NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
„UMRITE POPOVI“ ili UBIJANJE PAMĆENJA
 
U okolini Prizrena na reci Koriši, iznad istoimenog sela, postoji iz starine Markov manastir. A sat hoda od njega uz reku, skrivena vrletnom stenom i provalijom, isposnica prepodobnog Petra Koriškog. I jedna i druga svetinja imaju svoju dugu i mukotrpnu istoriju. Ali i svetu i svetlu i krstonosnu, kao i svo Kosovo.
U isposnici prepodobnog Petra čuva se i danas mesto njegovog pogrebenja u steni (mošti mu se nalaze u manastiru Crnoj Reci kod Ribarića). Na mestu gde se on podvizavao, oko njegovog svetog groba i spomena, obrazovala se vremenom pustinjska naseobina, vrsta skita monaškog, koja se pretvorila u jedan od značajnih duhovnih centara Srbije XIV i XV veka, pa i kasnije, sve do novijeg vremena. Isposnica je u vreme cara Dušana postala metoh manastira Hilandara. U njoj se u to vreme podvizavao pustinjak Grigorije, za koga se misli da je on onaj nepoznati nastavljač „Života kraljeva srpskih“, započetih arhiepiskopom Danilom II. Grigorij e j e verovatno pripadao onoj grupi čuvenih monaha „Sinaita“, koji su svojim delom i podvigom onebesili Srbiju toga vremena. Tu se jedno vreme, zajedno sa njim, podvizavao i prvi iguman manastira Svetih Arhanđela kod Prizrena, zadužbine cara Dušana, Jakov Serski, potonji mitropolit. Oba pripadaju onom divnom i preporoditeljskom pokretu XIV i XV veka, poznatom pod nazivom sinaitsko-svetogorskog isihazma, koji je duhovno obnovio i objedinio sve pravoslavne narode i pripremio ih da izdrže dugovekovno agarjansko, odnosno tatarsko ropstvo. A srpske zemlje obdario je hramovima čudesne arhitekture, freskama i ikonama posebne lepote i topline, književnim delima, originalnim i prevedenim, od izuzetnog značaja. No pre svega i iznad svega: brojnim svetiteljima, koji su bili i ostali narodni vaspitači i prosvetitelji i iscelitelji narodne duše kroz vekove.
A u kakvom je stanju danas isposnica prepodobnog Petra Koriškog i Markov manastir?
Njima vlada „mrzost opustošenja“. Pećinska stena, uklopljena nekad u hram, sa ostacima fresaka iznad groba prepodobnog Petra i u delu oltarske apside, jedini su svedoci da je to nekad bilo ognjište vrlina i podviga; da je to bilo mesto koje je vekovima okupljalo duše žedne večne Istine i nestvorene Lepote. Svedoci koje polako ali sigurno razara vreme i nemar i ubijaju ljudi ispunjeni slepilom i bezumljem.
Jer, koji je najbolji način da se progna iz istorije i duhovno ubije jedan čovek, bilo koji, i jedan narod, bilo koji? Da se ubije u njemu njegovo istorijsko sećanje i pamćenje i da se unište svedoci koji bude to pamćenje.
Koriška isposnica je jedan od svedoka istorijskog pamćenja i uzrasta Srpskog naroda. I eto, nečija ruka je počela da obija sa pećine i da „ubija“ na njoj naslikane svete likove i scene, te svedoke naše preobražene i obožene prošlosti i taj putokaz ka svetlosti današnjoj Koriši i njenoj okolini, „vo tmje i sjeni smertnej ležaščej“.
Divna freska Vavedenja Presvete Bogorodice, naslikana na steni nekadašnje oltarske apside, to gnezdo nebeske lepote u divljoj pustinji savijeno i vekovima očuvano, obesvećeno je najprljavajim crtežima i natpisom: „umri popi“ – umrite popovi! I zaista, to uvek ide zajedno: freska, svetiteljski likovi, popovi, kultura, i narod koji ih je iznedrio. To se zajedno rađa i živi, i zajedno umire, bude li osuđeno na smrt. A ova naša „altamirska pećina“, mnogo lepša i bogatija od one pradrevne španske – osuđena je na smrt! Sigurnu. Bez presude, ali izgleda, i bez pomilovanja. Još malo nek ovako produži, pa je više neće biti. Sem u knjigama i štampanim istorijama.
Što se pak tiče manastira Svetog Marka, podignutog na okomitoj steni, na rubu koriške litice, ni sa njim stvari ne stoje ništa bolje. Manastirske zgrade, u kojima su pre rata još uvek živeli monasi, srušene su u toku rata. A hram i zvonara se polako ruše od rata pa na ovamo, prepušteni divljoj prirodnoj i bezumnoj ljudskoj stihiji. Svaki pokušaj Prizrenske episkopije da ih očuva pokazao se uzaludan. Nedavno je spaljen i ikonostas na sredini hrama sa svim ikonama. Vrata hrama su u nekoliko mahova izvaljivana. Poslednja, koja su bila od gvožđa, sastavljena pre godinu dana, i ona su nestala, tako da hram zjapi otvoren. Rešetke na prozorima ispresavijane su i oštećene kamenicama. Grob velikog srpskog prosvetnog dobrotvora i zadužbinara iz prošlog veka, Sime Igumanova i njegovih roditelja, oskrnavljen je i razbijen. Od mermerne ploče sa natpisima ostala su samo parčad, ubačena u hram. A na samom grobu nađosmo, uoči Vidovdana ove godine, uspravljena dva friška ljudska izmeta.
Ne zaboravi, čitaoče, to je onaj isti Sima Igumanov čija divna zadužbina krasi prestonicu ove zemlje: eno je na Terazijama u blizini Narodne skupštine, preko puta hotela „Moskva“. Njegov fond, ostavljen testamentom Prizrenskoj bogosloviji, i dan-danas neko obilato koristi, mada – suprotno volji darodavca. Ko bi još vodio računa o darodavcu, njegovom grobu, njegovoj poslednjoj volji; što se fonda tiče, e to je nešto drugo… Uistinu „dostojan“ spomen i njemu i onom vodu srpske vojske koji su Arnauti Kabaši iz okoline pobili na prevaru 1915. godine, pa ih bacili niz stenu u provaliju pred samim manastirom!
Poslednju preostalu ikonu iz ovog opustošenog hrama i obesvećenog mesta nađosmo čudom Božijim, blagodareći zracima zalazećeg sunca i o. Jovanu, nastavniku Prizrenske bogoslovije, koja jedina nikad ne zaboravlja svoga i narodnog dobrotvora Simu.
Radi se o ikoni Bogorodice sa spaljenog ikonostasa. Vidi se, i ona je gorela, ali nekim čudom nije sagorela, nego je bačena pre više meseci niz strminu prema reci Koriši, pa se zaustavila na pedesetak metara od hrama, da bi je tu otkrio odsjaj pozlaćene podloge, i to u poslednjem momentu. Krenula Majka, šta li, za svojom pobijenom decom, kao nekad na Golgotu za svojim Sinom Prvencem. A sunce na zahodu, splelo Njoj i njima oreol od svojih zraka, i podarilo nama njen sveti lik, na utehu. I radi očuvanja nade: da je ipak Svetlost i devstvena Lepota jača i moćnija od tame i rugobe i podivljalih strasti. Tako od pamtiveka biva: uvek ostane bar jedan svedok zločina. U ovom slučaju, svedok koji optužuje i opominje, ali ne mržnjom i osvetom, nego suzom i ljubavlju. A od te opomene ima li strašnije za ljude i narode koji nisu izgubili svest i pamet – i pamćenje?!
 
Jeromonah Amfilohije (Radović)
(„Pravoslavlje“ od 1. oktobra 1981)
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *