NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
Prilog 7.2:
POGROM SRBA na KOSOVU I METOHIJI od strane Šiptara tokom 17-19. marta 2004.godine
 
Izveštaji:
 
Izveštaj iz Lipljana
 
U sredu 17. marta 2004. godine predveče šiptarski teroristi u Lipljanu su napali Srbe, u onom kraju srpskog naselja koji je desno (južno) od glavnog puta iz Prištine za Prizren, koji prolazi kroz Lipljan. Bacali su bombe i pucali na Srbe teško ranivši jednog čoveka koji je od rana preminuo (Nenad Vasić, rođen 1950. godine), a druge su povredili i proterali. Onda su se uputili u tri grupe od po 700 lica, ukupno oko 2000 njih, u pravcu srpskih crkava u severnom delu Lipljana, gde ima 800-1000 Srba, koji najvećim delom žive oko dve crkve, stare srednjevekovne crkve Svete Bogorodice i nove Svetih Velikomučenika Flora i Lavra.
Rezultat tog terorističkog pogroma, koji se nastavio i u četvrtak 28. marta, jeste dvadesetosam spaljenih srpskih kuća, tj. domaćinstava sa još većim brojem spaljenih pomoćnih zgrada u avlijama. Među tim kućama je bila i kuća jednog slikara, na čijim zidovima su još uvek ostaci spaljenih slika. Osim Nenada Vasića, koji je podlegao teškim ranama, još desetak drugih ljudi je povređeno, među kojima i lipljanski sveštenik Ranđel Denić. Srpski živalj je prognan ne samo iz ovih dvadesetosam domova, nego i iz južnog i delom severnog dela Lipljana.
Po kazivanju sveštenika i Srba meštana, očevidaca koji su i sami paćenici, napad Šiptara terorista je počeo tako što su najpre krenuli šiptarski policajci iz KPS-a da izgone Srbe iz kuća, da bi ih navodno zaštitili od navale nadiruće mase. Ustvari, oni su tako omogućavali šiptarskim teroristima da lakše popale i unište srpske kuće i srpske stambene četvrti u Lipljanu. Naoružane mase terorista su u tri grupe napadale pucajući sa tri strane, a sem automatskog oružja bili su opremljeni i zapaljivim minama, tromblonima, ručnim bombama, molotovljevim koktelima i specijalnim raketama, koje se ispaljuju iz puške i odmah izazivaju veliki požar. Iz nekih kuća Srbi su pokušali da daju otpor, ali ih je policija opkoljavala, hvatala, vezivala i odvodila u policijsku stanicu. Nadirući ka crkvama masa Šiptara je urlala, bacala kamenje i bombe na srpske kuće u ulici prema crkvama. Kad je ručna bomba pala u blizini j ednog starij eg čoveka, Srbina, KPS policaj ci su dotrčali, uhvatili ga i svezali, jer je navodno on bacio tu bombu! Zatim su to isto uradili sa sveštenikom Ranđelom, ispred koga je u crkvenoj porti bačena ručna bomba. Čuvši da dolazi masa Šiptara, otac Ranđel je sa jednim čovekom zatvorio vrata na porti crkve i vrata na staroj crkvi i krenuo da se povlači prema svome parohijskom domu, koji je severno od crkava. Tada je na tričetiri metra ispred njega sa kamenicama koje su letele u prozore obeju crkava doletela ručna bomba i udarivši od zemlju eksplodirala. Otac Ranđel je ranjen sa sedamosam gelera, od kojih su dva probušila kožu i meso na grudima, jedan kožu na čelu i ostali su ga ranili po rukama i nogama. Na sreću povrede nisu bile teže, pa je on ostao na nogama, iako se bio zateturao i gotovo izgubio svest. Teroristi su potom provalili crkvenu kapiju, ušli u portu i nastavili sa gađanjem crkve kamenicama. Nisu uspeli da prodru u crkvu i da je zapale, jer je bio pristigao finski i češki KFOR.
Dok KFOR još nije bio stigao, sveštenik Ranđel, krvav po licu i rukama od gelera, ušao je u parohijski dom da opere lice i čelo od krvi. Utom je ispred terorista istrčalo nekoliko Šiptara policajaca KPSa i opkoljavajući parohijski dom spreda i ispred vrata, polegali su po zemlji sa pištoljima uperenim u kuću i povikali na srpskom: Ej, ti tamo iz kuće, izlazi! Kada se sveštenik pojavio na vratima, policajci su tražili da odmah legne. On je upitao: Zašto, a oni su mu odgovorili: Zato što bacaš bombe. – Kako sam ja bacio bombu kad sam ovako krvav od gelera, upitao ih je otac Ranđel i nije hteo da legne. Policajci su ga naterali da digne ruke da bi ga pretresli i videli da li ima oružja kod sebe, a u potrazi za oružjem su pretresli i parohijsku kuću. Sveštenika su potom lisicama vezali i vezanog odveli nešto pre 18 časova u policijsku stanicu. Tamo su ga naterali vezanog da leži na zemlji potrbuške, iako je krvario i imao bolove od gelera u predelu grudi. Sve do 22:40 su ga tako držali, dok nije došao američki policajac i oslobodio ga. Rane od gelera su vidne i danas, u subotu 20. marta, kada smo posetili oca Ranđela između 16 i 17 časova. Drugi Srbi iz Lipljana sa ranama od gelera nalaze se u bolnici „Simonida“ u Gračanici i u bolnici u Lapljem Selu.
Brojni Srbi iz Lipljana izbegli su prema Lapljem selu i Gračanici, a u Suvom dolu, preko puta magistralnog puta, smestilo se 130 Srba, od toga 15 dece i 18 staraca. Drugi Srbi su prebegli u severni deo Lipljana, u koji se sada vraćaju i neki od pomenutih izbeglih iz Lapljeg Sela i Gračanice. Oni nemaju gde da se smeste, nemaju kreveta i posteljine, niti imaju hrane. Kada smo ih posetili u subotu popodne, delili su poslednje ostatke hleba i namirnica, a prvi put su u toku dana jeli u 16 časova. Apeluju za pomoć u krevetima i posteljini, jer nameravaju u nedelju posle službe Božije da se presele u dom kulture i tu primaju ostale izbegle povratnike. Ne zna se da li će uspeti u tome, jer su taj dom kulture već odavno zauzeli Šiptari. Nešto severnije od toga doma, kraj magistralnog puta, nalazi se srednja škola koju su potpuno zauzeli Šiptari, a iz koje, nažalost, kreće svako zlo na lipljanske Srbe. Svaki put su odatle kretali napadi i poznati metodi terorisanja preostalog srpskog stanovništva, koje je bilo do juna 1999. godine većinsko u varošici Lipljanu. Srba je u Lipljanu bilo 6000, držali su tri četvrtine Lipljana, a Šiptara je bilo samo u krajnjem južnom delu, njih oko 15001800.
U subotu smo posetili Lipljan između 16 i 17 časova i razgovarali sa sveštenikom Ranđelom i Srbima meštanima, a zatim smo posetili i spaljeni deo srpskog Lipljana, odakle se još ponegde diže dim od tinjajuće vatre. Snimili smo više od deset spaljenih srpskih kuća i drugih zgrada, iako je zbog opasnosti od šiptarskih snajperista još uvek rizično kretanje kroz Lipljan, čak i kroz njegov spaljeni deo. Finski KFOR čuva sa dve strane prilaz crkvama, a tu je i češki KFOR. Srbi za obe ove jedinice KFOR-a kažu da su, iako sa izvesnim kašnjenjem, pružili dragocenu pomoć. Na putu kod spaljenih kuća smo videli i jednog američkog policajca, sa kojim smo na kratko razgovarali, a bio je pristigao džipom i jedan finski vojnik, koji nam je prišao i korektno se ponašao. Drugi finski vojnik koga smo sreli se prekrstio na pravoslavan način kada je video nas, sveštena lica, da prolazimo. Srbi meštani su nam pokazivali čija je koja kuća i rekoše nam da su se dvojica Šiptara bila popela u jednu još nedovršenu dvospratnu kuću sa senom u prizemlju i stanovima na spratu, s namerom da je opljačkaju i zapale. Drugi Šiptari koji to nisu znali zapalili su kuću sa senom i sa njom i tu dvojicu Šiptara.
Ponavljamo jasnu činjenicu: šiptarska policija KPS možda je organizator, ali u svakom slučaju je prethodnik teroristima. Ona njima priprema put za sprovođenje pogroma nad Srbima i svemu što je srpsko. Srbi očevici pričaju da su videli kako se KPS policajci smeju u blizini dok teroristi pale kuće. Dodajemo, takođe, da su teroristi vrlo dobro naoružani i opremljeni svime što je potrebno za brze akcije, tako da za tren zapale kuću. Pale ih i na rastojanju gde se ne može ručno dobaciti bomba ili molotovljev koktel, nego ispaljuju iz pušaka neke tromblonske rakete koje izazivaju brze požare.
Ovaj izveštaj sastavismo na brzinu odmah po povratku iz Lipljana, koliko smo zapamtili. Mnogo više detalja smo čuli na licu mesta i zato smo zamolili oca Ranđela Dendića da i on napiše svoj detaljan izveštaj.
Dok smo pisali izveštaj, stigla nam je vest da je zapaljena još jedna srpska kuća u Lipljanu, preko pruge, i da još uvek gori.
Uz izveštaj prilažemo i fotografije spaljenih kuća.
 
U Manastiru Gračanici,
subota 20. mart 2004.G., 19 č.
+Episkop b. ZHiP Atanasije,
iguman Sopoćanski Mihailo,
jerej Radivoje Panić i protosinđel Nektarije.
 
Izveštaj iz Manastira D E V I Č A
(nedelja 20. marta 2004)
 
Sveti mnogostradalni Manastir DEVIČ opljačkan je i spaljen od Šiptarskih terorista u toku ovih dana opšteg terora nad Srbima i njihovim Svetinjama na Kosovu i Metohiji, počev od srede 17. marta popodne pa do nedelje 21. marta 2004.G., kada smo posetili Manastir (u predvečerje, između 1730 i 1815 časova). Glasovi o stanju Manastira Deviča bili su protivurečni, i takvi su bili sve do naše posete, jer je francuski KFOR namerno skrivao pravo stanje, i zato nikako nisu hteli da nam omoguće posetu, kao ni Igumaniji Devičkoj mati Anastasiji.
Igumanija Devička i sestra Efimija bile su izašle, uz francusku pratnju, nekim manastirskim poslom iz Manastira u Kosovsku Mitrovicu još u nedelju 14. marta, a ostalih 6 sestara su bile u Manastiru. U sredu popodne, 17. marta 2004., počeli su Šiptarski teroristički napadi na Srbe i Srpske Svetinje širom Kosova i Metohije. Igumanija Anastasija je odmah zatražila od Francuza da je vrate u Manastir, ali su oni to odbili i pored svih njenih molbi i protesta, izgovarajući se da je velika opasnost na putu i slično.
U četvrtak oko podne, 18. marta, francuski vojnici, koji su inače čuvali Manastir (nekoliko njih je bivalo stalno u samom Manastiru, smeštenih u pomoćnoj zgradi iznad garaže, a oko 30 vojnika imalo je logor na manastirskoj ekonomiji, kilometar ispod Manastira), uleteli su naglo u dvorište Manastira i počeli da bukvalno grabe Sestre za ruke i vuku ih u dva velika kamiona (od kojih je jedan duže vremena bio u Manastirskoj porti, a drugi je dovežen tu pre desetinu dana) i da ih ubacuju u kamione, ne dajući im ni da uzmu svoje mantije, apostolnike, ili bilo kakve najosnovnije stvari. Sestra Anđa, koja je bila bolešljiva, ostala je u svojoj sobi i nju nisu ni uzeli (sestre su im vikale za Anđu, ali ih zbog jezika nisu razumeli. Sestru Anđu su, izgleda, izvukli albanski policajci KPS i predali je UNMIK-y, ona je smeštena u Mitrovačku blnicu, a sama nije mogla jasno da kaže Igumaniji ko ju je naknadno izveo iz Manastira). Vojnici su sa ovim sestrama u kamionima brzo izašli iz Manastira i krenuli put sela Lauše i
Kosovske Mitrovice. Na putu prema ekonomiji i selu Lauši sestre su primetile masu Šiptara, koji su šenlučili i pucali, očigledno idući ka Manastiru da ga unište. Čule su i neko pucanje od strane francuskih vojnika. Bila je to teroristička grupa koja je krenula da pljačka i pali Manastir, što je ubrzo i usledilo.
Utisak nas koji smo posetili Manastir u nedelju popodne, međutim, jeste da je pljačka i paljenje Manastira trajalo nekoliko dana, jer smo mi zatekli dve još goruće vatre u Manastiru (jedna u samom paraklisu Svetog Joanikija, kraj njegovog groba, koji je inače probijen i sve ploče polomljene, a druga u glavnom, Gostinskom konaku na spratu ispod kupole Manastirske kapele). Dim se dizao i iz još nekih žarišta u pojedinim zgradama, naročito u štali i garaži.
Ovo produženo pljačkanje i paljenje Manastira Deviča verovatno je i bio razlog što Francuzi nisu hteli dati dozvolu ni pratnju nama i Igumaniji da Manastir posetimo.
(Naprotiv, francuski vojni sveštenik Kristof Kovalčik /poreklom Poljak/, nas je, možda s dobrom namerom da većma ne uznemiri monahinje, obmanjivao uveravanjem da je Manastir Deviče u redu i da nije uništen. Treba, međutim, priznati da, kada je, u petak 19. marta 2004. oko 15 sati, on poslan iz komande fracuskog KFOR-a u Manastir Sokolicu iznad Mitrovice da odmah isele i Sokoličke sestre /jer se te večeri očekivao novi talas Šiptarskog terora/, i kad su te Sestre htele-ne htele bile iseljene u francuski logor u Severenoj Mitrovici, on nam je ipak, na našu molbu i traženje, pomogao time što će francuski general narediti da se sestre iz logora u Mitrovici odmah vrate u Sokolicu, a sa njima i sestre iz Deviča te da tamo budu čuvane i štićene od KFOR-a možda i zato što je bilo mučno gledati nas desetinu sveštenih lica i desetinu sestara u njihovoj vojničkoj kantini, gde su sestre bile smeštene, a gde su vojnici svraćali da se odmore i osveže, ili će biti verovatnije da su i ovaj francuski vojni sveštenik i njihovi oficiri primetili, i za ozbiljno uzeli Vladike Artemija i naše oštro negodovanje zbog iseljavanja sestara i iz Manastira Sokolice, jer se time Šiptarima samo daje veća mogućnost da i ovaj Manastir napadnu i spale, kao što je bio slučaj sa Manastirom Sv. Arhangela kod Prizrena i sa Devičom, Manastire koje ni nemački ni francuski KFOR nisu ni pokušali da brane, a sa evakuacijom monaštva iz tih Manastira Šiptarima su prosto otvorili i ukazali put za njihovo rušenje i paljenje).
Pri našem dolasku u spaljeni Devič, kako rekosmo, u nedelju popodne, sa jednim cipom američke UNMIK policije /koga je pratio još jedan naoružani džip/, susreli smo ispred Manastira, dole kod skretanja za ekonomiju, dva šiptarska traktora sa prikolicama punim drva nasečenih u šumi oko Manastira, a potom smo iznad i ispod Manastira u šumi videli i druge traktore koji seku i vuku crkvenu šumu. Na putu ispred Manastira sustigli smo i jedan cip, sa tamnim staklima, koji se ispred nas kretao ka Manastiru. Posle se ispostavilo da su to neki Šiptarski zvaničnici koji su, na naredbu policije koja nas je pratila, da se sklone ustranu, odgovorili da su oni <od Predsednika Kosova>ali su ipak po naredbi policije morali da se sklone s puta, i oni su cipom otišli iznad Manastira i odozgo posmatrali sve vreme našeg boravka u Manastiru, oko pola sata, a onda su opet došli pred manastirski ulaz kada smo mi izlazili, no policija ih je sklonila ustranu dok mi ne odemo.
(Ovo navedosmo zato što postoji namera Šiptara, tj. njihove vlasti iz Prištine, da prvo njihovo <Ministarstvo kulture> obiđe naše crkve i manastire i izvrše uvid /kao što su to radili Hrvati u Krajini/ i, naravno, sačini lažni izveštaj, što je Vladika Artemije energično odbio i čak zabranio, rekavši da će to smatrati novim atakom na Srpsku Crkvu, pogotovu što niko od tih vlasti, ni kosovskih ni međunarodnih, ni Holkeri, ni KFOR, ni UNMIK, neće da Vladici ili nama oko njega obezbede pratnju da posetimo Prizren, gde je najveća katastrofa naših Svetinja. Lukava je to igra i lažna priča: da je <stanje na Kosovu bolje>,a ovamo da ne mogu dati pratnju <jer nije bezbedno>).
Pred Manastirskom kapijom, koja je razvaljena, zatekli smo dvoja šiptarska putnička kola /snimili smo im tablice/, od kojih su jedna ubrzo otišla, a druga su bila tu i pri našem povratku. Iznad i ispod Manastira i u samoj porti bilo je nekoliko Šiptara, očigledno pljačkaša, koji su inače i prethodnih dana tu bivali i pljačkali.
(Ovo su nam prethodnog dana, u subotu, javili dvojica novinara, koji su pokušali da posete Devič, ali nisu smeli da priđu Manastiru zbog brojnosti Šiptara ispred Manastira. Novinari su tada, u subotu videli, da se diže dim iz zapaljenih zgrada manastirske ekonomije, gde su donedavno boravili vojnici francuskog KFOR-a. Mi nismo svraćali u ekonomiju, ali se izdaleka naziralo da su zgrade ponovo oštećene, kao što su to bile i 1999.g., pa su zatim obnavljane).
Ove Šiptare snimili smo u prolazu, dok ih je policija terala da se udalje. Ne znamo zaista šta su imali više da pljačkaju, kad je u Deviču već sve opljačkano i potpuno popaljeno!? Videli smo zatim da je Šiptara bilo i iza Manastira, koji su sigurno nešto pljačkali, jer su drenički Šiptari inače poznati vekovima kao pljačkaši i razbojnici. Mučenička Svetinja, Srpski Devič, vekovim je stradao od njih: pod Turcima, Nemcima, balistima, komunistima, i sada Evroamerikancima!
Ušavši kroz razvaljenu kapiju u manastirsko prvo dvorište, odmah smo videli da je u Manastiru Deviču sve spaljeno. Ličilo je na pustoš kao da se i Srbima na Kosovu i Metohiji dogodio njujorški 11. Septembar! Takav je terorizam, vandalizam, pogrom i palikućstvo učinjeno nad ovom mnogostradalnom Velikomučeničkom Pravoslavnom Srpskom Svetinjom iz 14. veka, gde je živeo i podvizavao se i Bogu ugodio i posvetio se podvigom i dobročinstvom Sveti Joanikije, Krasnik Devički. Njegov je Manastir i ranije više puta stradao tokom turske okupacije i tokom ratova za oslobođenje Srba i Srpskog Kosova. Najviše je ipak stradao 1941.g. kada je spaljen i sve potpuno porušeno osim Paraklisa Sv. Janićija (u Manastiru je bila potresna slika toga rušenja), i kada je i ubijen devički iguman jeromonah Damaskin Bošković, za koga je naš narod znao ko ga je od Šiptara i gde ubio.
Da ukratko pobrojimo spaljene konake, pre no što opišemo spaljenu Crkvu Uspenija Bogorodice i Paraklis Svetog Joanikija. Spaljeni su svi manastirski konaci i pomoćne zgrade, i to:
l) Veliki gostinski konak, dvospratni, na južnoj strani (u pravcu istokzapad) u dvorištu Manastira, u kojem je manastirska zimska Kapela, Vladičanska odaja i gostinske sobe, a ispod njega je manastirska kuhinja i sestrinska trpezarija. Krov i tavanice su mu potpuno srušene, štrče samo crni zidovi, a ostalo je još uspravno malo kubence iznad Kapele, svo čađavo i čini se malo nahereno: ispod njega, rekosmo, još gori vatra od palikuća Šiptara, očigledno naknadno potsticana, kao i u Paraklisu Sv. Janićija.
2)Spaljen je potpuno i dvospratni Sestrinski konak, koji deli dvorište od crkvene porte hrama (on se nalazi zapadno od Crkve, u pravcu sever-jug), a koji je povezan sa Gostinskim konakom i Kapelom, jer se ispod njegovog desnog krila prolazi iz dvorišta ka Crkvi.
3)Spaljen je i prizemni konak, zvani Narodna sala, na severnom platou iznad nivoa donjeg dvorišta.
4)Pomoćni konak iznad garaže, koji se nadovezuje i na blok zgrada magacina i štale, koje su takođe spaljene, mada izgleda da je štala manje spaljena, verovatno zato što su iz nje trebali da izvedu stoku i iz magacina pokupe hranu, namirnice, opremu i ostalo što je Igumanija i Sesetrinstvo u međuvremeno bilo nabavilo, s obzirom da su 1416 juna 1999.g. Šiptarski teroristi dva dana pljačkali Manastir, kada su odneli i oterila sve što su u njemu našli, a jeromonaha o. Serafima i Sestre maltretirali i Crkvu i Grob Svečev demolirali.
5)Potpuno je do temelja spaljen i uništen stari Ambar iz 1863.g. u samoj porti, jugoistočno od Crkve (ispod manastirskog groblja, koje je takođe sasvim uništeno), i uz njega pekara i pušnica.
6)Ispred same Crkve odnet je stari santrač sa bunara, tako da je bunar potpuno otvoren (ne znamo da li je u njega nešto bacano).
7)Manastirska CRKVA Uspenija Presvete Bogorodice i uz nju Paraklis Svetog Joanikija spaljeni su iznutra, i to vatrom koja je naknadno podržavana, jer smo dva plamena još zatekli kraj Groba Sv. Janićija, što znači da je na vatru dodavano neko gorivo, pošto materijala u Crkvi nije bilo toliko da bi vatra gorela i do u nedelju popodne.
Izgoreo je sav Ikonostas (sa novijim ikonama, rad Ćelijskih sestara, ostala je samo na podu ikona Sv.Stefana Prvomučenika, na kojoj su vidne nekolike rupe od ispaljenih u nju metaka), izgoreo je i Vladičanski tron, Pevnica, Celivajuća ikona i ikone po zidu. Brutalno je slomljen debeli kameni okrugli stub ispod Svetog Prestola, tako da je Ploča Ce. Prestola prevrnuta ka apsidi Oltara (ni j e slomljena, verovatno što je dosta debela, ili je od armiranog betona). Nađeno je samo nekoliko parčadi od svetih sasuda i sv. prekrivača. Ispred Oltara i Vladičanske stolice, na soleji, kopano je nekim krampom u betonskom podu, ali rupe nisu velike /verovatno su Šiptari tražili <zlato>, kako su činili i Muslimani po našim uništenim crkvama u Hercegovini/. U Crkvi je takođe sve ostalo popaljeno: stolovi i stolice, stalaža sa svećama i sve što se tu našlo. Nismo usled mraka mogli sve dobro da zapazimo, a policija nam sve vreme govori da se čuvamo podmetnutog eksploziva!
8)U Paraklisu Svetog Janićija odmah se vidi da je zapaljen i da je Grobnica razvaljena odozgo, ploča nad njom je polomljena u više delova, pa su parčad upala i u sami Grob (zidan zuglom, verovatno 1947.G., mada 1941.g. Šiptar koji je hteo da krampom razbije Grob bio je od Sveca odmah paralisan, pa mu je o. Damaskin čitao molitve dok se Svetac nije smilovao i oslobodio ga paralisanosti). Otac Mihailo je u Grobu pomerao parčad ploče i videli smo da dno groba nije kopano. Pokraj Grobnice je gorela vatra na 2 mesta u razmaku od pola metra, iako nije bilo nekog materijala za gorivo, verovatno su teroristi dodavali više puta nešto da bi se plamen održavao, jer je bio jedan kičmeni pršljen od Sv. Moštiju koje su bile nad pločom Svečevog Groba, i on je bio još nagoreo i još vruć. Zidovi u Paraklisu su potpuno crni, tako da u mraki nije bilo moguće videti da li su freske dodatno uništavane.
Nekoliko nagorelih knjiga (Služebnik, Trebnik) uzeli smo i poneli, kao i parčadi od Sv. daraka i pokrovaca. Policija nas je sve vreme požurivala.
9)Rekosmo već da su cvu grobovi na groblju istočno od Oltara potpuno uništeni, spomenici u paramparčad polomljeni, ali nisu grobovi prekopavani. (Naknado su nam francuski vojni sveštenici doneli u 1 kartonskoj kutiji nekoliko delova lobanja i kostiju, nađenih izgleda u nekoj od grobnica u samoj Crkvi, ali mi ne znamo gde su ti grobovi bili, niti smo u mraku videli da je u Crkvi kopano još negde osim na soleji. Ove kosti su čiste, žuto-bele, nisu gorele, nisu uprljane zemljom, prašinom ili nečim drugim).
Svuda po čađavim zidovima Crkve i konaka ispisani su šiptarski natpisi i simboli, a najvidniji su na zidu Gostinskog konaka: UCK, TMK (=Kosovski zaštitni korpus) AKS (=Šiptarska vojska Kocoea), PDK (=Tačijeva partija), „Taci“ itd. Ovim su se teroristi odali, ali je moguće da su to podmetali i sami Šiptari jedna drugima, jer je poznato da Haradinajevi muslimanski fundamentalisti rade protiv Rugove, pa i Tačija, i da su Haradinajeve pristalice, koji su inače povezani sa Al-Kaidom, najveće zločine činili.
Da na kraju kažemo da je naš utisak: da francuski KFOR uopšte nije ni pokušao da zaštiti ili brani Manastir Devič, kao što je isti utisak i za Sv. Arhangele kod Prizrena i za druge naše crkve i manastire, i srpska sela koja su na brzinu i prisilno evakuisana, da bi zatim Šiptari nesmetano nastupali i palili ih i uništavali.
Takođe da spomenemo i manipulaciju čitav niz dana oko toga: da Devič nije spaljen ni uništen (šiptarski masmediji su to više puta ponavljivali, a beogradski su tome verovali). Očevidci:
 
Nedelja veče, 20. marta 2004.
+Ep. b. Hercegovački Atanasije i
iguman Mihailo Sopoćanski
Kosovska Mitrovica
 
Izveštaj iz PEĆI, Belog Polja, Dečana, ĐAKOVICE, PRIZRENA, Sv. ARHANĐELA i ŠTRPCA (21. mart 2004)
 
U ponedeljak, 21. marta 2004.g., uz pomoć američke UNMIK policije, posetili smo, od podne do uveče, naše Svetinje od Peći i Dečana do Prizrena i Štrpca.
U Pećskoj Patrijaršiji, gde je, Bogu hvala i generalu italijanskog KFOR-a, pojačano obezbeđenje, sve je mirno. U Patrijaršiji je sve ove dane Vladika Joanikije Budimljansko-Polimski, i to je ohrabrenje za inače hrabre sestre Pećske.
U gradu Peći je Crkva i mitropolija srušena, ali nismo mogli da svratimo i snimimo.
 
U Belom Polju kod Peći Crkva je ostala kao što je bila, ali je spaljen parohijski dom i sve obnovljene kuće Srba povratnika.
U Đakovici je srušena stara parohijska Crkva i oba crkvena doma, a materijal od starog doma je i raznet, zid oko crkve je porušen i Šiptari već u delu crkvene avlije do puta parkiraju kola. Prolazeći pokraj nove srušene Saborne Crkve Svete Trojice u Đakovici videsmo da je sav materijal uklonjen i napravljen park, a ostalo je samo još malo sitnijeg materijala negde na sredini. Takođe smo u prolazu videli da su sasvim porušene crkve u Piskotama i Bistražinu na brdu.
U Prizrenu smo prvo posetili Bogorodicu Ljevišku i, Bogu hvala, uspeli smo da uđemo u nju i snimimo. Sveti Presto je srušen, a Crkva je paljena, ali izgleda da je moguće još dosta toga spasiti, samo treba pod hitno postaviti jako obezbeđenje oko crkve (jer je Šiptari već koriste za vršenje nužde, videli smo jednoga gde izlazi iz nje i zakopčava šlic, a mokraća je bila vidna i u crkvi!). Na ulazu u Crkvu gvozdene rešetke su polomljene, kao što su porušene i sve zgrade na severnoj strane Crkve, i na početku sa ulice i dublje u dvorištu gde je bio parohijski dom. Najstarija freska Bogorodice sa Hristom i kotaricom sa hlebovima, u donjoj trećini je strugana, te se vidi goli zid! U daljem kretanju kroz Prizren odmah pada u oči spaljena sva Kaljaja, a vidi se i počađavela kroz prozore i vrata Crkva Hrista Spasa (ali nije rušena). Vidi se i kube Crkve Sv.Pantelejmona iznad Bogoslovije, ali i to da je crkva paljena. Saborna Crkva je spaljena i srušen joj je krov, stoje samo visoko zidovi. Iz nje Šiptari iznose ono što je preostalo. Srušen je i Vladičanski dvor, krov mu je pao, a ulazna vrata sa ulice su zakrčena šutom. Čuli smo da su spaljene i ostale Crkve po Prizrenu, ali nismo mogli da ih posetimo. Gledajući s tugom Bogosloviju Sv. Kirila i Metodija uverili smo se u strašne posledice paljevine, štrče samo zidine, negde manje negde više narušene. U zgradi Bogoslovije izgoreo je Srbin Dragan Nedeljković, star 55 godina, u sredu 17. marta 2004, a u podrumu Bogoslovije pronađen je ugljenisani leš žene (Srpkinje?), čiji identitet još nije utvrđen.
U Svete Arhangele smo svratili i videli strahovite rezultate podmetnute paljevine i razaranja. Sa zapadne strane, prema manastirskom kompleksu, sve je drveno izgorelo (stari zid sa strane Bistrice stoji ceo), krov je većinom u ruševinama, ali kube Paraklisa Svetog Nikolaja Žičkog i Ohridskog stoji. Unutra u Paraklisu sve je polomljeno, porušeno i izgorelo, našli smo samo delove mesinganog polijeleja i uzeli nekoliko komadića sa sobom. Spaljena je i manastirska radionica, levo od istočnog ulaza u porti. Nemci su sada utrostručili broj vojnika i vojnih kola kod Sv. Arhanđela, ali šta to sada vredi?
U Sredskoj smo svratili da vidimo monahe iz Sv. Arhanđela i zatekli smo tamo i igumana o. Germana, kao i o. Mirona. Oci su dobro, ali nam rekoše da su srušene dve naše crkve u Sredačkoj župi… (može se proveriti koje su to).
U Štrpce smo stigli već sa mrakom i kod Crkve Sv. Nikole sreli se sa sveštenicima i ljudima iz kriznog štaba. Na žalost, pričali su nam, u selu Drajkovce Šiptari su ubili sina Borka i oca mu Dobrog Stoliće, i to u njihovoj kući gde su stanovali (dobegli ranije iz Uroševca), ubijeni su u sredu 17. marta 2004.g. uveče. Srbi na svojoj teritoriji svuda drže straže.
Ono što, i pored izjava da će KFOR obezbediti sve putne pravce, naročito zabrinjava jest to da negde na putevima kreću se naoružani sa dugim cevima pripadnici UCKa i KZK. Problem je i to što na mnogim putevima patroliraju samo pripadnici Kosovske Policije, koji, kao što se zna, regrutovani su iz bivše OVK. Uopšte rečeno, bezbednost Srba u kretanju putevima, kao i u Srpskim enklevama, nije poboljšana, i pored svih priča i obećanja tzv. Međunarodne zajednice. Karakteristično je da i UNMIK policija, čim dođe u Srpske enklave, osetno odahne, što se i po njihovim licima vidi, i što nam i oni sami priznaju.
 
Ponedeljak, 21, mart 2004.G.
Zvečan
 
+Episkop b. ZHiP Atanasije
i iguman Sopoćanski Mihailo
 
UBI JENI SRBI na KOSOVU i METOHI JI u nedavnom šiptarskom pogromu 17-19. marta 2004.
 
1. Trajković Zlatibor (1951) iz Kosova Polja, izgoreo pred Ruskom bolnicom u Kosovu Polju, kada su Šiptari, u opštem pogromu na Srbe na Kosmetu, 17. i 18. marta 2004.g., napali i na Kosovo Polje i zapalili obe Crkve, Osnovnu školu, bolnicu i desetinu srpskih kuća.
2. Vesić Nenad (1950), iz Lipljana, pri opštem pogromu na Srbe Širom Kosmeta, 17-18. marta 2004, napadnut ručnom bombom od Šiptara u Lipljanu, i izranjavljenog od bombe još ga maltretirala Šiptarska policija KPS, tako da je podlegao tima ranama i mukama. Ručna bomba je bačena i na sveštenika Ranđela Denića kod crkve u Lipljanu, i on je ranjen gelerima, a Šiptarski teroristi su spalili 28 srpskih domova sa pomoćnim zgradama; oko 150 Srba izbeglo je u severni deo i u susedna srpska sela.
3. Perić Boban, iz Gnjilana, ubijen od Šiptara prilikom opšteg pogroma nad Srbima na Kosmetu, 17-18. marta 2004. Tada su svi Srbi iz Gnjilana izbačeni i proterani, a neki su i sami izbegli pred terorizmom u srpsko selo Šilovo i druga sela.
4.Spasojević Borivoje (1941), iz Kosovske Mitrovice, prilikom opšteg pogroma Šiptara nad Srbima na Kosmetu 17. marta 2004. popodne, pokošen je rafalom kod mosta na Ibru u Severnoj Mitrovici, iz pravca 3 solitera u kojima žive Šiptari, odakle su Šiptari pucali i bacali ručne bombe, tako da je tada povrđeno desetina Srba.
5.Jana Tačev (1968), rodom iz Makedonije udata za Srbina u Kosovskoj Mitrovici, po veri rimokatolikinja, ubijena 17. marta 2004.g. snajperom od Šiptara na balkonu višespratnice u Severnoj Mitrovici blizu mosta na Ibru; sahranio je francuski vojni sveštenik.
6.Nedeljković Dragan (55 godina) iz Prizrena, izgoreo u zgradi Bogoslovije u Prizrenu, kada su 17. marta 2004.G. Šiptari činili opšti pogrom nad Srbima po Kosmetu, posebno u Prizrenu, kad je zapaljena sva Bogoslovija, Saborna crkva, Vladičanski dvor, Bogorodica Ljeviška, crkva Hrista Spasa i sve preostale manje crkve po
Prizrenu, i sva srpska Kaljaja, kao i manastir Sv. Arhanđela na Bistrici iznad Prizrena.
7.N. N. žena Srpkinja (?), nađen njen ugljenisan leš u podrumu Bogoslovije u Prizrenu, spaljene 17. marta 2004. prilikom opšteg Šiptarskog pogroma nad Srbima na Kosmetu. (Srbi kažu da je u Bogosloviji bila jedna Srpkinja mentalno zaostala).
8.Stolić Dobri (1954), i sin mu Stolić Borko, iz sela Drajkovce kod Štrpca, u dane opšteg pogroma nad Srbima Kosmeta, ubijen od Šiptara terorista pred svojom kućom u sredu 17. marta 2004.G., uveče oko 18. sati, kad je izišao na nečiji poziv pred kuću, pokošen je metcima, a sa njim i njegovo sin Stolić Borko, koji je izišao iz kuće čuvši pucnje. Oni su inače 1999.g. izbegli iz Uroševca i živeli su tu u jednoj srpskoj kući.
9.Stolić Borko (1982), sin Dobre Stolića, ubijen od Šiptara zajedno sa ocem mu Stolić Dobrim, 17. marta 2004. u selu Drajkovce kod Štrpca.
10.Petković Dušanka (71 god.), starica Srpkinja izvučena 17-18. marta 2004.g.iz svoje kuće u Uroševcu od grčkog KFOR-a, prilikom opšteg pogroma Šiptara nad Srbima po Kosmet; Šiptari joj odmah potom spalili kuću, kad je to čula 19. marta 2004.g.u bazi Grčkog KFOR-a u Uroševcu umrla je od bola za kućom.
11. Tanjić Slobodan (45 god.), iz Svinjare kod Kosovske Mitrovice, nestao je prilikom prisilnog evakuisanja Srba od strane KFOR-a-, kada su Šiptari vršili pogrom nad Srbima na Kosmetu, 17-18. marta 2004. Nije pronađen.
12. N. N., Srbin iz Kosova Polja, nestao u opštem pogromu na Srbe 17-18. marta 2004., čulo se da je poginuo, ali ga ne nalaze ni živog ni mrtvog.
Spisak najverovatnije nije konačan
 
+ Ep Atanasije, 24. marta 2004.
Zvečan
 
Martovski pogrom na Kosmetu 2004.
(Jerom. Sava Janjić, Dečani, 31. maj 2004.)
 
Skoro pet godina nakon dolaska Misije UN i KFOR-a na Kosovo i Metohiju i kontinuiranog procesa etničke diskriminacije i napada na srpsko pravoslavno stanovništvo i njegove svetinje, albanski ekstremisti organizovali su i izvršili od 17-18. marta ove 2004. godine do sada najveći napad na srpske enklave i svetinje Srpske Pravoslavne Crkve. Kao neposredan povod za organizovanje tobože spontanih albanskih demonstracija poslužio je nesrećan događaj u selu Čabra kod Kosovske Mitrovice, gde se 16. marta utopilo troje albanske dece. Albanci su za ovaj nesrećan događaj bez ikakve istrage i provere optužili Srbe, dok su mediji na albanskom jeziku još tokom večeri 16. marta intenzivno pozivali na masovne demonstracije koje će već u toku 17. marta prerasti u opšti linč nad srpskim stanovništvom. Naknadna istraga je pokazala da Srbi uopšte nisu odgovorni za nesreću u Čabri i da su albanske ekstremističke grupe samo iskoristile ovaj događaj kao povod za već unapred pripremljen plan proterivanja i etničkog čišćenja preostalih Srba.
Rezultati dvodnevnog divljanja su više nego porazni. Ubijeno je ukupno 19 lica, među njima 9 Srba dok su ostali postradali Albanci koji su ubijeni od strane međunarodnih policajaca i vojnika koji su branili sebe i napadnute srpske enklave. Blizu 900 lica je povređeno, među njima i 65 međunarodnih pripadnika KFOR-a i UNMIK policije. Iz svojih domova je proterano 4.100 lica, od toga najviše Srba, opljačkano je i zapaljeno oko 800 srpskih i romskih kuća i stanova, dok je 30 srpskih pravoslavnih hramova ili potpuno uništeno ili teško oštećeno. Dva meseca nakon martovskog pogroma ne samo da nisu pronađeni i uhapšeni glavni organizatori pogroma, već nijedan albanski i međunarodni zvaničnik nije smenjen niti je javno pozvan na odgovornost, iako su u toku ova dva kobna dana i noći sve kosovske institucije, Misija UN i komanda KFOR-a doživele potpuni kolaps.
Srbi su tih dana praktično bili ostavljeni nezaštićeni pred naletom preko 60.000 Albanaca, među kojima je bio veliki broj naoružanih lica. Već prvih dana nakon pogroma vodeći međunarodni zvaničnici, kao što su generalni sekretar NATOsaveza Jap de Hup Šefer i admiral Gregori Džonson, dali su ocenu da je reč o dobro orkestriranom nasilju i etničkom čišćenju. Ukoliko je ta ocena tačna, a celokupna dosadašnja istraga i brojne analize pokazuju da jeste, sasvim je porazno da dva meseca nakon izbijanja nasilja nisu pohapšena lica koja su neposredno organizovala pogrom. Pod istragom je trenutno oko 270 uglavnom neposrednih izgrednika koji su snimljeni kako uništavaju srpsku imovinu, međutim veliko je pitanje koliko će od njih naposletku biti i osuđeno s obzirom da niko od Albanaca nije spreman da svedoči zbog straha od odmazde.
Neredi su najpre počeli 17. marta 2004. ujutro u Kosovskoj Mitrovici pokušajem 800 albanskih demonstranata da provali u severni, srpski deo grada. Iako u početku nije bilo organizovanog otpora od strane UNMIK policije, vrlo brzo UNMIK policija je uz pomoć oklopnih vozila i suzavca potisnula tu rulju u južni deo grada i blokirala most na reci Ibru. Francuski i danski KFOR se pojavio tek na kraju i uopšte nije učestvovao u sprečavanju prodora Albanaca. Nakon neuspelog proboja u Severnu Mitrovicu, grupa od oko 200 većinom mlađih Albanaca, među kojima je primećeno i nekoliko mlađih ljudi sa karakterističnim vahabi bradama, krenuli su na crkvu Sv. Save u južnom delu Mitrovice, koju su obezbeđivali pripadnici marokanske jedinice KFOR-a. Bez ikakvog otpora vojnika KFOR-a napadači su provalili u portu hrama i u samu crkvu, uništavajući sve pred sobom i podmetnuli su požar koji je demolirao čitavu unutrašnjost ove crkve. U međuvremenu pripadnici KFOR-a su evakuisali srpskog sveštenika i njegovu porodicu da bi napadači opet bez ikakvog otpora KFOR-a zapalili Parohijski dom. Marokanski vojnici su, prema postojećim snimcima i fotografijama, mirno posmatrali divljanje Albanaca, ne pokazujući nikakve znake spremnosti da ih zaustave u njihovom rušilačkom pohodu. Sukobi na prostoru Mitrovice su nastavljeni u toku dana i noći novim pokušajima Albanaca da se probiju u severni deo grada. Albanci su u napadima koristili snajpere i vatreno oružje. U ovim neredima, prema podacima UNMIK-a, ubijeno je 4 Srba, a 50 povređeno. Povređeno je i 35 pripadnika policije i oko 160 Albanaca. Uništeno je desetak vozila UNMIK-a. Tada je napadnuto srpsko selo Svinjare, između Mitrovice i Vučitrna, iz koga je evakuisano celokupno srpsko stanovništvo, a zatim su Šiptari zapalili skoro sve srpske kuće u tom selu.
Već od podneva 17.marta nasilje se proširilo na područje Prištine. Nekoliko hiljada Albanaca krenulo je iz pravca Prištine preko Veternika prema Čaglavici, gde su Srbi blokirali put još od 15. marta, kada je ranjen srpski mladić Jovan od strane nepoznatih lica iz jednog albanskog vozila koje je pobeglo sa lica mesta. U međuvremenu su studenti Prištinskog univerziteta iz ruralnih i pasivnih delova Kosova, koji su poznati po svojim radikalnim stavovima i ponašanju, započeli divljanje u samom gradu Prištini. Studenti su na napad pozvani deljenjem već unapred pripremljenih letaka koji su ih pozivali na demonstracije. Nezavisna unija studenata, koja je organizovala ovu mobilizaciju, igrala je ključnu ulogu u napadima na srpsku imovinu na širem području Prištine u toku 17. i 18. marta. Sukob na domaku srpskog sela Čaglavice l ičio j e na pravu srednjevekovnu bitku, kako je to opisao jedan vojnik KFOR-a. Prvi nalet Albanaca sprečile su jake snage policije i švedskog KFOR-a uz upotrebu vodenih topova, suzavca, šok-bombi, ali i borbom prsa u prsa. Međunarodne snage su blokirale put u dva kordona. Lokalni Srbi su se takođe organizovali na otpor. Međutim, i pored dosta jakih međunarodnih snaga, Albanci su uspeli da zapale nekoliko srpskih kuća na obodu sela. Nakon 6 časova popodne, oko 5.000 studenata pristigli su iz Prištine i zajedno sa ostalom masom Albanaca potisli su međunarodne snage u pravcu Gračanice. Neposredan sukob između više hiljada Albanaca i Srba koji su bili spremni da brane prilaz Gračanici bio je neminovan. Tek u večernjim časovima eskalacija nasilja zaustavljena je dolaskom američkih marinaca, koji su rasterali albansku masu upotrebom suzavca, koji je bacan iz helikoptera. U međuvremenu, nekoliko stotina Albanaca napalo je zgradu YU programa u Prištini, gde je živelo oko 200tinjak preostalih Srba sa 20toro dece. Nakon kamenovanja zgrade i bacanja molotovljevih koktela, Albanci su, i pored prisutne kosovske policije, provalili u zgradu. Srbi su u poslednjem trenutku evakuisani od strane irskog kontingenta KFOR-a, dok su Albanci sistematski opljačkali i uništili srpske stanove. Nekoliko Srba j e bilo pretučeno. Albanci su čak bacali kamenje, molotovljeve koktele i pucali iz snajpera i na međunarodne policajce koji su pokušavali da evakuišu Srbe.
Širenjem nasilja na području Mitrovice i Prištine neredi su se u toku tog dana, 17. marta, preneli u skoro sve urbane centre Kosova i Metohije.
Već u popodnevnim časovima 17. marta velike grupe Albanca organizovano su pristigle na područje Kosova Polja, gde je započeo napad na srpske kuće i imovinu. U napadima je zapaljena srpska bolnica u Bresju, škola Sv.Save, jedina pošta u kojoj su Srbi mogli da primaju poštu, i na desetine srpskih kuća. Srbi su bukvalno u plamenu bili evakuisani od strane međunarodnih policajaca, koji su bili nemoćni da spreče uništavanje njihovih domova. Stiče se utisak da je cilj albanske rulje bio da protera Srbe, jer su ispred mase Albanaca, među kojima je bilo mnogo lica naoružanih kalašnjikovima i granatama, išli pripadnici Kosovske policije KPS isterujući Srbe iz kuća. Slično je bilo i u Lipljanu, gde je zapaljeno na 28 srpskih kuća sa još pomoćnim zgradama domaćinstava. Samo zahvaljujući KFOR-y u poslednjem trenutku je zaustavljeno potpuno uništavanje srpske imovine u ovom nekad većinskom srpskom gradu. Sveštenik Ranđel Denić je povređen od bombe, bačene od Albanaca, koji su napadali na dve srpske Crkve u Lipljanu; on je čak i uhapšen od strane albanskih policajaca, kao da je tobože hteo da zapali sopstvenu crkvu, a on se ustvari bio povukao u svoju parohijsku kuću da izbriše krv sa lica od rana zadobijenih od gelera bačene na njega bombe. Više Srba u Lipljanu i Kosovu Polju je povređeno, dvojica su ubijena, a stotine drugih je evakuisano iz svojih zapaljenih kuća u Kosovu Polju i Lipljanu. (O ovome videti poseban Izveštaj u prilogu).
 
U Uroševcu su demonstracije počele već u popodnevnim časovima 17. marta. U početku su bile mirne, da bi masa ubrzo napala granatama i molotovljevim koktelima grčke vojnike koji su čuvali srpsku crkvu Sv. Cara Uroša. Petnaestak grčkih vojnika je povređeno dok su branili crkvu, koja je na svu sreću pretrpela samo štetu na fasadi. U poslednjem trenutku su pristigli američki vojnici koji su sprečili masu da prodre u crkvu, evakuisali povređene Grke i desetak Srba pod kišom kamenja i molotovljevih koktela. Nasilje se nastavilo i u Gnjilanu, Vitini i Kamenici. U Gnjilanu su zapaljene skoro sve preostale srpske kuće, ali je crkva u poslednjem trenutku zaštićena. U Vitini i Kamenici srpske crkve su bile napadnute, ali nisu pretrpele veća oštećenja. Svi Srbi iz Gnjilana su evakuisani van grada, a u Vitini su se zadržali samo u okolini crkve, koja je stavljena pod američku zaštitu. U Kamenici je oštećeno više srpskih kuća i nekoliko ljudi pretučeno.
Najveća razaranja srpske imovine i svetinja dogodila su se u Prizrenu, koji je do tada važio kao jedno od najmirnijih urbanih centara na području Pokrajine, pošto tamo skoro da i nije bilo više Srba. U Prizrenu su organizatori nereda već oko 3. sata popodne 17. marta naredili zatvaranje svih prodavnica. U međuvremenu, skupila se ogromna masa Albanaca, od kojih je dobar deo pristigao organizovano autobusima iz prigradskih naselja i okolnih sela. Nakon napada na zgradu UNMIKa i neuspelog pokušaja argentinskih policajaca da zaustave masu, rulja je krenula u sistematsko uništavanje srpskih pravoslavnih svetinja i kuća na području Potkaljaje (starog dela grada Prizrena, gde su ranije živeli uglavnom Srbi, a sada ih je bilo preostalo vrlo mali broj). Najpre je zapaljena zgrada Bogoslovije Sv. Kirila i Metodija, u kojoj je izgoreo jedan Srbin izbeglica, a u podrumu je potom nađena i jedna ugljenisana žena. Potom je rulja nasrnula kamenicama i molotovljevim koktelima na Vladičanski dvor, odakle su nemački vojnici evakuisali oca Mirona Kosića. Nakon što je zapaljen Dvor, rulja je provalila i u Saborni hram Sv.Đorđa i malu crkvu Sv. Đorđa (Runjevčeva crkva) u porti glavnog hrama i zapalila ih. Druge grupe su podmetnule požar u crkvama Bogorodice Ljeviške, Sv.Spasu i crkvi Sv.Nedelje u Potkaljaji. Nemačke snage KFOR-a ne samo da nisu reagovale već su se potpuno povukle sa pozicija u gradu. Iz glavne baze KFOR-a pripadnicima međunarodne policije, koji su pokušavali da zaustave masu, nije pritekao niko u pomoć. Oko 21.00 sati rulja je već došla pred Manastir Sv. Arhangela, 5 kilometara južno od Prizrena, odakle su u poslednjem trenutku nemački vojnici evakuisali monahe. Potom su Albanci upali u portu Manastira i zapalili ga, tako da je izgoreo do temelja, bez obzira na prisustvo nemačkih vojnika, koji su mirno posmatrali divljanje terorista. Očigledno cilj Albanaca nije bio da dođu u sukob sa KFORom, već samo da proteraju Srbe i unište njihovu imovinu i svetinje. U toku noći i narednog dana, 18. marta 2004, Albanci su sistematski pljačkali i palili srpske kuće u Potkaljaji, gde su izgorele i manje crkve Sv.Vrača i Sv.Pantelejmona. Čitav stari srpski deo Prizrena postao je zgarište. Prema svedočenju tridesetak Srba, koje su međunarodne snage evakuisale pred pobesnelom ruljom u nemački vojni logor, gde se i danas nalaze, ispred rulje išli su pripadnici KPS (Kosovske policije) koji su Srbe silom izvodili iz kuća ne dozvoljavajući im da ponesu i osnovne stvari. Neke od starijih Srba su pripadnici KPS brutalno pretukli, pa im je zatim ukazana hitna pomoć u Prizrenskoj bolnici. (I o ovome videti poseban Izveštaj u prilogu).
U Đakovici je okupljanje nekoliko stotina Albanaca počelo još popodne17. marta. Oko 5 sati popodne napali su pripadnike UNMIK policije, paleći i uništavajući policijska vozila. Uveče je Šiptarska masa nasrnula na Srpsku pravoslavnu crkvu Presvete Bogorodice, gde je u Parohijskom domu živelo 5 srpskih starica, koje su čuvali italijanski vojnici. Vojnici su otvorili vatru na napadače i ranili 9 Albanca. Međutim, pošto pojačanje nije stiglo, vojnici su u poslednjem trenutku, pod kišom kamenja i molotovljevih koktela, evakuisali srpske starice u obližnju italijansku vojnu bazu, a potom u manastir Visoki Dečani, gde se one i do danas nalaze. U portu crkve u Đakovici su, po odlasku vojnika i starica, prvi ušli pripadnici KPS, koji su otvorili vrata rulji, da bi u toku noći Crkva i Parohijski dom ne samo bili zapaljeni, već i potpuno porušeni do temelja. U toku večeri i narednog dana, 18. marta, nekoliko hiljada Albanaca je sistematski raznosilo kamenje ove porušene crkve, kao i od crkve Sv.Trojice, koja je minirana još 1999. godine. U međuvremenu, albanski ekstremisti su minirali crkvu Sv. Kneza Lazara u Piskotama, nadomak Đakovice, i crkvu Sv.Ilije na brdu kod sela Bistražin, južno od Đakovice. U Piskotama je, pored crkve od koje nije ostalo nikakvog traga, uništeno i pravoslavno groblje. (Takođe videti pomenuti Izveštaj u prilogu),
U varošici Dečanima je 17. marta popodne počelo okupljanje mase Albanaca, koja je zapalila nekoliko vozila UNMIK-a. Pre toga, oko 10 sati, u neposrednu blizinu Manastira Visoki Dečani palo je 6 minobacačkih granata. U obližnjoj varoši Peći, nakon divljanja rulje pred zgradom UNMIKa, nekoliko hiljada Albanaca je nasrnulo i na susedno povratničko srpsko selo Belo Polje, i zapalilo tamo sve srpske obnavljane kuće, kao i zgradu obnovljenog Parohijskog doma, gde su živeli Srbi povratnici. Dvadesetak Srba je u poslednjem trenutku evakuisao italijanski KFOR, koji je pristigao isuviše kasno da bi sprečio uništenje tek obnavljanog sela. Nekoliko Srba je zadobilo povrede dok su pretrčavali iz zapaljenog Parohijskog doma do italijanskih transportera. Crkva, koja je i ranije demolirana i paljena, sada je takođe iznutra demolirana i zapaljena, ali je krovna konstrukcija ostala čitava.
Drugog dana, 18. marta 2004, nasilje albanskih terorista se nastavilo, mada nešto manjom žestinom. Najviše štete je počinjeno na području Centralnog Kosova. U Prištini je u večernjim časovima 18. marta napadnuta stara crkva Sv. Nikole, koja je spaljena do temelja, zajedno sa Parohijskim domom i pomoćnom zgradomkrstionicom. Preostalih desetak prištevskih Srba, sa sveštenikom Miroslavom Popadićem je evakuisano iz plamena zapaljene svešteničke kuće u poslednjem trenutku, dok je rulja likovala nad crkvom u plamenu. Takođe u Obiliću je već u toku dana 18. marta počela organizovana kampanja uništavanja srpskih kuća i stanova. Srpske kuće su palila većinom deca, koja su organizovano izvođena iz škola i koja su „naoružavana“ molotovljevim koktelima. Do kraja dana, 90 srpskih kuća, 40 stanova i 30tak drugih objekata bili su zapaljeni. U još nezavršenoj srpskoj pravoslavnoj crkvi u centru Obilića Albanci su podmetnuli požar zapalivši u crkvi donete automobilske gume.
Paljenje srpskih kuća je nastavljeno 18. marta i na prostoru Kosova Polja, gde je za dva dana uništeno preko 100 srpskih domova. Takođe je bilo i novih napada u Lipljanu, ali bez tragičnih posledica. U Podujevu je masa od oko 500 Albanaca u toku popodneva napala srpsku crkvu Sv. Andreja Prvozvanog iznad grada, koju su čuvali češki vojnici KFOR-a. Pošto su vojnici dobili naređenje da se povuku, rulja je napala crkvu, zapalila je i eksplozivom raznela oltarski prostor. Potom je masa Albanaca započela krvavi pir na obližnjem srpskom groblju, gde su, po svedočenju čeških vojnika, sa infernalnom mržnjom i demonskim besom vadili kovčege iz srpskih grobnica i razbacivali kosti, lomeći krstove i nadgrobne spomenike. Pored crkve je u vazduh dignut i zvonik, odakle je ukradeno zvono teško 1200 kilograma, koje je svojevremeno Kralj Aleksandar Karađorđević poklonio ovoj crkvi. U narednim danima češki vojnici su pronašli ovo zvono u jednoj albanskoj kući i otkrili da su Albanci nameravali da zvono prodaju za 32.000 evra. Drugog dana, 18. marta, takođe je sistematski oskrnavljeno i uništeno srpsko groblje u Uroševcu. Takođe su uništene još tri pravoslavne crkve na ovom prostoru. Na području Orahovca, Albanci su zapalili crkvu Sv. Nedelje u Brnjači kod Bele Crkve. Takođe je tom prilikom zapaljen i Parohijski dom, kako se potvrđuje u izveštaju KFOR-a.
U varošici Dečanima je u popodnevnim časovima 18. marta grupa od nekoliko stotina Albanaca krenula u pravcu Manastira Dečana, sa namerom da ga napadne. Masu je u poslednjem trenutku zaustavio predsednik opštine Dečani, zajedno sa pripadnicima međunarodne policije i odvratio ih od napada na Manastir. U isto vreme, kao što smo već spomenuli, masa Albanaca je krenula i u pravcu srpskog sela Svinjare koje se nalazi između Mitrovice i Vučitrna, na 600 metara od francuske vojne baze. Iako su u početku KFOR i međunarodna policija pokušali da spreče prodor Albanaca u to selo, usledila je naredba da se evakuišu svi Srbi iz sela. Albanska masa je sasvim nesmetano potom ušla u selo, temeljito ga opljačkala i zapalila 150 srpskih kuća. U ruševinama zapaljenih kuća kasnije su pronađena tela dvojice Srba. Albanci su u gnevu ubijali i domaće životinje, posebno svinje.
U samom gradu Vučitrnu albanska rulja je napala crkvu Sv.Ilije i zapalila crkvu i parohijski dom, da bi svoj rušilački pir završila skrnavljenjem pravoslavnog groblja. Crkva, i ranije već demolirana, nije bila uopšte zaštićena niti od pripadnika KFOR-a niti od strane policije. Istovremeno, druga grupa Albanaca je provalila u naselje Roma – Aškalija i počela da pali i uništava njihove kuće. Više od 200 Aškalija je evakuisano.
Popodne, 18. marta, više hiljada Albanaca krenulo je u pravcu manastira Devič kod Srbice, s namerom da ga uništi. Francuski vojnici su u panici naredili sestrama evakuaciju, tj. zgrabili su ih i zajedno sa njima pobegli helikopterima u pravcu Mitrovice. Manastir, kao i oprema francuskog KFOR-a, koji je pet godina obezbeđivao ovu Svetinju, ostavljeni su bez ikakve zaštite. Albanci su najpre potpuno opljačkali Manastir, odnoseći sve što se dalo odneti, pa čak i delove krovne konstrukcije sa crkve, a potom crkvu i sve manastirske zgrade zapalili. Napadači su pijucima razbili mermerni pokrivač groba Sv. Joanikija Devičkog i raskopali njegov grob, oko koga i u kome su podmetnuli vatru. Devička crkva je potpuno uništena požarom, sa celokupnim svojim inventarom, dok je časna Trpeza razbijena u više komada. Na zidovima su ostale parole UCK KZK, ANA i drugih albanskih terorističkih organizacija i grupa. Pljačka Manastira se nastavila i narednih dana odnošenjem svega onoga što je preživelo prvi napad. U međuvremenu, Vladika Artemije je u poslednjem trenutku intervencijom kod francuskog komandanta KFOR-a uspeo da spreči međunarodne vojnike da napuste Manastir Sokolicu iz koje su već prisilno evakuisane sestre monahinje. Nakon što j e Vladika Artemij e, i sa njim Vl adika
Atanasije, uporno molio i KFOR obećao da će štititi ovaj manastir, u njega su vraćene Sokoličke sestre i takođe smeštene evakuisane monahinje iz Manastira Deviča. Nažalost, francuski KFOR i njegovi sveštenici, davali su lažna uveravanja da manastir Devič nije zapaljen. Tek je u nedelju uveče, 20. marta, uz pomoć Međunarodne policije, naši crkveni ljudi su uspeli da dođu do spaljenog manastira Deviča i sagledaju i snime strahoviti Šiptarski pogrom nad ovom Svetinjom. (0 ovome videti posebni Izveštaj u prilogu).
Narednog dana, 19. marta, minirana je i srpska crkva u selu Živinjane kod Prizrena.
Nasilje koje je izvršeno nad srpskim stanovništvom, njegovim svetinjama i domovima 17-19. marta 2004.G. predstavlja, dakle, organizovani, unapred pripremljeni deo opšte Šiptarske strategije potpunog etničkog čišćenja Kosova i Metohije. Albanski ekstremisti i njihovi politički mentori pokazali su na delu da se iza ideje nezavisnog Kosova krije monstruozni plan stvaranja etnički čiste teritorije, na kojoj neće biti pošteđena nijedna pravoslavna svetinja, nijedan trag viševekovne srpske kulture i duhovnosti. KFOR i UNMIK koji već pet godina nemo posmatraju etničko čišćenje i koji su do sada dopustili uništenje 112 pravoslavnih crkava, doživeli su u toku ova dva dana potpuni kolaps i krah. Svi zakoni, institucije, vojna i civilna organizacija prestala je da postoji. Kosovom i Metohijom vladale su naoružane bande, koje su žarile i palile, napadajući nezaštićeno srpsko stanovništvo. Međunarodna misija našla se u ulozi ne samo nemog posmatrača, već i saučesnika etničkog čišćenja, pošto je u više slučajeva pokazala da njen cilj nije zaštita srpskog stanovništva, imovine i svetinja.
Dva meseca nakon martovskog pogroma ove 2004.g., na Kosovu i Metohiji se malo šta promenilo na bolje. Srbi koji su proterani još se nisu vratili svojim domovima, niti je počela obnova njihovih kuća. Crkve i manastiri i dalje leže u ruševinama, iako su se uporni monasi iz Manastira Svetih Arhangela i monahinje iz Manastira Deviča već nakon mesec dana od uništenja svojih svetinja vratili na zgarišta kako bi nastavili život u kontejnerima i šatorima. Glavni organizatori i podstrekači ovog terorističkog i šovinističkog pogroma nisu pronađeni i uhapšeni. Policija je, do vremena pisanja ovog teksta, uspela da privede oko 260 izgrednika koji su neposredno učestvovali u vandalskim napadima. Međutim, nijedan albanski lider, opštinski rukovodilac, ministar ili predstavnik kosovske vlade, nije do sada podneo ostavku. Niko nije pozvan na odgovornost, iako je dobro poznato da su lideri kosovskih Albanaca, vodeći mediji i većina predsednika opština svojim ratnohuškačkim i nacionalističkim izjavama ne samo doprinosili atmosferi opšteg linča, nego su u više slučajeva i direktno učestvovali u organizaciji napada.
Srpska zajednica je ovim martovskim pogromom doživela još jedan težak i bolan udarac, od koga će se teško oporaviti. U Srpskom narodu preovlađuje potpuno nepoverenje u spremnost KFOR-a i UNMIKa da zaštite preostale Srbe. Mnogi Srbi koji su pretrpeli progon direktno su optužili Kosovsku policiju za učešće u zločinima, ali do danas nijedan zvaničnik ove organizacije nije pozvan na odgovornost. Nakon 17. marta 2004. postepeno iseljavanje Srba se nastavilo. Veoma je teško očekivati da se Srbi vrate u svoje porušene domove u Obiliću, Prizrenu, Svinjarima, Lipljanu, ukoliko se ne promeni politika Međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Imajući u vidu da je do danas reakcija Međunarodne zajednice ostala samo na nivou retorike, i da broj vojnika KFOR-a nije bitno povećan, postoji ozbiljna sumnja u iskrenost da se spreči dalje etničko čišćenje i uništavanje Srpskog naroda i srpske kulturne baštine. Reakcija Beograda uglavnom je ostala na verbalnom osuđivanju, i na slanju humanitarne pomoći, koja takođe otežano stiže na Kosmet.
Srpska vlada je konačno objavila i plan o lokalnoj srpskoj autonomiji na Kosovu i Metohiji, koji predstavlja značajan pokušaj da se unapredi položaj i pravo srpskog stanovništva, ali u postojećim bezbednosnim uslovima takav plan je veoma teško moguće sprovesti, s obzirom da KFOR ne kontroliše efektivno celu teritoriju Pokrajine i da je albanski terorizam toliko snažno razvijen da dva meseca nakon martovskog pogroma UN
MIK praktično ne postoji. U međuvremenu je nastavljeno sa napadima na srpsku imovinu, zapaljeno je još nekoliko kuća u Lipljanu, dok se stalno vrše krađe srpske imovine i stoke.
Opšta ocena jeste da je nova eskalacija nasilja protiv Srba ne samo moguća, već i izvesna, i da će bez korenite promene politike Međunarodne zajednice prema Kosovu i Metohiji opstanak Srba na ovim prostorima biti doveden u pitanje. Biće sasvim apsurdno da će teritorija, u koju je Međunarodna zajednica uložila ogromne sume novca i na kojoj su raspoređene jake NATO snage u cilju zaštite multietničnosti i demokratije, postati etnički najčistiji i najbezakoniji deo Evropskog kontinenta. Politika popuštanja albanskom ekstremizmu i terorizmu naposletku će se vratiti kao bumerang samoj Međunarodnoj zajednici, a posebno Evropskim državama, jer je pogrešnom politikom stvorena osnova za izgradnju jedne terorističke države, koja će postati baza za destabilizaciju celog Balkana i Evrope.
 
Spisak crkava i manastira uništenih ili oštećenih u martovskom pogromu 2004.
 
Prizren
(Sve prizrenske crkve i objekti SPC su uništeni između 17. i 18. marta. 2004. Narednih dana je bilo dodatnih napada, pljačke i uništavanja).
1.Hram Bogorodice Ljeviške (14. vek) zapaljen iznutra, freske iz perioda od 1214. veka teško oštećene, oltarski prostor oskrnavljen, časna Trpeza polomljena, delovi arhitekture, naročito ukrasi oko prozora i otvora, jako oštećeni.
2.Hram Hrista Spasa (14, vek) zapaljen, freske oštećene.
3.Saborni hram Sv. Velikomučenika Georgija (1856) spaljen i miniran.
4.Crkva Sv. Nikolaja (Tutićeva crkva,14. vek) zapaljena iznutra, oskrnavljena.
5.Crkva Sv. Georgija (Runovićeva crkva, 16. vek) zapaljena iznutra, freske iz 14. veka teško oštećene.
6.Crkva Sv. Nedelje (14. vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, u Potkaljaji.
7.Crkva Sv. Pantelejmona (14. vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, Potkaljaja.
8.Crkva Sv. Kozme i Damjana (14. vek, kasnije rekonstruisana) spaljena, Potkaljaja.
9.Crkva Sv. Nedelje, Živinjane, kod Prizrena, minirana (Izveštaj KFOR/UNMIKa: 19. mart – Eksplozija kompletno uništila pravoslavnu crkvu u selu Živinjane).
10.Manastir Svetih Arhangela (14. vek), opljačkan i spaljen u prisustvu nemačkih vojnika koji ga nisu štitili.
-Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija (Izveštaj KFOR/ UNMIK-a 17. mart – Pravoslavna Bogoslovija u centru grada i tri pravoslavne crkve zapaljene).
-Vladičanski dvor u Prizrenu (Izveštaj KFOR/UNMIK-a 17. mart: Vladičanski dvor i manastir Svetih Arhangela zapaljeni). Pored dvora zapaljena je još jedna crkvena zgrada u kojoj je živeo crkvenjak.
-Šta je sa crkvama u Sredačkoj župi, čuli smo da su neke stradale?
 
Orahovac
 
11.Crkva Svete Nedelje (1852), Brnjača, Orahovac 1852 (Izveštaj KFOR/UNMIKa: 18. mart – Pravoslavna crkva zapaljena i uništena u selu Brnjača). Nakon najnovijeg obilaska delegacije Saveta Evrope ustanovljeno je da crkva nije spaljena već da je samo provaljena. Parohijski dom je do temelja spaljen.
 
Đakovica
 
12. Crkva Uspenja Presvete Bogorodice (1619 vek), zapaljena sa starim i novim parohijskim domom 17. marta, narednih dana sravnjena sa zemljom.
Saborna Crkva Svete Trojice (dva zvonika koja su preživela miniranje crkve u leto 1999. godine 17. marta su sravnjena sa zemljom. Potom su narednih dana Albanci sistematski razneli ostatke crkve i napravili park. Izveštaj KFOR/ UNMIKa 18. mart – Izgrednici uklanjaju ostatke uništene pravoslavne crkve kamionima i traktorima, oko 5.000 Albanaca učestvuje u tome).
13.Crkva Sv. Lazara, Piskote, kod Đakovice, oštećena 1999. i 2001. godine, a sada potpuno uništena sa okolnim grobljem. Takođe je ruiniran i parohijski dom.
14.Crkva Sv. Ilije kod Bistražina, oštećena 1999. godine, i potpuno uništena 17. ili 18. marta podmetanjem snažnog eksploziva.
 
Srbica
 
15.Manastir Devič (15. vek) spaljen do temelja, a grobnica Sv. Joanikija Devičkog otvorena i oskrnavljena, Albanci su u i oko grobnice naložili vatru. (Izveštaj KFOR/UNMIKa 18. mart popodne: 2.000 demonstranata se skuplja i kreće na manastir Devič, pet monahinja je evakuisano, demonstranti pale manastir). U manastiru je uništeno preko 10 raznih pomoćnih manastirskih zgrada (konaci, skladišta, štale, itd.).
 
Peć
 
16.Crkva Sv. Jovana Preteče (tzv. Mitropolija sa parohijskim domom i svešteničkim stanovima), zapaljena po izjavi lokalnih međunarodnih izvora. Prema raspoloživim najnovijim fotografijama spoljašnja struktura hrama je čitava iako je unutrašnjost potpuno ruinirana. Primetni su tragovi požara.
17.Crkva Presvete Bogorodice, Belo Polje kod Peći, zajedno sa Parohijskim domom zapaljena u leto 1999. godine. Krajem 2003. godine obnovljen Parohijski dom i crkva očišćena, a sada opet spaljen Parohijski dom zajedno sa 20tak povratničkih domova. Crkva je sada je ponovo oštećena podmetanjem požara iako spoljašnja struktura hrama i krov nisu dodatno oštećeni.
 
Uroševac
 
18. Saborni hram Sv. cara Uroša, Uroševac, (Izveštaj KFOR/UNMIK-a: 17. mart – 3 ručne granate bačene na crkvu, podmetnut požar prvi put, najmanje 19 vojnika KFOR-a i UNMIK policajaca ranjeni u odbrani crkve, razoreno gradsko groblje. Izveštaj KFOR/UNMIK-a 18. mart 1.500 Albanaca uništava sve oko sebe – pali pravoslavnu crkvu u gradu i pet srpskih kuća. Zapaljena crkva u selu Talinovce 17:49 časova, 5 Albanaca uhapšeno). Prema najnovijim informacijama struktura hrama Sv. Uroša je sačuvana iako ulazni deo sa vratima crkve oštećen vatrom. Hram je trenutno zatvoren masivnim metalnim vratima i pod zaštitom je KFOR-a.
19.Crkva Sv. Ilije, selo Varoš, crkva uništena sa lokalnim grobljem nakon što su je napustili vojnici KFOR-a (lokalni međunarodni izvori).
20.Crkva Sv. Petra i Pavla u Talinovcima, zapaljena i uništeno pravoslavno groblje (vidi gore izveštaj).
21.Crkva Presvete Bogorodice u selu Sovtović, uništena zajedno sa pravoslavnim grobljem (lokalni međunarodni izvori).
(Atinski mediji od 20. marta potvrdili su da su tri crkve pored Uroševca koje su čuvali grčki vojnici ostavljene bez zaštite pred ogromnom masom naoružanih Albanaca i da ima ranjenih grčkih vojnika koji su povređeni u okršajima sa naoružanim Albancima).
 
Kosovska Kamenica
 
22.Crkva u Donjoj Šišašnici, Kosovska Kamenica (lokalni izvori iz Kamenice). Crkva je minimalno oštećena. – Pravoslavna crkva u Kamenici je kamenovana i porazbijana su stakla na prozorima. Nekoliko okolnih srpskih kuća je demolirano.
 
Štimlje
 
23.Crkva Sv. Arhangela Mihaila u Štimlju, sagrađena 1920 (na brdu iznad gradića) zapaljena (Izveštaj KFOR/ UNMIK-a: 18. mart: Štimlje – jedna srpska kuća i crkva zapaljeni). Prema najnovijim informacijama struktura crkve j e ostal a sačuvana iako j e unutrašnjost dodatno oštećena i ikone porazbijane. Zvonik je zapaljen još u januaru 2004. godine.
 
Priština
 
24.Crkva Sv. Nikole (iz IZ.veka, obnovljena poč. 19. veka), u Prištini (Izveštaj KFOR/UNMIKa: 18. mart – napadači nasrnuli na staru pravoslavnu crkvu u naselju Teslice otvorena vatra iz automatskog oružja, pet srpskih porodica i sveštenik Miroslav Popadić evakuisani od strane KFOR-a iz stare crkve, povređen međunarodni policajac u pokušaju da spase staru crkvu. Crkva zapaljena, a pored nje i kancelarija Habitata i 3 UNMIK vozila). Crkva je spaljena sa parohijskim domom i u njoj je izgoreo vredni duborezni ikonostas, desetine ikona i celokupna crkvena arhiva (potvrdio protojerej prištinski Miroslav Popadić). U blizini crkve su oskrnavljene i razbijene dve stare grobnice u kojima se vide ljudske kosti.
 
Kosovo Polje
 
25.Crkva Sv. Nikole, Kosovo Polje, zapaljena unutra i oskrnavljena, crkva potiče iz 1940, građevina i dalje stoji, po lokalnim srpskim izvorima i svedočanstvima unutrašnjost hrama je prilično oštećena.
26.Crkva Sv. Katarine u Bresju pored Kosova Polja, provaljena, oskrnavljena. Crkva je nedavno i opljačkana.
 
Vučitrn
 
27.Crkva Sv. Ilije, 19. vek, crkva je opljačkana i delimično uništena iznutra u junu 1999. godine, sada je potpuno spaljena. (Izveštaj KFOR/UNMIK-a: Pravoslavna crkva u gradu Vučitrnu zapaljena). Takođe je uništeno i pravoslavno groblje pored crkve sa parohijskim domom i pomoćnim crkvenim zgradama).
 
Obilić
 
28.Crkva Sv.Mihaila u Obiliću, novosagrađeni hram, Albanci su naložili automobilske gume u hramu (Izveštaj KFOR/UNMIK-a: 18. mart – Obilić, pravoslavna crkva, brojne srpske kuće i stanovi zapaljeni). Spoljašnja struktura crkve je ostala sačuvana ali je unutrašnjost oštećena od vatre i visoke temperature.
 
Kosovska Mitrovica
 
29.Crkva Sv.Save u južnoj Mitrovici, paljena dva puta zaredom (Izveštaj KFOR/UNMIKa – 18. mart: Molotovljev koktel bačen u dvorište pravoslavne crkve u južnoj Mitrovici koju je čuvao KFOR. Nekoliko obližnjih kuća zapaljeno. Vatrogasci gase požar u kućama, ali ne i crkvu koja je teško oštećena vatrom). Pored crkve napadači su zapalili i sveštenički dom koji je bio u crkvenoj porti.
 
Podujevo
 
30. Crkva Sv. Andreja Prvozvanog u Podujevu, sagrađena 1929, uništena 18. marta. Češki mediji potvrđuju da su češki vojnici morali da napuste hram koji je uništen zajedno sa grobljem. Jedan oficir potvrdio je duboko šokiran za Praške novosti da su Albanci iskopavali posmrtne ostatke Srba sa groblja i razbacivali kosti svuda unaokolo. (Izveštaj KFOR/UNMIK-a – 18. mart: Pravoslavna crkva zapaljena u Podujevu). Prema fotografijama, istočni deo hrama Sv. Andreja je miniran (slike), a zvonik potpuno uništen eksplozivnim sredstvima kao i zid koji je okruživao crkvu.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *