NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
SA KOSOVA I OKO KOSOVA
 
„Danas jedan, sutra sedam, prekosutra svi do jedan!“ – takva je obesna parola i poruka albanskih „iredentista“ Srbima na Kosovu, objavljena tek ovih dana i javno u štampi, a koja na najjasniji način otkriva pravi i krajnji cilj njihov: istrebljenje Srpskog naroda na prostoru Kosova i Metohije. Takva preteća poruka albanskih nacista traje na Kosovu već nekoliko decenija.
Nekada je ta genocidna deviza izgovarana šapatom, nekada glasno, a poslednje decenije pretvarala se često u drastični čin psihološkog i fizičkog terora, čak i javnog zločina, nad nedužnim Srpskim narodom na Kosovu. Ovo potvrđuju ne samo prošlogodišnje demonstracije i neredi (razjarena rulja tada je vikala: „Od Prizrena pa do Raške pobićemo srpske vaške“), nego i u ponovljenim proletnjim ispadima, sve do prekjučerašnjih neverovatnih događaja u selu Gojbulji kod Vučitrna i do svirepog i mučkog ubistva dvadesetdvodogišnjeg Danila Milinčića, u selu Samodreži, takođe kod Vučitrna.
Informacije o tim događajima donela je i štampa, uglavnom beogradska (o događajima u Gojbulji, koji su trajali 27, 28. i 29. maja, pisano je 2. juna i dalje, a o ubistvu u Samodreži, izvršenom 2. juna, pisano je 4. juna i dalje). Mi smo o tim događajima ponešto saznali i ranije, nezavisno od štampe, jer nam se ljudi iz naroda s poverenjem obraćaju i mole za pomoć. Šira javnost je i iz ovih poslednjih događaja mogla videti kakve sve razmere mogu još uvek uzimati neprijateljska dela albanskih separatista uperena protivu nealbanskog, i posebno Srpskog življa na Kosovu. Naš narod na Kosovu ni u sopstvenim kućama, avlijama i imanjima nema mira ni pokoja: ugrožavaju im ne samo domove i posede, nego i živote i opstanak; čak im i na grobljima, kad ispraćaju i sahranjuju svoje drage pokojnike, skandiraju obesno i preteće: „Danas jedan, sutra sedam, prekosutra svi do jedan!“
Bilo ko da stoji iza svega što se na Kosovu događa, bilo ko da je u to umešan, bilo da su to pojedinci ili organizovane grupe, ostaje činjenica da su najčešći nosioci i izvršioci sveg tog mahnitanja i bezumlja uglavnom mladi ljudi, omladinci, đaci, deca. Ko to njima tako zločinački manipuliše? Kako se to oni tako lako daju manipulisati? To su pitanja koja za sada ostaju bez odgovora. A i kako da se nađe odgovor, kad se npr. i pomenuto trodnevno orgijanje u Gojbulji nastoji prikriti ili čak potpuno poreći! Ne možemo da verujemo da su to stvarne pobude te albanske omladine i đaka, zato nas i čudi ponašanje njihovih učitelja i odgovornih koji se neodgovorno ponašaju.
Nažalost, mladi ljudi su bili umešani i u svirepo i podmuklo ubistvo Danila Milinčića u selu Samodreži. Žalosna Danilova majka uzaludno je pokušavala da sina zaštiti sopstvenim telom, tako da je i sama bila ranjena u ruku kojom je sinu štitila srce. Sirota udovica već odavno – muža su joj ubili pre četrnaest godina (do danas nepronađen zločinac, svakako iz iste sredine!) – ostala je sada sa snajom udovicom i sa nejači Danilovom (jedno se dete još nije ni rodilo na svet), ostala je da kuka i plače; svedoci tog plača bili smo i mi. Obratila nam se za pomoć i zaštitu, a mi – šta smo mogli i šta drugo možemo osim da njen bol i bol roda njenog sa njom podelimo i u svakodnevne molitve Bogu prelivamo.
Više ovakvih i sličnih slučajeva poznato nam je i od ranije (brojna ubistva Srba na Kosovu ostaju čak i neprijavljena, zbog straha od osvete), i upravo je to bio jedan od glavnih razloga da nas nekolicina javno dignemo svoj glas u zaštitu tog ugroženog Srpskog življa i ugroženih mu svetinja na Kosovu i Metohiji. Bili bismo srećniji da to nismo morali činiti. Ali, zar smo mogli ćutati i praviti se i mi gluvi pred pitanjima braće Kosovaca: Zar ćete nas i vi zaboraviti i napustiti?
U pretprošlom broju „Pravoslavlja“ (15. maj 1982) objavljen je Priziv (apel)[1] nas dvadesetak srpskih sveštenika i monaha, o Kosovu. Doznajemo da je taj Priziv naišao na dobar prijem i odziv svih dobronamernih ljudi, osobito na Kosovu. Međutim, jedan deo štampe je reagovao drugačije, i u tome su osobito prednjačila dva zagrebačka glasila (časopis „Danas“ od 1. VI i dnevni list „Vjesnik“ od 29. V). Nešto pre toga je beogradski novinar Milorad Vučelić (kratko u „Politici“ od 15. V i opširnije u „NIN“u od 23. V) okarakterisao naš Apel kao „opasan korak“ i „izazov nacionalizma“, naravno srpskog, jer mu se, valjda, čini da je to glavna opasnost, čak kad je u pitanju i tragedija Kosova!
Zagrebački novinari Nenad Ivanković i Zorajda Runjić (koje inače nismo zapazili da pišu protiv albanskog nacionalizma i terorizma), etiketiraju nas i naš Apel raznoraznim etiketama i poznatim šabloniziranim frazama iz političkog rečnika široke potrošnje. Tako, na primer, Ivanković naziva naš apel „blagoslovljenim nacionalizmom“, ali i ne postavlja sebi pitanje o tome ko je „blagoslovio“ i još uvek prećutno „blagosilja“ albanski šovinizam i terorizam na Kosovu nad Srbima? Možda bi mu odgovor na to pitanje dao i odgovor na to ko ustvari „kompromitira sve što je kontrarevolucija na Kosovu uistinu ugrozila“? Ima zaista neverovatne drskosti i cinizma u Ivankovićevim rečima kad veli kako mi, potpisnici Apela, od „onoga što se na Kosovu uistinu događalo i događa“ pravimo nekakvu svoju „političku prćiju“! Gospodine Ivankoviću, samo se u posunovraćenim savestima može od tragedije praviti šićar, svejedno kakav, od čega neka nas Bog i ljudska svest i savest sačuvaju. Očigledno je da je vas naš Apel zbunio, jer ste živeli, i vi i vama slični, u uverenju da mi popovi nemamo pravo da dignemo svoj glas u odbranu svoje ugrožene braće i svetinja Božijih i narodnih, dok drugi imaju pravo da nas nekažnjeno vređaju, tuku i ubijaju, da nam pale i ruše crkve i manastire, da nam siluju sestre i sakate majke, da nam ni srpsku stoku ne ostavljaju na miru.
Čudni su napadi novinara Ivankovića i Runjićke na „svešteničku i monašku logiku“, u ime svoje sopstvene logike, koju međutim sve noviji i noviji događaji na Kosovu najbolje demantuju. Umesto o tragediji Kosova oni govore o „Markovim konacima“ i tako svoje čitaoce zavode „za Goleš planinu“, dok Srpski živalj i dalje na tom istom tužnom i tragičnom Kosovu svakodnevno strepi i neretko krvari. Ali, oni o Srpskom Kosovu ništa i ne razumeju, valjda zato što ga nikada i nisu imali i što ga ni danas izgleda nemaju u srcu i duši.
Umesto iznošenja stvarne tragedije na Kosovu, ovi zagrebački novinari pridikuju nam o „osećanjima za bogatu i ponosnu povijest“ naroda kome pripadamo, pa nam 3. Runjić spominje i Kadinjaču i Kragujevac, kao da smo ih mi tobože zaboravili. Hvala im ipak što podsećaju makar i na te naše žrtve, kad već mimoilaze nove, današnje srpske žrtve sa Kosova. Samo, kad već pominju naše srpske slavne i bolne žrtve, mogli su pomenuti i one najmasovnije i najbrojnije, kao što su Jasenovac i Jadovno, koje mi, zajedno sa svima drugima, i nismo i ne možemo zaboraviti. Ne zato da bismo bilo koga pozvali na osvetu – Bog i naša srpska i hrišćanska savest čuvaju nas od toga – nego upravo u ime bratske ljubavi i sloge ne želimo da ih zaboravimo, da se ne bi ponovile.
Iz našeg Apela o Kosovu jasno j e, za svakog dobronamernog čoveka, da nas boli stradanje naše braće na Kosovu i mi se te sastradajuće brige o njima nećemo nikada odreći. Neće nas uplašiti raznorazna etiketiranja (nazvani smo „nacionalistima“, „velikosrpskim šovinistima“, „militantnima“, „agresivnima“, „politizovanima“ itd.), niti optužba da se „bavimo politikom“ – koja ispada, na ovaj način, svojevrsni monopol ovakvih novinara – jer braniti život i čast svoje braće, svoju i njihovu živu Crkvu, to nije politika, nego životna nužda, to je vekovna ljudska i Božja pravda, kako je govorio i Marko Miljanov, citiran u našem Apelu kao primer bratskog odnosa prema Albancima.
Na kraju, uvaženi zagrebački novinari, pišući i sričući svoj bolni Priziv mi nismo gajili iluzije da nas neko zbog toga neće napasti i svakojako okarakterisati. Nama je odavno poznata već uhodana licemerna frazeologija oko Kosovskih događaja, koju najbolje demantuje sama Kosovska tragedija koja se još uvek nastavlja i produbljuje, sve do Gojbulje i Samodreže i sela Ljevoše kod Peći (vest o tamošnjem zulumu objavljena je u štampi tek 8. juna) i ko zna još dokle. Jer, dok vi, gospodo, mirno sedite u svojim kancelarijama i pišete napade na nas i naš Apel, dotle Srpski živalj na Kosovu doživljava jedinstvenu i u ovom podneblju odavno neviđenu dramu i tragediju, i to nažalost uglavnom od mladih ljudi, kao uostalom i juče ili prekjuče, a ko može reći da neće i sutra, ako se ovako nastavi.
Zato mi i nećemo prestati da apelujemo na savesti svih nadležnih i dobronamernih ljudi da se tom zulumu stane na kraj, kao što nećemo prestati i da se molimo Bogu da razveje bezumlje iz glava i srca svih raspamećenih, pa i onih mladih ljudi albanske nacionalnosti, koje njihovi najveći neprijatelji, makar bili i iste krvi, guraju i vuku u mržnju i zločin.
 
(„Pravoslavlje“ od 15. juna 1982)
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Vidi Prilog 1: „Apel za zaštitu Srpskog življa i njegovih Svetinja na Kosovu“.

 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *