ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
НА ЈАДОВНОМ НА ВЕЛЕБИТУ
 
Из Плашкога, преко Плитвица, Врховина и Оточца кренули смо ка Госпићу и Јадовном. И најзад, трећег дана нашег хацилука, ево нас на Јадовном.
Јадовно. Пут из Госпића према Јадовном води најпре асфалтном цестом према Брушанима и Карлобагу. После једно 78 км, скреће се десно у село Трновац, на месту где скреће и камени пут за Смиљане, родно место Николе Тесле, такође многастрадално српско село под Велебитом као и бројна друга села у Лици.
Мало хрватско село Трновац налази се у самом подножју Велебита, непуна 2км од пута Госпић – Карлобаг. Непосредно иза њега почиње успон обронцима Велебита и Јадовног.
Интересантно је запазити да се на излазу из Трновца ка Велебиту налази римокатоличка црква Госпа од седам жалости, а изнад ове степенасти Крижни пут, управо крај пута за Јадовно. Чудна и несвакидања символика! Жалости и патње Мајке Божје због крстоносног пута Сина Њеног. И оних, додали бисмо, који тим крсним путем пођоше на Јадовно многожалосно. Да ли је ова црква случајно тако названа или је код честитих римокатолика овога краја хотимице или нехотице, проговорила савест хришћанског састрадавања са прогнанима правде ради и сатеранима недужно и невино у бездане јаме Јадовна? Било шта да је, пророчка символика овог храма Богоматере Распетога Христа, као и само име Јадовно, говоре већ много сами по себи.
О Јадовну је писано и напомињано, али не никако довољно. Далеко мање него што оно заслужује. У својој јединствено потресној величанствености оно и данас стоји тихо и немо, покривено гробном тишином и мученичким миром. Ако, и нека га, оно и тако није заборављено. И не може се заборавити.
Да поменемо, ипак, само два новинска написа, који су се нешто пре нашег пута појавили у штампи, а оба говоре о Јадовну. У “Личком Вјеснику” (излази у Госпићу, број од 15.6.1983), у рубрици “Писма читалаца”, објављен је следећи текст једног читаоца: “Прочитавши то (реч је о акцији у општини Титова Кореница да се обележе “две јаме на Пријебоју у којима је изгубило жи неколико стотина невиних жртава”, тј. невиних Срба – наша примедба) сјетих се Јадовног на Велебиту, гдје је за вријеме НОБ-а у јаму бачено неколико хиљада невиних жртава. У намјери да укажем на достојније, обиљежавање овог мјеста, не желим умањити значај мјеста на подручју опћине Титова Кореница. Дапаче, сматрам да сва та мјеста треба достојанствено обиљежити. Вјерујем да готово нема одраслог човјека у нашој републици, као и широј друштвеној заједници, а да није чуо за злогласно Јадовно, које је жртвама равно највећим стратиштима у нашој земљи. Ипак, ово споменобиљежје изгледа јадно и недостојно толиких жртава. У то сам се увјерио кад сам недавно боравио у Лици и посјетио то мјесто. Пут до Јадовног је веома тежак и готово неприступачан. За пјешачење је предалеко, а аутомобилом је крајње ризично поћи. Нема никаквих ознака ни путоказа. Онај тко не позна овај крај, врло тешко би дошао до злогласне Шаранове јаме, која је прогутала толике невине жртве. Сама јама је такође грубо и недовољно обиљежена. Плоча којом је обиљежено ово мјесто је минијатурна и тешко уочљива. Све ово дјелује јадно, напуштено, заборављено и стравично. Управо се питам, како до данас још ништа није подузето да се ово мјесто на неки начин боље обиљежи. Тко је овдје заказао? Било би ми драго, кад бих у неком од наредних бројева вашег листа прочитао нешто о подузетим акцијама да се Јадовно учини доступним и да се боље обиљежи”. Следи потпис: “Илија Пањковић, Бјеловар”.
Други напис је из пера иностраног новинара Хеико Флоауа (у “Зиддојче Цајтунг”, Минхен, од 16.9.1983), где између осталога стоји о Јадовном ово: “Код Јадовна, у Лици, која је насељена Србима и Хрватима али припада Хрватској, десетине хиљада православних Срба бачено је у јаму дубоку стотину метара. Екуменизам? – питају се у православљу Србије. Наравно! – тако одговарају, али тек тада када католици и православни буду изразили спремност да у Јадовну заједнички подигну покајничку капелу”.
Толико из најскорије штампе о Јадовну, а ми да се вратимо нашем служебном (литургијском) путовању на Јадавно.
 
* * * * *
 
Од поменуте Госпине цркве у Трновцу успон уз Велебит иде око 5-6 км, каменим али излоканим путем који води личком страном Велебита кроз планину, у правцу Сења, док се не дође на једну омању висораван која још од раније носи многосимволично име Јадовно.
Ту, на тој планинској, више падини него заравни, иза малог насеља Јадовно, у току летњих месеци 1941. године био је смештен релативно краткотрајни али зато сигурно најстравичнији усташки логор, који је као искључиву намену имао – геноцидно затирање Срба, и то најпре Срба из Лике. Довођени су на Јадовно и Срби из других крајева тадашње Н. Д. Хрватске, довођени и други људи из “нехрватских скупина становништва”, али је Јадовно пре свега било јама и гробница личких и осталих Срба. И то само зато што су православне вере и српске националности, што се држе Крста са три прста и памте своје Косово.
На излазу из ове јадовинске висоравни данас стоји дрвена рампа, али како је рампа била отворена ми смо кренули даље. Пут иде уз падине Велебита и доводи нас до уске а на стотину метара дубоке Шаранове јаме (име је, кажу, добила по чобанчету Шарану, које је некада раније у њу упало). Од Шаранове јаме пут иде косо уз планинску падину до јаме на Гргином бријегу и до других понорних јама којима изобилује крашко тло Велебита.
Према “Енциклопедији Југославије”, планина Велебит, једна од најдужих у нашој земљи, грађена је од карбонатних стена и има доста шриљаца и кречњака, као и крашко подземље са снажном подземном циркулацијом воде, те мноштво ломова и вртача, дубоких пећина и још дубљих јама, које могу бити и степенасте, са проширењима у виду пространих галерија. Са континенталне, личке стране Велебит je покривен доста густом шумом, највише буковом, смрековом и боровом.
По свему судећи, чудна планина, са чудном утробом и још чуднијом историјом! Ако нипочему другом, Велебит ће остати у историји незаборављен својим Јадовном, нашом људском трагичном судбином у последњем рату. Пре свега, трагичном судбином Српског народа ових крајева. И не мање, ако не и више, злослутном судбином починиоца те трагедије.
У поменутој “Енциклопедији Југославије” прочитали смо, пред полазак на пут, следеће редове о Јадовном (писала их Савка Калинић из Загреба):
“Јадовно, логор у који су усташе 1941. одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 м2, ограђен бодљикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављена стража у дубини од 1 км. Заточеници, већином Срби, нај прије би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца. Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самам јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић – Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново. У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава”.
После наше посете Јадовном (друге по реду за последње 2 године) и разговора са многим људима из Лике и других крајева, а и после проучавања и других објављених и необјављених података о логору Јадовно, може се рећи да би наведени податци из “Енциклопедије” били углавном тачни, ако се мисли само на најближу “крашку јаму поред логора”, тј. Шаранову јаму, удаљену свега око 1км од логора, у коју је вероватно и бачено поменутих 35.000 жртава. Али, постоје и друге јаме, неке данас знане, а неке тада затрпане и данас незнане. (Постоји, наиме, народно сведочење, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрвапале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина).
Број жртава у Јадовном, према томе, далеко превазилази поменути број у “Енциклопедији Југославије”.
Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, као што рекосмо, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагова својих покоља и човекоубистава.
Историчар Милан Баста (Србин из Лике, учесник НОБ-а) пише, према изјавама и старијих људи из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 5060 хиљада, чиме се Јадовно, по њему, после Јасеновца и Старе Градишке, “сврстава у логоре с најмасовнијим жртвама у НДХ” (књига “Рат је завршен 7 дана касније”, издање 1976).[1]
У нашим разговорима са људима из Лике, од којих су неки посебну пажњу посветили и посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80 хиљада жртава, а једно сведочење помиње чак и број од 86.000.
Али, да се вратимо мало уназад, на сам почетак јадовинске Голготе Српског народа у овим крајевима, кроз које смо ових дана поклонички пролазили.
 
* * * * *
 
Одмах по стварању своје злогласне Независне Државе Хрватске, усташе су почеле такозвано “чишћење терена” (“чишћење НДХ од свих непоћудних елемената”), то јест настојали су што пре створити расистички “чисти хрватски простор” (нешто слично данашњој истоветној тежњи за “етнички чистим Косовом”). Они су стога брзо отпочели најпре појединачно а онда и масовно убијање и уништавање, пре свега свих Срба, а онда и другах недужних људи.
Појединачне злочине, по Лици и другде, усташе су чиниле већ од првих дана своје страховладе, која је почела одмах по капитулацији Југославије и оснивању Н. Д. Хрватске. Треба знати да је капитулација у Госпићу објављена већ 10. априла 1941. (у 5 часова по подне), после чега усташе у Госпићу и Лици преузимају власт у своје руке и већ истог дана почињу хапшења Срба (5 људи из Смиљана, 18 људи из Богданића), пуњење Госпићког затвора, и бацање у јаме: у Бужиму, Јанчи и Јадовном. (Види и Јаков Блажевић, књ. П: “Супротстављања”… 1980, стр. 89-90).
Усташе убијају најпре свештенике, учитеље и друге виђеније људе, а било је убијања и свих Срба одреда, ко год им падне шака. Ова прва своја злодела усташе су донекле прикривале, припремајући се за испуњења свог главног плана – масовног прогоњења и истребљења Срба, тј. геноцида над Србима путем покоља или прекрштавања. Но да видимо најпре ситуацију изван Госпића.
Прва већа и масовнија злочиначка акција усташа била је већ 29. априла 1941. године у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено око 196 Срба сељака (Види у додатку опис једног сведока и тачна имена 196 жртава). После тога следи погром у Благају на Кордуну, где су 7. маја 1941. усташе поклале око 520 Срба сељака из Вељуна и околине, а међу првим жртвама били су свештеници Бранко Добросављевић из Вељуна и Дмитар Скорупан из Цвијановића Брда (сви су убијени на најсвирепији начин у шуми званој “Кестеновац” код Хрватског Благаја). Такође је убрзо побијено око 700 Срба у околини Слуња, и група од 500 Срба из Војнића и околине (такође на Кордуну), заједно опет са својим свештеницима из околних српских села. (Види у додатку исказ: Вељун I и II).
Затим је на ред дошло затирање Срба и српских села у Лици, од којих ћемо поменути само нека. У Јосипдолу (20. маја 1941) усташе су Србима из тог места и околине напуниле стару школу, мучиле их, па клале и стрељале по групама, затим их бацале у ровове, неке и полуживе, посипале их живим кречом и онда земљом затрпавале. (Цркву у Јосипдолу су демолирали и претворили у магацин за оружје). У Плашком су, као што смо поменули, похапсили (21. маја 1941) преко 700 Срба и одвели их у Огулин, где је, заједно са још покупљенима из других места, побијено 5.000 Срба (не рачунајући спроведене у логор Јасеновац).
Следе затим остала српска села и насеља у Лици, где су већ од средине јуна 1941. почели масовни прогони и покољи, а током јула уништавана су и читава српска села и засеоци. У Пријебоју, између Плитвичких језера и Коренице, убијено је и у јаме бачено око 400 Срба, а из општине Плитвичка језера – изразито српског краја насилно је протерано, само у току 28. и 29. јуна 1941., преко 2.500 српског живља на подручје Дрвара и Грахова. У селу Суваји код Доњег Лапца усташе су (1. јула 1941) запалиле село и побиле око 300 Срба, од којих је 170 бачено у три јаме, а остали су спаљени. Већ следећег дана (2. јула 1941) запаљено је село Осредак, а за њим и село Бубањ, где је све живо поклано и побијено или већим делом бачено у чувену Боричевачку јаму. (Ово је изазвало једну од иначе ретких српских освета у хрватоком селу Боричевац). Врхунац злочина у Бубњу било је убиство 12 српских девојака док су мирно копале кукуруз на њиви (“То је било деветога јула, кад погибе дванаест српских цура”).
У Личком Петровом Селу (побијено 900 људи), у Врховинама, у Оточцу (где и до данас постоје неиспитане масовне гробнице Срба), у Теслином Смиљану код Госпића (побијено и поклано 650 Срба, од којих су многа живи у кућама спаљени), у госпићким селима Липе, Плоча и Папуча (покољ свих затечених породица), у селу Дивоселу јужно од Госпића (за један дан поклано и побијено око 700 душа), и јужније, у Медаку (где су у вребачким и медачким боровим шумама – плантажама усташе побиле и закопале око 1.000 људи), па у Грачацу и околини (почетком августа 1941. масовно поклано око 500 Срба) – све један и исти усташки геноцид над Српским живљем, као уосталом и другде. По Босни: само у троуглу БихаћКрупаЦазин побијено је тих дана око 20.000 Срба, па даље у Босни, у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини, по читавој стравичној НДХазији. (Види у додатку: Исказе првих избеглица из тих крајева).
Најстрашније од свега је било што је народ често обмањиван, просто демонски лаган, па је, позиван или присилно сабиран, ишао у поворкама, као јањци на заклање, понекад чак и певајући. Говорено им је да “иду на рад” у неки други крај, или у Немачку. А коме је и могло пасти на ум да је спремано то и такво безумље?!
Као посебан вид перфидног обмањивања Срба, ради масовнијег намамљивања, било је и у Лици практиковано тзв. “покрштавање”, које се и овде, као и у Глини, завршавало групним покољем Срба.
Познат је позив на такав покољ Срба у Лици удбинског фратра Мате Могуша, 13. јуна 41. у Удбини: “Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером. Иселит ћемо и истријебит српски народ у Хрватској”… (Лист “Хрватски народ” од 22. и 24. јуна 1941). Такву превару под изговором “прекрста” усташе су извеле у личком селу Косињу код Перушића (и то само три дана после покоља Срба у Глинској цркви), где су 347 окупљених Срба повезали жицом и побили, а онда им лешеве спалили у једној кући. (Било је, међутим, и таквих ретких случајева где су поједини римокатолички свештеници покушавали да “прекрштавањем” спасу Србима животе, као што је то чинио жупник у Дрежнику код Слуња, Драгутин Штимац, који је притом покатоличење Срба “сматрао само формалним”. Он је своје вернике Хрвате јавно у цркви позивао да не сарађују са усташама у њиховим злочинима над Србима, као што је то чинио и стари фра Грга у Оточцу. На жалост, Драгутин Штимац је, на предлог усташа, обешен од Немаца 1943. – Види Ћирил Петешић “Католичко свећенство у НОБ-у 1941-45”, Загреб 1982, стр. 193).
Ипак, сви ови поменути злочини усташа у Лици били су само, да тако кажемо, успутни и пропратни акт главног злочина над Србима, који се тих летњих месеци 1941. године вршио у Јадовну.
Ово, наравно, не умањује нити потцењује “обиље невјероватног и непојмљивог дивљаштва” усташког при тим покољима Срба, “које је запањивало и окупатора”, како вели један очевидац Личанин, наводећи и писање италијанског команданта Б. Ангелинија о томе како је један усташа, син директора госпићке гимназије, банкетом прославио клање сопственом руком своје хиљадите жртве српске! (“Лика у НОБ 1941”, стр.154). Кажемо “успутни” и “пропратни” зато што, упоредо са овим убијањима, усташе су почеле и са масовним одвођењем Српског живља, а уз њих и Јевреја и Цигана и свакога ко им се противио, у своје концентрационе. логоре, из којих се никада више нису вратили (док је при убијањима и паљењима бивало и бежања у шуме и збегове, ради спасавања голог живота. – О томе пише нпр. Јаков Блажевић: “У Перушићком котару, у Косињској опћини, усташе су масовно убијали српско становништво у селима Крш, Студенци, Млака и другима. Куће су биле потпуно спаљене. Људи који су остали у животу живјели су идуће двије до три године искључиво по пећинама” – књ. II, 38).
 
* * * * *
 
Као први такав усташки логор обично се сматра логор “Даница”, који је отворен 29. априла 1941. у некадашњој фабрици “Даница” у Копривници. Ту су своје животе оставили многи Срби и Јевреји. Кроз њега су прошли далеко бројнији Српски мученици на путу за логор смрти Јадовно на Велебиту. Кроз логор ” Даница” у Копривници прошло је преко 5.000 логораша, међу којима већи број наших свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других Епархија, а са њима и велики број њихових православних верника, а и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако, на пример, читав конвој из ” Данице”, са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30. јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме. (Види прилог: Сведочење једног преживелог логораша из усташког логора “Даница”).
У логору “Даница” било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама побијених 1.486 наших људи, Срба, из Грубишног Поља код Копривнице који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут (тек 1957.г.) и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгах мајки и верних супрута. Оне су им, као некада Мироносице, прве обишле гроб и обележиле га плочом, на којој пише: “На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво “Напредна жена”. Грубишно поље. 2. VI 1957″.
Одмах после “Данице” у Копривници, другим по реду настанка усташким логором сматра се да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два “истурена одељења” смрти: логор Јадовно на Велебиту и логор Слано на острву Пагу. У поменутој “Енциклопедији Југославије” и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХазије обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године.
Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10. априла по подне. 0 хапшењима Срба и одвођењу у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 1941. постоје бројна сведочанства, а и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно. Неки, на пример, Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. А логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама. (Види о околини Госпића, прилог – Исказ: Госпић).
Изгледа да је Лика, и нарочито Госпић и околина, раније од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. (“Ситуација је била посебно тешка у Лици… Масовна звјерства, формирање логора смрти на Јадовном, бацање живих људи у јаме, покољ српског народа, прогони комуниста и антифашиста, пуни затвори, то је била слика Лике у тим данима” – вели као очевидац Јаков Блажевић, књ. II, 5253). Павелић је, изгледа у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе: Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије.
Сећам се, у своје време читао сам књигу Мирка Першена (“Усташки логори”, Загреб 1966). Међутим, тек сада, после наше посете Јадовну, постала ми је сасвим јасна његова опаска да су усташе зато изабрале затвор у Госпићу за сабирање у њега свих “непоћудних елемената”, јер су сматрали да се велебитске бездане јаме могу згодно употребити за масовне гробнице. На то бисмо ми сада додали: да је тај страхотни “избор” учињен ваљда још и зато што су Јадовинске јаме тешко приступачне и тешко испитљиве, па су усташе мислиле да, у евентуално другачијој сутрашњици, неће се моћи лако испитати ни доказати врста и обим њиховог злочина над Српским живљем овога дела Југославије.
 
* * * * *
 
Да се заиста на Јадовном почело са ликвидирањем Срба још половином априла 1941. године види се и из тога што су 20. априла 1941.г. “из Карлобага пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле на Јадовно” неколико Срба (из села Шибуљине Велебитског Подгорја крај мора) и они су тога дана на Јадовном већ затекли логор ограђен жицом и мноштво Срба затвореника у њему. О томе пише Павле Бабац (родом и сам из села Шибуљине, иначе до недавно сарадник Војноисторијског института и “Војне енциклопедије” у Београду) у својој књизи “Велебитско Подгорје 1941-1945” (која је написана 1965, а објављена недавно у Београду). Он описује то довођење у логор на Јадовном ових првих Срба из Шибуљине и њихово затим погубљење у ј амама смрти, зај едно са другим логорашима. Но он доноси и потресно сведочанство једнога од преживелих Срба Шибуљчана, Серђа Пољака, који је чудесним начином остао жив и спасао се из крашке јаме у којој су остали логораши нашли смрт. (Ово јединствено сведочанство доносимо посебно на крају, у Прилогу 3).
Павле Бабац описује такође и истовремено постојање сабирног логора у Госпићу, одакле су тих истих априлских дана већ отпремане масе људи на Јадовно. Тако, описујући судбину друге групе Срба из истог села Шибуљине, које су усташе одвеле већ 22. априла 1941. најпре у Госпић па онда сутрадан на Јадовно, он вели: “Првој групи, која је лежала у Госпићкој казниони, прикључени су (22. IV) још двојица Шибуљчана, браћа Јован и Илија Лукић… Кад су уведени у двориште казнионице, Јован и Илија су се изненадили због непрегледне масе људи у неуредном одијелу и изнуреног и забринутог изгледа. Ухапшеници су седели на земљи и укочено посматрали непрестану ужурбаност усташа који су истоваривали препуне камионе људи, а затим утоваривали одвојене спремне групе затвореника, међусобно везане жицом, и одводилиу непознатомправцу (тј.наЈадовно)… Свакодневно је влаковима и камионима стизало брже и више људи но што су егзекутори из Госпића могли дневно физички да уништавају на губилиштима на Јадовну. У Госпић је стизало сваког дана око хиљаду ухапшеника. То је трајало непрекидно од 20. IV до почетка августа 1941. године. Према томе, за око 70 дана доведено је било око 70.000 људи” (стр. 20-21).
Не знамо зашто Павле Бабац трајање логора смрти у Јадовном доводи само до почетка августа 1941. (и очигледно да погрешно броји 70 дана трајања логора, уместо 100), јер Јадовно је “радило” све до пред крај августа месеца 1941, што и сам он на другом месту потврђује, кад говори о логорима Сланом и Метајни на отоку Пагу. Но оно што је и код њега и код другах очигледно то је, да је хапшење Срба у Лици и Подгорју и њихово сабирање у Госпићки затвор и спровођење на губилиште на Јадовно почело већ од половине месеца априла 1941. Почетком пак месеца маја довођени су у Госпић и Јадовно и Срби из удаљенијих крајева тадашње Н. Д. Хрватске (као нпр. што су из Баније и Кордуна већ 6. и 10. маја доведене веће групе тамо похапшених Срба). Тако је, ето, потекла Јадовинска крвава река од око хиљаду невиних жртава свакога дана, и текла је тако пуна четири месеца, од половине априла до половине августа оне најкрвавије за Србе 1941. године. Поменуло се, не повратило се!
Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је, њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба. Логор је зато отворен већ у априлу 1941. и “радио је” стравично ужурбано. “Помоћни логор”, да тако кажемо, био му је логор Слано на острву Пагу, с друге стране Велебита, на мору, и пут до њега водио је из Госпића преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата. Тај логор је отворен 25. јуна 1941. и трајао је до друге половине августа, тј. нешто краће од логора на Јадовном. На Пагу су усташе убијале Србе и Јевреје у пределу Фурнаже и у Пашком каналу, а код Фурнаже је била и јама у коју су бацали људе.
У оба ова логора смрти логораши су допремани из сабирног логора у Госпићу. У госпићки пак сабирни логор довозили су људе, жене и децу из свих крајева, а највише Србе из Лике: “сељаке покупљене по њивама или дигнуте из властитих кућа. Везивали су их жицом, трпали у камионе и одвозили у Јадовно. Усташе су тамо убијале своје жртве”. Тако гласи казивање сведока очевидца Марије Гржетић.
Логори Слано и Метајна на острву Пагу укинути су средином августа 1941. зато што је то подручје припало италијанским окупаторима. И пре укидања ових логора многе су логораше из њих возили у јаме на Јадовно, мада су многи и на самом Пагу страдавали. Уствари, логори на острву Пагу затворени су око 19. или 20. августа, кад су се по наређењу из Загреба усташе повукле према Госпићу, а на Паг је дошао италијански војни санитетски одред V армијског корпуса, који је требао да уклони све трагове логора и изврши санацију земљишта. Тада је установљено да је на Пагу од усташа побијено око 18.000 жртава. Последња група од 3.000 Срба и извесног броја Јевреја отпремљена је са Пага на губилиште у Јадовно, јерће јадовински пакао наставити даубрзано “ради” све до пред крај августа, док и ту нису стигли италијански црнокошуљаши и њихова војска. Тада се усташе повлаче са Јадовна, уништавајући за собом, колико су могли, све трагове логора на Јадовну.
Последње преостале логораше у Јадовну усташе су побиле и побацале у јаме, које у Шаран и Гргин брег, које у Ступачиново код Оштарија (где су махом били сабирани Јевреји), или у ко зна још које јаме на Велебиту. А за доказ да су усташе и мимо Јадовна бацале Србе и у друге јаме по Велебиту поменућемо овде још две нама познате јаме: такозвану “Јарчју јаму” изнад Дивосела и Оланка ка Височици, и јаму звану “Јамина” изнад Крушчице у Велебитском Подгорју. (О недавном открићу у овој последњој јами костију од неколико стотина жртава види на крају Прилог 4).
Да је пак Јадовно “радило” и у другој половини августа 1941. о томе има више сведочанстава, али је можда најкарактеристичнији исказ Драга Свјетличића из Добоја, дат после његовог бекства у Србију. Драго Свјетличић је био доведен у Госпићку казнионицу 9. августа 1941. но, због великог мноштва затвореника (јер “у то вријеме – концем августа мјесеца – слијевале су се ријеке заточеника у Госпић и према Јадовном, великој клаоници недужних људи” – Ј. Блажевић, књ. II, 75), он је тек 24. августа био везан у транспорт од 900 Срба одређених за Велебит. Али тог истог дана, вели он, дошли су у Госпић Италијани и наредили прекид даљег вођења на Јадовно, па је задња група затвореника из Госпића спроведена возом за Јасеновац, из којег је логора Свјетличић после успео да побегне и да стигне у Србију. (Види и у додатку Исказе избеглица).
Јасно је свакоме да је све до тога дана Јадовно непрекидно гутало своје безбројне жртве, довођене из Госпића, и то по “њих око 800 до 1.200 људи дневно”, како вели исти Свјетличић: “Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке… На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама”.
Логоре смрти с обе стране Велебита, особито пак ово стравично стратиште невиних и недужних на Јадовном, наследиће и продужиће после тога не мање стравични логори смрти: у Јасеновцу и Великој Градишки (оба ова логора постојала су и “радила” током свих година рата и крваве Ендехазије, све до краја априла 1945, а и други познати усташки и фашистички логори: Јастребарско, Лепоглава, Доњи Михољац, Костајница, Дубица, Керестинец код Самобора крај Загреба, Лобоград, Тења код Осијека, Ђаково, Крушчица код Травника, Земун, Бањица, као и логори за депортацију и исељавање: “Цапраг” код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бихаћ, Винковци).
 
* * * * *
 
Трајање логора у Јадовном у току око четири месеца, од половине априла до пред крај августа 1941, и довођења у њега скоро свакодневно већих и мањих група ради бацања у поноре јаме, чини овај логор, по интензитету “рада” његове стравичне “воденице смрти”, можда најстрашнијим од свих до сада познатих у Другом светском рату.
У месецима док је логор у Јадовном постојао, по сведочењу преживелих сведока, у Госпић је свакодневно стизало негде око 1.000 (хиљаду) људи, жена и деце. Сви су они углавном спровођени на Јадовно – да буду бачени у бездану утробу Велебита. Стравичних око 120 дана трајања и рада Јадовинског логора, са овим још стравичнијим “просеком” од близу хиљаду доведених и уништених на дан живих људских бића, углавном православних Срба, јасно говори свакоме о високом броју његових мученичких жртава.
Па коме онда требају она по сваку цену, и где год се може, смањења и умањења тих трагичних жртава, првенствено српских, православних?! Ми нећемо да о “бројкама” расправљамо и споримо (као да се ради о неком “лицитирању”), јер није више важно колико их је тачно било, кад их је већ било онолико колико их је било. Важно је памтити те невине жртве и са побожним пијететом их се сећати. Памтити и сећати их се, пред Богом и пред људима, и ништа више од тога. Јер тај свети спомен на њих опомена је и за будућност. Зато је с правом речено и записано испред логора у Дахау: “Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове”.
О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи, а из ове Шаранове јаме, причала је једна жена Хрватица, чула се железничка пиштаљка три дана узастопно. (Ово неће бити невероватно за оне који се, као ово ми, нађу на Велебиту у мирне јутарње или вечерње часове кад и најмањи шум одјекује врло далеко по чистом планинском ваздуху. Иначе, Јадовно се налази на око 1200 м надморске висине, а и сва Лика је, као и Косово, уствари висораван; Госпић, на пример, иако у равници, има око 550 м надморске висине).
Мада је остала реч о усташким мучењима, по логорима и иначе, да “бити убијен метком, значило је срећу”, у логору Јадовно било је и масовног стрељања. О томе сам прочитао ово лично сведочење Милана Трешњића, управо о логору на Јадовном: “Рафали митраљеза не престају из логора у Јадовном. Они се добро чују (доле у околини Госпића). Ни ноћ 4/5. августа (1941) није их прекинула. Тамо је докрајчивано стрељање преко 20.000 Јевреја, Срба и осталих које су усташе осудили на смрт. Тамо је већ био нашао или је тога дана налазио смрт један број Дивосељана. Исте ове ноћи српска села око Госпића нестајала су у пламену који се стравично одсликавао у облачној ноћи”. – (“Лика у НОБ 1941”, стр. 178).
У логору на Јадовном, на висинама Велебита, и у понорним дубинама његових јама, људи су једноставно уништавани, свеједно како. А главно је: низашто. “Без кривице криви”. Криви што су живи, што су то што јесу вековима. Поштен и добричина, многи Србин Личанин говорио је тада: “Не може мене нико убити на правди Бога, ни крива ни дужна!” Па ипак, управо је тако и зато убијан, убијан од нељуди, од злочинаца који су измислили нешто тако стравично као што је Јадовно, наш општи јад.
Јадовно је најбоље показало шта се хтело остварити у Лици, у Крајини и даље у читавој творници смрти чудовишној “држави” Ендехазији, да се није дигао голоруки народ, кука и мотика, гуњ и опанак. Дигао се, по традицији, најпре у збегове, у самоодбрану. (А почео је исељавањем, избеглиштвом, егзодусом, као данас на Косову).
Родоубиствена опасност – геноцид – претила је српском православном живљу у читавој Н. Д. Хрватској, али нигде тако као овде у Лици и у Крајини. На скуповима у Госпићу, тих крвавих дана и месеци 1941. године, изложио је усташки доглавник Миле Будак познати “шири усташки план”: да ће ” један део Срба побити, други део раселити, а остале превести у католичку вјеру и претворити у Хрвате”. Ни он ни његова Н. Д. X., међутим, нису одржали чак ни то обећање. Будак и њему слични, као нпр. Гутић у Бања Луци, директно су харангирали на најбруталнији геноцид против Срба, од чега су се згражавали многи поштени Хрвати, вековни суседи Срба у Крајини. (Усташки су злочинци своја недела у Јадовном скривали и од многих честитих Хрвата, што су нам посведочиле и старије жене Хрватице из тих крајева). Будакова и слична харангирања и створила су Јадовно, Глину, Јасеновац и друга стратишта и мучилишта невине раје, и још: згаришта од ваљда дветри десетине хиљада српских домова и храмова само у Лици. Јер затирано је све српско, читава села и парохије српске. (У Горњокарловачкој Епархији од 203 цркве и капеле православне, усташе су уништиле 88 и тешко оштетиле 67, тј. преко три четвртине српских богомоља, о чему видети у додатку Извештај Горњокарловачке Епархије из 1945).
У злогласној Ендехазији крварило се тих страшних дана и месеци од Велебита до Дрине крвљу невином, братском, хришћанском, крвљу људи и жена, старица и одојчади, највише српске, мада се ни име Србин није смело изговорити, чак ни звање “српскоправославна вјера”, већ само “грчкоисточна вјера”! Па ипак, нигде се тако није крварило као у овој вековима немирној и јуначкој Крајини, о чему је остала, као страшни сведок, и песма у народу:
“Крајина је крвава хаљина,
у крв лијеже, у крви устаје
и крваве једе залогаје”…
 
Јадовно је, тих летњих месеци крваве 1941, можда највише крварило, али се крв његових жртава није дала видети, као што је и данас његов мученички мир и покој тако тих и смеран, тако невидљив а опипљиво жив, живо присутан у нама. Свете кости Јадовинских Мученика запретане су дубоко у утробу Велебита, а њихов небоземни мир и спомен дубоко је присутан у нашим душама, срцима и савестима, у нашем историјском и литургијском памћењу.
 
* * * * *
 
Ово је и био главни разлог нашег поклоничког доласка на Велебит, из Београда, преко Глине, Кордуна и Лике до Јадовна. Прошле године овде су били и бројни наши студенти. Јер, памћење нам траје, незаборав се обнавља сваки пут кад певамо Богу за све пострадале и преминуле: “Вечнаја памјат – вечан спомен!”
Ми људи често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћење, и наше, а поготову Божије. Зато је разбојник на крсту и рекао Христу, уместо свега другога: “Спомени ме се, Господе, у царству Твоме”. Памћење у Христу и јесте наша вечност, вечно памјатствовање и незаборав Љубави. Сва тајна Цркве, и њеног небоземног јединства у Христу Богочовеку, садржана је у њеном, и нашем у њој, светолитургијском памћењу. Памћењу и приношењу – “за све и за сва”… Најпре се спомени, Господе, свете Цркве Твој е – сабрања народа Твога – од крај а до крај а земље”…
Поводом жртава наших у овим западним крајевима један наш песник написао је ове стихове:
 
“Да никад заборав не падне на жртве,
од усташке руке палог милиона,
и да за те хумке, за те славне мртве,
никад не замукне глас црквених звона”.
 
Ми на Јадовном звона црквених нисмо имали. Нема их још увек ни на многим порушеним и још необновљеним црквама у Лици. Али смо имали Свету Литургију за њих и са њима, са Јадовинским Мученицима, сведочанство и спону нашег јединства у Христу, јединства “са свима Светима”, по речима Апостола Павла.
” Још Ти приносимо, Господе, ову разумну и бескрвну Службу – службу Мира и Љубави – за пострадале у вери оце и браћу нашу… Мученике и Исповеднике Твој е у Јадовну и на сваком месту владичества Твога”.
Један други песник, родом из Лике, испод Велебита, написао је, при своме и нашем са њиме повратку у Лику, ове стихове:
 
“На свакоме месту, и с лева и с десна,
све вас, браћо, сретам и чиним вам помен”.
 
И ми смо тог дана (петак 10/23. септембра, Лета Господњег 1983), на дан Св.Мученица: Минодоре, Митродоре, Нимфодоре и осталих, служили им заиста свети литургијски Помен.
На Јадовном је, наиме, тога дана (тачније почев од вечери), добротом добрих људи којима и овај и овакав наш свет ипак не оскудева (без обзира на разне покушаје ометања, као нпр. да тобоже “не може се гарантовати безбедност” на Јадовном – не знам само чија то, и од кога?), постављена је и освећена споменплоча, тј. “надгробно знамење”, како рече о. Јован Николић из Загреба у свом говору том приликом. Посвећена је “Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве, пострадалима на Велебиту, у јамама Јадовна”.
Плоча је постављена код Шаранове јаме, јер су ту и остале плоче постављене (док до осталих јама треба тек доћи). Чин освећена плоче и богослужбеног помена свих овде од рук злодјеј убитих извршио је преосвећени владика ових крајева, Горњокарловачки Симеон, са свим својим свештенством, њих око 40 на броју, и нас неколико из других наших крајева, свештеника и студената, од којих један са удаљеног, а одувек нам, посебно данас, блиског Косова. Дошао од Косова до Јадовна.
Потресно и до суза дирљиво је било видети и доживети овај венац младих студената и свештеника око ове у нашој земљи несумњиво најпотресније и мучеништва највеличанственије Јаме. Јаме читавог једног народа јер овде су довођени и бацани Срби из свих наших крајева, – али, народа који није изгубио сопствено људско памћење и памћење у Богу. То, уз остало, посвједочује и послати из Светог Манастира Хиландара благослов, намењен да тога дана буде спуштен у јаму Јадовинских Мученика: дрвени крст, свећа и тамјан. Дарови и знаци Христови, из Витлејемске пећине и са Голготске стене.
За оне који можда неће имати прилике да дођу на Јадовно, пренећемо овде натпис са ове споменплоче (а и за сваки случај). Но пре тога, да наведемо и натписе са три остале плоче код Шаранове јаме (поред оне коју смо већ навели).
На маленој плочи на обичном камену покрај пута, код скретања ка Шарановој јами, стоји: “И ово је једна од јама у коју су љети 1941. год. слуге окупатора усташки злочинци бацили на хиљаде људи из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им. 27. VII1961”. (Плочу је поставио вероватно Савез бораца овог краја).[2]
На другој већој плочи, изнад саме јаме, стоје имена овде пострадалих из Сремских Карловаца (махом српске интелигенције, као и у случају наших владика и свештеника, што је свакако опет била својеврсна карактеристика логора у Јадовном): “Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташкофашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривоје Красојевић, Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић, др. мед. Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић-Чокић. Ову спомен плочу подиже 1961.г. Савез бораца НОР Сремски Карловци.
На једној маленој плочи, на обзиду поред јаме, стоји такође податак незаборава: “Љуботина Никола 10. X 1897 30. VII1941. Оточац”.
 
* * * * *
 
На овој пак, данас постављеној и освећеној мермерној спомен плочи (нажалост, без уклесаног је крста, само су 4 метална причвршћивача закрштена), која је стављена у стење, лево пред Шаранове јаме, уклесане су ћирилицом ове речи и имена:
“Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве пострадалим на Велебиту, у јамама
Јадовна 1941. године.
Архијереји: Петар Зимоњић, митрополит Дабро-Босански;
Сава Трлајић, Епископ Горњокарловачки.
Свештеници: Никола Бан,
Милан Божић,
Данило Бракус,
Илија Будимир,
Петар Вучинић,
Богољуб Гаковић,
Војислав Гашић,
Ђорђе Госпић,
Милан Диклић,
Владимир Дујић,
Милан Докмановић,
Милојко Дошен,
Милан Ђукић,
Лазар Живадиновић,
Михајло Јовановић,
Димитрије Јерковић,
Теофан Косановић, Љубомир Крњић,
Душан Крњевић,
Ђорђе Милојевић,
Ристо Марковић,
Станислав Насадил,
Емилијан Недић,
Тихомир Нешковић,
Павле Обрадовић,
Вујадин Пањковић,
Илија Павлица,
Димитрије Пантелић,
Стеван Поповић,
Миленко Поповић,
Урош Рајчевић,
Петар Рашета,
Милан Рајчевић,
Јован Станојевић,
Јаша Степанов,
Матија Стијачић,
Ђуро Стојановић,
Методије Суботин,
Петар Товирац,
Константин Тодоровић,
Антим Ћулумовић,
Стеван Ћурчић,
Јован Чутурић,
Богдан Лалић,
Александар Чуповић,
Пантелија Ландуп,
Дамјан Штрбац,
Јован Магарашевић,
Љубомир Шкорић.
 
У знак пијетета подиже ову плочу Савез удружења православног свештенства СР Хрватске. Јадовно 1983”.
Као што се види, ту се налазе сви, сав сабор Цркве Божије. Јер, наравно, нашу Православну Цркву, ни уопште, ни овде у Јадовном, не чине само епископи и свештеници, него и сви верници. Али, свима нама је већ познато да ниједан број Срба верника, ма колико би био само приближно или неодређено поменут, не би могао стајати (јер не би било дозвољено) на једној оваквој спомен-плочи. Али, шта се ту још увек може. Ионако се чуло да је једва прошла, кроз нечију цензуру, а кроз нечију није ни прошла, ова реч на почетку плоче: “и вјерницима”!
Уосталом, имена, животи, животни путеви и мучеништво овде пострадалих Српских владика, свештеника и верника, које по броју и имену само Господ Свезнајући зна, заслужују да буду стални наш спомен у срцу, и дуг за наше даље упознавање њихове небоземне тајне. А тајна сваког људског бића увек је небоземна, увек богочовечанска, како нас је често на то подсећао отац Јустин Поповић и како нас на то данас тако живо подсећају Јадовински Новомученици.
Да бисмо споменули само оне овде пострадале вернике, које ми досад знамо по имену, наши путни записи требали би да се претворе у посебну књигу Житија Светих. А надамо се, може Бог и то дати. У ту књигу би онда ушли сви овдашњи Мученици, страдалници Правде ради, “који вером победише…, ругања и бој поднесоше, па још и окове и тамнице; камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше… Лишавани свега, напаћени, злостављани, којих не бјеше достојан свет; по пустињама потуцаше се, и по горама, и по пећинама и јамама земаљским. И сви они мученички пострадаше за веру” (Јевр.11,33-39).
За сада споменућемо само толико да, ваљда по Промислу Божјем, овде су завршили свој мученички живот и почивају заједно са својим верницима ових двојица наших Архијереја, чији је православни народ и свештенство највише пострадао на Јадовном: митрополит све Босне Свештеномученик Петар и Владика Горње Крајине Свештеномученик Сава.
Уз ову двојицу нових Свештеномученика почивају ту и бројни СвештенициМученици: највише их је из Горњокарловачке (од око 80 пострадалих, овде почивају и поменути су 22), па онда долазе из ЗворничкоТузланске (од којих овде 15 по имену). Уз своје архипастире и пастире почивају ту и безбројни ВернициМученици: из већ поменутих двеју епархија, па затим из Загребачке, Пакрачке (Славонске), Бањалучке, Сарајевске, Сремске, Далматинске и Захумско-Херцеговачке. Из ове последње је уписан прота Душан Крњевић, који је 21. јула 1941.г. са 300 везаних Срба Херцеговаца доведен из Мостара у Госпић, а онда су спроведени овде на Јадовно и затворени у јамама. (Види и у додатку: исказ: Мостар).
Од многобројних овде пострадалих и на плочи поменутих свештеника највише их је групно доведено и бачено у Јадовинске јаме на дан 3. јула 1941, после претходног страшног мучења у Госпићком затвору, ноћу између 1. и 2. јула. (О свима њима и многим другим, мада ни из далека не свим, пострадалим Српским свештеницима, и о њиховим мученичким патњама и злостављањима од стране усташа, заинтересовани читаоци могу наћи прилично сакупљених података у “Споменици православног свештенства – жртава фашистичког терора и палих у НОБ”, коју је издало Свештеничко удружење, у Београду 1960. Није свакако јасно зашто је Свештеничко удружење Хрватске на овој спомен-плочи у Јадовном исписало само 49 свештеничких имена, очигледно узетих директно из поменуте “Споменице”, а изоставило, вероватно омашком, имена као што су: Илија Илић из Плашког, Никола Богуновић из Доњег Лапца и можда Павле Катанић из Бијељине? Узгред такође примећујемо да ова “Споменица” не садржи и бројна друга имена наших свештеника пострадалих у току последњег рата. Но хвала и за ова сабрана имена).
На крају, да споменемо и то да се међу Јадовинским Мученицима, чија су имена наведена на овој спомен-плочи, налазе и 4 свештеномонаха, по 2 из Манастира Гомирја и Тавне, и 2 ђакона. Сва, дакле, саборна заједница Православне Цркве: епископи, свештеници, ђакони, монаси и верници. “Пуноћу Цркве Твоје, Господе, сачувај. И спаси народ Твој и благослови наслеђе Твоје”.[3]
Наш помен и поклоњење Мученицима на Јадовном завршио се негде око подне. Но није нам се журило. Са Јадовним се не опрашташ лако, вуче те да останеш што дуже. Ретко се где као овде човек осећа тако мирно и спокојно. И овде, као на Косову, небо и земља се додирују, Царство Небеско и земаљско се сједињују.
Да додамо, на крају свега, да је овом нашем помену присуствовао и римокатолички жупник села Трновца Јосип Капуш, а већ по завршетку свега пристигла су и двојица представника Социјалистичког савеза из Госпића. Хвала им на томе.
 
* * * * *
 
Са Јадовног смо сви сишли у Госпић, на братску трпезу љубави, а онда смо, истог поподнева ми кренули даље кроз Лику, па за Београд.
Пут нас је од Госпића, преко Личког Осика и Бунића, где је наша српска црква 1941.г. такође спаљена, пошто су у њој усташе претходно мучили истакнуте Србе, а свештеника њеног одвели у Јадовно, – водио даље у Кореницу, па онда, преко Плитвица и Личког Петровог Села, ка Бихаћу и Босни. Поносној, али не мање од ових крајева страдалној.
Полазећи кроз сва ова места Личке и Босанске Крајине, са једним нашим млађим свештеником из ових крајева, слушали смо поново и на лицу места његова казивања о страдањима народа ових крајева, између река Лике, Јадове, Крбаве и Уне, у току овог последњег рата. (Тачно онако као што на Косову од свештеника слушамо слична казивања, продужена до данас).
У Личком Петровом Селу посетили смо не тако давно обновљену цркву, која је од усташа била порушена, пошто су претходно у њој поклали на десетине Срба, а њеног свештеника Николу Загорца бацили са звоника уз речи: “Неста крста са три прста”, што се, Богу хвала, није обистинило, чему је доказ и ова обнова цркава у Крајини. Даље смо у Бихаћу, где је такође срушена наша велика црква, и то лицем на Видовдан 1941.г., прошли крај гробља на Гаравицама, где се у заједничкој гробници налази око 12.000 побијених Срба из Босне и Лике, заједно са једним бројем Цигана и Јевреја.
Нисмо имали времена да од Бихаћа пођемо навише, на она наша стратишта горе уз Уну, него смо кренули покрај ових низ Уну, ка Босанској Крупи,[4] Двору, Костајници и Дубици, све до утока Уне у Саву, код несравњивог Јасеновца, под којим лежи најмногољуднији Српски Град у историји овог великомученичког народа.[5]
Читавим својим током, од преко 200 километара, река Уна, која тече између Босне и Лике и Кордуна и Баније, све до Саве и Јасеновца, била је вековима и остала неми сведок страданија житеља ових крајева, многострадалне Крајине, нарочито у последњем рату. Крај ње, и других овдашњих река и урвина, ко ли зна колико још има непознатих стратишта, неиспитаних јама и необележених гробова?
На том путу крај Уне сетих се Дучићевих стихова:
 
“Јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носе унуке куд носише пређе” (тј. претке).
 
Један наш човек из Лике рекао је негде, нисам сигуран у којебаш време: “Е не зна се, вала, или је народ гори, ил’ му је горе”. Један пак други, опет Личанин, говорио ми је више пута: “Да ви знате какав је то добар народ! Каква је доброта била у тим Мученицима!… Да не да Бог да ми то своје духовно благо изгубимо”. Мени се чини да је он мислио на патње и мучеништво ових Крајишких Мученика, којих је највише било на овим просторима, од Јадовна до Јасеновца. Са њима се могу поредити само Косовски Мученици, стари и нови. Зато смо са Јадовна и кренули опет натраг на Косово. Као што смо са Косова дошли на Јадовно.
Изгледа, да је већ вековима пут и распут овога народа – од Косова до Јадовна.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац (1Ш, Београд 1986-7) наводи за Јадовно да “број убијених се креће од 30.000 до 48.000 лица”, али додаје да је ” просечно 600 лица у току дана” одвођено у Јадовно бесповратно (књ. I, стр. 20), што за 4 месеца трајања овог стратишта повећава број убијених преко 70.000.
  2. СУБНОР Госпића расписао је касније, 1985, конкурс за споменик на Јадовном. – Види у додатку одзив архитекте П. Ристића из Београда на тај конкурс, који, разуме се, није прихваћен.
  3. Поговор најновије саборне књиге о великомученичком Косову – Задужбине Косова, завршава се молитвом: да спасе Господ људе Своје и благослови достојаније Своје.
  4. Види у додатку Исказ: Босанска Крупа – после 40 година
  5. Опис комплекса Јасеновачких логора види у додатку: Великомученички Јасеновац.

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .