NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
NA KOSOVU
 
U poslednjih nekoliko meseci, ovoga leta i jeseni (1983), bio sam više puta na Kosovu. Bio sam skoro svuda: u Prizrenu i okolini, u Sredačkoj i Sirinićkoj župi, u Uroševcu i Lipljanu, u Gnjilanu i okolnim selima, u Gračanici, Prištini i Podujevu, u Vučitrnu i okolnim selima (gde sam nekada vojsku služio), u Mitrovici i Deviču, u Glogovcu i Kosovu Polju, Suvom Dolu i pod Golešom, u Orahovcu i u Hoči, u Manastiru Zočištu i Manastiru Svete Trojice kod Suve Reke, u Đakovici i Dečanima, u Manastiru Gorioču i Istoku, u Klini i Đurakovcu i naravno u Peći i Pećkoj Patrijaršiji.
O lepotama predela Kosova i Metohije treba li i govoriti! Video sam ih prvi put i zavoleo još dok sam vojsku na Kosovu služio (skoro pune dve godine, dok smo gradili kosovsku magistralu: od Vučitrna, preko Miloševa i Lazareva sela i bregova Gazimestana i Veternika, prema Lipljanu i Uroševcu). Ne bih mogao lako reći da su mi drugi krajevi naše zemlje lepši od ovih kosovskih i metohijskih, sa njihovim poljima i šumama, sa bregovima i planinama, sa njivama i vinogradima, i više od svega sa nebozemnim lepotama kosovsko-metohijskih Manastira i njihovim neprolazne lepote freskama i ikonama. Sve je na Kosovu i Metohiji svojevrsni metoh nebeske lepote, sve na ovoj visoravni dodiruje i povezuje nebo i zemlju, carstvo zemaljsko i Carstvo Nebesko. Možda zato što ovo dodirivanje i povezivanje najčešće je bilo i biva kroz krst i stradanja. Tako vekovima, pa i danas.
Naviknuti, po zlom običaju, da i stanje na Kosovu pratimo prema onome šta „javna glasila“ o tome donose, i ja sam skoro redovno pratio „sredstva javnog informisanja“. U njima se, za ovo nekoliko meseci dok sam posećivao Kosovo, moglo čuti, videti i pročitati zaista mnogo, pa od toga donosim ovde samo pregršt (koja, naravno, ne predstavlja „svestranu i iscrpnu“ analizu „sveukupne situacije“ na Kosovu, kakva „analiza“ uostalom do danas i ne postoji, a i ako postoji, kakve koristi od nje, kad se stanje na Kosovu bitno ne menja).
Dakle: „Sa Kosova selidba ne jenjava“; „iseljavanje je najveće zlo“; „iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova mora se uvek realno sagledavati“; „iseljavanje i dalje predstavlja problem najveće političke težine i posledica“; „neki misle da je glavni i jedini cilj albanskog nacionalizma i iredentizma da ugrožava i koliko god može da protera Srbe i Crnogorce sa Kosova“ (rekao Azem Vlasi, ali se on, veli, sa tim mišljenjem ne slaže); „svi treba da se osećaju ravnopravnim“ (čudno zapovedanje osećanjima!); „činjenica da ljudi odlaze predstavlja ekces samo po sebi“; „političko-bezbednosna situacija se sve više stabilizuje, ali se neprijatelj i dalje oglašava ispisivanjem parola, poturanjem požara, pokušajem sabotaže i propagandom“; „perfidni neprijatelj ne miruje“; „sad je više ‘finih’ pritisaka“; „kosovsku svakodnevicu još uvek pritiska, iako manje nego ranije, iseljavanje Srba i Crnogoraca“; „nema tačnih cifara, ali se procenjuje da je prethodne dve decenije sa Kosova otišlo oko 200 hiljada ljudi“; „i danas je iseljavanje posledica nekadašnje političke prakse koja je ovde često imala feudalne karakteristike. Ona se dugo stvarala i u svesti se prihvatala kao normalna“; „ostvarenju ideje o etnički „čistom“ Kosovu iredentisti su danas mnogo bliži nego u vreme demonstracija“; „ako se ovaj tempo iseljavanja ne zaustavi, iredenta[1] bi ubrzo mogla da ostvari svoj cilj o etnički čistom Kosovu“; „od oktobra 82. do marta 83. Kosovo je napustilo oko 3.000 lica, a vratilo se 105 građana“; „za poslednje dve godine iselilo se oko 15 hiljada Srba i Crnogoraca“; „mesečno se sa Kosova u Srbiju doseljava oko 400 Srba i Crnogoraca“; „najgrublji vid nastojanja održavanja napetosti (u međunacionalnim odnosima) jesu fizički napadi, zastrašivanja i pritisci, nanošenje materijalne štete… česte su tuče, svađe, zlostavljanja, vređanja, ispisivanja parola po kućama Srba i Crnogoraca kao „Dole Srbija i Srbi“, „Srbi odlazite“ i slično“; „odlasci (iseljavanje) bez ikakvog objašnjenja“; „sudovi Kosova zatrpani tužbama“; „nadležni organi ne obavljaju svoju dužnost“; „nema bitnih poboljšanja u ažurnosti pravosudnih organa na Kosovu“; „još uvek u samoupravnim aktima u SAP Kosovu postoje odredbe, iz sfere radnih odnosa, koje su diskriminatorske u odnosu na Srbe i Crnogorce“; „u poslednje vreme zabeleženo je nekoliko slučajeva najgnusnijih metoda delovanja neprijatelja, počev od skrnavljenja nadgrobnih spomenika pa sve do silovanja maloletnica i starica srpske i crnogorske nacionalnosti“; „pritisak stvara nesigurnost ne samo kod Srba i Crnogoraca, već u izvesnoj meri i kod Albanaca“; „iseljavanju „doprinose“ i pojedini pravoslavni sveštenici pojačanim dušebrižništvom o sudbini Srpstva na Kosovu“ (tako govore, valjda zbog političke „uravnilovke“, oni koji niti brinu, niti daju drugama dasebrinu); „ko kome sipa prašinu u oči“; „ako pitate Srbe i Crnogorce o trenutnom ukupnom stanju u svojoj opštini (dečanskoj) mnogi od njih sležu ramenima. Drugi će ponešto reći, ali tek onda kad mu uđeš u kuću i uvere se da si dobronamernik. Ima i onih koji tvrde da „đavo ne ore i ne kopa“ pa je bolje “ jezik za zube“; „izvršena je eksproprijacija zemljišta Srba i Crnogoraca u Gornjoj Brezovici i području Gazivoda… kada je 55 porodica izbačeno iz kuća usred zime, i kada su im nuđeni kamioni da se isele u Srbiju“; „srpski nacionalisti na Kosovu nastoje da stvore utisak da se na Kosovu ništa ne menja i da ne postoje snage koje su sposobne da proces stabilizacije izvedu do kraja. Za albanske kadrove kažu da su svi isti, a za srpske da su nesposobni karijeristi koji ne mogu da predstavljaju srpski narod“; „već treću godinu slušamo gotovo istovetne ocene: stanje na Kosovu se „normalizuje i poboljšava“, ali istovremeno i – „situacija je složena, još ima dosta problema“; „bolje na Kosovu ne znači i dobro“; „petnaestogodišnji zbijeg, seoba građana i obitelji nealbanske narodnosti, koji protiču pred našim očima, najčešće tiho, poput praha iz pješčanog sata, rezultiraju činjenicom da u 608 od ukupno 1445 naselja u SAP Kosovo više nema Srba i Crnogoraca. Približili smo se cifri od gotovo 200.000 stanovnika koji su se u dvije decenije iselili iz Pokrajine“; „oslušnimo šta govore (nacionalisti), ne samo šapatom: u srcu civilizovane Evrope u toku je zločin nad življem srpske i crnogorske nacionalnosti, njihov izgon u vlastitoj državi. Uprkos svoje paraboličnosti ovaj slogan, u krajnjoj konsekvenciji, odražava realnost i nema nikakvih dokaza da nema odjeka i ne postiže određene političke efekte, kojima uostalom i teži“, „od 1981.g. samo se u Srbiju doselilo sa Kosova oko 10 hiljada Srba i Crnogoraca“; „i pored mera i akcija da se spreči proces iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, ono se i dalje nastavlja, što potvrđuje i podatak da su prva tri meseca ove godine Pokrajinu napustile 132 srpske i crnogorske porodice sa 427 članova i 705 pojedinaca“; „ne sme se zaboraviti da intenzitet iseljavanja ni teoretski ne može biti stalno isti. Dok j e Srba i Crnogoraca bilo više, više su se iseljavali“; “ nismo demontirali minu koja još uvek preti da raznese naše zajedništvo“; „nekoliko eksplozija u Prištini učinilo je više nego bilo kakvi pritisci“ (nažalost, ove se eksplozije u Prištini i dalje ponavljaju), itd., itd., kao da kraja nema…
Moglo bi se naređati još poprilično ovakvih ili sličnih rečenica iz izjava političara i dopisa novinara u sredstvima javnog informisanja. Ali, šta i ovo vredi?
Jer ipak, pravo stanje na Kosovu ne može se doznati samo iz izjava političara i dopisa novinara. Jer osim poznate taktike „tekuće politike“, osim namernog ili nenamernog „zavođenja za Goleš planinu“, u javnost jednostavno i ne dospe sve što se zbiva Srpskom narodu širom Kosova. Sve da doznamo – tu mogućnost mi nemamo. (A i ko je ima?) I šta sa detaljima, kad je glavno poznato? I šta vredi sve pisanje kad se veća buka i povika diže oko nekog napisa o Kosovu nego oko samih tragičnih događaja na Kosovu?
Ipak, da iz naše putne beležnice navedemo neke u široj javnosti nepoznate a nedavne žalosne događaje na Kosovu.
 
Crkva Svete Petke u selu Dobrčanu kod Gnjilana (u kome, na žalost, nema više ni jedne srpske kuće) više puta je provaljivana i pljačkana. Poslednji put je to bilo na Tominu nedelju ove godine. Pre podne je pobožni narod iz okoline u većem broju dolazio u ovu crkvu, molio se u njoj Bogu i palio sveće, ostavljao svoje priloge na ikone i nosio svetu vodicu sa izvora kraj crkve; popodne je crkva obijena, vrata razvaljena, sve u crkvi ispremetano i razbacano, a novac sa ikona pokupljen i odnesen. Organi bezbednosti, i ovoga puta kao i ranije, ostali su gluvi na žalbe sveštenika Živojina Kojića.
Vladiku Prizrenskog Pavla i nas grupu sveštenika gađala su albanska deca kamenicama pred samom prizrenskom Sabornom crkvom, posle večernje (u sredu 14. septembra ’83), no po svome običaju Vladika nije hteo da se ikome žali.
Po neznano koji put opet su maltretirane i napadane sestre manastira Svete Trojice kod Mušutišta, posebno sestra Katarina i Desanka, gađane kamenjem i trzane za odelo, uz povike: „Kosovo je naše, ati ajde za Srbiju“, i: „Šta mi možeš, ako me tužiš – sudija je moj“. Nedavno je i sestra Heruvima napadnuta u Mušutištu. Posledica toga je da se sada leči od srca (naravno u Beogradu).
U gradu Peći, uoči praznika Usekovanja (10. septembra ’83) jednom Srbinu u ulici Meto Barjaktari, u 11 sati noću, komšije Albanci su srušili zid u dvorištu da bi svoju avliju proširili (doznao sam da su prekršioci pohvatani, ali vest o tome nije objavljena).
Ponovo su u selu Dobruši kod Istoka istom Srbinu, kome su i ranije posekli 50 voćaka, opet sekli voće i tukli mlađeg mu brata. Sečenje voća i razne druge štete i nasilja nad srpskim imanjima česta su pojava širom Kosova. Vlasti ćute.
Učiteljici Srpkinji u jednoj školi u Đakovici jedan učenik Albanac prkosio je pred svima u razredu svojim džemperom crno-crvene boje (boje albanske zastave).
 
Srpkinja službenica u pošti u Prizrenu maltretirana je na radnom šalteru, pa kad je promenila radno mesto doživela je još goru sudbinu. A inače, zapošljavanje Srba na Kosovu skoro je nemoguće. I to je jedan od razloga napuštanja Kosova.
Slučajevi silovanja maloletnica i starica (u selima i manastirima) imali su daleko strašnije odjeke u narodu nego što je to štampa opisala (štampa je samo neke od njih objavila, kao što je npr. „Politika – Svet“ od oktobra ’83, br. 42, gde vapajni krik nesreće i beznađa jadnoga oca najbolje kazuje svu tragediju naših matera, sestara i kćeri na Kosovu: „Ma ne mogu da vam opišem kako je to kad vam ćerčicu siluju u sopstvenoj njivi… Nema nama više života ovde. Nesreća nam je došla do grla“).
Paljevine u Manastiru Deviču učestale su i zabrinjavajuće: posle zimskog paljenja sve stočne hrane, uoči Velike Gospojine zapaljena im je ograda od 68 metara oko starog vinograda. Maloletnik od 15 godina, iz susednog sela Lauše, uhvaćen je i priznao da je to učinio namerno.
Na žalost, nije novina da albanski maloletnici i deca nasrću na srpski živalj i njegove domove, imanja, groblja, svetinje. Pitanje je samo: otkud tolika mržnja i divljaštvo kod te dece prema Srbima i svemu što je na Kosovu srpsko? Kako, na primer, objasniti pljuvanje i gađanje srpskih auta i autobusa, srpskih putnika i pogotovu sveštenika, od dece albanske nacionalnosti, ne samo u Prištini ili drugim gradovima, nego i u selima i na raskršćima (ko od nas to nije doživeo?). Ili opet, na primer, skrnavljenje ljudskim izmetom prizrenske Saborne crkve (zimus), ili tu nedavno – spomenika Kosovskim junacima na Gazimestanu, po kome su takođe ljudskim izmetom ispisivane parole na albanskom jeziku?!
Možda je tu, zaista, najbolje objašnjenje ono koje je dala igumanija Pećke Patrijaršije Fevronija, za nebrojano puta gađanje kamenicama prozora i krovova Srpske Patrijaršije u Peći, od uglavnom maloletnika i omladine: „Oni su izgubili svoju veru, pa hoće i našu da unište“. (Opširno o izjavama njenim i ostalih oko Pećke Patrijaršije doneo je list „Intervju“ od 2. i 16. septembra 1983.g., oko čega je zatim stvorena, vrlo karakteristična za atmosferu na Kosovu, žučna kampanja).
Ne tvrdimo da su svi iz mlade generacije kosovskih Albanaca ovakvi, niti su svi stariji Albanci neprijateljski raspoloženi prema Srbima i srpskim svetinjama na Kosovu. Lepo reče mati Paraskeva u Deviču: „Ima i među njima ljudi, koji hoće i da nam pomognu, i da dođu da nam kažu šta se priča i radi po narodu“. Dirljiv je zaista primer Ismailja Gašija, iz sela Turjaka kod Peći, koji je sa svojim sinovima ogradio pravoslavno groblje (što štampa nije propustila da naglašeno podvuče i zabeleži), ili recimo poseban odnos Albanaca prema Manastiru Zočištu kod Orahovca (gde mnogi bolesnici Albanci dolaze da im se čitaju molitve za zdravlje).
Šta ćemo, međutim, kad u tom istom selu Turjaku kod Peći (kao i u susednom selu) gde je Gaši ogradio srpsko groblje, nema više nijedne srpske kuće, a bilo ih je oko 120 porodica. Ili drugi primer (prema emisiji TV Beograd od 6. oktobra 1983): po saopštenju organa opštine u Glogovcu tamo je „iseljavanje zaustavljeno“, na što je Srbin iz Kosova Polja, Kosta Bulatović, odgovorio da u Glogovcu i nema više ko da se iseljava, jer je ostala samo jedna starica sa ćerkom, što je proveravanjem i potvrđeno. Slična ovoj je i nedavna izjava iz opštine Srbica – da je tamo „iseljavanja sve manje“, a poznato je da je tamo srpski živalj već odavno spao na svega nekoliko procenata. Možda će se, kako reče pomenuti Kosta Bulatović iz Kosova Polja, pun uspeh postići i „iseljavanje prestati“ tek kada više ne bude imao ko da se seli sa Kosova.
Ima raznoraznih pritisaka, o kojima mi van Kosova i ne slutimo. Kako npr. čovek da objasni tu vrstu pritiska kad se upućuju preteća pisma Srbima pisana tobože od samih Srba! Ili kad se, po rečima jednog Srbina od Peći: „Oni jedva da kazne za počinjena dela, a nas kažnjavaju i za same reči“. Jedna pak Srpkinja ispod Goleša žalila mi se u Gračanici ovako: „Mi Srbi ne možemo nikako da dobijemo te (deficitarne) namirnice, a Albanci ih dobijaju čim se pojave… Vele da je ovo stanje sređeno. Time nas samo demorališu. Jer ako je ovo sređeno, onda nam nema daljeg opstanka ovde. Ovo je gore od našeg ranijeg bežanja sa Kosova (1941.g.), jer onda smo se makar vratili nazad, jer je tad bio rat. A danas? … (Izgleda da ova žena zna za podatak da je u toku poslednjeg rata sa Kosova nasilno iseljeno oko 70100 hiljada Srba, a za ovih poslednjih petnaestak godina sa Kosova je proterano 200 hiljada).
Sve ovo što smo ovde naveli, i još mnogo štošta što ne navodimo išto „nije za navođenje“ (jer kako nedavno napisa jedan novinar: “ Dovoljno je da pola sata provedete sa nekim Srbinom ili Crnogorcem na Kosovu pa već da saznate „mnoge strašne i tajanstvene stvari“). Sve to svedoči da srpska kosovska rana nije zaceljena. To najbolje pokazuje i tamošnja opšta atmosfera na stanicama, u autobusima i vozovima, u selima, na pijacama.
Ne samo da je izgubljeno međunacionalno poverenje, nego je naš narod, na žalost, izgubio poverenje i među sobom, poverenje i u samoga sebe. Nije bilo teško zapaziti kako i Srbi jedni druge „uhode“. Ko je, gde i kako kupio plac za kuću, naravno u Srbiji: u Kruševcu, Kraljevu, Kragujevcu. Krije se to ne samo od vlasti, nego i od najbližih suseda. Jedan seljak mi je u Gnjilanu pričao da u njegovom selu zna barem njih 20 koji imaju kupljene placeve u Srbiji, pa iako o tome ne govore čeka se samo da se odsele. (Doznao sam, na žalost, da ima i nekoliko naših sveštenika sa Kosova koji prave kuće u Kruševcu ili Kraljevu).
Zašto su kosovski Srbi danas tako deprimirani i demoralisani? Zašto brzo uzmiču i pred odbranom svojih osnovnih ljudskih prava? Možda zato što su se brojni pokušaji suprotstavljanja nasilju i zulumu nad ličnošću i imovinom, najčešće završili krvarenjem, a često i gubljenjem života. Možda je pred očima neka još sveža i nezaceljena rana: lična, porodična, komšijska, svenarodna?
 
Evo kako je izvršeno mučko ubistvo Danila Milinčića iz Samodreže.
Šta je ispričala majka Danica Milinčić, iz Samodreže kod Vučitrna, reporteru TV Beograd Rajku Đurđeviću, o tome kako je 2. VI 1982. Ferat Mujo ubio njenog sina Danila, a nju ranio.
 
Reporter: Da čujemo kako se to dogodilo? – Bilo je to, kopali smo, i otišli smo da napojimo krave, ali su bili među kravama četiri Šiptara i napali su Danila. On je rekao: Zašto dirate stoku? Oni su ga napali, oni su trojica priskočili, oborili su ga. Ja sam pritrčala da mu dam odbranu. Jedan od prisutnih me tukao štapom, te mi polomio desnu ruku štapom i desnu nogu. Ja sam posle kukala i pištala. Onda je, kada je on već pritrčao pola metra blizu mog obaljenog sina, kojeg su držali trojica, on je kleknuo na levu stranu na njegovom stomaku, izvadio pištolj, uperio u srce njegovo. Ja sam se bacila na sina, on mi sklonio donji deo tela, ostala mi je leva ruka kod njegovih grudi, on je mene ranio i njega srcem ubio.
 
– Kažete da ste pobegli sa Kocova. Šta se to desilo?
 
– Ja sam pobegla. Desilo se, ja sam pobegla. Počeo da mi gleda malo i drugi sin, i ja sam krenula za njima. Više tamo ne smemo da živimo. Ne verujem u njinu vlast. Imali smo puno prijava, puno napada. Ništa nam nije pomoglo. Više ne verujem u njinu vlast. Došli smo se, predali se Beogradu, centralnom … ovome (Komitetu).
 
– A zašto ne verujete u vlast?
 
– Zato što su ranije u današnji mesec, istoga meseca ubili mojeg muža gvozdenom štanglom, i prekinuli su ga.
 
– To je bilo pre 14 godina?
 
– Danas 14 godina. Tačno istoga meseca. Danas 14 godina.
 
Da li je pronađen ubica vašeg muža?
 
– Nisu hteli da rade predmet. I posle su me pozvali i kazali su da je to zastarilo: „Nemaš nikakva prava, beži, idi, izađi odavde“. I ja sam (otišla), više im ne verujem, napustila kuću, krave i stoku, vrednost milijarda imanja i oko 200 miliona prihoda koje treba sa imanja, 2 krave, 2 junice, 15 ovce, 5 svinje, 1 svinju sa prasicom. I danas se predajem Beogradu, više nemam nigde.
 
– Ko vam to čuva cad tamo?
 
– Niko. Imam još jednog sina i on ne znam gde je se izgubio, na koju je stranu otišao.
 
– On živi u Vučitrnu.
 
– On ima kuću u Vučitrnu, a sada momentalno ne znam gde je izbegao i gde se nalazi. Niti znam ko štiti kuću, niti ima tamo vlasti da je štiti. Ko i mene što nije štitio. Plaćam porez… Pre ubistva Danila dolaze poreznici da povedu krave, da plaćam porez. I eto tako, više ne znam kud ću. Jao meni do Boga miloga!
 
– A šta vam kažu kad se žalite?
 
– Ništa nam ne pomažu. Kriju se, neće da pomažu. Onog istog dana kad mi je sin pogođen u srce od strane Šiptara, došao je isti javni tužilac koji je vodio mojega muža predmet. Ja nisam mogla da ga gledam. Niti više mogu da verujem njine vlasti. Niti verujem, niti mogu, niti znam kud ću.
 
– Pa kuda ćete sada?
 
– Ništa ne znam kud ću. Predajem se vamo Beogradu. Izvršiću ubistvo. Evo me ubijte, samo mi spasite ovog maloletnika pored mene i potrudite se i vidite gde mi je onaj stariji sin.
 
– Vi ste danas bili kod druga Dušana Dragosavca, šta vam je on rekao?
 
– Dušan Dragosavac mi obećava da će se smiriti situacija. Ali to nikako se ne smiruje, sve gore i gore, sada izvršavaju ubistva.
 
– Imate li vu nekoga ovde kod koga ćete?
 
-Ja nemam nigde nikoga u Beogradu, samo sam se obratila sudu u Beogradu. Zato neću više u Kosovo. Niti mogu da gledam sud, niti vlast, nikad me nije ni štitio. Ako neće i Beograd, ja ću skočiti pod voz.
 
(Emitovano u emisiji „Monitor“ TV Beograd, 10. juna 1982.g.)
 
„Ubistvo Danila Milinčića sumorno je odjeknulo u selima opštine Vučitrn.
Nema sela u ovoj okolini, gde se srpski i crnogorski živalj svesno ne provocira – izjavio je Božo Karalić, iz Gornjeg Svračka. – Strahujemo da ovo neće biti jedini slučaj. Meni je prošle godine uništeno i zapaljeno žito. Imao sam milionske štete. Zaplašeni smo.
– Plašim se da će ovu individualni napadi da se nastave – kaže Živojin Gašić iz Samodreže. – Meni uništavaju letinu, pale pšenicu, kamenuju mi krov kuće i prozore. Od prošlogodišnjih demonstracija (1981) posebno. Ugroženi smo i zaplašeni. Obraćao sam se svim strukturama u opštini i Pokrajini. Niko nije reagovao. Želeo bih da mi se omogući ili javno iseljenje, ili zaštita i miran život. (…)
Danica Milinčić, koju susedi Albanci zovu „Škina“ (Srpkinja), bivši aktivista SKOJ-a, borila se za Kocovo, gradila Kocovo i hranila Kocovo. Konačno je pred odlukom da ga napusti:
Činila sam cve što sam mogla kaže ona. – Ubili su mi muža, ubili su mi dete. Rođaci pojedinaca (Albanaca), koji su na funkcijama u SK, otvoreno su mi rekli da će me oterati s Kocova i da se slučajno ne usudim da prodam „njihovu“ zemlju.Izazivali su mi sinove borila sam se da zaštitim decu: muške Glave ovde lako padaju, brže se gasi ognjište i napušta imanje… Dala sam im vodu, dala sam im uyui – delove imanja sami su uzeli, bez pitanja. Cve sam trpela. Nemaš kome da se žališ: cve je u njihovim rukama – od milicije, koja se pravi luda, do poreznika koji ti teraju kravu ako ne platiš porez za njivu koju drugi ore. Mi nemamo nikog, a i država je izgleda digla ruke od nas. Imamo samo popa Zorana (Grujića u Vučitrnu), a i njega su napadali nekoliko puta. Gotovo je: cve ću da ostavim. Dosta mi je. Teško živima tamo gde ni mrtvi nemaju mira…“
 
„TV novosti“ od 11. juna 1982.
i „Pravoslavlje“ od 1. jula 1982).
 
Ipak, kada smo u društvu sa nekim prijateljima, pri kraju obilaska Kosova, (u leto 1983), došli da posetimo grob pokojnog Danila Milinčića iz Samodreže, krvnički ubijenog prošle godine (2. juna 1982) na svojoj očevini i sahranjenog kraj crkve u Vučitrnu, videli smo i jedan drugačiji srpski stav. Na njegovom spomeniku, koji mu „podiže majka Danica, sin Ivan (posmrče), ćerka Ivana, braća Pavle i Miroslav“, stoje ove proste ali potresne reči, koje svedoče o nepobedivosti duha naroda kojem je Danilo, i svi mi, pripadao i pripada (tekst prenosimo doslovno):
 
„Sine oče brate rode
poginuo si u slobode
zlikovac je naletio
i kukavički ti srce razneo
pa mu decu siročiće ostavijo
majku sestru i braću i crno zavijo
Al herojski si poginuo
braneći svoju očevinu
Al, živo biće nikada ne umire
ono je uvek sa nama“.
 
Da, Danilo Milinčić iz Samodreže nije umro; on je živ i među nama je. Među nama je i njegova ojađena majka Danica, i braća mu, i porodica. No njihove se muke, nažalost, i dalje nastavljaju. Jadna majka Danica, posle Danilove sahrane, bila je napustila i kuću, i imanje, i Kosovo. Posle nekih mesec dana vratila se sa velikim naporom na svoje imanje, i – izdržala jedva godinu dana. Borila se i trpela nove pritiske, i najzad je ovih dana (krajem januara 1984) ponovo došla u Beograd da traži pravdu i zaštitu od nasilja i zuluma na svom imanju na koje se bila vratila verujući u „povratak na Kosovo“. Imanje ni sada neće da proda, ali na njemu ne može da opstane. Zaista, ne potvrđuje li i ovaj tragični slučaj ono bolno priznanje mnogih naših Kosovaca: „Odavde ne odlazi samo onaj ko nema kuda“!?
Da je tako, potvrđuje, nažalost, i neprekinuta reka iseljavanja (ili „masovni zbeg“, kako neko reče) koja i dalje teče, najčešće suzna, a ponekad i krvava. Uz zaprepašćujući detalj (plod „rafinovanih pritisaka“): da mnogi izbegavaju čak i da kažu razlog svog bežanja sa Kosova! Tako se, eto, ostvaruje plan i program o „etnički čistom Kosovu“, samo nešto tiše i sporije, veštije i podmuklije, uz upotrebu ponekad i „samoupravne terminologije“, kako reče jedan novinar. Jer, treba imati hrabrosti i priznati javno da prividnost smirivanja situacije na Kosovu često se koristi samo za skretanje pažnje od nešto usporenijeg ali sigurnog procesa pražnjenja Kosova i Metohije prvenstveno od Srba.
Kao mali dokaz toga evo nekoliko novijih podataka.
Najpre da prenesemo doslovno vest sa Kosova iz jednog dnevnog lista: „Iredenta na Kosovu nastoji da se ponovo oglasi fizičkim nasrtanjem na Srbe i Crnogorce. Napadi s leđa. – Što su rezultati progresivnih snaga na stabilizaciji političko-bezbednosnog stanja na Kosovu veći, albanska iredenta je sve nervoznija. To pokazuje i činjenica da neprijatelj menja taktiku delovanja pojačavajući u pojedinim slučajevima fizičke pritiske na srpsko i crnogorsko stanovništvo. – Tri napada na Srbe i Crnogorce, koja su se dogodila ovih dana (polovinom januara 1984), to na svoj način potvrđuju. Milomira Deljanina, službenika LTH servisa iz Prištine napao je Ismet Makoli (35). Deljanin je 9. januara oko devet časova izišao da pričvrsti tablice na kolima. Dok je radio, s leđa mu je prišlo nepoznato lice i zamahnulo čeličnim lancem. Milomir se mahinalno okrenuo, ali udarac ipak nije uspeo da izbegne. Nepoznati mu je razbio arkadu, a potom ga, ošamućenog, udario po leđima još tri puta. „Verovatno bi ga i usmrtio da nisam zakukala i počela da dozivam u pomoć“, priča Milomirova supruga Stanka. “ Događaj se zbio u centru grada, na očigled mnogih prolaznika. Napadač je pobegao, ali je zahvaljujući brzoj intervenciji organa milicije koje sam pozvala odmah pošto sam prebacila Milomira u bolnicu, otkriven. Sudija za prekršaje kaznio ga je sa 60 dana zatvora. Izjavio je da Milomira ne poznaje i da ga je udario iz ćefa!“ – I Miloša Radulovića, učenika IV razreda Pedagoške škole iz Prištine, bez ikakvog povoda, sa leđa je napao mladić albanske narodnosti. Miloš je zadobio teške telesne povrede. Život mu je, zahvaljujući lekarima prištinske bolnice, sada van opasnosti. Miloševi drugovi i drugarice u školi tvrde da je on vrlo mirne naravi i da napadača ne poznaje. – Napadnut je i Mile Kostić iz okoline Uroševca. I na ovog uzornog 60-godišnjeg poljoprivrednika nasrnuo je čovek koga nikada pre a ni kasnije nije video. „Pošao sam da kupim babi lekove. Zastao sam ispred jedne bare da propustim čoveka koji mi je dolazio u susret. Kada mi je prišao, u prolazu, udario me je pesnicom u bradu. Zateturao sam se i sa čuđenjem zapitao zašto me je napao? Nepoznati mi je rekao: „Zbog toga što si Srbin“ – priča Kostić. Demaskirana i razbijena, iredenta, kao što se vidi, nastoji da se, po svaku cenu, ponovo oglasi kombinujući četiri osnovna metoda iz svog programa: „Kosovo – republika – milom, strahom, borbom ili silom“. (D. Damjanović, „Večernje novosti“ od 15.1.1984).
Međutim, samo nekoliko dana kasnije usledila je vest (u istim novinama od 26.1 1984) da je iz zatvora na slobodu „pušten napadač Ismet Makoli“ te da ponovo javno uznemirava i provocira istog Milomira Deljanina kome je naneo teške telesne povrede! Na protest Milomirov kod sudije, ovaj je rekao da je Makoli „oboleo“, dodajući pritom Milomiru: „Pripazi se, jer Makoli može i da ubije“! Dalja obaveštenja ni Viši sud u Prištini nije dao. Eto, to je samo jedan od primera atmosfere „pravde“ na Kosovu. Zato i vele tako često Srbi Kosovci: „Nismo svi jednaki pred zakonom, nismo svi na isti način slobodni“.
Evo i sledećih, najnovijih podataka: Jeromonah Jovan Radosavljević, profesor Bogoslovije u Prizrenu, pogođen je pred Božić u ulici kraj Bistrice kamenicom u glavu (kamilavka ga je srećom spasla od veće povrede), od dečaka Albanaca, koji su se potom razbežali. Kad se obratio sa žalbom prolaznicima, takođe Albancima, oni su mu s podsmehom pokazivali na obližnju malu dečicu, prikrivajući tako prave krivce.
Srbina seljaka iz Mušutišta N. N. i njegovog sinčića napao je (16. XI 1983) Albanac N.N. iz istog sela (oba imena, nažalost, moramo zasad da prećutimo!), jer su pokušali da iz svoje deteline isteraju njegove bivolice. Nastali oko toga sukob završio se time što je na sudu Srbin tražio izmirenje i platio pola miliona Albancu koji ga je napao! Mesec dana kasnije istog Srbina i njegovo dete i konja napali su mladići Albanci u istom selu, pa na žalbe ovoga komandir milicije je rekao da je kriv opet Srbin! Očigledno da na Kosovu – „šut sa rogatim ne može“.
U selu Odanovcu kod Kosovske Kamenice silovana je ovih dana maloletnica N. D. od trojice Albanaca iz istog sela. Dvojica su uhvaćeni, treći je u bekstvu. Dete je, kažu, iz Vukovara. Sad se ispituju okolnosti. No šta vredi, kad je i prethodnih nekoliko slučajeva silovanja maloletnica u ovom kraju prošlo bez posledica za krivce.
U Podujevu (kako je ovih dana objavila i TV Priština), na sahrani jednog Srbina, izvestan broj učenika osnovne škole skandirali su već poznate nam karakteristične reči i želje: „Danas jedan, sutra sedam“. Već smo prethodno jadikovali nad ovakvim „vaspitanjem“ albanskih maloletnika, ali nam i ovde padaju na um reči poštenog Albanca Brahima Hope, iz sela Junik kod Peći, koji za slične zulume dece veli da su smišljeni i da se čine prema slabim komšijama da bi se oni tako oterali, tj. prognali. To dobro, veli on, znaju i roditelji te dece i naši političari Albanci.
Na kraju – ako kraja ima – zna se da je tu skoro (krajem januara 1984) u Pećku Patrijaršiju upao Hamdi Kabaši iz Đurakovca, kod Istoka, i pokušao da ošteti slike i ikone, nasrćući pritom grubo i na monahinje koje su pokušavale da ga u tome spreče. Govorio je: „Ovo nije Srbija!“ Kažnjen je zatvorom od 60 dana.
Naravno, svi ovi navedeni primeri – i koliko još nenavedenih – samo su „negativni slučajevi“ sa Kosova. A ima i „pozitivnih slučajeva“. Da ih navedemo pravde radi.
Eto, štampa je donela (krajem 1983) jedan „kosovski primer za primer“: u okolini Gnjilana, u selu Žegri, komšija Albanac vratio je kuću komšiji Srbinu, prodatu pre godinu dana. Isto je učinio i drugi komšija komšiji u obližnjem selu Crnica. Takvog komšijskog i ljudskog ponašanja ima sigurno i u drugim mestima na Kosovu. Ta ne živi se od juče na Kosovu.
Ima i stradanja poštenih Albanaca zbog zauzimanja za Srbe i Crnogorce. Takav primer je učitelj Alija Zečaj iz Donjih Streoca kod Dečana, koji ne samo rečima, nego i podnošenjem ličnih progona od braće mu Albanaca ostaje dosledan svome stavu: „Ne trpim teror nad svojim narodom, ne trpim teror svog naroda nad drugim“. Zbog otvorenosti prema Srbima njega osuđuju u javnim glasilima Kosova („Rilindja“, TV Priština) i na Opštinskim komitetima, ali „niko nije demantovao ono što je on rekao“ („Duga“, br.259).
Za primer su i reči starijeg Albanca iz okoline Dečana, Alije Dautaja, da „Srbi i Crnogorci nemaju pritisak od nas, nego od uličara i lopuža, a njih kao da brani poneko iz vlasti“. (Inače, u Dečanskoj opštini nema ni četiri procenta srpskog stanovništva, sve se već iselilo, i seli se i dalje. Srba skoro da nema ni u opštinama: Glogovac, Srbica, Đakovica, Kačanik, Podujevo).
Ovakvo mišljenje o stavu pojedinih na vlasti, nažalost, nije ni netačno ni usamljeno. Svedoci smo toga i posle nedavnog emitovanja na TV Beograd emisije „Porota, kosovski vidici“ (27.1.1984). Čudno je to da recimo jedna TV emisija, ili jedan natpis u štampi, pruža „iskrivljenu sliku Kosova“, a kakvu sliku Kosova i sviju nas pruža nezaustavljena reka prinudnog iseljavanja sa Kosova i Metohije – to je manje važno, ako je uopšte za neke važno. (A šta tek da se kaže za podatak da se sa Kosova seli „i ne mali broj kadrova“ – srpskih – koji su „angažovani u borbi za sprečavanje iseljavanja“?!).
Zar nije, stoga, u pravu profesor Muhamed Kešetović iz Beograda, savetnik u Predsedništvu ove zemlje, kad veli („Intervju“ od 3.2.1984): „Glas protesta naše zemlje uvijek se čuo zbog ugrožavanja ljudskih prava svuda u svijetu. Bio je to jak glas, protestovali smo zbog aparthejda u Južnoj Africi, Mozambiku, Rodeziji, crnačkom getu. Prošle godine smo organizovali veliki miting podrške palestinskim izbjeglicama. Ali to nismo uradili nigdje u Jugoslaviji zbog tužnog egzodusa stotina hiljada ljudi prognanih sa Kosova. To, izgleda, mnoge ne pogađa a moralo bi! Čudno je da u našim različitim sredinama nema uvijek jedinstvenih razmišljanja i viđenja problema iseljavanja sa Kosova. Taj zajednički glas je neophodan, on bi izrazio osudu, protest, neslaganje sa progonom jednog naroda u Evropi, u slobodnoj socijalističkoj zajednici“.
O toj istoj „slobodnoj socijalističkoj zajednici“ veli tu skoro jedan od prinudnih begunaca sa vekovnoga svoga ognjišta na Kosovu: „Zemlja koja se tako časno obračunala sa fašizmom pre četiri decenije dozvolila je da se fašizoidna ideja o etnički čistom Kosovu izrodi u njenim nedrima. Velika je to nesreća za svakog Jugoslovena. Međutim, neki kao da to ne osećaju… Da mogu da pomognem, znao bih šta da kažem. Ovako, najbolje je da ćutim. Kome da pričam, sve je već jasno. Mislim da su i vrapci već shvatili šta se na Kosovu događa. Znaju to i oni gore. Međutim, seoba jednog naroda se nastavlja“. (Danilo Marković, „Večernje novosti“ od 4.1.1984).
Sa svoje strane, nezavisno od profesora Kešetovića, podsećamo samo da reč „egzodus“ (latinsko čitanje grčke reči eksodos) biblijski je izraz i označava izlazak Izrailjaca iz Egipatskog ropstva. Tako se i zove Druga knjiga Mojsijeva. Knjigu današnjeg „Egzodusa“ Srpskog naroda sa svoga Kosova tek treba napisati.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izrazi – iredentizam, iredenta, u našoj situaciji, sasvim su neprikladni. Oni označavaju pokret koji se bori za pripajanje sopstvenoj državi, matici određenih teritorija, koje su joj nekada pripadale, a sada su u sastavu nekog njenog suseda, još uvek naseljene i dotičnom nacionalnom manjinom. Kosovo i Metohija, kao i delovi Makedonije i Crne gore na kojima danas žive i Albanci, nikada nisu bili u sastavu Albanije i zato je potrebno pokret albanskih šovinista u našoj zemlji nazivati, isključivo, separatizmom, jer teži nelegalnom otcepljenju teritorija koje predstavljaju kolevku srpske državnosti.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *