NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
U PLAŠKOM I LICI
 
U Plaški smo stigli preko Josipdola. Varošica Plaški i sva okolina izuzetno je lep predeo Like, a lepoti prirode doprinosilo je i lepo vreme tih jesenjih dana. No da ostavimo prirodu i vreme pa da govorimo o stradanjima Plaškog i njegovog življa, na čelu sa Velikomučenikom Vladikom Savam Trlajićem i narodnim sveštenicima: Milanom Dokmanovićem, Milanom Rajčevićem, Petrom Vučinićem, Bogoljubom Gakovićem, Milanom Đukićem, Jašom Stepanovićem, Đurom Stojanovićem i Stanislavom Nasadilom (pravoslavnim Čehom iz parohije Ličke Jasenice). Njihovo mučenje i stradanje već je utlavnom poznato, mada ima još uvek nepoznatih detalja o stradalnoj sudbini i ovog srpskog vladike i njegovog sveštenstva i vernika.
Raspitivali smo se zato o mestima boravljenja i mučenja njihovog, o vladičanskom dvoru gde su bili u pritvoru, pa o štali Tomljenovića, gde su bili zatvoreni i zlostavljani (za vreme mučenja ustaše su puštale ploče sa crkvenom muzikom „Jelici vo Hrista krestistesja“), a naročito o njihovom odvođenju u Ogulin, Zagreb, logore „Danicu“ i Gospić i, konačno, na Jadovno. (Videti u dodatku Izveštaj Eparhije Gornjokarlovačke iz 1945.g.). To zato što se na Jadovno, ako Bog da, sutra spremamo: da u slavu Božiju i čast ovih Svetih Novomučenika izvršimo liturgijsko vospominanije i zajedničarenje sa njima, to jest da na Jadovnu služimo prvu Sv. Liturgiju.
Razgledali smo zatim (i snimali) plaški katedralni hram i upoznali se sa prispelom braćom sveštenicima. I pored pokušaja da se njihov seminar rastera iz Plaškog, ili otera negde drugde, sveštenici su se ipak u većem broju okupili oko nekadašnje svoje katedrale. Ona je – iako još uvek u obnovi od teških rana zadobijenih posle odvođenja i ubijanja njenog arhipastira, sveštenstva i vernika, a njihov se broj kretao do nekoliko desetina hiljada, jer Plaški i okolina bio je čisto srpsko naselje, – poslužila nama toga dana ne samo za moleban pred početak seminara, nego i za održavanje samog tog seminara. Šta je tu čudno i nejasno, kad je sve jasno…
 
* * * * *
 
Ništa prirodnije za nas pravoslavne Srbe nego ona mudra reč iz narodne pesme: „Bež’ u crkvu Kraljeviću Marko“. Jer kad vam se oni već poznati i stereotipno „dobri odnosi crkve i države“ najednom otkažu (unilateralno, po običaju), kad vam se „društvene prostorije“, iako ranije zakazane i ugovorene, najednom pred nosom zatvore, a razlog je neka druga „proslava“ koja će biti tek kroz mesec dana, itd. itd., onda vam zaista najbolje dođe ovo narodno već pomenuto pravilo: „Bež’ u crkvu Kraljeviću Marko“.
 
Nije bilo naše da se u to mešamo (iako sam već bio „umešan“ samim tim što sam pozvan, i došao, na ovaj seminar Svešteničkog udruženja Gornjokarlovačke eparhije), ali je to svakako bilo još jedno novo, na licu mesta doživljeno, iskustvo onoga što sam već odavno znao, to jest: ko i kako stvarno zloupotrebljava poverenje našeg mnogonapaćenog sveštenstva, i danas, ne samo juče. (Naknadno sam doznao da je ovaj skromni seminar naših sveštenika okarakterisan kao „neprijateljski“ i „diverzantski“ od onih koji su navikli samo na slepu i sektašku poslušnost svojoj ideologiji).
Sreća je, i znak je duhovne, ljudske i hrišćanske, zrelosti većine našeg sveštenstva, i, Bogu hvala, prvenstveno mlađe generacije, što je najčešća tema svešteničkog seminara pre svega hrišćanski pastirski rad u narodu, to jest preporađanje i oplemenjivanje ljudskih duša i srca i savesti verom i ljubavlju Hristovom, bogoljubljem i bratoljubljem, kroz najpre sopstveno jevanđelsko pokajanje, što je i bila glavna tema ovog seminara u Plaški.
Kad već govorimo o pastirstvovanju našeg sveštenstva u našem pravoslavnom Srpskom narodu danas, treba se zaista radovati čudesnom i spasonosnom daru Božjem: da nam Bog još uvek daje narod i sveštenike koji međusobno razgovaraju o pokajanju, znaju šta je pokajanje i šta ono znači za pravi ljudski lik i čoveka i naroda, i hoće uvek i iznova da se bave tom čudnom tajnom i istinom sveljudskog iskustva kojom je počelo i uvek počinje Jevanđelje spasenja i istinskog očovečenja čoveka.
Srpski narod nije duhovno propao narod jer još nije izgubio dušu svoju, i neće je izgubiti sve dok u svojoj životnoj praksi (a ona jedina proverava svaku drugu „praksu“) zna za pokajanje, pokajanje ne kao neki „kukavičluk“, ni kao neki „kompleks“, već kao „veliku razumnost i razboritost“ ljudsku, po rečima jednog drevnohrišćanskog pisca, ili, po rečima narodne poslovice, pokajanje kao „najlepši cvet ljudskoga poštenja“. Ovo zato što istinski ljudsko, hrišćansko pokajanje uvek znači novi život.
Najživlje i najopipljivije moglo se to osetiti baš na ovim prostorima našeg trodnevnog hadžiluka.
Inače, teško čoveku i svešteniku, teško narodu i crkvi koji ne znaju za pokajanje i ne pozivaju na pokajanje. Počinjući uvek prvo od sebe.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *