NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
IZBOR PESAMA O KOSOVU
 
Patrijarh ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ
NAPUŠTENA CRKVA
GRAČANICE
KOSOVO III
IZBJEGLIČKI SONET
VELIKA NEDELJA
BOŽE USKRSA
PROROCI NA KOSOVU POLJU
SVETOM JOANIKIJU DEVIČKOM
RUŠIOCU GROBLJA NA KOSOVU, POLJU KOJE PUTUJE
KOSOVO POLJE
PSALAM
VEČERNJE U DEČANIMA
 


 
Patrijarh
ARSENIJE III ČARNOJEVIĆ
 
Dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom
od mesta do mesta, kao lađa
na pučini velikoga okeana brzamo,
čekajući kada će zaći sunce
i prekloniti se dan i proći
tamna noć i zimska beda
što nad nama leži.
Jer nema onoga što nas savetuje
i od tuge što nas oslobađa.
Muka naša udvostruči se i rekoh sa suzama:
„Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja,
dokle će se naoružavati na imanje Tvoje?
Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice
Svoje – Bože naš, okrećeš od nas?
I opet vaskrsni, Gospode,
pomozi nam imena Tvojega radi!“
Tako svagda ridanje ridanju pridodajemo
i niotkud pomoći ne možemo dobiti…
 
Meseca oktomvrija
29. dan, 1705. leta
 
NAPUŠTENA CRKVA
 
Leži stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oči mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.
Dar negdašnjeg plemstva i pobožnog sebra,
Đerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma čista,
A okvir je rez’o umetnik iz Debra.
Takav leži Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se noćnih ptica na plen sprema,
Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,
Očajan i strašan, Hristos ruke širi,
Večno čekajući pastvu, koje nema…
 
Milan Rakić
 
GRAČANICE
 
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.
Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.
Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same,
da se nismo privikli u tebe kleti.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.
Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe
nisu predaka davnih rasejane kosti.
Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove po tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.
 
(1968)
Desanka Maksimović
 
KOSOVO III
 
Ne može Agaren
i odstupnik
da brani tvoj rod
Niti će palikuća od požara da spasava
Iz ropstva misirskog
neće te izvesti ruka faraona
Lažni izbavitelj prečicom
vodi do novog ropstva i Vavilona
 
(1986)
Miodrag Pavlović
 
IZBJEGLIČKI SONET
 
Hiljadu devetsto četrdeset prve
Bježao sam, plačljiv, na očevoj ruci
Sa spaljenog praga, željan hljebne mrve;
Urlale su vode i bijeli vuci
Na trome buljuke izbjeglica tužnih;
Uz rugovske gore, stud aprilske kiše
Čitala je s lica stravljenih i ružnih:
Da se neće svome domu nikad više
Vratiti i kućne zapaliti vatre,
Ni pošto pakao razbratništva mine,
Ni onda kad vjetar stope mržnje zatre;
Iz šume koju mi još čuvaju braća,
Čim dvokljuna munja s Prokletija sine –
Očeva sjena me rodnom pragu vraća.
 
(Morača, 1959)
Momir Vojvodić
 
VELIKA NEDELJA
 
Izišav iz šume seli smo hleb da jedemo
Oprali smo na brzinu ruke na izvoru
A ja sam bio bolestan Brate moj
Daleko od tebe, tvoje žene i tvoje dece
Najstariji reče da pevamo
I pevali smo tu na početku šume
Bila je Velika nedelja
Zveri su stale i slušale nas
Nepoznate žene približavale se uplašeno
Hleb nam nosile na belim rukama
A goveda su naša jako rikala
I okretala se kao ljudi
Za domovima i štalama koje zauvek ostavljasmo
Oprali smo ruke i seli hleb da jedemo
A ja sam bio još mlad Zorane,
brate moj rođeni
Nikad se ne zna kolika je šuma
Daleko od tebe, tvoje žene i tvoje dece
Najstariji reče da pevamo
 
(Gračanica, 1968)
Radoslav Zlatanović
 
BOŽE USKRSA
 
Jednom prognani sa Neba
Bićemo prognani i sa Zemlje, Vladiko.
Kod Neba bez Neba
Kod Zemlje bez Zemlje
Kod Kosova bez Kosova
Kod Miloša bez Miloša
Kod Sebe bez Sebe
Pomoz’ Bože, jadnijem Srbima
Moli se, Vladiko, Podvikni, Gospodaru!
 
(1985)
Ranko Jovović
 
PROROCI NA KOSOVU POLJU
 
Kažu nam ne bojte se, kažu nam smirite se,
kažu nam slobodno otvorite prozore,
vrata, uvucite konac u iglu, uključite motor,
umočite četku u boju, naložite vatru,
posolite meso, uzmite dete u krilo!
Kažu nam budite potpuno spokojni,
čude nam se zašto se zaboga plašite,
kažu nam da to nipokoju cenu,
kažu da to neće, da ne sme, da ne može biti!
Kažu nama,
koji znamo
da je već bilo.
 
(1985)
Matija Bećković
 
SVETOM JOANIKIJU DEVIČKOM
 
Molimo Te, sveti Joanikije Devički,
podigni ruku, zaštiti,
zaustavi ovo rasipanje, saberi nas,
vrati mrave u mravinjak,
svetlost u svice,
vrati inje i slanu u jesen,
dim u zimu,
ribe u Ibar,
laste u vetrove,
ključ u katanac,
vode u vodenice,
volove u plugove vrati,
i pocrnelo crvenilo pozlati!
Molimo Te, sveti Joanikije Devički,
zasvetli ispred onih koji pale,
ustani pred one koji kolju,
i njihove lučeve pogasi, noževe rastopi, okove raskuj,
od njihove ih sile oslobodi,
jedinom silom koju imaš,
hlebom i solju!
Molimo Te, sveti Joanikije Devički,
sakrij Devič u bradu,
vatru u pepeo,
trag u sneg,
sakrij pčele u osice,
ptice u miševe, leto u jesen,
i bos po putevima, sveti Joanikije, Gospodnjim,
kroz bežanije, kroz požare i glad,
zaustavljaj nas,
i podiži nas,
i uči nas,
na strašnom mestu
da gradimo Grad
od kamenja
kojim nas kamenuju!
 
(1985)
Ljubomir Simović
 
RUŠIOCU GROBLJA NA KOSOVU, POLJU KOJE PUTUJE
 
grobovi naši boriće se s vama
Aleksa Šantić
 
nedostaje mi slovo: kako da te nazovem?
jer
kao da nisi od boga
kao da si se sam zamijesio
bez duše
a zvijerima ne pripadaš
one ne ruše groblja
ko si?
koja te sila vodi?
tvoje oči
svjetlost ne primaju tebi
manastir ne sjaji
nagoniš stoku
da po mrtvima pase
ne znaš
da nisu ovdje
al odasvud motre
nedohvatljivi
što smjeraš
kad noću rušiš
hram,
u šaci držiš šaku mrca?
ne možeš uzeti
ko jesi da jesi
jače je od tebe
toliki je ono grob
da ga ne bi srušio
ni da te ima
koliko skakavaca
toliki je ono život
da diše gdje god dišemo
od toga nas nije
odučio
nijedan užas
nećeš ni ti!
 
(1987)
Zdravko Krstanović
 
KOSOVO POLJE
 
Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
Izdiru temelj,
Razmeću kolevku.
Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećarišju?
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru dostojanstvo.
Zar da opet zatrapim Sveti Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?
Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću
Kažu da sam ja prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao.
 
(1987)
Matija Bećković
 

PSALAM
 
Gospode, kišo svetlosna, plaha,
Gospode nad morima i nad poljima,
Oslobodi me, Gospode, straha
Od zemaljskijeh razbojnika.
Oni su svuda, iskonska tama
Promenila je metabolizam,
A Ti, nad gorama i nad vodama,
U našoj slabosti slabiš i sam.
Gasi se plamen sa nalonja,
Krov prokišnjava, mokre su halje,
Prevazišao sam u tuzi konja,
I otišao od psa dalje.
U poslušnom nezadovoljstvu,
Nisu mi ove godine mile.
Gospode, saberi u rastrojstvu,
Okrepi, Gospode, protiv sile!
 
(1983)
Milovan Danojlić
 
VEČERNJE U DEČANIMA
 
I tuga na tuge
i rana na rane
i jad na jade
i tmina na tmine
i suza na suze
i smrt na smrti
i sve grđe na gore
koliko vode proteče
od postanja i više
Božiji rab Arsenije
Tako licem ovim ljudskim
tiho tišinom ogledam
nebesa utihnule duše i nebo
Dečana Visokih otvoreno
Tako i celujem kolenopreklono Srbiju
ovu zemlju od plača nam
čestitu i na njoj stope
Svetih naših careva i ubožnika knjeginja monahinja i
neznanih čobana
pečatom krvnim i suznim
u rujava ova brda u srpska
u srca naša nebootvorena
utisnuta ognjem kao
celujem i vidim
i zemlja mi se obradovanome raduje
I zar ovo posle svega
vaistinu i koji ovo dan i ko sam Srbin
na zemlji bremenom zguren u mah
i vitak ko zelen bor u gori
ovoj ko duga
k visoti vinuta
Izlazim na dveri Crkve
ulazim u ozvezdanu noć sveta
krst svoj nosim od suhoga zlata
trikrat žeženoga
na plećima svojim duše omudrene
u kostima kostiju upisan životom
suze su mi riza zlatotkana
duboko nad Kosovom naše nebo
izrecivo i neizrecivo
vidivo i utajnjeno
prosto ko hleb od carstva divnije
staza nam k Carstvu hodom
Svetih obagrena
I u dom me uvodiš
i lice svoje nahodim
i rod svoj k licu licem srce gledam
celujem Božiji rab Arsenije
 
(1986)
Matej – Aleksandar Arsenijević

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *