ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

 

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
А П Е Л
Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за заштиту људских права на Косову и Метохији, повратак прогнаника и обнову порушених домова, светиња и историјских споменика културе
 
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упућује, са свог редовног заседања, одржаног од 6. до 8. септембра 2004. године у Београду, следећи Апел државним властима Србије, Државне заједнице Србија и Црна Гора и међународној заједници:
Познато је свима да већ пет пуних година траје агонија Српског народа на Косову и Метохији. Наиме, од јуна 1999. године, до 17. марта 2004. године, извршено је, под влашћу UNMIK-a и у присуству међународних мировних снага KFOR-a, највеће етничко чишћење икада извршено “у миру”. У том периоду етнички су очишћени сви градови на Косову и Метохији осим Косовске Митровице, као и читави региони (Метохија), јер је протерано две трећине Српског народа – преко 200.000 Срба – и 50.000 других неалбанаца; убијено је преко 1300 Срба и још толико киднаповано, а о њиховој судбини се ни до данас ништа није сазнало. Опљачкано је, спаљено и порушено преко 40.000 српских кућа и домова другог неалбанског живља; стотине српских села је збрисано са лица земље; извршено је на хиљаде аката насиља и злочина (пљачке, силовања, пребијања) над Србима; демолирано је и порушено 115 цркава и манастира.
У исто време она трећина Срба која је остала да живи на Косову и Метохији, преживљава своју горку судбину у већим и мањим енклавама, гетоима, логорима, лишена свих људских права (права на живот, на слободу кретања, на могућност рада, на адекватно образовање деце, на здравствену заштиту, на сигурност имовине итд.). Живећи у таквим ненормалним и нељудским условима, изложени сталном притиску и насиљу, шиканирању и малтретирању од стране албанске већине и терориста, Срби су принуђени да и даље напуштају Косово и Метохију и да их бива све мање.
И поред свих тешкоћа и неподношљивих услова живота, Срби су покушали да буду кооперативни са међународном заједницом и са привременим органима косовске власти, изласцима на изборе, учествовањем у институцијама власти (парламент и др.). Учешћем, међутим, у тим привременим институцијама власти, Срби нису успели да реше ниједан свој проблем нити да побољшају свој положај. Те институције, створене и подржаване од стране UNMIK-a, искључиво решавају проблеме месних Албанаца, укључујући и десетине хиљада Албанаца који су се, у међувремену, из Албаније доселили на Косово, заузимајући имовину и домове прогнаног неалбанског живља. Доношењем низа закона и другим делатностима те врсте стварају се услови за издвајање Косова из уставно-правног оквира државе Србије и Црне Горе, чије је оно интегрални и неотуђиви део, сагласно, између осталог, и одлуци Савета безбедности бр. 1244. Присуство Срба у тим институцијама давало је само легитимитет истима и стварало лажну слику мултиетничности тих институција.
Као што је познато читавом свету, уместо решавања својих проблема, пре свега безбедности, права на живот и слободно кретање, као и на повратак прогнаних својим домовима, Срби на Косову и Метохији доживели су 17. марта 2004. године стравичан погром од стране албанских екстремиста, невиђен и нечувен у новијој светској историји. Тада је, за само два дана, 17. и 18. марта (на годишњицу паљења Пећке Патријаршије од стране албанских екстремиста, 1981. године), још 4000 Срба протерано из свој их домова, 19 лица је изгубило животе, а на стотине њих је повређено и претучено. Спаљено је и опљачкано 960 српских кућа, седам села је уништено, а спаљено је још 35 цркава и манастира. У том дивљању албанских терориста нису остали поштеђени ни UNMIK и KFOR.
Од тада је прошло више од пет месеци. Стање се нимало није променило. И поред вербалних осуда овог дивљања и оцена да ј е то био добро организован, синхронизован и оркестриран погром над Србима, Ромима и другим неалбанцима, и поред обећања да ће све спаљено и уништено бити обновљено већ током ове године, а прогнани бити враћени у своје домове – све је остало по старом. Само су настављена насиља, напади и убиства, као и притисци, и после 17. марта. Обнова уништеног у марту, што се тиче домова, символична је и служи више за манипулацију и маркетинг косовским властима. Што се, пак, тиче обнове спаљених цркава и манастира, ту ни камен није померан у циљу обнове. На делу је само уклањање и последњих остатака, како цркава и манастира порушених после 1999. године, од којих су многе из 14. и 15. века, тако и ових спаљених и разорених 17. марта 2004. године.
Имајући у виду ово трагично стање и егзистенцијалну угроженост неалбанског живља на Косову и Метохији, немогућност повратка прогнаних, настављање етничког чишћења и уништавање културног и свеукупног историј ског присуства Српског народа на овим просторима, Свети Архијерејски Сабор осећа за своју обавезу и одговорност да предочи домаћим властима и међународним чиниоцима следеће:
1.Подржавање независности као коначног статуса Косова и Метохије значило би не само санкционисање свих наведених и ненаведених прогона, рушења и злочина на Косову и Метохији него и озваничење оних окупационих (фашистичких) и послератних (комунистичких) недела, прогона, одлука и њихових последица на овом простору, наведених у нашем Меморандуму који прилажемо овом Апелу.
2.Српска Православна Црква најодлучније захтева од Уједињених нација и UNESKO-a, као и Европске уније, поред омогућавања повратка свих прогнаних и обнове њихових домова и услова за нормалан живот, хитну обнову свих светиња – верских и културних споменика на Косову и Метохији, порушених у време власти органа међународне заједнице, UNMIKa и KFOR-a, на Косову и Метохији. Косово и Метохија је једини простор у Европи и свету где је у наше дане порушено толико споменика хришћанске културе и цивилизације, и то уз присуство међународне заједнице! Добро је што је заједнички обновљен мост на Неретви у Мостару. Међутим, Црква очекује и нада се да ће Уједињене нације и Европска унија бити на висини своје историјске одговорности и преузетих обавеза, за обнову и очување косовско-метохијске духовне и културне баштине, која несумњиво има светски значај. Неиспуњавање овог захтева Цркве значило би награђивање починилаца злочина и терора, ратног (фашистичког) и послератног (комунистичког) и најновијег (терористичког) над Српском Црквом и народом.
3.Свети Архијерејски Сабор изражава задовољство што су све политичке странке у Србији и Скупштина Србије прихватиле план Владе Србије о децентрализацији и самоуправи мањинских заједница на Косову као једини реални предуслов очувања мултиетничности Косова и заштите људских права. Сабор свесрдно подржава овај план. Очекујемо од међународне заједнице, после њеног трагичног искуства последњих година на Косову да ће трезвено и праведно сагледати овај проблем и у духу овог предлога допринети одговарајућем решењу о уређењу друштвених односа на Косову и Метохији.
4.Црква начелно подржава – свуда, па и на Косову и Метохији – демократско право учешћа на изборима. Са жалошћу, међутим, морамо поставити питање свима који инсистирају на изласку Срба и мањинских заједница на заказане октобарске изборе на Косову и Метохији: у којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот? Роба треба најпре ослободити ропског положаја који му је наметнут и извести га из тамнице да би се он могао слободно понашати и слободно бирати или бити биран.
5.У вези са разрешењем овог проблема, Црква очекује од влада Србије и Црне Горе појединачно, као и од највиших заједничких органа државне заједнице, да имају јединствен став по питању Косова и Метохије као питању од виталног значаја не само за нас него и за успостављање мира и поретка на читавом Балкану и шире у Европи. Недавни састанак и ставови челника Европске уније у Мастрихту у односу на државну заједницу Србије и Црне Горе, сматрамо да су важан подстрек и путоказ свима онима који истински желе улазак у европске инте
грације, да заједничким снагама, јачајући јединство и заједницу, на европски начин, створе све предуслове за пријем у Европску унију. Истовремено, таква сарадња и узајамност чланица државне заједнице Србије и Црне Горе несумњиво ће бити од непроцењивог значаја како за разрешење проблема Косова и Метохије тако и за унапређење свеукупног друштвеног, економског и политичког живота како Србије и Црне Горе тако и Балканског полуострва у целини.

One Comment

  1. Да ли знате нешто о Назим бегу Махмудбеговићу из Пећи, Камбер Деми ,Мехмед Зећир агу .