ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
У ПЛАШКОМ И ЛИЦИ
 
У Плашки смо стигли преко Јосипдола. Варошица Плашки и сва околина изузетно је леп предео Лике, а лепоти природе доприносило је и лепо време тих јесењих дана. Но да оставимо природу и време па да говоримо о страдањима Плашког и његовог живља, на челу са Великомучеником Владиком Савам Трлајићем и народним свештеницима: Миланом Докмановићем, Миланом Рајчевићем, Петром Вучинићем, Богољубом Гаковићем, Миланом Ђукићем, Јашом Степановићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом (православним Чехом из парохије Личке Јасенице). Њихово мучење и страдање већ је утлавном познато, мада има још увек непознатих детаља о страдалној судбини и овог српског владике и његовог свештенства и верника.
Распитивали смо се зато о местима борављења и мучења њиховог, о владичанском двору где су били у притвору, па о штали Томљеновића, где су били затворени и злостављани (за време мучења усташе су пуштале плоче са црквеном музиком “Јелици во Христа крестистесја”), а нарочито о њиховом одвођењу у Огулин, Загреб, логоре “Даницу” и Госпић и, коначно, на Јадовно. (Видети у додатку Извештај Епархије Горњокарловачке из 1945.г.). То зато што се на Јадовно, ако Бог да, сутра спремамо: да у славу Божију и част ових Светих Новомученика извршимо литургијско воспоминаније и заједничарење са њима, то јест да на Јадовну служимо прву Св. Литургију.
Разгледали смо затим (и снимали) плашки катедрални храм и упознали се са приспелом браћом свештеницима. И поред покушаја да се њихов семинар растера из Плашког, или отера негде другде, свештеници су се ипак у већем броју окупили око некадашње своје катедрале. Она је – иако још увек у обнови од тешких рана задобијених после одвођења и убијања њеног архипастира, свештенства и верника, а њихов се број кретао до неколико десетина хиљада, јер Плашки и околина био је чисто српско насеље, – послужила нама тога дана не само за молебан пред почетак семинара, него и за одржавање самог тог семинара. Шта је ту чудно и нејасно, кад је све јасно…
 
* * * * *
 
Ништа природније за нас православне Србе него она мудра реч из народне песме: “Беж’ у цркву Краљевићу Марко”. Јер кад вам се они већ познати и стереотипно “добри односи цркве и државе” наједном откажу (унилатерално, по обичају), кад вам се “друштвене просторије”, иако раније заказане и уговорене, наједном пред носом затворе, а разлог је нека друга “прослава” која ће бити тек кроз месец дана, итд. итд., онда вам заиста најбоље дође ово народно већ поменуто правило: “Беж’ у цркву Краљевићу Марко”.
 
Није било наше да се у то мешамо (иако сам већ био “умешан” самим тим што сам позван, и дошао, на овај семинар Свештеничког удружења Горњокарловачке епархије), али је то свакако било још једно ново, на лицу места доживљено, искуство онога што сам већ одавно знао, то јест: ко и како стварно злоупотребљава поверење нашег многонапаћеног свештенства, и данас, не само јуче. (Накнадно сам дознао да је овај скромни семинар наших свештеника окарактерисан као “непријатељски” и “диверзантски” од оних који су навикли само на слепу и секташку послушност својој идеологији).
Срећа је, и знак је духовне, људске и хришћанске, зрелости већине нашег свештенства, и, Богу хвала, првенствено млађе генерације, што је најчешћа тема свештеничког семинара пре свега хришћански пастирски рад у народу, то јест препорађање и оплемењивање људских душа и срца и савести вером и љубављу Христовом, богољубљем и братољубљем, кроз најпре сопствено јеванђелско покајање, што је и била главна тема овог семинара у Плашки.
Кад већ говоримо о пастирствовању нашег свештенства у нашем православном Српском народу данас, треба се заиста радовати чудесном и спасоносном дару Божјем: да нам Бог још увек даје народ и свештенике који међусобно разговарају о покајању, знају шта је покајање и шта оно значи за прави људски лик и човека и народа, и хоће увек и изнова да се баве том чудном тајном и истином свељудског искуства којом је почело и увек почиње Јеванђеље спасења и истинског очовечења човека.
Српски народ није духовно пропао народ јер још није изгубио душу своју, и неће је изгубити све док у својој животној пракси (а она једина проверава сваку другу “праксу”) зна за покајање, покајање не као неки “кукавичлук”, ни као неки “комплекс”, већ као “велику разумност и разборитост” људску, по речима једног древнохришћанског писца, или, по речима народне пословице, покајање као “најлепши цвет људскога поштења”. Ово зато што истински људско, хришћанско покајање увек значи нови живот.
Најживље и најопипљивије могло се то осетити баш на овим просторима нашег тродневног хаџилука.
Иначе, тешко човеку и свештенику, тешко народу и цркви који не знају за покајање и не позивају на покајање. Почињући увек прво од себе.