ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
СРПСКА ЦРКВА У КОСОВСКИМ НЕПРИЛИКАМА
 
Већ годинама траје рат против српског народа на Косову. Откако су, – после сразмерно кратког раздобља слободе (1918-1941) – под заставом италијанског, немачког и бугарског освајача априла 1941. обновљени масовни прогони Срба, не престаје насиље над српским народом. Спроводи се у живот план албанизације Косова, чија је претпоставка – уништење српског народа на тој територији уз помоћ целог арсенала геноцида: убиством, протеривањем, брисањем историјске свести. Тај рат је освајачки: циљ му је да се приграбе српске земље; да се освоји Косово, Метохија, Јужна Србија, потом и Поморавље, на другој страни и Повардарје, као централни балкански простор; да се створи једна нова, велика, милитантна албанска држава, која ће мењати карту Балканског полуострва тачно онако како је то замишљено још у доба Берлинског конгреса и стварања Призренске албанске лиге (1878). Све политичке и друштвене покрете између два светска рата, у току последњег рата и после њега, укључујући ту и међународни раднички покрет, албански империјализам користи, употребљава и злоупотребљава за остварење тога свога програма. Нема дакле оправдања за незнање и заблуде поводом тога, а поготову нема никаквог смисла упорно затварати очи пред том грозном политичком злоупотребом којом се инструменти националне равноправности претварају у средство националног угњетавања мањине над већином, албанске народности над српским народом.
У свим тим “збивањима”, како се косовска трагедија српског народа еуфемистички и безбојно назива у нашем дневном политичком жаргону, важно, чак и изузетно важно место има Српска Црква. Она је, некако увек, прва на удару. Њени храмови и манастири, њена имовина, али и свештенство, монаштво, епископи, први су бивали подвргнути злостављању и понижавању кад год је дошло до избијања и “ескалације”, до нове офанзиве албанског империјализма. Непријатељ је то чинио у непогрешивом избору својих циљева, показујући тако и сам да је Српска Црква неотуђиви део, па чак духовно и морално битан елеменат националног идентитета српског народа, стуб и бедем његовог опстанка. Рат против Срба никада се није водио без напада на Српску Цркву, па није, дакле, у питању неки став Цркве којим би се она, сама и непозвана, неумесно наметала као политички чинилац косовских “збивања”; није посреди никакав српски “Клеронационализам” него је Српска Црква од самог почетка била мета великоалбанске агресије, мета свих насртаја на интегритет српског народа.
Покушаћу да објасним неке битне околности, без којих се по мом уверењу, не може разумети улога Цркве у косовским неприликама српског народа. Није посреди само та чињеница што је Црква објекат главних и најтежих удара по српском народу, него и могућност неког њеног активног односа према тој судбини, према тим неприликама – а оне су много више од “неприлика”: једна комплетна трагедија, која се не тиче само неке ограничене и периферне области, већ погађа целину, без обзира где ко од нас живи.
Морам се и овде окренути историји. Јер, без историје заиста ништа на Косову и поводом њега не може се разумети. Основна је заблуда, а додао бих – и несагледиво зло, занемаривати чињенице које су кроз векове водиле овоме што се догађа данас. Јер, то није нека одвојена, смирена прошлост, него живо збивање које дејствује и данас, макар се зачињало и догађало пре сто, триста или још више стотина година. Европском посматрачу је, наравно, доста тешко да схвати ту актуелност прошлости у догађајима, сукобима и кризама нашег времена, али је то за наше балканске судбине и посебно за судбину српског народа (не само на Косову) сушта и непобитна истина. Ништа није почело такозваном “контрареволуцијом” на Косову 1981. Оно што се догодило 1981. наговештено је побунама 1968, па 1944-1945. и у годинама пре ових, али и 19151918. и 1913, а да већ не говоримо о геноциду и отимању српских земаља пре 1912. године.
Исто тако, мора се знати нешто и о даљој прошлости Косова и Метохије да се схвати освајачка, империјалистичка природа великоалбанског понашања и политике према Косову и Метохији. Та даља прошлост открива и корене Српске Цркве на том подручју и разлоге за њено понашање и њену судбину у одбрани српског народа ове земље. Пре свега, територија коју албански национализам жели да освоји насељена је Србима још у 7. веку, онда када су преци данашњих Албанаца, историјски анонимна сточарска племена недовољно јасног етничког порекла, били далеко од ње. Према историјским изворима 13. и 14. века, 98% становништва Косова и Метохије је српско – а међу оних 2% Албанци деле место са бројнијим од себе Грцима, Власима, па и Сасима и другима. Ова земља ј е бил а у кључена у државу Немањића крај ем 12. века са српским становништвом, па се као густо насељена српска територија одржала кроз читаво раздобље немањићке власти. Тада се управо овде развио центар духовног живота и културе српског народа у средњем веку; овде је Српска Црква имала своје манастире, пре свега – само средиште Архиепископије и потом Патријаршије у Пећи. Ту су достигнути они високи домети српске културе којима се она укључила у европску цивилизацију и којима се задржала у баштини светске културе. Ту се стварала српска књижевност – у живом општењу са другим духовним центрима Србије, од Хиландара до Студенице и Милешеве. Без свега тога није ни могуће говорити о српском народу у средњем веку, па се тим својим тековинама управо ово подручје јавља као битно за историјско конституисање српске нације. Показало се, најзад, да је удар по овој српској земљи, са доласком и најездом Турака Османлија, са свим последицама у столећима која следе, извор многих националних невоља и катастрофа, те да је целина српског народа и његових земаља први пут доведена у питање када је био угрожен српски етнички карактер Косова. С обзиром на географско-стратегијски положај (“Ко држи Косово држи Балкан”), Косово и Метохија су већ у 15. веку добили важно место у плановима отоманског империјализма. Почиње исламизација овог подручја, најпре путем колонизације самога турског народа (посаде, градови), а касније, нарочито од 16. века, и колонизацијом исламизираних Албанаца – прво у Метохији, онда на Косову, а и далеко шире од тога. Пружање ових селидбених струја албанске колонизације чак до Јужне Мораве и Вардара, и преко моравско-вардарске долине, имало је карактер планског разбијања и заокруживања српског народа као носиоца антиотоманског отпора. У19. веку, после победе српских устанака у београдском пашалуку 1804. и 1815. године, цео тај процес добио је карактер планског и методичког потискивања Срба, са свим обележјима геноцида. Демографски однос се у 17. веку почео злослутно мењати: привилеговани албански дошљаци разбијају компактна српска насеља и освајају, стопу по стопу, ове земље, тако да се средином 19. века, а поготову после берлинског конгреса, може већ говорити о албанској већини на овој територији, мада никако у свим њеним деловима подједнако и никако не у оном односу какав постоји данас. Све то значи да су косовске невоље почеле још од 17. и, нарочито, 18. века, и да процес који је узео маха током 19. века данас можда улази у завршни покушај да се српски народ са тог подручја коначно протера.
Невоље Српске Цркве на Косову и Метохији почињу са несрећама српског народа, у неким важним тренуцима, већ после Косовске битке 1389; тада су, у тим првим годинама после погибије на Косову пољу, почела разарања и убиства – турски освајач није имао милости, ударао је “по глави и по удовима”. Услови за опстанак Цркве били су овде веома отежани; патријарх се повлачио у моравску Србију, Деспотовину, да крајем 15. и почетком 16. века српска црквена организација доспе у најозбиљнију кризу. Обнављање Пећке Патријаршије 1557, међутим, доводи Српску Цркву поново, и још увек благовремено, у положај носиоца некакве организоване духовности српског народа, у одсуству политичких вођа – у положај његовог заштитника и предводника. Истовремено, Српска Црква се тада излаже ономе хроничном притиску, злостављању и терору којима се отоманска власт трудила да сузбије појаву ослободилачких тежњи у народу. И у читавом раздобљу од двеста и више година, до укидања Патријаршије 1766, Српска Црква трпи ударце, али и одолева: она настоји да сачува све центре и сва обележја духовности, а то значи и историјске свести српског народа, саму Пећку Патријаршију и манастире, са светим моштима и култовима српским; имовину црквену, изложену конфискацији и пљачки; наслеђе писане речи, макар остатке богатога књижевнога живота Срба у средњем веку, текстове где су главне српске успомене, главно памћење Цркве и народа – житија и службе, похвале и плачеви, летописи и родослови, записи. Поготову пак одржавањем и неговањем литургијског живота и култова усредсређених око светих моштију српских владара и светитеља, Црква утиче на одржавање свести у народу, који зна да је имао слободну хришћанску државу и зна где ју је имао и шта су тапије његове земље. Тај труд је, међутим, Црква плаћала скупо: животима својих патријараха, епископа, свештеника, монаха и монахиња; мучеништвом. Историјски извори од 17. до почетка 20. века готово без прекида сведоче о несрећама српског народа, али и о страдању Цркве. У римокатоличким извештајима римској Конгрегацији за пропаганду вере, још у 17. веку, као и у извештајима српских конзула са Косова крајем 19. века и уочи Балканског рата, нема зулума над православним Србима да први на удару нису цркве и свештеници. Од туче до убиства, од пљачке до рушења, све је заступљено и све је, кроз цело то дуго историјско време, исто. Стравична је та једноличност злочина, али је и задивљујућа та мученичка солидарност Цркве са својим народом.
Мисија Цркве, међутим, није се испољавала тим, такорећи спољашњим, видовима борбе за опстанак народа на Косову и Метохији (као и на другим странама). Сав тај напор Цркве, то њено страдање, осмишљавало се преношењем најузвишенијих порука о циљевима нашег постојања, који су изнад “овога света”, који су вреднији и јачи од историје. У црквеним текстовима и песмама, као и у народној песми, чија је црквена инспирација очигледна; у проповедима и беседама; у духовничком раду са паством; у молитвама монаха и њиховом одрицању – истицала се трајна вредност једне духовне културе, која је, једном освојена са крштењем Срба у 9. веку, па обновљена и развијена у светосавском покрету 13. века, имала стално да се обнавља и потврђује. Њен духовни тријумф је оно што зовемо “косовско опредељење”, али то није глорификација смрти и пораза, већ обрнуто – надмоћност духа, жртве, љубави, живота. То је у ствари велика порука Васкрсења Христовога, то и ништа друго; у Васкрсењу Христовом је сав смисао и разлог косовског опредељења за Царство небеско. С тим духовним наслеђем Црква живи и дејствује кроз мрачна времена турског ропства и насиља на Косову и Метохији да не заборави народ шта је и у чему је његово право биће и у чему су његове снаге да одоли искушењима историје: у ономе што је од историје јаче, а то, управо то, јесте и главна моћ Цркве.
Циљ Цркве је био, и морао бити, да се сачува духовни интегритет народа, а то значи, пре свега, његова свест и његов морал. Тиме се васпитава огромна снага отпора, која се, у зависности од стварних историјских околности, изражавала и на сасвим видљив и дејствен, па и политички начин. Пре свега, није могућно пренебрегнути чињеницу да се српски народ масовно није дао исламизовати упркос великој примамљивости свих оних повластица које су нови муслимани стицали и које су, на пример, исламизовани Албанци тако обилато користили на рачун хришћанске раје. (Проценат исламизованих и албанизованих Срба на Косову и Метохији није висок упркос великом притиску и зулуму, не већи од 23%.) То значи да су неке вредности духа, достојанствено и морал личности, па и народа у целини, у његовом “колективу”, били јачи од земаљских благодети. А то даље значи – били су јачи и од саме смрти. Не би се без тога доспело ни до националне слободе у 19. веку. Не би се сачувао национални идентитет српског народа без те моралне, духовне енергије коју је неговала Црква са свим својим поукама о честитости и правди, о човештву и врлинама љубави, вере, наде, уздржљивости и самосавлађивања.
Националну слободу 1912. године дочекала је Српска Црква на Косову и Метохији одолевајући искушењима да ову слободу схвати као прилику за неку своју експанзију, за јачање хришћанско-православне вере које не би било утемељено на слободи савести. Позната је афера око покушаја да се у Пећи 1913, под црногорском управом, на иницијативу локалних власти, натерају Албанци муслимани да се покрсте. Тај покушај је спречен у самом заметку и најоштрије осуђен. Сличне идеје и после Првог светског рата, којима се, макар у појединачним случајевима, хтело “васпостављати” некадашње стање и некад исламизовани народ “вратити” Хришћанству, Православљу, а ваљда преко тога и Српству, наишле су на најжешћу осуду и осујећене су управо ставом Српске Цркве.
Црква је на тај начин бранила не само елементарна људска права и слободу савести него и свој сопствени духовни интегритет, који никада не може бити толико угрожен споља колико може да буде угрожен изнутра. У односу на Албанце, Црква је проповедала мир, толеранцију и братство, опроштај за зулуме, и не освету и казну. Признавала је добра дела када су била чињена и наглашавала позитивне примере лојалног држања руговских и дечанских војвода у одбрани манастирских права, имовине и људи у складу са обичајима и потврдама царских фермана, којима се у своје време, нарочито током 18. века, из Цариграда настојала обезбедити законитост и својеврсни имунитет Цркве и црквених добара на Косову и Метохији.
Нажалост, са доласком слободе 1918.г., нису престале невоље Цркве у овој области. Обнова је текла са великим тешкоћама, а уз “вечите” спорове са албанским суседима око пољских и шумских штета. Косовскометохијски манастири сада морају да се носе и са неразумевањем, злом вољом и корумпираношћу нове власти. Архив Дечана је, на пример, пун докумената из којих се види да невоље нису престале, да су се у неким тренуцима чак удвостручиле, да је албански елеменат бивао заштићен, на рачун Цркве, од стране државних, локалних и среских, власти далеко више него што се то може претпоставити.
Свих двадесетак година Краљевине испуњене су натезањем и одбраном елементарних имовинских права и угледа Српске Цркве на Косову и Метохији, чак и са позивањем на султанске фермане којима су макар формално (а у много чему и стварно) била поштована изворна права манастира.
Осим тога, Црква је на удару терористичких акција албанских качака све до 1924. године, до те мере да су Високи Дечани, на пример, морали имати војну посаду како би се одбијали или спречавали напади на манастир.
За време последњег рата, прогон Срба и српске Цркве на Косову и Метохији добио је масовне размере; поново су се догађала спаљивања и рушења цркава и манастира, пљачке и протеривања, убиства.
Ни после ослобођења Косова и Метохије 1944, нажалост, нису престала страдања Српске Цркве. Уместо да јој прокламовани принцип националне равноправности и слободе вероисповести омогуће миран опоравак и развој у слободи, Српска Црква је постала мета не само продуженог дејства албанског шовинизма него и секташког односа политичких фактора и органа власти на разним нивоима, од локалних до виших. Традиционалним невољама додате су, значи, нове и теже. Историчари ће тек морати да проуче прилике на Косову, па и ситуацију Српске Цркве, у периоду пре чувеног Брионског пленума 1966. Искуство Цркве у том раздобљу није добро: ни у ком случају не може се говорити о некој заштићености, поготову не о привилегованости Цркве као институције српског народа. Сузбијање “великосрпског хегемонизма”, обрнуто, прокламовано као један од главних циљева националне политике у Југославији после рата, претпостављало је многа ограничења у животу и делатности Цркве. Али су права страдања почела после 1966, и не само да нису заустављена после 1981, него су још и појачана. Црква је и дословно прва на удару албанског шовинизма, између подземног дејства непријатеља на терену и неблагонаклоног, па и непријатељског односа месних легалних фактора. Извештаји РашкоПризренског Епископа упознавали су Свети архијерејски сабор редовно и без околишања о свим облицима насиља којима је Црква у овој епархији била изложена. Тако је дошло и до познатих корака које је Црква предузимала обраћајући се 19. маја 1969. председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу. У документованом писму она од председника Републике тражи заштиту. Сабор Српске Православне Цркве констатује да се поводом конкретних случајева више пута обраћао надлежним органима СР Србије, као и Савезном извршном већу, али да се стање не поправља. “Донекле ово насиље попусти, да би се јавило на другом крају у још озбиљнијем виду. За последњу годину дана оно узима све теже облике. Не само да је у питању уништавање усева у пољима, уништавање шума (манастири Девич, Дечани, Гориоч код Пећи), рушење надгробних споменика (Косовска Витина и др.) него и физички напади, чак и на жене монахиње (прошле године у манастиру Биначу код Косовске Витине, у Мушутишту код Призрена, као и овог пролећа у манастиру Девичу, где је нанета тешка телесна повреда игуманији истог манастира, секиром рањен један искушеник манастира Дечана, каменом ударен у главу јеромонах манастира Гориоча, камењем нападани свештеници у околини Косовске Митровице итд.), што је довело до исељавања наших верника из тих крајева”. У свом одговору од 23. маја 1969, Тито изражава жаљење због поступака који су наведени у писму Српске Православне Цркве, “а који представљају повреду Устава СФРЈ”. Као председник СФРЈ, он ће учинити све “да се спрече изгреди и незаконити поступци, те да се обезбеди слободан живот и интегритет свих грађана, као и сигурност њихове имовине”. Ради тога је Извршном већу Ср Србије Тито доставио писмо Српске Православне Цркве са својим гледиштем “о потреби предузимања одлучних мера за заштиту законитости”.
Међутим, не само извештај са Сабора из 1982, објављен у “Гласнику” 7/1982. (где је и преписка са председником републике), него и сви потоњи извештаји до данас, укључујући многе новинске вести и непосредна сазнања грађана и верника, садрже податке о продужавању, па и ескалацији насиља и напада на Цркву и свештенство, где ништа није свето, већ се скрнаве гробови, физички нападају и обешчашћују девојчице и старице, монахиње посебно, и туку свештеници, богослови, чак и Епископ Рашко-Призренски, и не само црквени људи и народ, него и стока црквена, и имовина црквена, и храна без које се не може преживети.
Криза међунационалних односа на Косову није више никаква тајна, а није, чак ни за југословенску јавност, мистерија ко је у тој социјалистичкој покрајини жртва националне мржње, шовинизма и геноцида. Жртва је српски народ, који не тражи и не очекује ништа друго до равноправност и слободу у држави слободних и равноправних народа и народности. Тај народ тражи мир и законитост, не гаји осветништво, али хоће право да неометан остане и ради на земљи својих предака. Упркос свим декларацијама, до сада се прилике на Косову нису поправиле нити су се стекли услови за миран живот и рад Срба, поготову не за повратак оних исељених и протераних. Црква дели судбину народа, па је и њена улога посебно важна и осетљива. Занимљиво је да се у стереотипним извештајима и закључцима у Косову све чешће чује и негативна оцена наводног оживљавања српског “клеронационализма”. Изгледа да се потцењују они поштени напори Цркве да међу Србима на Косову одржи националну самосвест, вољу за живот и опстанак на својој земљи.
Шта заправо Црква може и треба да чини и какве су перспективе њеног дејства на Косову и Метохији?
1) Црква треба и може да се бори за опстанак Срба на Косову, против исељавања. Онаће, с позивом на свете традиционалне вредности и духовне снаге Светосавља, морати да утиче на људе, да их храбри и да им указује на путеве наде, путеве који у српском историјском искуству никада нису били затворени. Но да би то могло да се чини са већом моралном основом, у очекивању каквог таквог резултата, ваља схватити да питање опстанка Срба на Косову није питање само Срба на Косову, него свих Срба, па Црква у целини, не само рашко-призренска епархија, треба у томе смислу да ради, развијајући солидарност, помоћ и садејство међу Србима ван Косова са оним страдалним народом који је у покрајини подвргнут насиљу. Неће се Срби задржати на Косову ако не осете да имају не само саосећања, него и стварне, моралне, друштвене и друге подршке у Србији и у Српској Цркви као целини.
2) Из тога проистиче важан захтев: да се Српска Православна Црква понаша у пуној мери солидарно са својом рашкопризренском епархијом, те да не понавља грехе “конфедерацијског феудализма”, о коме се иначе са много разлога говори ван Цркве. Страдање Цркве и народа на Косову погађа целу Српску Цркву, као и цео српски народ, и то треба да буде јасно, и из речи, и из поступака, и из дела. Стога сам слободан да приметим како би се на највишем црквеном нивоу могло учинити нешто далеко више него што се могло учинити и постићи појединачним, такорећи приватним, апелима групе свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Црква може, а, мислим, и треба да упозна сву хришћанску и посебно православну екумену, а преко тога сав цивилизовани свет, с оним што се њој и њеном народу догађа на Косову. Једна “Бела књига” о геноциду могла би лако да буде припремљена, публикована на страним језицима и упућена свим Православним Црквама и свим хришћанским вероисповестима, као и светској јавности уопште, ради обавештења и подршке.
3) Српска Црква се мора и даље борити за пуну истину о Косову и за право на ту истину. То су елементарне ствари, а не политика, у чију сферу Црква по Уставу не сме и не треба да улази. Одбрана те истине и заштита тих права српског народа, најзад и саме Цркве тог народа, није “политизација” ни “клеронационализам”, и ту се треба јасно расправити. Не може се допустити да се егзистенцијална права доводе у питање нити да се Црква у тим правима паралише неумесним осудама њене тобожње “политизације”.
4)Српска Црква ће и даље морати, по узору на сву традицију светога хришћанског исповедништва и мучеништва, да проповеда љубав, а не мржњу, опроштај, а не освету. У односу на албански народ, без обзира на веру и вероисповест, она ће се старати да осећање правде и човечности, великодушност и достојанство српског народа не буду никада и ни по коју цену угашени. То није питање тактике него суштинско питање за једну праву, Православну, Цркву. Пример који владика призренски Павле у том погледу даје, ја то морам истаћи, пример је за углед свима: исповеднички и мученички спокојан у вери и човекољубљу, у стрпљењу, али и у одлучности да се брани “оно што је Божје”, а то је душа, то је савест човекова. Нека се у томе не види израз слабости: посреди је, напротив, велика духовна моћ.
Размишљамо о Косову и о себи на Косову у том духу, јер је то аманет свеколике српске светиње која на Косову живи – макар је и превиђали, и брисали, и вређали. Говорио сам о Цркви у косовским неприликама. То значи да говорим о Телу вере и светости, духа и вечности на Косову. Више од свега потребно је и Цркви и нама то јеванђелско поуздање да јој “вратнице ада неће одолети”, да се не треба плашити, макар и мало било Христово стадо, јер је победа ипак, у пркос свему, победа Божија.
 
Димитрије Богдановић
15. април 1986.
(“Православни мисионар”, бр. 6/1986).
 
 

 
 

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .