnije smešteni, nakon likvidacije logora Jasenovac II.
(Iskaz se nastavlja opširnim opisivanjem Jasenovačkog pakla, do maja 1942).
 
Iskaz: BOSANSKI NOVI:
 
ČOVIĆ VLADIMIR, električar iz Dobrljina, opštine iste, sreza Bosanskog Novog, star 20 godina, sin pok. Ivana i Kate rođ. Čubaković, neoženjen, sada kao izbeglica nastanjen u Beogradu, iskazao je (februara 1942):
Dobrljin je skoro čista srpska opština. Muslimana u čitavoj okolini uopšte nema, od Hrvata ima 10 porodica.
Oko 20. aprila 1941.g. pojavili su se prvi ustaše u Dobrljinu. Tada je tamo došlo oko 30 naoružanih ustaša – muslimana iz Bosanske Kostajnice pod vodstvom Ferhatovića, bravara iz B. Kostajnice. Čim su tamo došli, odmah su stupila u vezu sa domaćim trgovcem Hrvatom i tadašnjim načelnikom dobrljinske opštine Šajerom. Ustaše su odmah išle od kuće do kuće, kupili odrasle muškarce, dovodili ih do kantine u mestu i tamo ih ubijali. Dovedeni Srbi morali su sami iskopati jame, u koje su njihovi leševi posle ubistva bili zakopani. Ustaše su dovodili na ubijanje Srbe u grupama po 10-12 njih. Čim bi koju grupu doveli, odmah su naredili dovedenim Srbima da najpre iskopaju jamu i onda su ih ubijali, ostavljajući dvojicu iz grupe na životu. Ova dvojica imali su za dužnost da ubijene svoje drugove zakopavaju. Kada su doveli novu grupu Srba, onda su ovoj grupi pridružili ovu dvojicu iz prve grupe preostalih Srba, i tako redom. Taj dan su ubili u Dobrljinu oko 200 Srba. Jedan manji deo Srba spasao je se bekstvom u šumu.
Kada su ustaše svršili sa pokoljem Srba u Dobrljinu, uputili su se isti ustaše isti dan u okolna sela, gde su odreda ubijali svakoga, koga su god našli u selu kod kuće. U selu Vodičevu, u podrumu Đurine Capje, zemljoradnika, ubili su taj dan oko 40 Srba i to muškaraca, žena i dece, koje su tamo doveli. Taj dan je i u selima opštine Dobrljinske ubijeno mnogo Srba.
Za vreme ovoga pokolja nalazio sam se sa mojim ocem kod kuće u Dobrljinu. Čim smo saznali za pokolj, čuli smo i jaukanje, te zapomaganje Srba, koji su po ustašama ubijeni, odlučili smo moj otac i ja da pobegnemo. Uputili smo se do reke Une u nameri da se prebacimo u selo Kozinanje, sreza Dvor na Uni.
Kada smo prešli preko Une zapazili su nas Hrvati iz susednog sela Kuljana i pucali na mojega oca, koga su uhvatili, izboli ga noževima, naposletku ubili ga i bacili u vodu. Ja sam se za to vreme bio sakrio pod obalu reke Une, pa me Hrvati iz Kuljana nisu pronašli. Stojeći skriven pod obalom reke, gledao sam kad su Hrvati ubijali moga oca i nakon toga njegov leš bacili u vodu.
Kada se spustila noć ja sam otišao u srpsko selo Kozinanje i tamo se sakrio oko 20 dana, a potom sam otišao u Dvor na Uni, i skrivao se kod Đurića, bivšeg želj. nameštenika, jer se nisam smeo vratiti u Dobrljin, pošto su ustaše tamo i dalje dolazili.
U ovom pokolju ubijeni su iz Dobrljina:
Komljenović, radnik;
Tešić, zemljoradnik;
Đurić Ilija, željezničar;
Galonja, činovnik Nabavljačke zadruge;
Đurić Stanko, radnik;
Tomašević, željezničar;
Zec, čuvar pilane;
Goronja, željezničar;
Zec Dušan, činovnik Nabavljačke zadruge;
Misirača Rade, električar;
Domuzin, radnik;
Kostić, čuvar pilane;
Nišević, radnik;
Bubalo Mirko, brijački pomoćnik;
Radulović Sveto, radnik;
Rakuša Slavko, bravar;
Šurlan Đuro, bravar;
braća Stanivuković
Ljuban i Pajo, te njihov otac Đuro;
Orlović Milan, radnik,
i njegov brat Božo, opštinski pisar
Đurić Mirko, berberin
i njegov brat Vlajko, predradnik,
Grbić, mesar;
Tadić Mladen, činovnik kod „Šipada“;
Zorić, služitelj;
te još mnogi drugi, čijih se imena ne sećam više.
Poznato mi je da su ubijeni još:
Kukavica Milan,
Đurić Dragan iz sela Vodičeva, opštine Dobrljinske
Đurić Mirko i
Zelić Rade, zemljoradnik.
 
Ostalih seljaka iz susednih sela, koji su tada po ustašama ubijeni, ne poznajem po imenu, ali znam vrlo dobro da ih je ubijeno vrlo mnogo.
Posle ovoga pokolja ostali su u selima dobrljinske opštine kod kuće samo žene i deca, jer su muškarci najvećim delom pobijeni, a manji deo spasao se bekstvom u šumu. Odbegli muškarci ostali su i nadalje u šumi, jer se nisu smeli povratiti svojim kućama.
Ustaše, i to većinom Muslimani iz Bosanskog Novog i Prijedora, i nadalje su dolazili u opštinu Dobrljin, gde su krstarili po srpskim selima, pljačkajući kuće, odgoneći sobom blago, otimajući novac i sve što im se svidelo. Obično su dolazili u sela pijani, te su već na ulazu u selo pucali iz pušaka, a prestravljene žene i deca tada su pred njima bežali od kuća. Ustaše su tada zalazili po pustim kućama koje su pljačkali i palili, te sa opljačkanim stvarima vraćali se u svoja sela.
Kad su ustaše slučajno u kojoj kući našli malodobnu devojku ili mladu ženu, njih su silovali. Ako se je koja pokušala opirati, onda su je ubijali.
Jednoga dana u mesecu septembru ili oktobru 1941.g. došlo je iznenada u opštinu dobrljinsku mnogo ustaša, koji su pokupili stotinu srpskih žena i dece i oterali ih u logor u Jasenovac. Posle se o ovim ženama i deci nije ništa saznalo, ali se općenito veruje da su svi ubijeni.
Sela opštine Dobrljinske ustaše su najvećim delom popalile. Mada u Dobrljinu nema nikoga, jer je potpuno spaljen, a u okolnim selima može se videti po koja žena, ili po koje dete, kako luta po zgarištima.
U ljeto 1941.g. još je funkcionisala opštinska uprava u Dobrljinu, pa je pozivala Srbe da odmah pređu na rimokatoličku veru, obećavajući im da ih posle toga neće niko više progoniti. Kako su tada kod kuće bile ostale samo žene i deca, jer su muškarci bili što ubijeni što se razbežali po šumama, to su žene iz straha pristale da pređu na rimokatoličku veru. Međutim, to im nije ništa koristilo, jer su kasnije sve oterane u logor u Jasenovac, gde su sigurno ubijene.
Srpska pravoslavna crkva u Dobrljinu je odmah po uspostavi NDH po ustašama opljačkana potpuno, a zatim spaljena. Sada se vide od crkve samo gole zidine.
Osobito su se istakli u progonu Srba i kao ustaše: Ferhatović, bravar iz Bos.Kostajnice; Kralj Viktor, krojač, za koga ne znam od kuda je, ali znam da se naročito isticao u progonu Srba; Šajers, trgovac i bivši opštinski načelnik u Dobrljinu; Augustinović, pilanski radnik iz Dobrljina; braća Obućina radnica, iz Dobrljina; Šehović iz Bosanskog Novog, te mnogi drugi iz Bos. Kostajnice, Bos.Novog, Prijedora i drugih hrvatskih i muslimanskih sela, čija imena ne znam.
Ja sam boravio u Dvoru na Uni posle svojeg bekstva iz Dobrljina. Stanovao sam kod Đurića, biv. službenika, koga su hrvatske vlasti kao Srbina otpustile iz službe. U Bosan. Novom bio sam sve do meseca novembra 1941.g. Jedan Hrvat nabavio mi je u B.Novom za platu propusnicu, sa kojom sam doputovao do Zemuna i zadržao se u selu Bežaniji kod braće Praštala, koji su rodom iz Dobrljina, a zaposleni su na Zemunskom aerodromu. Na 30. januara 1942.g. posle podne skočio sam u teretni voz i na brenzi se dovezao u Beograd.
Drugo ništa nije mi poznato, a na iskazano i pročitano mogu se i zakleti.
 
Iskaz: BOSANSKA KRUPA
 
BURSAĆ KRISTINA, primalja (babica), iz Otoka, opštine iste, sreza Bosanska Krupa, stara 55 godina, udovica, i DRAŽIĆ JANJA, domaćica, supruga trgovca iz Otoka, stara 40 godina, izjavile su saglasno sledeće, 11. oktobra 1941. godine:
Posle sloma Jugoslavije došla je u Bosansku Krupu i Otoku nemačka vojska, koja je tamo bila oko 3 tjedna, a posle ju je zamenila talijanska vojska, koja je napustila ovaj kraj polovicom jula ove (1941) godine. Dok je tamo bila nemačka i talijanska vojska bio je mir i red. Nemačka vojska je od svih bez razlike oduzela oružje i svakome je lična imovina i bezbednost bila osigurana.
Nakon odlaska talijanske vojske hrvatske vlasti su odmah naoružale sa vojničkim puškama sve muslimane sreza Bosanska Krupa. Ovi su se muslimani proglasili ustašama.
Odmah posle odlaska talijanske vojske ustaše su počeli kupiti sve uglednije Srbe iz Otoka i svih sela sreza Bosanska Krupa, i otpremati ih u Gospić, navodno na prisilan rad.
Tada su pokupljeni i otpremljeni u Gospić iz Otoka: Dražić Simo, trgovac, i Gajić Dušan, trgovac.
Iz sela Bušević: Škorić Mirko, trgovac; Karan Stevo, sudski glasnik; Tumić Nikola, težak, i Matijan Obrad, težak.
Iz sela Ljusina: Nikolić Mile, penzioner; Marjanović, sudski glasnik, i Ilić Pajo, penzioner.
Iz sela Glodina: Rašeta Rade, težak; Katić Vaso, trgovac, i Dakić Nikola, težak. Imena drugih se ne sećam. Tada je otpremljeno u Gospić iz Otoka i okolnih sela ukupno oko 150 uglednih Srba. O njihovoj sudbini niko ništa ne zna (=Jadovno – A. J.).
Na 26. jula ove (1941) godine počeli su ustaše kupiti Srbe iz okolnih sela, dovoditi ih u Otoku i tamo ih ubijati. Ovo su nastavili i sledećih dana. Skupine Srba dovodili su iz okolnih sela na most u Otoku, koji vodi preko reke Une, tamo su ih na mostu ubijali sekirom i njihove leševe bacali u vodu.
Ovaj pokolj u srezu Bosanska Krupa trajao je neprekidno od 26. jula 1941. do 4. avgusta 1941. godine.[1]
Na 27. jula ove godine, bio je ponedeljak, vašarski dan u Bosanskoj Krupi, ustaše su kupili sve Srbe koji su taj dan došli na vašar i odmah ih odvodili do Kraljeva doma u mestu, gde su već bile iskopane jame, tu su ih ubijali i njihove leševe u iskopane jame bacali. Ove jame morali su još pre iskopati na prisilnom radu đaci – Srbi.
Iz Otoka ubijeni taj dan u Bosanskoj Krupi su:
Škorić Aleksa, trgovac;
Nikolić Tešo,;
Nikolić Pavle, trgovac;
Zec Ilija, težak;
Pravuljac Nikola, te mnogi drugi čijih se imena sada više ne sećamo.
Znamo da je taj dan na vašaru u Bosanskoj Krupi po ustašama uhvaćeno i kod Kraljevskog doma ubijeno oko 1.000 Srba, koji su bili došli na vašar. Taj dan su još u tri kamiona Srbi odvedeni Crnom Jezeru i tamo ubijeni, a leševi njihovi bačeni u Jezero.
Za čitavo to vreme, tj. od 26. jula do 4. avgusta 1941. ustaše su krstarili po svim okolnim srpskim mestima i ubijali na licu mesta najpre ljude, a posle sve odreda koga su god našli, bez obzira na spol i starost. Po našoj oceni ubijeno je u srezu Bosanska Krupa više od polovice svih Srba.
U selu Otoku ubijeni su u to vreme sledeći:
Bursać Petar, gostioničar, muž preslušane Katerine;
Radošević Mićo, željeznički radnik;
Semzović Đorđe, težak;
Knežević Nikifor, trgovac;
Marmut Nikola, gostioničar;
Gajić Marko, trgovac;
Kantar Luka, penzioner;
Brojović Ljuban,
Ćulibrk Miladin, težak; Recija
Đukan, težak;
Santrač Luka, pekar, i njegova žena Spasa;
Mikić Staka, gostioničarka;
Stapar Marko, gostioničar, i njegova unuka Nada, stara 17 godina;
Ćulibrk Milan, težak;
Ćulibrk Mirko, težak;
Ćulibrk Dušan, težak, te mnogi drugi čijih se imena više ne možemo setiti.
 
Tih dana ubijeno je u samo mestu Otoku, prema spisku koji su vodile ustaše: oko 500 Srba, kako su to oni sami tvrdili i hvalili se, a mi mislimo da ih je ubijeno mnogo više, jer ustaše nisu sve ubijene unosili u spisak, a naročito ne one koje su ubijali u njihovim kućama. Srbi su u mestu Otoku potpuno istrebljeni. Za vreme opisanog pokolja nije se spasio niti jedan muškarac, već samo nekoliko žena i dece.
Istodobno sa pokoljem, ustaše su vršili po srpskim selima i silovanja malodobnih devojčica, koji su posle toga ubijali.
Nadalje su u to vreme ustaše vršili i pljačku imovine po srpskim selima sreza Bosanska Krupa. Odvezli su svu pokretnu imovinu, kao robu, žito, rakiju, suvo meso, kajmak, sir, i sve drugo što su našli po kućama, a stoku su iz srpskih sela odagnali u svoja sela. Posle izvršenog pokolja i pljačke palili su kuće, te rušili i palili crkve (pravoslavne). U Otoku su vršili ustaše pljačku na 31. jula ove (1941) godine. Mi smo gledali kako iz naših domova iznese životne namirnice, robu i sve drugo što su god našli.
Ustaše su porušili crkve u Bosanskoj Krupi, te selima: Ivanska, Banjani i Bušević, te uopšte po svim srpskim selima. U selu Buševiću su porušili sokolski dom.
Opisane pokolje i pljačke, silovanja i paleže vršili su ustaše Muslimani iz sela: Otoka, Jezerskog, Bužina, Bušević i Pištalina, sreza Bosanska Krupa. Predvodio ih je Omerčehajić Husnija, brico iz Otoka, i Bešić Ibrahim, pekar. Osobito su se isticali u pokolju i pljački ustaše: Ramić Đemo; Bratić Mustafa, težak;
Bešić Kasim, težak; Mujagić Kušim, težak; Bešić Ethem, težak; Bratić Muhamed, stolar; Suljić Husein, đak građanske škole; Komić Avdaga, mesar – svi iz Otoka.
Kerker Pero, bivši lugar, Srbin, odmah je se pridružio kao ustaša, prešao na rimokatoličku veru i metnuo fes na glavu. On je zajedno sa ustašama muslimanima ubijao Srbe. Sada se isti nalazi u Beogradu kao kočijaš.
U Otoku su Srbe zaštićivali Hrvati: Tajić Slavko i Stanko, gostioničari; Biršl Josip, nadzornik puteva; Lončarić Joško i mati mu Marija, posednici. Hrvati iz Otoka nisu uopšte sudelovali u pljački i pokolju Srba, već su to činili samo Muslimani.
Mi smo se spasile time što smo se sakrile za vreme pokolja u hrvatske kuće, i to ja, Bursać Kristina, bila sam sakrivena u kući Tajića Slavka i Stanka, a ja, Dražić Janja, bila sam sakrivena u kući Biršl Josipa i njegove punice Lončarić Marije.
Ja, Bursać Kristina, pošla sam iz Otoka za Beograd na 25. avgusta, kamo sam stigla 26. avgusta o. g., a ja, Dražić Janja, pošla sam iz Otoka 15. avgusta, kamo sam stigla 16. avgusta ove (1941) godine.
Prednji iskaz nam je pročitan i mi ga usvajamo kao naš i potpisujemo.
 
DRUGA SVEDOČENJA UZ OVAJ ISKAZ: POSLE 40 GODINA
 
Početkom leta ove 1987. godine, posle Službe Božije u jednom Manastiru u Banatu, ispričala je, pred oko 30 svedoka, jedna žena u crnini sledeću potresnu priču:
U selima oko Bosanske Krupe, i naročito iz sela Stapandže, odakle je moja majka, zatim sela Mrazovac i Dobro Selo, dana 21. avgusta 1941. godine, po ponoći, sakupljali su ustaše Muslimani sve Srbe, ustvari većinom žene i decu, jer su ljude već bili ranije pokupili i sproveli u Gospić, gde su ih na Jadovnu sve pobili.[2]
Tako je odveden i ubijen na Jadovnom i moj deda Rade Medić, majčin otac i njegov brat Stevan Medić. Ustaše koji su to činili bili su okolni muslimani, poznati našim porodicama, i naši su sa njima imali dotle dobre odnose. Mnogo su puta oni jeli hleba u našim kućama.
Ovi muslimani ustaše su rano ujutro, 22.avgusta (1941) došli našim kućama i kupili žene i decu, govoreći im da se ne plaše, da im neće ništa biti, nego da će ih povesti samo da pređu na rimokatoličku ili islamsku veru, jer pravoslavnih više ne može biti u novoj državi (ND Hrvatskoj). Biće samo pokršteni ili posunećeni pa će ih pustiti. Neke su se žene tada molile Bogu da im oprosti što će primiti rimokatoličku veru, rađe nego islam, samo da bi spasle svoju decu. Ali, ništa nije pomoglo, jer je to bila samo obmana.
Ove ustaše muslimani, naoružani sa malo oružja, a više sa vilama, kosama i koljem, sakupili su preko 200, skoro 300 Srba i Srpkinja iz našeg sela Stapandže, pa iz susednog Mrazovca i Dobrosela i Zborišta i Ravnice, većinom žene sa decom i nešto malo starijih ljudi i dece, muškaraca. Poveli su ih izvan naselja i onda ih u šumi Rastovači, između Stapandže i Mrazovca, opkolili i počeli klanje i ubijanje. Neki su muslimani silovali pojedine mlađe žene i devojke, i to skoro na oči svih, a onda su i njih zaklali. Pokolj je vršen noževima i kosama skinutim sa kosišta, pa obmotanim krpom onde gde se drži rukom. Poklali su skoro sve iz naše familije Medića, pa iz Dražića, Stojića i drugih. To su činili susedi Muslimani, koji su odjednom postali ustaše.
Među uhvaćenima bila je i moja majka Janja Medić i njena sestra Emilija Milija. Majka Janja, tada devojka, imala je 22 godine (rođena je 1919, a umrla je skoro, prošle godine, 5. septembra 1986., ovde u Vršcu). Tetka Milija je bila mlađa. One su jedva preživele to klanje, koje su muslimani tada nad Srbima vršili, i to tako brutalno da su klali malu decu još na rukama njihovih majki, da bi zatim zaklali i same majke. Spaslo se svega nekoliko klanih, svega oko pet-šest njih, od kojih su nekima već bili prevukli kosu preko grla i bacili ih onako poluzaklane na zemlju, pa su posle nekako preživeli.
Tako je preživela Ljuba Dražić, kojoj su bili kosom zasekli vrat, i još neke ženske. Mojoj majci Janji ustaša je bio stavio kosu ispod grla, a drugom ustaši je bilo palo u deo da zakolje maminu sestru Miliju. Ali je taj drugi musliman bio dobar čovek i odjednom je rekao da ne može da kolje Miliju, jer sam, veli, mnogo puta jeo leba u njihovoj kući. On je Miliju pustio, a onda je oteo kosu i drugom ustaši, koji je držao moju majku, i tako ih je obe oslobodio i rekao im: Ajte sa mnom. Taj musliman ih je poveo kod Use Begića, ustaškog komandira, a one su usput kukale i zapomagale. To je čuo ustaški narednik Luka Hrvat. Roditelji moje majke i tetke bili su poznati ljudi, pošteni trgovci u tom kraju, pa je Luka narednik uzeo obadve njih u žandarmerijsku kasarnu (videli smo kasnije fotografiju, te zgrade jer još postoji) i zaključao ih u jednu sobu na spratu, gde su provele 8 dana. Posle su tuda naišli domobrani i čuli za taj masakr Srpskog življa i to im se nije dopalo. Moja majka i tetka su iz te sobe, gde su bile zatvorene, čule ujutro kako muslimani ustaše tuda prolaze i pevaju, govoreći: Ko je juče više zaklao srpskih pasa, i ko ih danas više zakopa, dobiće više srpskih imanja i bolje kuće. A to su bile naše srpske kuće i imanja, koje su njima davali, a te kuće i imanja su i danas njihova. Kroz prozor iz te sobe majka i tetka su takođe videle idućih dana kako psi vuku ruke, i druge delove tela, od pobijenih Srba i Srpkinja u okolini.
Posle su domobrani oslobodili moju majku i tetku, i one su nekako dobile propusnicu do Zemuna, gde su bile smeštene u logor na Sajmištu. Tu su provele 7 meseci, pa su odatle premeštene u Srbiju, kao izbeglice, u selo Krepoljin, kod manastira Gornjaka. Posle 10 meseci odatle su prešle u selo Brežane kod Požarevca. Među izbeglicama u tim mestima u Srbiji našle su i druge zemljake, Srbe iz Bosne, pa se mama Janja tu udala za mog oca, iz familije Stojisavljevića iz sela Bražana (ili Bužina, nisam dobro čuo), takođe kod Bosanske Krupe. Porodica moga tate, Stojisavljevići, bili su takođe pobijeni koljem od ustašamuslimana u Dobroselu, između Bosanske Krupe i Kladuše. Iz te porodice su pola življa poklali, a pola pokupili i odveli. Sve su to radili okolni muslimani ustaše. Preživeo je moj deda, očev otac, i sa svojim sinom, kasnije mojim ocem, pobegao u šumu. Posle su i oni stigli kao izbeglice u Srbiju, u selo Brežane kod Požarevca, gde se i oženio mojom majkom. Otac je posle iz Brežana otišao u partizane, i poginuo je 6. januara 1945. godine na Gračanici kod Tuzle. Moj deda po majci sa mojom majkom i porodicom preselio se zatim u Vršac. U Vršcu, po oslobođenju, država je tražila da se Srbi kolonisti odreknu svojih imanja u Bosni u korist države, pa su deda i majka to dali državi, a država dala onim muslimanima, upravo onima koji su ih klali. Mnogi od tih koljača i danas su živi. Oni i njihove porodice i danas drže naše kuće i imanja. Kuću maminog oca dobio je baš jedan od muslimana ubica. Na dedinom imanju podignuta je džamija, a nema srpske crkve niti kuća. (Pokazala nam je kasnije i fotografije tog sela i camije, kao i veću fotografiju Rastovače, mesta gde su toliki Srbi poklani).
Majka i ja, a i tetka Milija, išle smo u rodni kraj tačno 40 godina posle strašne tragedije naših familija i naših sela. Zašto smo išle tamo, o tome je pisala „Ilustrovana politika“, početkom 1981, pa možete pročitati.
Kako nismo čitali ni imali taj list, zamolili smo da nam ukratko ispriča o čemu se radi, pa smo kratko čuli ono što smo naknadno i pročitali u „Ilustrovanoj politici“.
Ukratko, reč je o tome kako je jedan od tih ustaša koljača, Musliman Hašim Suljić, zvani Hašimica, rodom iz sela Mrazovca kod Bosanske Krupe, na privremenom radu u Nemačkoj doznao da može od Nemaca dobiti penziju ako donese potvrdu da je bio u nemačkoj vojsci, „u plavoj diviziji od 1943. do kraja rata“. Kad je došao po tu potvrdu, on bude u Bosanskoj Krupi zatvoren i kasnije suđen (marta i aprila 1981), a za svedoke njegovih i drugih mu saučesnika zločina pozvani su pojedini Srbi i Srpkinje iz pomenutih sela, koji su preživeli pokolj u strašnoj šumi Rastovači, a koji su sada kolonisti u Sremu i Banatu. Među ovima su bile i Janja Medić, udata Stojisavljević, i njena sestra Milija Medić, udata Tintor, kao i Ljuba Dražić, koja je, iako klana pod grlo, ipak preživela i još danas nosi ožiljak od ustaške kose Hašima Suljića i drugih muslimanskih ustaša, među kojima se spominje bar njih desetak imenom i prezimenom. Sve su to bili (neki su još živi) Muslimani iz okolnih krajiških sela, pripadnici ustaške milicije, koji su od 2. avgusta (videli smo, tačnije: od 26. jula) pa sve do 22. avgusta 1941. godine učestvovali u „čišćenju terena od nepoćudnih elemenata“, to jest: u hapšenju, brutalnom sprovođenju, sadističkom silovanju i genocidnom klanju nevinih žena i dece, Srba i Srpčića i Srpčadi iz krajiških sela: Zborišta, Stapance, Dobrosela, Ravnice i ostalih srpskih naselja između Bosanske Krupe, Otoke, Velike Kladuše i Dvora na Uni. (To je onaj deo Bosne koji preko Une zalazi u Baniju).
Pročitao sam posle pažljivo sva tri napisa u „Ilustrovanoj politici“ – Ratni zločini ne zastarevaju (dva napisa u brojevima 1164-65, od 24. II i 3. III 1981, pisao novinar Stevan Zec, a ubr. 1173, od 28. IV 1981, pisao novinar Jovan Antonijević). Ima u njima dosta podataka, strašnih pojedinosti o zločinu pokolja nevinog Srpskog življa u šumi Rastovači, koje iznose preživeli svedoci; ima i dosta tačno navedenih imena i prezimena i žrtava i zločinaca, kao i nekoliko fotografija (od kojih smo neke već videli kod ćerke pokojne Janje Medić-Stojisavljević).
Kad slušate žive svedoke i čitate izjave očevidaca, kojima kazuju svoju srpsku tragediju pod ustaškim terorom i nečoveštvom, pa kad to pročitate pošteno preneto i od novinara u štampi, onda lako prepoznate glas nepatvorene, u narodu poznate istine. Isto onako kao kad danas slušate žalbe i jadikovke Srba seljaka sa Kosova i Metohije o zulumima sadašnjih albanskih ustaša na Kosmetu.
Ali, kad počnete čitati „komentare“ i ostala nagvaždanja političara i novinara-političara odnosno stradanja Srba od ustaša (kao npr. ovde u „Ilustrovanoj politici“ drugi deo napisa u br. 1165, od 3. III. 1981), ili pak današnje izjave i „saopštenja“ kosovskih političara i funkcionera o sadašnjem stanju Srba na Kosovu, onda opet lako vidite gde je tu falš i krivotvorenje, gde se to skriva i čime prikriva tragedija Srpskog naroda, ako se već i minimum iste priznaje. Ona je, pre svega, u tome što je odmah uklopljena u već davno poznatu „mitomaniju uravnilovke“, kako neko nedavno reče.
Tako se i ovde, još jednom, pokazuje da su međusobno povezane i mnogo liče jedna na drugu dve strane jedne iste priče – o Kosovu i Jadovnu. – A.J.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi niže dodatak ovom iskazu: Posle 40 godina. – A. J.
  2. Prethodno je neko u razgovoru spomenuo knjigu Od Kocova do Jadovna, što je i dalo povoda dr Dragici Tintor, rođenoj Stojisavljević, iz Vršca, da ispriča kako je njen deda odveden na Jadovno i ostalo što ovde navodimo.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *