NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
SRPSKA CRKVA U KOSOVSKIM NEPRILIKAMA
 
Već godinama traje rat protiv srpskog naroda na Kosovu. Otkako su, – posle srazmerno kratkog razdoblja slobode (1918-1941) – pod zastavom italijanskog, nemačkog i bugarskog osvajača aprila 1941. obnovljeni masovni progoni Srba, ne prestaje nasilje nad srpskim narodom. Sprovodi se u život plan albanizacije Kosova, čija je pretpostavka – uništenje srpskog naroda na toj teritoriji uz pomoć celog arsenala genocida: ubistvom, proterivanjem, brisanjem istorijske svesti. Taj rat je osvajački: cilj mu je da se prigrabe srpske zemlje; da se osvoji Kosovo, Metohija, Južna Srbija, potom i Pomoravlje, na drugoj strani i Povardarje, kao centralni balkanski prostor; da se stvori jedna nova, velika, militantna albanska država, koja će menjati kartu Balkanskog poluostrva tačno onako kako je to zamišljeno još u doba Berlinskog kongresa i stvaranja Prizrenske albanske lige (1878). Sve političke i društvene pokrete između dva svetska rata, u toku poslednjeg rata i posle njega, uključujući tu i međunarodni radnički pokret, albanski imperijalizam koristi, upotrebljava i zloupotrebljava za ostvarenje toga svoga programa. Nema dakle opravdanja za neznanje i zablude povodom toga, a pogotovu nema nikakvog smisla uporno zatvarati oči pred tom groznom političkom zloupotrebom kojom se instrumenti nacionalne ravnopravnosti pretvaraju u sredstvo nacionalnog ugnjetavanja manjine nad većinom, albanske narodnosti nad srpskim narodom.
U svim tim „zbivanjima“, kako se kosovska tragedija srpskog naroda eufemistički i bezbojno naziva u našem dnevnom političkom žargonu, važno, čak i izuzetno važno mesto ima Srpska Crkva. Ona je, nekako uvek, prva na udaru. Njeni hramovi i manastiri, njena imovina, ali i sveštenstvo, monaštvo, episkopi, prvi su bivali podvrgnuti zlostavljanju i ponižavanju kad god je došlo do izbijanja i „eskalacije“, do nove ofanzive albanskog imperijalizma. Neprijatelj je to činio u nepogrešivom izboru svojih ciljeva, pokazujući tako i sam da je Srpska Crkva neotuđivi deo, pa čak duhovno i moralno bitan elemenat nacionalnog identiteta srpskog naroda, stub i bedem njegovog opstanka. Rat protiv Srba nikada se nije vodio bez napada na Srpsku Crkvu, pa nije, dakle, u pitanju neki stav Crkve kojim bi se ona, sama i nepozvana, neumesno nametala kao politički činilac kosovskih „zbivanja“; nije posredi nikakav srpski „Kleronacionalizam“ nego je Srpska Crkva od samog početka bila meta velikoalbanske agresije, meta svih nasrtaja na integritet srpskog naroda.
Pokušaću da objasnim neke bitne okolnosti, bez kojih se po mom uverenju, ne može razumeti uloga Crkve u kosovskim neprilikama srpskog naroda. Nije posredi samo ta činjenica što je Crkva objekat glavnih i najtežih udara po srpskom narodu, nego i mogućnost nekog njenog aktivnog odnosa prema toj sudbini, prema tim neprilikama – a one su mnogo više od „neprilika“: jedna kompletna tragedija, koja se ne tiče samo neke ograničene i periferne oblasti, već pogađa celinu, bez obzira gde ko od nas živi.
Moram se i ovde okrenuti istoriji. Jer, bez istorije zaista ništa na Kosovu i povodom njega ne može se razumeti. Osnovna je zabluda, a dodao bih – i nesagledivo zlo, zanemarivati činjenice koje su kroz vekove vodile ovome što se događa danas. Jer, to nije neka odvojena, smirena prošlost, nego živo zbivanje koje dejstvuje i danas, makar se začinjalo i događalo pre sto, trista ili još više stotina godina. Evropskom posmatraču je, naravno, dosta teško da shvati tu aktuelnost prošlosti u događajima, sukobima i krizama našeg vremena, ali je to za naše balkanske sudbine i posebno za sudbinu srpskog naroda (ne samo na Kosovu) sušta i nepobitna istina. Ništa nije počelo takozvanom „kontrarevolucijom“ na Kosovu 1981. Ono što se dogodilo 1981. nagovešteno je pobunama 1968, pa 1944-1945. i u godinama pre ovih, ali i 19151918. i 1913, a da već ne govorimo o genocidu i otimanju srpskih zemalja pre 1912. godine.
Isto tako, mora se znati nešto i o daljoj prošlosti Kosova i Metohije da se shvati osvajačka, imperijalistička priroda velikoalbanskog ponašanja i politike prema Kosovu i Metohiji. Ta dalja prošlost otkriva i korene Srpske Crkve na tom području i razloge za njeno ponašanje i njenu sudbinu u odbrani srpskog naroda ove zemlje. Pre svega, teritorija koju albanski nacionalizam želi da osvoji naseljena je Srbima još u 7. veku, onda kada su preci današnjih Albanaca, istorijski anonimna stočarska plemena nedovoljno jasnog etničkog porekla, bili daleko od nje. Prema istorijskim izvorima 13. i 14. veka, 98% stanovništva Kosova i Metohije je srpsko – a među onih 2% Albanci dele mesto sa brojnijim od sebe Grcima, Vlasima, pa i Sasima i drugima. Ova zemlja j e bil a u ključena u državu Nemanjića kraj em 12. veka sa srpskim stanovništvom, pa se kao gusto naseljena srpska teritorija održala kroz čitavo razdoblje nemanjićke vlasti. Tada se upravo ovde razvio centar duhovnog života i kulture srpskog naroda u srednjem veku; ovde je Srpska Crkva imala svoje manastire, pre svega – samo središte Arhiepiskopije i potom Patrijaršije u Peći. Tu su dostignuti oni visoki dometi srpske kulture kojima se ona uključila u evropsku civilizaciju i kojima se zadržala u baštini svetske kulture. Tu se stvarala srpska književnost – u živom opštenju sa drugim duhovnim centrima Srbije, od Hilandara do Studenice i Mileševe. Bez svega toga nije ni moguće govoriti o srpskom narodu u srednjem veku, pa se tim svojim tekovinama upravo ovo područje javlja kao bitno za istorijsko konstituisanje srpske nacije. Pokazalo se, najzad, da je udar po ovoj srpskoj zemlji, sa dolaskom i najezdom Turaka Osmanlija, sa svim posledicama u stolećima koja slede, izvor mnogih nacionalnih nevolja i katastrofa, te da je celina srpskog naroda i njegovih zemalja prvi put dovedena u pitanje kada je bio ugrožen srpski etnički karakter Kosova. S obzirom na geografsko-strategijski položaj („Ko drži Kosovo drži Balkan“), Kosovo i Metohija su već u 15. veku dobili važno mesto u planovima otomanskog imperijalizma. Počinje islamizacija ovog područja, najpre putem kolonizacije samoga turskog naroda (posade, gradovi), a kasnije, naročito od 16. veka, i kolonizacijom islamiziranih Albanaca – prvo u Metohiji, onda na Kosovu, a i daleko šire od toga. Pružanje ovih selidbenih struja albanske kolonizacije čak do Južne Morave i Vardara, i preko moravsko-vardarske doline, imalo je karakter planskog razbijanja i zaokruživanja srpskog naroda kao nosioca antiotomanskog otpora. U19. veku, posle pobede srpskih ustanaka u beogradskom pašaluku 1804. i 1815. godine, ceo taj proces dobio je karakter planskog i metodičkog potiskivanja Srba, sa svim obeležjima genocida. Demografski odnos se u 17. veku počeo zloslutno menjati: privilegovani albanski došljaci razbijaju kompaktna srpska naselja i osvajaju, stopu po stopu, ove zemlje, tako da se sredinom 19. veka, a pogotovu posle berlinskog kongresa, može već govoriti o albanskoj većini na ovoj teritoriji, mada nikako u svim njenim delovima podjednako i nikako ne u onom odnosu kakav postoji danas. Sve to znači da su kosovske nevolje počele još od 17. i, naročito, 18. veka, i da proces koji je uzeo maha tokom 19. veka danas možda ulazi u završni pokušaj da se srpski narod sa tog područja konačno protera.
Nevolje Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji počinju sa nesrećama srpskog naroda, u nekim važnim trenucima, već posle Kosovske bitke 1389; tada su, u tim prvim godinama posle pogibije na Kosovu polju, počela razaranja i ubistva – turski osvajač nije imao milosti, udarao je „po glavi i po udovima“. Uslovi za opstanak Crkve bili su ovde veoma otežani; patrijarh se povlačio u moravsku Srbiju, Despotovinu, da krajem 15. i početkom 16. veka srpska crkvena organizacija dospe u najozbiljniju krizu. Obnavljanje Pećke Patrijaršije 1557, međutim, dovodi Srpsku Crkvu ponovo, i još uvek blagovremeno, u položaj nosioca nekakve organizovane duhovnosti srpskog naroda, u odsustvu političkih vođa – u položaj njegovog zaštitnika i predvodnika. Istovremeno, Srpska Crkva se tada izlaže onome hroničnom pritisku, zlostavljanju i teroru kojima se otomanska vlast trudila da suzbije pojavu oslobodilačkih težnji u narodu. I u čitavom razdoblju od dvesta i više godina, do ukidanja Patrijaršije 1766, Srpska Crkva trpi udarce, ali i odoleva: ona nastoji da sačuva sve centre i sva obeležja duhovnosti, a to znači i istorijske svesti srpskog naroda, samu Pećku Patrijaršiju i manastire, sa svetim moštima i kultovima srpskim; imovinu crkvenu, izloženu konfiskaciji i pljački; nasleđe pisane reči, makar ostatke bogatoga književnoga života Srba u srednjem veku, tekstove gde su glavne srpske uspomene, glavno pamćenje Crkve i naroda – žitija i službe, pohvale i plačevi, letopisi i rodoslovi, zapisi. Pogotovu pak održavanjem i negovanjem liturgijskog života i kultova usredsređenih oko svetih moštiju srpskih vladara i svetitelja, Crkva utiče na održavanje svesti u narodu, koji zna da je imao slobodnu hrišćansku državu i zna gde ju je imao i šta su tapije njegove zemlje. Taj trud je, međutim, Crkva plaćala skupo: životima svojih patrijaraha, episkopa, sveštenika, monaha i monahinja; mučeništvom. Istorijski izvori od 17. do početka 20. veka gotovo bez prekida svedoče o nesrećama srpskog naroda, ali i o stradanju Crkve. U rimokatoličkim izveštajima rimskoj Kongregaciji za propagandu vere, još u 17. veku, kao i u izveštajima srpskih konzula sa Kosova krajem 19. veka i uoči Balkanskog rata, nema zuluma nad pravoslavnim Srbima da prvi na udaru nisu crkve i sveštenici. Od tuče do ubistva, od pljačke do rušenja, sve je zastupljeno i sve je, kroz celo to dugo istorijsko vreme, isto. Stravična je ta jednoličnost zločina, ali je i zadivljujuća ta mučenička solidarnost Crkve sa svojim narodom.
Misija Crkve, međutim, nije se ispoljavala tim, takoreći spoljašnjim, vidovima borbe za opstanak naroda na Kosovu i Metohiji (kao i na drugim stranama). Sav taj napor Crkve, to njeno stradanje, osmišljavalo se prenošenjem najuzvišenijih poruka o ciljevima našeg postojanja, koji su iznad „ovoga sveta“, koji su vredniji i jači od istorije. U crkvenim tekstovima i pesmama, kao i u narodnoj pesmi, čija je crkvena inspiracija očigledna; u propovedima i besedama; u duhovničkom radu sa pastvom; u molitvama monaha i njihovom odricanju – isticala se trajna vrednost jedne duhovne kulture, koja je, jednom osvojena sa krštenjem Srba u 9. veku, pa obnovljena i razvijena u svetosavskom pokretu 13. veka, imala stalno da se obnavlja i potvrđuje. Njen duhovni trijumf je ono što zovemo „kosovsko opredeljenje“, ali to nije glorifikacija smrti i poraza, već obrnuto – nadmoćnost duha, žrtve, ljubavi, života. To je u stvari velika poruka Vaskrsenja Hristovoga, to i ništa drugo; u Vaskrsenju Hristovom je sav smisao i razlog kosovskog opredeljenja za Carstvo nebesko. S tim duhovnim nasleđem Crkva živi i dejstvuje kroz mračna vremena turskog ropstva i nasilja na Kosovu i Metohiji da ne zaboravi narod šta je i u čemu je njegovo pravo biće i u čemu su njegove snage da odoli iskušenjima istorije: u onome što je od istorije jače, a to, upravo to, jeste i glavna moć Crkve.
Cilj Crkve je bio, i morao biti, da se sačuva duhovni integritet naroda, a to znači, pre svega, njegova svest i njegov moral. Time se vaspitava ogromna snaga otpora, koja se, u zavisnosti od stvarnih istorijskih okolnosti, izražavala i na sasvim vidljiv i dejstven, pa i politički način. Pre svega, nije mogućno prenebregnuti činjenicu da se srpski narod masovno nije dao islamizovati uprkos velikoj primamljivosti svih onih povlastica koje su novi muslimani sticali i koje su, na primer, islamizovani Albanci tako obilato koristili na račun hrišćanske raje. (Procenat islamizovanih i albanizovanih Srba na Kosovu i Metohiji nije visok uprkos velikom pritisku i zulumu, ne veći od 23%.) To znači da su neke vrednosti duha, dostojanstveno i moral ličnosti, pa i naroda u celini, u njegovom „kolektivu“, bili jači od zemaljskih blagodeti. A to dalje znači – bili su jači i od same smrti. Ne bi se bez toga dospelo ni do nacionalne slobode u 19. veku. Ne bi se sačuvao nacionalni identitet srpskog naroda bez te moralne, duhovne energije koju je negovala Crkva sa svim svojim poukama o čestitosti i pravdi, o čoveštvu i vrlinama ljubavi, vere, nade, uzdržljivosti i samosavlađivanja.
Nacionalnu slobodu 1912. godine dočekala je Srpska Crkva na Kosovu i Metohiji odolevajući iskušenjima da ovu slobodu shvati kao priliku za neku svoju ekspanziju, za jačanje hrišćansko-pravoslavne vere koje ne bi bilo utemeljeno na slobodi savesti. Poznata je afera oko pokušaja da se u Peći 1913, pod crnogorskom upravom, na inicijativu lokalnih vlasti, nateraju Albanci muslimani da se pokrste. Taj pokušaj je sprečen u samom zametku i najoštrije osuđen. Slične ideje i posle Prvog svetskog rata, kojima se, makar u pojedinačnim slučajevima, htelo „vaspostavljati“ nekadašnje stanje i nekad islamizovani narod „vratiti“ Hrišćanstvu, Pravoslavlju, a valjda preko toga i Srpstvu, naišle su na najžešću osudu i osujećene su upravo stavom Srpske Crkve.
Crkva je na taj način branila ne samo elementarna ljudska prava i slobodu savesti nego i svoj sopstveni duhovni integritet, koji nikada ne može biti toliko ugrožen spolja koliko može da bude ugrožen iznutra. U odnosu na Albance, Crkva je propovedala mir, toleranciju i bratstvo, oproštaj za zulume, i ne osvetu i kaznu. Priznavala je dobra dela kada su bila činjena i naglašavala pozitivne primere lojalnog držanja rugovskih i dečanskih vojvoda u odbrani manastirskih prava, imovine i ljudi u skladu sa običajima i potvrdama carskih fermana, kojima se u svoje vreme, naročito tokom 18. veka, iz Carigrada nastojala obezbediti zakonitost i svojevrsni imunitet Crkve i crkvenih dobara na Kosovu i Metohiji.
Nažalost, sa dolaskom slobode 1918.g., nisu prestale nevolje Crkve u ovoj oblasti. Obnova je tekla sa velikim teškoćama, a uz „večite“ sporove sa albanskim susedima oko poljskih i šumskih šteta. Kosovskometohijski manastiri sada moraju da se nose i sa nerazumevanjem, zlom voljom i korumpiranošću nove vlasti. Arhiv Dečana je, na primer, pun dokumenata iz kojih se vidi da nevolje nisu prestale, da su se u nekim trenucima čak udvostručile, da je albanski elemenat bivao zaštićen, na račun Crkve, od strane državnih, lokalnih i sreskih, vlasti daleko više nego što se to može pretpostaviti.
Svih dvadesetak godina Kraljevine ispunjene su natezanjem i odbranom elementarnih imovinskih prava i ugleda Srpske Crkve na Kosovu i Metohiji, čak i sa pozivanjem na sultanske fermane kojima su makar formalno (a u mnogo čemu i stvarno) bila poštovana izvorna prava manastira.
Osim toga, Crkva je na udaru terorističkih akcija albanskih kačaka sve do 1924. godine, do te mere da su Visoki Dečani, na primer, morali imati vojnu posadu kako bi se odbijali ili sprečavali napadi na manastir.
Za vreme poslednjeg rata, progon Srba i srpske Crkve na Kosovu i Metohiji dobio je masovne razmere; ponovo su se događala spaljivanja i rušenja crkava i manastira, pljačke i proterivanja, ubistva.
Ni posle oslobođenja Kosova i Metohije 1944, nažalost, nisu prestala stradanja Srpske Crkve. Umesto da joj proklamovani princip nacionalne ravnopravnosti i slobode veroispovesti omoguće miran oporavak i razvoj u slobodi, Srpska Crkva je postala meta ne samo produženog dejstva albanskog šovinizma nego i sektaškog odnosa političkih faktora i organa vlasti na raznim nivoima, od lokalnih do viših. Tradicionalnim nevoljama dodate su, znači, nove i teže. Istoričari će tek morati da prouče prilike na Kosovu, pa i situaciju Srpske Crkve, u periodu pre čuvenog Brionskog plenuma 1966. Iskustvo Crkve u tom razdoblju nije dobro: ni u kom slučaju ne može se govoriti o nekoj zaštićenosti, pogotovu ne o privilegovanosti Crkve kao institucije srpskog naroda. Suzbijanje „velikosrpskog hegemonizma“, obrnuto, proklamovano kao jedan od glavnih ciljeva nacionalne politike u Jugoslaviji posle rata, pretpostavljalo je mnoga ograničenja u životu i delatnosti Crkve. Ali su prava stradanja počela posle 1966, i ne samo da nisu zaustavljena posle 1981, nego su još i pojačana. Crkva je i doslovno prva na udaru albanskog šovinizma, između podzemnog dejstva neprijatelja na terenu i neblagonaklonog, pa i neprijateljskog odnosa mesnih legalnih faktora. Izveštaji RaškoPrizrenskog Episkopa upoznavali su Sveti arhijerejski sabor redovno i bez okolišanja o svim oblicima nasilja kojima je Crkva u ovoj eparhiji bila izložena. Tako je došlo i do poznatih koraka koje je Crkva preduzimala obraćajući se 19. maja 1969. predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu. U dokumentovanom pismu ona od predsednika Republike traži zaštitu. Sabor Srpske Pravoslavne Crkve konstatuje da se povodom konkretnih slučajeva više puta obraćao nadležnim organima SR Srbije, kao i Saveznom izvršnom veću, ali da se stanje ne popravlja. „Donekle ovo nasilje popusti, da bi se javilo na drugom kraju u još ozbiljnijem vidu. Za poslednju godinu dana ono uzima sve teže oblike. Ne samo da je u pitanju uništavanje useva u poljima, uništavanje šuma (manastiri Devič, Dečani, Gorioč kod Peći), rušenje nadgrobnih spomenika (Kosovska Vitina i dr.) nego i fizički napadi, čak i na žene monahinje (prošle godine u manastiru Binaču kod Kosovske Vitine, u Mušutištu kod Prizrena, kao i ovog proleća u manastiru Deviču, gde je naneta teška telesna povreda igumaniji istog manastira, sekirom ranjen jedan iskušenik manastira Dečana, kamenom udaren u glavu jeromonah manastira Gorioča, kamenjem napadani sveštenici u okolini Kosovske Mitrovice itd.), što je dovelo do iseljavanja naših vernika iz tih krajeva“. U svom odgovoru od 23. maja 1969, Tito izražava žaljenje zbog postupaka koji su navedeni u pismu Srpske Pravoslavne Crkve, „a koji predstavljaju povredu Ustava SFRJ“. Kao predsednik SFRJ, on će učiniti sve „da se spreče izgredi i nezakoniti postupci, te da se obezbedi slobodan život i integritet svih građana, kao i sigurnost njihove imovine“. Radi toga je Izvršnom veću Sr Srbije Tito dostavio pismo Srpske Pravoslavne Crkve sa svojim gledištem „o potrebi preduzimanja odlučnih mera za zaštitu zakonitosti“.
Međutim, ne samo izveštaj sa Sabora iz 1982, objavljen u „Glasniku“ 7/1982. (gde je i prepiska sa predsednikom republike), nego i svi potonji izveštaji do danas, uključujući mnoge novinske vesti i neposredna saznanja građana i vernika, sadrže podatke o produžavanju, pa i eskalaciji nasilja i napada na Crkvu i sveštenstvo, gde ništa nije sveto, već se skrnave grobovi, fizički napadaju i obeščašćuju devojčice i starice, monahinje posebno, i tuku sveštenici, bogoslovi, čak i Episkop Raško-Prizrenski, i ne samo crkveni ljudi i narod, nego i stoka crkvena, i imovina crkvena, i hrana bez koje se ne može preživeti.
Kriza međunacionalnih odnosa na Kosovu nije više nikakva tajna, a nije, čak ni za jugoslovensku javnost, misterija ko je u toj socijalističkoj pokrajini žrtva nacionalne mržnje, šovinizma i genocida. Žrtva je srpski narod, koji ne traži i ne očekuje ništa drugo do ravnopravnost i slobodu u državi slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti. Taj narod traži mir i zakonitost, ne gaji osvetništvo, ali hoće pravo da neometan ostane i radi na zemlji svojih predaka. Uprkos svim deklaracijama, do sada se prilike na Kosovu nisu popravile niti su se stekli uslovi za miran život i rad Srba, pogotovu ne za povratak onih iseljenih i proteranih. Crkva deli sudbinu naroda, pa je i njena uloga posebno važna i osetljiva. Zanimljivo je da se u stereotipnim izveštajima i zaključcima u Kosovu sve češće čuje i negativna ocena navodnog oživljavanja srpskog „kleronacionalizma“. Izgleda da se potcenjuju oni pošteni napori Crkve da među Srbima na Kosovu održi nacionalnu samosvest, volju za život i opstanak na svojoj zemlji.
Šta zapravo Crkva može i treba da čini i kakve su perspektive njenog dejstva na Kosovu i Metohiji?
1) Crkva treba i može da se bori za opstanak Srba na Kosovu, protiv iseljavanja. Onaće, s pozivom na svete tradicionalne vrednosti i duhovne snage Svetosavlja, morati da utiče na ljude, da ih hrabri i da im ukazuje na puteve nade, puteve koji u srpskom istorijskom iskustvu nikada nisu bili zatvoreni. No da bi to moglo da se čini sa većom moralnom osnovom, u očekivanju kakvog takvog rezultata, valja shvatiti da pitanje opstanka Srba na Kosovu nije pitanje samo Srba na Kosovu, nego svih Srba, pa Crkva u celini, ne samo raško-prizrenska eparhija, treba u tome smislu da radi, razvijajući solidarnost, pomoć i sadejstvo među Srbima van Kosova sa onim stradalnim narodom koji je u pokrajini podvrgnut nasilju. Neće se Srbi zadržati na Kosovu ako ne osete da imaju ne samo saosećanja, nego i stvarne, moralne, društvene i druge podrške u Srbiji i u Srpskoj Crkvi kao celini.
2) Iz toga proističe važan zahtev: da se Srpska Pravoslavna Crkva ponaša u punoj meri solidarno sa svojom raškoprizrenskom eparhijom, te da ne ponavlja grehe „konfederacijskog feudalizma“, o kome se inače sa mnogo razloga govori van Crkve. Stradanje Crkve i naroda na Kosovu pogađa celu Srpsku Crkvu, kao i ceo srpski narod, i to treba da bude jasno, i iz reči, i iz postupaka, i iz dela. Stoga sam slobodan da primetim kako bi se na najvišem crkvenom nivou moglo učiniti nešto daleko više nego što se moglo učiniti i postići pojedinačnim, takoreći privatnim, apelima grupe sveštenika i monaha Srpske Pravoslavne Crkve. Crkva može, a, mislim, i treba da upozna svu hrišćansku i posebno pravoslavnu ekumenu, a preko toga sav civilizovani svet, s onim što se njoj i njenom narodu događa na Kosovu. Jedna „Bela knjiga“ o genocidu mogla bi lako da bude pripremljena, publikovana na stranim jezicima i upućena svim Pravoslavnim Crkvama i svim hrišćanskim veroispovestima, kao i svetskoj javnosti uopšte, radi obaveštenja i podrške.
3) Srpska Crkva se mora i dalje boriti za punu istinu o Kosovu i za pravo na tu istinu. To su elementarne stvari, a ne politika, u čiju sferu Crkva po Ustavu ne sme i ne treba da ulazi. Odbrana te istine i zaštita tih prava srpskog naroda, najzad i same Crkve tog naroda, nije „politizacija“ ni „kleronacionalizam“, i tu se treba jasno raspraviti. Ne može se dopustiti da se egzistencijalna prava dovode u pitanje niti da se Crkva u tim pravima parališe neumesnim osudama njene tobožnje „politizacije“.
4)Srpska Crkva će i dalje morati, po uzoru na svu tradiciju svetoga hrišćanskog ispovedništva i mučeništva, da propoveda ljubav, a ne mržnju, oproštaj, a ne osvetu. U odnosu na albanski narod, bez obzira na veru i veroispovest, ona će se starati da osećanje pravde i čovečnosti, velikodušnost i dostojanstvo srpskog naroda ne budu nikada i ni po koju cenu ugašeni. To nije pitanje taktike nego suštinsko pitanje za jednu pravu, Pravoslavnu, Crkvu. Primer koji vladika prizrenski Pavle u tom pogledu daje, ja to moram istaći, primer je za ugled svima: ispovednički i mučenički spokojan u veri i čovekoljublju, u strpljenju, ali i u odlučnosti da se brani „ono što je Božje“, a to je duša, to je savest čovekova. Neka se u tome ne vidi izraz slabosti: posredi je, naprotiv, velika duhovna moć.
Razmišljamo o Kosovu i o sebi na Kosovu u tom duhu, jer je to amanet svekolike srpske svetinje koja na Kosovu živi – makar je i previđali, i brisali, i vređali. Govorio sam o Crkvi u kosovskim neprilikama. To znači da govorim o Telu vere i svetosti, duha i večnosti na Kosovu. Više od svega potrebno je i Crkvi i nama to jevanđelsko pouzdanje da joj „vratnice ada neće odoleti“, da se ne treba plašiti, makar i malo bilo Hristovo stado, jer je pobeda ipak, u prkos svemu, pobeda Božija.
 
Dimitrije Bogdanović
15. april 1986.
(„Pravoslavni misionar“, br. 6/1986).
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *