NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
Prilog 7:
Izvod iz MEMORANDUMA SPCrkve o Kosovu i Metohiji
 
Kocovo i Metohija pod komunističkom vlašću 1945-1990.
Titova FNR Jugoslavija zabranila je zvanično na Skupštini 6. marta 1945.g. povratak Kosovsko-Metohijskih Srba prognanih od Šiptara za vreme rata i okupacije. Potonji Miloševićev neokomuistički režim, od 1990. godine, bio je direktni naslednik Titovog komunističkog režima: on nikada nije ukinuo tu bezakonu odluku Titove Skupštine, koja je odluka ustvari sankcionisala šiptarske okupatorske, fašističke i nacističke brutalne progone Srba sa Kosova i Metohije, čime je konačno bio narušen etnički odnos stanovništva na štetu Srba. Šiptari su sve vreme 2.Svetskog rata bili u ogromnoj većini balisti=nacifašisti, a kada su se na kraju rata prebacili u komuniste, Titov režim ih je primio nekažnjeno u svoje redove, i nije proterao one tokom okupacije naseljene Albance iz Albanije, i oni su pod komunistima nastavili svoje tokom okupacije započeto delo čišćenja Kosova i Metohije od Srba, jer su kao nagradu od Komunističke partije dobili Autonomnu Oblast i potom Autonomnu Pokrajinu, koja je od 1968, a naročito od 1974. godine, bila već skoro kao Republika. Šiptari su imali punu vlast, u kojoj Kosovskometohijski Srbi nisu učestvovali, osim komunističke grupice poltrona, koja je služila samo za to da prikriva zlostavljanje Srba i propagandom poriče glasove o sve većem egzodusu Srpskog stanovništva sa KosMeta, a u tome ih je podržavao Zagreb, Sarajevo i ostali antisrpski centri u Titovoj Jugoslaviji. Kada su pojedini Srbi, a naročito Srpska Crkva, počeli da dižu svoj glas i iznose na javnost tu strogo skrivanu „državnu tajnu“ o progonu Srpskog življa sa KosMeta, Titovi komunisti, među kojima i srpski, proganjali su svakoga ko bi to i pomenuo, a Srpsku Crkvu su optuživali da se „nedozvoljeno meša u politiku“ i da „širi nacionalizam“, kao što je i donedavno ovo prvo za Crkvu govorio Miloševićev režim, a ovo drugo i danas govore pojedini iz Evrope i Amerike i njihovi nekritički trabanti u Beogradu.
Srbi su postepeno ali sistematski progonjeni sa Kosova i Metohije naročito od 1965.g., te je tako od 1966. do 1971.g. proterano sa KosMeta oko 35.000 Srba. Od posle rata pa do 1961.g. ravno 338 kosovsko-metohijskih naselja etnički je očišćeno od Srba. Progon se sledećih godina još pojačao, te je tako od 1971.g. do 1982.G. proterano 220 hiljada Srba, dok je od 1961.g. do 1981. godine ravno 606 kosovsko-metohijskih naselja ostalo bez Srpskog življa. Primera radi, navodimo da je Podujevo posla rata imalo 90% Srpskog stanovništva, da bi u poslednjoj deceniji Srba skoro sasvim nestalo, a danas ih je pod KFOR-om I UNMIK-OM bilo ostalo svega 3 starice, od kojih je jedan nedavno umrla! Drugi primer: selo Ajvalija, između Prištine i Gračanice, imalo je 1961.g. 513 Srba i 597 Šiptara i 82 Cigana, a već m to selo ostalo i bez poslednjih Srba i Cigana.
Nemamo ovde više mesta da bismo detaljnije iznosili stradanja i progone Kosovskometohijskih Srba od Šiptara u toku ovih 55 godina komunističke vladavine i njihovog visokog stepena autonomije (što za njih i danas traže Evroamerikanci). O tom stradanju Srba tokom 194144.g. i progonu posle tzv. oslobođenja od 19451989. g. najviše dokumenata ima u arhivi Raško-Prizrenske Eparhije u Prizrenu i arhivi Svetog Sinoda u Beogradu.[1]
Poznate velike Šiptarske demonstracije 1968.g. (kada su već tada tražili „Kosova republjik“) i 1981. godine imale su za posledice sve veće i češće progone Srpskog stanovništva i sve brutalnije nasrtaje na Srpske crkve, manastire i groblja, sve bezobzirnije pljačkanje srpske imovine i sistematsko zatiranje svega što ima srpski karakter i obeležje. Karakteristično je da je 1981. godine, pre 26-to martovskih i zatim trodnevnih prvoaprilskih demonstracija šiptarskih studenata u Prištini (navodno zbog „nezadovoljstva hranom u studentskoj menzi“, kako su tada govorili komunisti) i odmah uz njih i sa njima većih demonstracija šiptarskih masa svuda po KosMetu, prethodno je 16. marta 1981.g. noću, tačno u Nedelju Pravoslavlja, zapaljena od šiptarskih palikuća Pećska Patrijaršija (veliki dvospratni manastirski konak, dug 60 metara, u kome je bilo 30 sestara monahinja i još gostiju sa strane, klirika i laika), a tadašnja komunistička vlast iz Prištine i Beograda prikrivala je taj zločin punu godinu dana. Posle ovog zločina, upućen je vlastima Jugoslavije i svetskoj javnosti APEL za zaštitu Srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji, potpisan od 21 sveštenika i sveštenomonaha, kao predstavnika srpskog sveštenstva i monaštva iz svih krajeva Srpske Patrijaršije i naravno sa Kosova i Metohije, u kojem je na retko iskren i čestit, hrišćanski način iznet srpski crkveno-narodni problem Kosova i Metohije. Iz tog Apela navodimo samo završne reči: „Bog nam je svedok i savest naša: mi Albancima nikakvo zlo ne želimo, nego samo želimo da naš narod i naše Svetinje na Kosovu očuvamo, radi sebe i radi njih… Arbanaškom narodu želimo svako dobro, neka nam Bog to zna“.[2] Međutim, tadašnje vlasti ne samo da su se oglušile o naš apel, nego su zbog njega neke Srbe i proganjali, jer su samo zbog posedovanja i širenja ovog Apela neki Srbi na KosMetu bili bijeni i zatvarani. Visoki komunistički funkcioneri, iz Beograda, a i iz Sarajeva, Zagreba i Novog Sada, javno su napali njegove potpisnike i SPCrkvu što se „meša u politiku“. A ta politika na KosMetu je bila antisrpska i proalbanska, te se zato Šiptari i ne žale na titoističku vlast u periodu komunizma na KosMetu, od kojeg su Srbi najviše stradali.
 
Kosovo i Metohija pod neokomunizmom Slobodana Miloševića
 
Pod Miloševićevim režimom, i od 1990. godine nadalje, kada su se Šiptari odmetnuli i od preostalih simvoličnih institucija države Republike Srbije, takođe je nastavljeno pražnjenje mnogih Kosovskometohijskih sela i naselja od Srba, a sada pod NATO i UNMIK-om ispražnjeno je najviše sela i naselja i skoro svi gradovi (sem severnog dela Mitrovice), tako da je od oko 300.000 Srba i Cigana, u toku druge polovine juna i jula 1999.g. proterano dve trećine, a i preostala trećina Srba i malobrojnih Cigana stalno je napadana i egzistencijalno ugrožavana, bez prava na odbranu i uz uzaludne pokušaje da od bilo koga dobije stvarnu zaštitu života, domova, imanja, svojih svetinja i kulturnih i nacionalnih spomenika.
Delegacija SPCrkve na čelu sa tadašnjim Episkopom sa Kosova i Metohije, g. Pavlom, sadašnjim Patrijarhom Srpskim, svedočila je 24. aprila 1990.G. pred Američkim Kongresom, gde su bili dvostruko brojniji predstavnici Kosovskih Albanaca na čelu sa g. I. Rugovom, i taj stejtment je objavljen na engleskom i srpskom jeziku, iz kojeg se može videti istinski hrišćanski i demokratski stav naše Crkve prema Kosovskom problemu.[3] U toj izjavi pred Američkim Kongresom, i uopšte tih godina pred svetskom javnošću, Srpska Crkva je itekako kritikovala Miloševića i njegov nedemokratski režim. Spominjemo samo Memorandum Sv. Arhijerejskog Sabora sa svog zasedanja 1427. maja 1992.g., koji je tada pozdravila evropska javnost zbog svog hrišćanskog i demokratskog stava. Navodimo samo dve rečenice iz tog Memoranduma: „Pravoslavna Crkva Srpska i Srpski narod nikada nisu bili pristalice bezbožnog komunizma niti bilo kakve totalitarne ideologije… Srpska Crkva se otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca. Podsećamo sve na vlasti, posebno u Srbiji, da ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece… Takođe apelujemo na sve vlasti u Srbiji i sve činioce u Evropi i svetu, da se poštuju prava i dužnosti svih koji žive na Kosovu i Metohiji, ali i da se ne nameću rešenja pod pritiscima sa bilo koje strane, nego da se istinski podrži humani i pravedni demokratski poredak, koji će dati zaštitu svim ljudima i narodima na tom prostoru, koji je, zbog svog duhovnog, nacionalnog i kulturnog značaja, za Srpski narod ono što je Jerusalim za Jevreje“.[4]
Miloševićev neokomunistički i nedemokratski režim, umesto da stvarno državnopravno rešava i reši Kosovki problem, svojim u suštini jednopartijskim neokomunističkim manipulacijama srpskom narodnom nesrećom „od Kosova do Jadovna“ samo je, linijom obratnog dejstva i svojom korumpiranošću, omogućio Šiptarima da svojim potplaćivanjem i lobiranjem (sredstvima dobijenim od narkomafija i ko zna još od koga) internacionalizuju svoju propagandu o navodnoj „ugroženosti“ od „velikosrpskog hegemonizma“ (propagnadna parola koju je prvi izbacio i sve vreme koristio komunistički totalitarni, izrazito antisrpski sistem, pa su ga zatim prihvatili svi srbomrsci iz bližeg i daljeg okruženja, pa i mnogi Evroamerikanci). Kada su Šiptari počeli da se naoružavaju, a u trgovini oružjem učestvovale su i režimske mafije, onda je Milošević svojom komunističkom osionošću i pretencioznom nesposobnošću samo povećavao šiptarsko bezakonje, a postojećoj srbomržnji nekih ljudi na Zapadu pridodavao pogodnije izgovore za nametanje svojih neokolonijalističkih ekspanzija i nametanje „milom ili silom“ sopstvenih interesa na Balkanu.[5]
Tako je Milošević i njegov režim, od par stotina šiptarskih naoružanih „učekovaca“, stvorio celu oružanu gerilu od desetine hiljada naoružanih i fanatizovanih Šiptara, među kojima je bilo ne malo notornih terorista, uz pomoć svakako i američkog diplomate Ričarda Holbruka, sa kojim je Milošević danima i nedeljama – oktobra 1998.g. – jedino on „razgovarao i pregovarao“, a niko ne zna ni šta je, ni kako je, ni koliko je ugovorio i dogovorio, jer nikad nikome o tome nije izveštaje podnosio (kao što je bilo i pri njegovim tajnim razgovorima sa Franjom Tuđmanom). Tek, od tog famoznog „dogovora“ Milošević-Holbruk, oktobra 1998.g., kada je država Srbija, makar i kao neokomunistička Republika, potpuno razvlašćena na Kosovu i Metohiji, – protiv čega su odmah reagovali Srbi sa Kosova i Metohije i sa njima, tj. još pre njih, Srpska Eparhija RaškoPrizrenska, ali ih niko nije slušao ni poslušao – počelo je da se odmotava dvosmerno smrtonosno klupko terora i antiterora po Kosovu ravnom, koje se završilo NATO bombardovanjem po nesrećnim, dvostruko unesrećenim Srbima Kosova i Metohije i trijumfom UCKa nad Srpskim nacionalnim i duhovnim bićem i životom, gradovima i selima, crkvama i manastirima Kosova i Metohije.
I dok Milošević i njegov režim, posle kumanovske kapitulacije (10. juna 1999) i u istoriji Srpstva nebivale sveopšte bežanije sa Polja Kosova, bestidno slavi „pobedu“ nad NATOagresorom, dotle NATO i UgKa po KosMetu slave svoje „pobede“ nad 200.000 prognanih Srba, preko hiljadu ubijenih, zaklanih i masakriranih, i još i više kidnapovanih Srba, nad 110 i više spaljenih, porušenih i miniranih Srpskih Pravoslavnih Svetinja, od Srednjeg do 20. veka, nad ispražnjenom skoro čitavom Metohijom i svim gradovima u njoj i nad više od pola ispražnjenim od Srba tragičnom Kosovu. Ako su i Milošević i NATO „pobednici“ na Kosovu, onda su ili oboje zbilja ljudski poraženi pred Bogom i Božijom i ljudskom pravdom, ili je ta po drskosti nečuvena u istoriji laž samo još jedna, ako ne i poslednja postmodernistička, „novosvetskoporetska“ farsa nad tužnom i tragičnom istorijom Raspetog Srpskoga Kosova.
 
Situacija na Kosovu i Metohiji pred početak najnovijeg konflikta
 
Tragika kosovsko-metohijske drame pojačana je naročito krajem 90ih godina 20. veka kada su kosovski Albanci, uz intenzivno delovanje svojih lobija u Dijaspori i dopremanjem oružja nakon državne krize u Albaniji 1997.G., stvorili potrebne uslove za organizovanje oružanog ustanka. Nažalost, katastrofalna politika korumpiranog Miloševićevog režima dala je neposredan povod i još veći zamah decenijama starim planovima Albanaca, koji se zasnivaju na ideji da sve Albance širom Balkana treba ujediniti „u jednu državu“ – Veliku Šćipniju – čija bi nova matica bilo Kosovo, kao najbogatiji i najrazvijeniji region u kome oni žive.[6]
Iako je država Srbija krajem osamdesetih godina bila prinuđena da ograničenjem tzv. autonomije na Kosovu i Metohiji spreči realizaciju plana o secesiji, ipak od 1989. g. Kosovom i Metohijom nije vladao Srpski narod, već sprega državnih aparatčika i bogatih albanskih privatnika, koji su koncentrisali veliko privatno bogatstvo raznim nezakonitim poslovima, dok je većina običnog stanovništva, posebno Srpskog, i dalje živela u bedi i siromaštvu bez čvrste perspektive za budućnost. Lako potkupljivi državni i policijski organi omogućili su ilegalno doturanje većih količina naoružanja iz Albanije, ali i iz Srbije i Bosne. Nažalost, nisu bili retki slučajevi da su albanskim separatistima oružje prodavali i sami Srbi. Umesto jedne konstruktivne, racionalne, demokratske i domaćinske državne politike, koja bi zakonskim merama obeshrabrila nekontrolisani demografski i ekonomski rast među Albancima, naročito njihovo bogaćenje švercom, trgovinom drogom i drugim nelegalnim aktivnostima, a s druge strane ekonomski podstakla razvoj srpskih krajeva i naseljavanje mladim stručnim kadrovima iz drugih krajeva zemlje, država je upravo činila suprotno. Dok je politička vlast održavala prećutnu koegzistenciju sa albanskim paralelnim političkim strukturama, uz redovno uzimanje reketa koji se slivao u privatne džepove Miloševićevih službenika, privid neke aktivnosti se ogledao u nadmenoj i ponekad vrlo brutalnoj policijskoj represiji, koja je najčešće bila usmerena tamo odakle je pretila najmanja opasnost.
 
Od početka oružanog konflikta do NATO bombardovanja u martu 1999.g.
 
Iako su prve ozbiljnije oružane akcije albanskih separatista počele još 1996, a sporadično nasilje se nastavljalo tokom 1997.g., godine 1998. konačno je počeo oružani sukob na Kosovu i Metohiji, koji će postepeno prerastati u otvorenu pobunu i rat. Već krajem 1997. godine ekstremne nacionalističke albanske snage, u kojima je preovladavao uglavnom mlađi svet iz ruralnih područja, počele su organizovanje sve učestalijih terorističkih akcija, koje su imale za cilj likvidaciju pojedinih uglednijih Srba iz državne službe, pre svega policajaca, kao i da zastraše Srpsko stanovništvo u celini. U albanskom društvu je sve više preovladavalo uverenje da tzv. „pacifistička politika“ Ibrahima Rugove konačno treba da preraste u opštenarodni ustanak koji će svet morati da podrži. Međutim, Rugova u svojim velikoalbanskim zahtevima nije bio manje antisrpski nastrojen, samo je bio lukaviji i perfidniji.[7]
Zapad, i pre svih Amerika, je sav uzrok problema gledao jednostrano i iz perspektive poslednjih 10 godina. Tako je sva krivica viđena u Srbima, koji i dalje Miloševića „drže na vlasti“ i neće da daju „prava albanskoj manjini“. Već poznatu i decenijama staru ideja o Velikoj Albaniji, albanski političari i intelektualci su vrlo vešto zamaskirali pričom o „ugroženim ljudskim pravima“ i potrebi demokratizacije Kosova. Ljudska prava svakako jesu bila i ostala važan deo problema u Pokrajini, ali njih nisu imali ni Srbi, te to nije bio srž problema. Najbolji pokazatelj da borba za ljudska prava nije bio pravi cilj albanske političke borbe jeste činjenica da su albanski političari na Kosovu uporno odbijali bilo kakvu saradnju i podršku demokratskim snagama u Srbiji, upravo zato što je sa Miloševićem bilo najlakše ostvariti njihov vekovni san. Pri tom su se mnogi Albanci sa Kosova i Metohije i te kako obogatili, i njihovo ekonomsko jačanje i mnogostruko građenje objekata i camija nije prestajalo i pod Miloševićem.
Mlađe ekstremne snage kosovskih Šiptara, bliske nekadašnjim marksističko-lenjinističkim kružocima iz vremena Envera Hodže, smatrali su da je potrebno dovesti Kosovo na prve strane medijske pažnje sveta i dovoljno isprovocirati državnu vlast kako bi se ona još više kompromitovala u represalijama protiv civila. Tako bi se Šiptarski narod podizao na ustanak, čemu bi pogodovalo sve veće nezadovoljstvo zbog nasilja policije. Nakon brutalne reakcije policije u selu Prekaz kod Srbice, februara 1999. godine, kada je pored nekoliko poznatih albanskih ekstremista predvođenih Ademom Jašarijem, ubijeno i nekoliko civila (žena i dece) iz njegove šire porodice, Milošević je mislio da su Albanci dovoljno zaplašeni da nastave sa daljom pobunom. Efekat je bio sasvim suprotan. Ustanak se samo za par meseci kao plamen proširio celom Drenicom i Metohijskom dolinom, naročito u zaleđu državne granice prema Albaniji i brdskom području Mališeva. Već mesecima pre toga ogromne količine naoružanja su bile donošene iz Albanije, i već je bila formirana čitava strategija pobune. Lokalni albanski fisovi, sa članovima obučenim za terorističke aktivnosti i gerilsku borbu u posebnim kampovima u Albaniji i u Evropi organizuju jedinice tzv UCK (=Oslobodilačke vojske Kocova), koja je samo u periodu februar-maj 1998. godine sa oko dve stotine aktivnih članova porasla na par hiljada naoružanih ljudi. Ustanak se širio isključivo u ruralnim područjima, dok su gradovi, posebno istočni deo Pokrajine, bili gotovo potpuno pošteđeni nemira.[8]
Kao neposredna posledica prvih okršaja policije i UCK, i naročito organizovanja tzv. slobodne teritorije UCK u zaleđu Dečana sve do Mališeva, krenule su prve srpske izbeglice, kojima je od strane pobunjenika najpre rečeno da napuste svoje domove, da bi zatim nekolicina njih stradala od pripadnika UQK. Iako je Crkva u to vreme sve intenzivnije apelovala, kako na državu, tako na međunarodne krugove, da se spreči izbijanje rata, postalo je očigledno da ni država ni međunarodni faktori nisu više imali kontrolu nad događajima na terenu. Zapadne novine bile su prepune divljenja pred tim mladim pobunjenicima, koji gotovo goloruki jurišaju na srpsku policiju i vojsku da bi odbranili svoje domove i kuće. Nažalost, bilo je gotovo nepoznato da je za samo nekoliko meseci u Metohiji opustelo više desetina srpskih sela, i da je broj srpskih izbeglica u tom periodu proporcionalno već bio veći u odnosu na albanske.
U nameri da naprave kopnenu vezu sa svojim bazama u severnoj Albaniji, pripadnici UCK počeli su sa većim operacijama na području Dečana u maju i junu 1998, što je dovelo do praktičnog uništenja ovog gradića, pošto su policija i VJ reagovali tako žestoko da je pred njima gotovo sve albansko stanovništvo pobeglo u zaleđe Dečana, gde je već suvereno vladala UCK. U tom vrlo teškom vremenu iskušenja vredno je spomenuti delatnost Manastira Visoki Dečani, čije je bratstvo više puta preko medija alelovalo na mir i uzdržanost u tom kraju.[9] Saopštenje Manastira od 12. juna 1998. primer je osude nasilja bez obzira sa koje strane ono dolazilo, i jasno je svedočanstvo hrišćanskog pravoslavnog stava da se ničija sreća ne može graditi na nesreći drugoga. U leto 1998. godine albanski ekstremisti iz pravca Mališeva osvojili su Orahovac, što je dovelo do teških i krvavih obračuna i velike materijalne štete. Na području oko Orahovca UCK je krenula sa likvidacijom preostalih srpskih naselja, pri čemu je ubijeno ili oteto više desetina srpskih civila sa područja Retimlja, Opteruše, Zočišta i Orahovca. Čak je zauzet i Manastir Zočište i celo bratstvo zajedno sa nastojateljem Jovanom odvedeno je u pritvor, odakle su oslobođeni nakon jednog dana zatočeništva zahvaljujući Međunarodnom Crvenom Krstu. Sam Manastir Zočište je više od dva meseca ostao u rukama Albanaca, koji su ga delimično opljačkali, iako ga nisu tada porušili. Sukob državnih snaga bezbednosti i albanskih pobunjenika nastavio se nešto smanjenim intenzitetom u toku jeseni i zime 1998. godine.
U tom periodu na Zapadu je sve više izgrađivan stav da se Milošević mora zaustaviti ako je to potrebno čak i vojnom intervencijom NATO-a. Zato su usledili sve jači politički i diplomatski pritisci na vlasti SRJ, da pregovorima nađu rešenje, kao i da pokažu veću uzdržanost prema Albancima. Kao rezultat tih pritisaka i kompromisa Vlade, na Kosovo i Metohiju dolazi tzv. Kosovska Verifikaciona misija, koja je imala zadatak da nadgleda poštovanje jednog od niza zaključenih primirja između pobunjenika i državne policije. S druge strane albanski ekstremisti su planski nastavili da provociraju policiju i zastrašuju Srbe. Treba zabeležiti Šiptarski zločin u Peći, kad su januara 1999.g. rafalom masakrirali petoro srpske dece u kafiću Panda u Peći, neposredno nakon što je policija razbila jednu ekstremističku albansku grupu, koja je pokušala da iz Albanije uđe u Pokrajinu preko planine Paštrik.
Prekretnica je nastupila u februaru 1999, kada je u selu Račak kod Štimlja policija navodno pobila nekoliko desetina albanskih civila. Vlasti su tvrdile da je reč o naoružanim Albancima, od kojih su tela nekih dovučena sa drugih lokacija. Izveštaj finskih patologa, na čelu sa Helenom Rantom, da nije bilo masakra civila, nije doneo značajniji preokret u tumačenju ovog događaja. Srpski mediji i zvanični organi su ovaj događaj videli kao običnu nameštaljku kako bi se stvorio povod za intervenciju, dok su međunarodni krugovi proglasili da je reč o masakru. U svakom slučaju, događaj u Račku poslužiće kao inicijalna kapisla za NATO vojnu intervenciju u martu 1999. Do sredine marta 1999. trajale su užurbane diplomatske aktivnosti i pregovori koji su neuspešno završeni u dvorcu Rambuje (Rambouillet) kod Pariza i u samoj francuskoj prestonici Parizu, budući da SRJ nije pristala na ultimativne uslove koje je Međunarodna zajednica postavila. Ubrzo se pokazalo da je Rambuje bio samo scenario za napad NATO avijacije (slično kao nedavni napad Amerikanaca i Engleza na Irak). Ali, bilo je takođe ponižavajuće da u državnoj delegaciji Jugoslavije u Rambujeu nije ni bilo pravih predstavnika kosovsko-metohijskih Srba, što je izazivalo bojazan da ne budu donesene odluke na štetu našeg naroda.
Dok su predstavnici Srpske Pravoslavne Crkve u svojim izjavama u to vreme zastupali vrlo objektivan stav, kao što je bilo pri susretu u Beču, početkom marta 1999, u organizaciji američke organizacije Appeal of Consciousness, sagledavajući problem Kosova ne samo sa nacionalnog već i sa opšteljudskog i hrišćanskog stanovišta, primetno je da su albanski verski predstavnici (efendija Morina i biskup M. Sopi) kako u tom periodu, tako i kasnije, izbegavali svaku samokritiku i nisu se aktivnije angažovali u zaustavljanju nasilja.
Posle Rambujea i Pariza postalo je očigledno daće se NATO vojni savez konačno umešati u kosovsku krizu. Upravo ono što je državna vlast morala po svaku cenu da izbegne, sada je postalo neminovnost i početak tragičnog „raspleta“ višegodišnje i višedecenijske krize. Taj rasplet, kao što ćemo dalje videti, i neće biti rasplet, nego nova tragedija, ali ovog puta Srpskog i drugog nealbanskog življa na Kosmetu.
 
Bombardovanje NATO saveza protiv Srbije i Kosova i Metohije (24. mart-10.jun 1999)
 
Sukob NATO saveza i SRJ započeo je masovnim bombardovanjem SRJ 24. marta 1999. i trajao punih 78 dana, a završen je 10. juna iste godine potpisivanjem diktiranog od NATO-a vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu. Bombardovanjem SRJ počela je nova faza konflikta na Kosovu i Metohiji. U ovom periodu su snage bezbednosti SRJ krenule u „konačni obračun“ sa albanskim pobunjenicima. Iako je jedan deo Albanaca samovoljno napustio Pokrajinu u strahu od represalija, a i potstican od zapadnih prijatelja i saveznika, da bi se stvorio što negativniji utisak o „humanitarnoj katastrofi“, dobar deo Albanaca – oko 700.000 izbeglica je napustilo Pokrajinu, po statistikama UNHCR-a, do juna meseca 1999 – isteran je od strane državne policije i vojske. Ovu akciju pratilo je i nasilje, ubistva, pljačke i uništavanje albanske imovine. Crkva je preko svojih parohijskih sveštenika činila sve što je mogla da spreči nasilje, pozivajući sve na civilizovano i dostojanstveno ponašanje. U toku Velikog Posta 1999. Episkop Kosova i Metohije Artemije je izdao Javno saopštenje upućeno svim parohijama i manastirima, u kome je pozvao narod na uzdržanje i pokajanje i najoštrije osudio dela pljački i nasilja. Neki naši manastiri, kao što je Manastir Dečani, organizovali su humanitarnu pomoć za albanske stradalnike, kao što su to činili u prethodnom periodu i za Srbe izbegle pred UCK. U toku zime 1998/1999. Manastir Dečani je sa Pravoslavnom međunarodnom humanitarnom organizacijom IOCC (International Orthodox Christian Charities) iz SAD organizovano delio pomoć svim unesrećenim dečanskog kraja, ponajviše samim Albancima. Slične aktivnosti organizovale su i ostale parohije širom KosovoMetohijske Eparhije, posebno za postradale Srbe i Srpske izbeglice iz Krajine naseljene u Pokrajini. U vreme najvećeg stradanja Manastir Visoki Dečani primio je oko 200 albanskih žena i dece iz Dečana, čiji su životi bili u opasnosti zbog ratnih zbivanja.
U toku samog bombardovanja, bombe razorne jačine padale su neretko blizu velikih naših svetinja, naročito oko Gračanice i Dečana; ali njima nije direktno pričinjena materijalna šteta. Stradalo je srpsko pravoslavno groblje i grobljanska kapela u Prištini, pretrpevši znatna oštećenja od velikih razornih bombi koje su padale po okolini i u samo groblje. (Po dolasku NATOtrupa, njihovi vojnici su tokom skoro čitavog leta 1999.G. sakupljali i uništavali neeksplodirane bombe, iznad Manastira Gračanice, u rudniku Kišnica). Ovo ni najmanje ne opravdava bombardovanje, koje je od strane Crkve otvoreno nazvano nehumanim i necivilizacijskim činom i osuđeno.[10] Bezumno antisrpsko i anticivilno NATO bombardovanje nije rešilo nijedan suštinski problem, a ostavilo je trajne negativne posledice na Kosovu i Metohiji i širom čitave Srbije.
 
Tragično stanje Srba i SPCrkve na Kosovu i Metohiji od juna 1999. do danas
 
Kada je Vlada iz Beograda konačno prihvatila plan Međunarodne zajednice o razmeštanju KFORa (=NATO snage za Kosovo)i povlačenju snaga VJ i MUP-a potpisivanjem tzv. Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu (10. maj 1999),[11] među Srpskim narodom u Pokrajini zavladala je prava pometnja i panika. U toku nekoliko dana povlačenja YU vojske, zajedno sa snagama bezbednosti, Kosovo i Metohiju je napustio i znatan broj naših ljudi, po svemu sudeći, u prvom talasu blizu 30.000 ljudi. To se dogodilo pri dolaženju KFOR-a i povratku Albanaca. Sveštenstvo i monaštvo je apelovalo na narod da ostane u svojim domovima gde god je to moguće i davalo je nesebičan primer ostajući na svojim parohijama i u svojim manastirima. U našim manastirima je ostalo celokupno monaštvo, dok je preko radioveze održavana neposredna svakodnevna veza sa Eparhijom u Prizrenu. U periodu neposredno pred dolazak KFOR-a, treba spomenuti vrlo negativno ponašanje nekih predstavnika dotadašnjih režimskih struktura, koji su prvi pobegli iz svojih kuća sa kamionima punim robe, neretko opljačkane od Albanaca, a neki od njih su aktivno propagirali da Srbi treba da odu sa Kosova i Metohije, dok se na državnim medijima od fanfara „pobede“ (!?) jedva čuo glas o sve većim talasima izbeglica iz naše južne Pokrajine. Za Srbe na Kosovu i Metohiji postalo je sve jasnije da je reč o kapitulaciji i strašnom porazu, za koji će narednih meseci krvavu cenu plaćati Srbi koji su odlučili da ostanu u svojim domovima i na svojoj matičnoj zemlji.
Snage KFOR-a su počele da ulaze na područje Pokrajine od 10. juna iz pravca Skoplja i albanskog grada Kukesa, nedaleko od Prizrena. KFOR je u Prištinu zvanično ušao 12. juna, gromoglasno dočekan od strane hiljada Albanaca. Istovremeno sa ulaskom Međunarodnih snaga intenzivirano je delovanje UCK, kako grupa preostalih u Pokrajini, koje odmah preuzimaju vlast u gradovima, tako i jedinica koje nesmetano, sa naoružanjem ulaze iz Albanije, bez obzira na prisustvo KFOR-a. Dok su jedinice KFOR-a birale pogodne lokacije za izgradnju svojih baza, Pokrajinom, naročito u većim gradovima, širio se talas nezapamćenih zločina, pljački, ubistava i otmica, čije su žrtve bili preostali Srbi, Romi, Goranci i muslimani Bošnjaci. Već 12.juna petorica Srba su kidnapovani na ulicama Prištine, dok su pristizale vesti o teroru nad Romima. Srpsko stanovništvo sela Zočište blizu Orahovca izbeglo je iz sela 14. juna, dok su njihove kuće kao i Manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana (14. vek) narednih dana zapaljeni od strane albanskih ekstremista iz UCK. Manastirska crkva će nešto kasnije biti potpuno minirana. Prethodnog dana (12. juna) opljačkan je, zapaljen i potom miniran Manastir Svete Trojice u Mušutištu (14.vek). Sestrinstvo Manastira je jedva spaslo živu glavu.
Istog dana nemačke snage KFOR-a su ušle u Prizren. Na ulicama Prizrena 16. juna 1999. god. kidnapovan je monah Hariton Lukić iz Manastira Svetih Arhangela kraj Prizrena, koga su naoružani pripadnici tzv. vojne policije UCK presreli i odveli u nepoznatom pravcu. Nakon više od godinu dana njegovo telo je nađeno blizu Prizrena, izmasakrirano, bez glave, sa tragovima svirepog mučenja. Otac monah Hariton je, po blagoslovu Episkopa Artemija, tek bio evakuisao monahinje Manastira Svete Trojice kod Suve Reke (iz 14. veka), a evakuisani su i monasi Manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, koji su privremeno utočište, zajedno sa prognanim monasima iz Zočišta, našli u Manastiru Gračanici.
Episkop Raško-Prizrenski i Kosovo-Metohijski je već prvih dana uspostavio kontakt sa nemačkim vojnim vlastima u Prizrenu, apelujući na njih da zaštite preostale Srbe, ali oni to nisu učinili, nego su tek 15. juna u 23 časa zaštitili samo opkoljeni Saborni hram i Episkopiju, oko koje je šiptarska rulja već bila srušila sve srpske spomenike. Bilo je već sasvim jasno da talas sistematskih odmazdi i terora od strane Albanaca KFOR nije mogao, a izgleda ni želeo, zaustaviti. Jedino što je bilo preostalo jeste evakuacija ostatka srpskog stanovništva Prizrena, što je učinjeno zahvaljujući Episkopu Zahumsko-Hercegovačkom Atanasiju Jevtiću, koji je sa pet autobusa iz Vranja pristigao u Prizren da pomogne, i zajedno sa vladikom Artemijem izveo iz grada u pravcu Gračanice nekoliko stotina Srba (u 5 autobusa, za kojima je krenulo i oko 40 porodičnih vozila). U Bogosloviji u Prizrenu je pod nemačkom stražom još ostalo skoro oko 200 Srba, Roma i muslimana, kao i nekoliko Albanaca, kojima su, zbog druženja sa Srbima, njihovi sunarodnici pretili ubistvom. O njima se brinuo jedan naš sveštenik. Drugi sveštenik u Prizrenu ostao je u vojskom NATO-a čuvanoj Episkopiji. I do danas je Episkopski dvor i Saborna crkva u Prizrenu pod jakom oklopnom stražim nemačkog KFOR-a.
Svakodnevno su stizale vesti o otmicama i pojedinačnim ubistvima Srba, i to iz svih krajeva Pokrajine. Treba samo pogledati nedeljne i mesečne izveštaje sveštenika i crkveno-narodnih odbora, kao što su izveštaji iz Gnjilana, Vitine, Lipljana, Uroševca, Prizrena, Orahovca, Peći,[12] pa videti kakve su sve svakodnevne zločine Šiptari vršili nad Srbima, njihovim domovima, imovinom, crkvama, i uopšte nad svim što je srpsko. Sečeni su i paljeni čak i srpski stoletni hrastovi i viševekovni borovi, kraj Crkava i Manastira, kao što je bilo u Petriču kod Peći, u Nerodimlju kod Uroševca, u Manastiru Binču kod Vitine. Za kratko vreme bilo je već uništeno 50 crkava i manastira, i još više grobalja, a opljačkanih, zapaljenih i miniranih srpskih domova i zgrada tačan broj se ni do danas ne zna. Jednostavno rečeno, Albanci su krenuli u sistematsko zatiranje svega srpskog, svih tragova srpskog bića i bitovanja na Kosovu i Metohiji. Ništa nisu pomogli česti usmeni i pismeni apeli, protesti, izveštaji, molbe i preklinjanja, koje je upućivao komandi NATOa i Međunarodnoj zajednici Episkop Artemije, a uz njega i Patrijarh Srpski i Mitropolit Crnogorsko-Primorski i Episkop Hercegovački, koji su često boravili na Kosmetu.[13] Sve molbe i apelovanja nisu davali nikakvih rezultata, jer su zločini nastavljeni i umnožavani: ubistva, kidnapovanja, pljačke, paljevine, progoni Srba iz svih javnih ustanova: bolnica, domova zdravlja, škola, pošta, opštinskih kuća, fabrika, radnih mesta. Niko od kidnapovanih Srba od tada do danas nije pronađen, niko od proteranih nije vraćen u svoj dom ili na svoje radno mesto, niko od zločinaca nije uhvaćen, a i kad je kasnije poneki albanski terorista uhvaćen, bivao je brzo oslobođen „zbog nedostatka dokaza“! Utisak je bio očigledan: da su odgovorni u NATO i drugim međunarodnim forumima jednostavno prepustili Šiptarima da izvrše svoju osvetu, a i da proteraju što više Srba, da bi se tako došlo do „etnički čistog“ Kosova, tj. do smanjenog broja Srpskog i drugog nealbanskog stanovništva, te se tako prejudiciralo buduće „rešenje“ Kosovskog pitanja, u smeru apsolutnog preovladavanja i majorizacije Albanaca, a to su pokazali i svojim jednostranim i pristrasnim radom sva trojica Visokih Predstavnika UNa i ostale strukture UNMIK-a, koje su sporo uspostavljane, i za Srbe su bile, i do danas ostale, neefikasne i nepravedne. Jer, uz sve prisustvo NATO-a i UNMIK-a, ispražnjeni su od Srba gradovi: Prizren, Peć, Klina, Uroševac, Gnjilane, Vitina, skoro cela Metohija, i mnoga do tada mešovita naselja po Kosmetu.
U Orahovcu je samo između 14. i 16. juna oko 600 Srba iz raznih delova grada prebeglo u srpsku četvrt oko Crkve, gde se narod organizovao spreman da se u slučaju potrebe odupre Albancima, koji su oduzimali srpsku imovinu i palili srpske kuće. Ovo, međutim, nije imalo mnogo uspeha, jer je u Orahovcu, od preko 6.000 Srba, uskoro ostalo jedva 2.000. Situacija je iz dana u dan bivala sve teža i u drugim delovima Pokraj ine. Tako j e 17. j una oko 5.000 Srba napustilo Uroševac i okolinu uz oružanu pratnju KFOR-a. Oko 500 Srba još je bilo ostalo na železničkoj stanici odakle su teškom mukom evakuisani 18. juna. Po izveštajima UNHCR-a, istovremeno hiljade Albanaca su sa svih strana ulazile u Pokrajinu. Samo za pet dana u Pokrajinu je ušlo oko 50.000 ljudi, dok je po izveštaju Međunarodnog Crvenog Krsta ukupno 5060 hiljada Srba napustilo Kosovo i Metohiju u periodu od 1318. juna 1999. Situacija je postajala sve teža u Gnjilanskoj oblasti, gde je prvih dana zabeleženo nekoliko napada, ubistava i kidnapovanja Srba od strane Albanaca, mada u Gnjilanu i čitavom Kosovskom Pomoravlju nije pre toga bilo progona Albanaca niti pljačke i rušenja njihovih kuća.
Istovremeno na području Metohije, oko Peći i Dečana, preostali Srbi su ubrzano napuštali svoje domove. Poneki seljaci Srbi su tih dana nalaženi mrtvi, a velika sela, kao što su Belo Polje i Vitomirica kod Peći, potpuno su ispražnjena od Srba. Srbi iz Belog Polja su svoje kuće prinudno napustili i otišli u pravcu Crne Gore 19. juna, nakon što su trojica Srba nađena zaklana od strane Albanaca. Narednih dana su Albanci opljačkali i zapalili sve srpske kuće i spalili i ruinirali staru seosku crkvu u Belom Polju. Već prvih dana u Pećku Patrijaršiju je pristigao Mitropolit CrnogorskoPrimorski Amfilohije, sa svojim monasima, koji su u Pećski Manastir primili više stotina ljudi, bežećih u strahu pred albanskim terorom. Mitropolit je uspostavio kontakt sa italijanskom komandom KFORa i činio velike napore da se zaustave zločini nad Srbima. U samom gradu Peći ubrzo nije ostalo nijednog Srbina, a iz Pećske Patrijaršije su konvojima, uz pratnju Italijana, odvođeni oni koji su iz straha tražili da odu u pravcu uže Srbije ili Crne Gore. Mitropolit sa svojim monasima u toku prva 2 meseca (junijuli 1999) pronašao je i sahranio oko 30 leševa Srba, većinom starijih ljudi i žena, koji su nalaženi širom Pećke oblasti, najčešće izmasakrirani na najbrutalniji način (objavljene su fotografije tih leševa). Monasi Manastira Visoki Dečani su odmah sa italijanskim snagama uspostavili kontakt i zatražili straže oko Manastira. U samom gradiću Dečani nekoliko preostalih Srba je našlo utočište u Manastiru, dok je četvoro lica kidnapovano od strane UCK. U čitavoj Dečanskoj opštini ubrzo nije bilo srpskog stanovništva, dok je sva srpska imovina odmah razgrabljena i delom uništena. Manastir Dečani, koji je već primao srpske i albanske izbeglice, sada je opet utočište pružio ne samo Srbima, već i Romima, od kojih se 50tak duša zadržalo u Manastiru nakon što su Albanci popalili njihove kuće. U Manastiru je boravila i jedna muslimanska porodica Goranaca.
Skoro svi Srbi iz Đakovice napustili su svoje domove već prvih dana. Poslednji Srbi u Đakovici okupili su se oko male parohijske crkve Uspenja Presvete Bogorodice u poznatoj staroj Srpskoj ulici, gde je nakon nekoliko uzastopnih evakuacija preostalo samo 6 srpskih starica, koje i danas žive u potpunoj izolaciji, pod zaštitom italijanskog KFOR-a. Ovih šest starica, predvođenih učiteljicom u penziji Poleksijom Kastratović, ostaće zapamćene kao primer hrabrosti i hrišćanske vere u ovom tragičnom periodu istorije Metohije i Kosova. Izvestan broj srpskih građana Đakovice je nestao bez traga i glasa i, po svedočanstvima više očevidaca, bili su odvedeni u privatne logore UCK, gde su neki od njih mučeni i odmah pogubljeni.[14]
UCK je upala u Manastir Devič 10. i ostali do 12. juna, pre dolaska francuskog KFORa, i oni su tamo 3 dana pljačkali Manastir i maltretirali monahinje i jeromonaha Serafima, koji je tučen u oltaru crkve, tako da je krvario od povređenih zuba i vilice. Pravo je čudo Božije da niko nije teže povređen u tom divljanju, i da Manastir nije sasvim porušen (kao što je to bio 1941.g. od Šiptara), mada je oštećena crkva i lupane ikone (na jednoj su nožem ispisali UCK) i oskrnavljen je grob Sv. Joanikija Devičkog. Albanci su pokušali da otvore grobnicu i razbili su klinovima mermernu ploču groba. Verovatno bi devičke monahinje i o. Serafim bili ubijeni da u poslednjem trenutku u pomoć nije stigao sveštenik Radivoje Panić sa igumanijom sokoličkom Makarijom, koji su doveli sa sobom francuske vojnike, te su odmah uspostavili stalnu zaštitu Manastira. Sestre Manastira Gorioča su, nekoliko dana zaključane u Manastiru, sa velikim olakšanjem dočekali prve italijanske vojnike koji su docnije sa Špancima organizovali zaštitu Manastira. Slično je bilo i sa metohom Pećke Patrijaršije u Budisavcima, koji su najpre zaštitili vojnici italijanskog, a potom portugalskog kontingenta.
Predstavnici Raško-Prizrenske i Kosovo-Metohijske Eparhije su krajem juna 1999, uz oružanu pratnju KFOR-a, obišli neke delove Kosova i Metohije i mogli se na licu mesta uveriti da je počelo sistematsko uništavanje naših Svetinja. Manastiri Svetih Vrača u Zočištu i Svete Trojice u Mušutištu su bili već zapaljeni, da bi nešto kasnije, u julu mesecu, i crkva u manastiru Svete Trojice bila minirana. Na području Suve Reke uništena je i parohijska crkva u gradu, kao i predivna drevna crkva Presvete Bogorodice u selu Mušutište (zidana kad i Gračanica, 1315. godine, ciglom i sigom, sa predivnim freskama). Dana 24. juna 1999. oko 3.200 Srba je organizovano napustilo Orahovac pod zaštitom KFOR-a.
Pored ostalih još 2.000 Srba u Orahovcu, ostalo je i stanovništvo srpskog sela Velika Hoča (oko 1.000 duša). Nemački KFOR je za ove ljude organizovao zaštitu, što je omogućilo kakavtakav opstanak ove jedine preostale srpske enklave u južnom delu Metohije. Međutim, u celini gledano KFOR je ulagao isuviše malo napora da odlučnije zaustavi nasilje, što je među Srbima izazvalo još veće nepoverenje, a među Albancima osećaj da im je dato zeleno svetlo da se osvete Srbima. Dokaz toga je i to što nije dopušteno vojnicima ruskog KFORa da uđu u Orahovac, iako je to bilo dogovoreno.
U Kosovskoj Mitrovici Srbi su organizovano sprečili ulazak Albanaca u severni deo grada, čime je zaustavljena albanska najezda prema severnim, čisto srpskim delovima Kosova i Metohije. U Prištini je situacija bila sve alarmantnija. Svakodnevna ubistva, kidnapovanja, nasilne deložacije, i reka izbeglica Srba, koji su napuštali svoje domove, postali su gorka svakodnevica glavnog grada Pokrajine. Od 40.000 Srba u Prištini ubrzo je preostalo samo par stotina. Naoružani UCKa, naročito tzv. vojna policija u crnim uniformama, vršili su racije u svim institucijama grada, hapseći i ubijajući preostale Srbe. Već prvih dana je očišćen od Srba Kliničko-bolnički Centar u Prištini, odakle su posle kidnapovanja uglednog profesora dr Andrije Tomanovića, svi ostali lekari Srbi napustili bolnicu. Isto se desilo i sa Univerzitetom. Nakon ubistva trojice Srba na Elektrotehničkom fakultetu, krajem juna 1999, skoro svi profesori su sa svojim porodicama napustili Prištinu. UCK je na kraju preuzela i hotel Grand, i sve srpske lokale u gradu. Ostala su donekle stabilna srpska sela oko Prištine, koja su pružila prvo utočište brojnim prognanicima, najčešće na njihovom putu prema centralnoj Srbiji. Situacija u Kosovu Polju, Obiliću i Lipljanu je bila i ostala vrlo teška, ali Srbi su kako-tako opstajali. Nažalost, iz ovih mesta nastaviće se postepeno iseljavanje Srba, naročito iz Kosova Polja, u kome su Albanci sve više preuzimali srpsku imovinu, u početku otmicom, a kasnije kupovinom pod pritiskom.
U Gnjilanskom kraju, nakon niza napada od strane naoružanih Albanaca, Srpsko stanovništvo napustilo je u junu i julu 1999. sela Žegru i Žitinje. Sve srpske kuće su nakon toga sistematski opljačkane i zapaljene, uključujući i dve crkve u Žegri. U drugim delovima Kosovskog Pomoravlja, Srbi su se zadržali po svojim selima, dok je broj Srba u samom gradu Gnjilane (do sukoba preko 12.000) svakim danom bio sve manji. Oko gradske crkve u Gnjilanu počeo je sa radom Crkveno-narodni odbor koji je redovno beležio brojne napade i zloupotrebe nad Srbima i nastojao preko američkog KFOR-a da posreduje u zaustavljanju nasilja. U porti crkve je osnovana improvizovana ambulanta, informativni centar i prihvatni humanitarni centar za sve one koji bi zatražili pomoć. Istrajnost, agilnost i hrabrost ovih ljudi, okupljenih oko svojih sveštenika, vredni su velikog divljenja.[15] Ali, ni trpljenje i istrajnost nije spasla Gnjilanske Srbe od terora, te su svi proterani, osim preostalih još 200 porodica (oko 700 duša). Sa područja Brezovice, u klasično srpskoj Sirinićkoj župi, srpsko stanovništvo se nije iseljavalo, nego je čak i poraslo pošto se tamo naselilo i par stotina Srba iz Prizrenskog kraja i Sredske župe pod Šarom (takođe klasično srpske). Ovaj kraj (Štrpce i Brezovica) je, pored severa Pokrajine, između Mitrovice i Leposavića, ostao ujedno i najmirnije područje na Kosovu i Metohiji. U samoj Sredskoj župi, od oko 300 ranijih, preostalo je vrlo malo Srba u teškim humanitarnim uslovima. Početkom ove 2003.G. mali broj Srbatamo se vratio, ali pod skoro nemogućim uslovima života.
U Manastiru Gračanica, gde je prešao Episkop Raško-Prizrenski i Kosovo-Metohijski Artemije sa svojim saradnicima, odmah se pristupilo aktivnom radu u cilju boljeg organizovanja naroda, naročito oko parohijskih centara. Formiran je informativni centar, gde su prikupljani svi podaci o stradanju našeg naroda i organizovane svakodnevne posete raznim delovima Pokrajine uz pratnju KFOR-a. Episkop Artemije je odmah uspostavio i kontakt sa vlastima misije UN i KFOR-a i vrlo često je usmeno i pismeno slao apele da međunarodne snage zaustave teror Albanaca širom Pokrajine protiv Srba i ostalog nealbanskog življa, i naročito da obezbede naše Svetinje i kulturne spomenike.
Tako je 2. jula 1999. u Prištini organizovan susret srpskih predstavnika na čelu sa Vladikom Artemijem sa političkim predstavnicima Albanaca. Tom prilikom je i potpisano zajedničko Saopštenje u kome se apeluje na mir i toleranciju. Nažalost, samo dva sata po završetku tog sastanka, albanski lideri su organizovali veliku proslavu u Prištini, pri kojoj su rušeni i po ulicama traktorima vučeni srpski metalni spomenici Vuka Karadžića i Njegoša, a nakon toga nastavljen teror nad preostalim Srbima u Prištini. Pokazaće se da su albanski lideri vodili i dalje dvostruku licemernu politiku i pred međunarodnim predstavnicima uporno izigravaju demokrate, dok s druge strane ne samo da tolerišu već i aktivno podstiču svoje sunarodnike u teroru nad Srbima, Romima, Gorancima i drugim etničkim zajednicama na KosMetu.
Iako su predstavnici Međunarodne zajednice nastojali da ova zlodela prikažu kao spontanu osvetu Albanaca, bilo je sve očiglednije da je reč o organizovanim zlodelima nasilja, koje su činili pripadnici UCK, koji nastavljaju da deluju kao niz kriminalnih bandi pod uticajem moćnih porodica i fisova. Ništa se stanje nije popravilo sa tzv. „demilitarizacijom“ UCK-a i njenim transformisanjem u tzv. „Kosovski zaštitni korpus“. Ovo se naročito vidi u procesu uništavanja Srpskih pravoslavnih crkava, od kojih je većina veoma stručno minirana i razrušena. Međunarodna misija ne samo da nije efektivno zaustavljala ova dela nasilja, već nije najčešće niti sprovodila istragu, tako da se sve više dobijao utisak da je Albancima ostavljeno na volju da osvetom i nasiljem zadovolje svoj gnev i bes nad Srbima, i svedu njihov broj na quantite negligeable. Važan razlog ove neaktivnosti KFOR-a i UNMIK-a bio je ne samo nepripremljenost na ovakvu situaciju na terenu, već pre svega čvrsta rešenost da se po svaku cenu izbegne oružani konflikt sa samim Albancima. KFOR nikada nije uspostavio punu kontrolu nad granicama prema Albaniji i Makedoniji, što je omogućilo cvetanje šverca, prostitucije, trgovine drogom i oružjem.
U celoj novonastaloj situaciji Srpski narod je delovao potpuno obezglavljeno, jer su državni rukovodioci Miloševićeve vlasti među prvima napustili svoje sunarodnike. Jedina je, iako pod teškim uslovima, zaista funkcionisala Crkva, koja je preko svojih parohija i manastira okupljala narod i hrabrila ga da opstane u takvim teškim uslovima. Tek u jesen 1999. primetnije je izvesno formalno angažovanje tzv. državnog Komiteta za Kosovu i Metohiju u Beogradu, koji je u vremenu do Miloševićevog odlaska sa vlasti u celini odigrao vrlo negativnu ulogu u Pokrajini, zamajavajući narod lažnim obećanjima i obnavljajući uticaj starih političkih struktura. Na kraju se uloga tog Komiteta svela uglavnom na prodaju potvrda o državljanstvu i jugoslovenskih pasoša kosovskim Albancima. Tek posle promene vlasti u Srbiji (5. oktobra 2001) stvara se Koordinacioni centar Vlade Srbije, na čelu sa Nebojšom Čovićem, koji će pokrenuti čitav niz aktivnosti u cilju kakvetakve normalizacije života u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji.
U toku leta 1999. represija nad preostalim Srpskim stanovništvom je pojačana, naročito na području Kosovskog Pomoravlja. Ubistva, kidnapovanja, upadi u kuće i pretnje postali su svakodnevnica u Gnjilanu i Vitini, gde su preostali Srbi još živeli zajedno sa Albancima. Posle čitavog niza napada, iz Vitine se 19. jula 1999. iselio znatan deo Srba. Tog dana su albanski ekstremisti bacili bombu na Srbe blizu Pravoslavne crkve u Vitini, pri čemu su ranjena dva lica. Istog dana (19. jula), na drugom kraju, u Metohiji, jeromonah Stefan Purić, sveštenoslužitelj u metohu Pećske Patrijaršije u Budisavcima, sa još jednim Srbinom učiteljem, otet je od strane albanskih ekstremista rimokatolika. O njihovoj sudbini se do danas ništa još pouzdano ne zna, iako je monah David Perović, koji je u tom periodu boravio u Pećkoj Patrijaršiji, saznao od nekih Albanaca da je jeromonah Stefan nakon otmice doveden u okolinu Istoka ili sam Istok, gde je nakon mučenja i maltretiranja od Albanaca bio zaklan i bačen u bunar u Istoku, zajedno sa još nekim ubijenim Srbima. I pored svih nastojanja da se uđe u trag jeromonahu Stefanu i drugim Srbima, kidnapovanim od albanskih ekstremista u ovom kraju, Eparhija Raško-Prizrenska ni Patrijaršija do danas nisu saznali ništa o sudbini jeromonaha Stefana.
Vesti o kidnapovanim Srbima i Romima svakodnevno su pristizale, tako da je Eparhija u Gračanici još od prvih dana jula počela da ažurira spiskove nestalih, koji su blagovremeno dostavljani predstavnicima UNMIKa i KFOR-a, uz stalne apele da se nešto preduzme na njihovom pronalasku i oslobođenju. Iz raznih izvora dolazile su vesti da su kidnapovani, ukoliko odmah nisu bili pogubljeni, odvođeni u zarobljeničke logore UCK koje su držali predstavnici sada već zvanično rasformirane, a u stvari nikad raspuštene UCK. Ove tvrdnje nikada nisu javno potvrđene, ali ni sasvim uverljivo demantovane. Na ukazivanje gde postoje logori, KFOR je unapred odgovarao samo demantijima.
Kao i u drugim delovima Pokrajine, glavni organizatori otmica i mučilišta za Srbe bili su lokalne vođe UCK mada su lideri ove terorističke organizacije javno poricali povezanost sa zločinima. Istina, bilo je i slučajeva da su nakon hapšenja neki Srbi i puštani od UCK na slobodu, naročito ukoliko bi se za njih zauzeo neki ugledni Albanac. I pored sveopšte hajke na Srbe, bilo je vrlo plemenitih primera gde su pojedine komšije Albanci pomagali Srbima, barem ako ništa drugo da bezbedno pobegnu van Kosova. Ipak, gledano u celini, većina Albanaca, ako ne direktno, indirektno je odobravala represiju. Sve je postajalo jasnije da je po sredi kolektivna krvna osveta, po kojoj Srbi, bez obzira na pol i dob, moraju da plate za počinjene zločine, koji su u medijima toliko preuveličavani, iako objektivne ekshumacije i patološka istraživanja nisu potvrdili pozitivno čak ni polovinu od javno objavljenih navodnih 10.000 albanskih žrtava. (Do sada je na KosMetu pronađeno svega 4.500 tela i Albanaca i Srba). Imajući u vidu da je broj ubijenih Albanaca u nekim zapadnim medijima u toku rata podizan na blizu 100.000 možemo da vidimo koje su bile razmere sveopšte manipulacije, koja je otvorila vrata posleratnoj likvidaciji više stotina Srba, Roma, Muslimana i drugih nealbanskih stanovnika, koji nisu bili po volji novim vlastodršcima iz UCK.
I pored svih napora koje je KPOR navodno preduzimao, niko od kidnapovanih Srba nije pronađen, niti je iko pouzdano mogao dokazati šta se sve dešavalo sa nestalim licima. Broj kidnapovanih Srba je ubrzo krajem
1999. godine dostigao cifru blizu 1200, uključujući i par stotina nestalih za vreme rata. Istovremeno je broj Srba, koji je nađen ubijen u toku 2000, prešao 1.000 lica.“ Krajem 2000. godine postaće poznato da su u toku svih ovih posleratnih meseci KFOR i UNMIK policija nalazili neidentifikovane leševe, koje Albanci nisu smatraliza svoje, a koji su očigledno bili tela nestalih Srba, Roma i Muslimana. Neka od tih tela su sahranjivana na jednoj parceli u Dragodanu (predgrađe Prištine), dok je drugi deo sakupljan u mrtvačnici u Orahovcu. Tek u jesen
2000. g. UNMIKne organizovati nekoliko izložbi pronađene odeće (u selu Merdare, na severoistočnoj liniji Kosova), na osnovu koje je identifikovano desetine tela nestalih Srba. Ostali su, budući neidentifikovani, zakopani na jednoj grobljanskoj parceli pored Suve Reke odstrane predstavnika UNMIKa. U toku 2001. i 2002. izvršen je veći broj ekshumacija na raznim lokacijama širom Pokrajine, gde su sahranjivana neidentifikovananađena tela. U tim ekshumacijama pronađeno je ubrzopreko 100 Srba koji su se vodili kao nestali. Ovaj processe nastavlja, ali dozirano, jer UNMIK kao da skriva srpske žrtve.
U zapadnom delu Pokrajine, u Metohiji, odakle su se, naročito iz Pećkog i Đakovičkog i Prizrenskog kraja, iselili gotovo svi Srbi, ostalo je samo 3 enklave: već
 
“ Treba napomenuti da statistike UNMIKa i KFORa operišu znatno nižim ciframa, a razlogza to je da su oni beležili samo oneslučajeve koji bi uredno bili prijavljeni i za koje su sasvnm sigurno mogli da utvrde identitet. C druge strane, Eparhija i kosovskometohijsko Udruženje nestalih i kidnapovanih lica iz Beograda, raspolagali su brojnim prijaaama n svedočanstvima članova porodica, od kojih mnogi smrtne slučajeve i kidnapovanja nisu prijavili Međunarodnim organima, jer su vrlo brzo napustili Pokrajnnu u prvim danima ili nedeljama nakon zvaničnog završetka rata. Takođe je još do danas ostala tajna koliko je vojnika BJ nestalo ili bilo ubijeno u borbama na granici sa Albanijom.
pomenuti deo Orahovca i Velika Hoča kod Prizrena, selo Goraždevac pored Peći, i sela Suvo Grlo, Banja i Crkolez istočno od Istoka. Treba reći da su i u ovim enklavama ubijani ili nestajali pojedini Srbi. Manastiri: Dečani, Pećka Patrijaršija, Gorioč i Budisavci bili su pod stalnom zaštitom snaga KFORa, ali se iz njih moglo izaći ili u njih doći samo pod pratnjom KFORa. U ostalim delovima ovog dela Metohije počelo je gotovo sistematsko uništavanje celokupne srpske imovine, mada su se prvih dana u jednom broju srpskih kuća naselili Albanci. U tom periodu su oskrnavljene ili potpuno razrušene gotovo sve Srpske Pravoslavne Crkve i grobljanske kapele na ovom području. Naročito zabrinjavajuća pojava bila je i zatiranje pravoslavnih grobalja i njihovo zasipanje smećem i šutom iz gradova, kao što je bilo u Belom Polju kod Peći, u Seči, u Brestoviku, u Šakovici i drugde. Ova varvarska pojava se nastavlja i do današnjeg dana, tako da su mnoga srpska groblja u Metohiji postale javne deponije smeća. Situacija na grobljima posebno je alarmantna na prostorima Pećkog regiona, gde su u toku 2002. godine pronađeni i brojni otvoreni grobovi i grobnice, iz kojih su vađeni posmrtni ostaci, a u nekim slučajevima tela pokojnika su potpuno nestala (kao što je slučaj ubijenog vojnika Velimira Šćepanovića). U Srpskom narodu, ali i u nekim međunarodnim krugovima na Kosovu i Metohiji, proširilo se uverenje da se tela mrtvih Srba prenose na albanska groblja, kako bi se povećao broj navodno ubijenih Albanaca.
U severnim delovima Pokrajine, gde je živelo oko 60.000 Srba u opštinama Zubin Potok, Mitrovica (sever), Zvečan i Leposavić, uključujući i par manjih enklava južno od Ibra, sve se više konsolidovala jasna podela između albanske i srpske zone. Zahvaljujući pre svega korektnom ponašanju francuskog KFORa, sprečen je prodor Albanaca preko Ibra u Severnu Mitrovicu i Zvečan, gde su se Srbi sve bolje konsolidovali i politički organizovali. Iako uticaj režima iz Beograda nikada nije bio slab u tim krajevima, vodeća politička snaga postalo je Srpsko nacionalno veće za Severno Kosovo.
Sredinom jula meseca 1999. osećao se pojačani novi talas nasilja. U noći između 23. i 24. jula porušen je dinamitom veliki još nezavršeni saborni hram Svete Trojice u Đakovici, koji je do tada više puta bio oskrnavljen paljevinama i unošenjem nečisti. Po svedočenju očevidaca, Albanci u Đakovici su celu noć do zore pirovali oko ruševina ove sigurno najlepše novije sagrađene (ali na starim temeljima) pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. U samom gradu već nije bilo nijednog Srbina, osim pomenutih 6 starica u staroj crkvi. U Gnjilanu je 24. jula srušen spomenik caru Lazaru, dok je šest neidentifikovanih srpskih leševa pronađeno u kontejnerima gnjilanske bolnice. Još 15. juna 1999. srušeni su srpski spomenici kraj Saborne crkve u Prizrenu, a uskoro i svi srpski spomenici širom Pokrajine. Neobjašnjiva je ova šiptarska infernalna mržnja na Srpsku Crkvu, kulturu, istoriju na Kosovu i Metohiji. Takvo ponašanje pokazuju samo nedemokratski skorojevići, uzurpatori i okupatori.
Ipak, najveća tragedija tih prvih nedelja sveopšteg terora i nasilja nad Srbima bio je masakr 14 srpskih seljaka u selu Staro Gracko u opštini Lipljan, 23. jula 1999.g. popodne. Ovi ljudi su ubijeni od strane Šiptara, najverovatnije iz susednog sela Stari Alaš, u predvečernjim časovima, dok su žnjeli na svojim poljima nedaleko od samog sela. Ovaj zločin KFOR nikada nije uspeo da rasvetli, i to je samo još više pokazalo da je Međunarodna zajednica, sa svojim neodlučnim stavom prema albanskim ekstremistima, njihov pasivni saučesnik u etničkom čišćenju Pokrajine od Srba, Roma i drugih nealbanskih stanovnika.
(U ovom periodu među Srbima bliskim Crkvi sazrevala je svest o potrebi izvesnog političkog organizovanja u cilju bolje zaštite stanovništva, budući da Miloševićev režim preko svojih preživelih struktura nije gotovo ništa činio za narod. U javnim medijima su čak i otvoreno prikrivane razmere srpske tragedije na Kosovu i Metohiji. Pod vođstvom Episkopa Artemija, u septembru 1999. godine, formirano je Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije (SNV KiM) kao vanstranačka organizacija, koja je trebalo da koordiniše rad Srba u Pokrajini zajedno sa Crkvom, kao jedinom institucijom koja je delovala u svim srpskim krajevima i koja je, zahvaljujući svom predratnom radu i kontaktima sa Međunarodnom zajednicom, uživala veliki moralni ugled i uticaj.
U to vreme su već delovali SNV Severnog Kosova i Crkveno narodni odbor u Gnjilanu, tako da je prvi zadatak SNV KiM bio da što pre formira odbore i u drugim delovima Pokrajine, koji bi zajedno sa parohijskim centrima omogućavali bolju koordinaciju, sistematsko prikupljanje informacija o stradanju i jedinstven nastup pred UNMIKom I KFOROM. Predstavnici SNV KiM su uzeli učešće od samog početka u radu tzv. Privremenog administrativnog veća KiM, da bi se, nakon odluke o transformaciji OVK u „Kosovski Zaštitni Korpus“, povukli iz ovog tela u znak protesta zbog legalizacije i institucionalizacije jedne u suštini terorističke organizacije, koja nosi glavnu odgovornost za ratno i posleratno nasilje nad nealbanskim stanovništvom. SNV KiM će se u rad PAVKa vratiti tek u proleće 2000. god. nakon što će međunarodna uprava u Pokrajini konačno pokazati veće i iskrenije interesovanje za srpske probleme i učiniti neke konkretne korake u cilju poboljšanja života Srba /prihvatanje tzv. Programa za koegzistenciju, koji predviđa između ostalog formiranje srpskih lokalnih kancelarija kao začetaka srpske administracije u krajevima gde oni žive i izradu planova za povratak prognanika/. U celom periodu svog rada SNV KiM imala je velike smetnje i pritiske od strane Srba vernih režimu iz Beograda. Episkop Artemije, koji je kao duhovni pastir i ličnost od međunarodnog ugleda, preuzeo dužnost predsednika SNV KiM, trudio se da ova organizacija nikada ne deluje na stranačkom nivou i da povezuje svoj narod sa Crkvom i patriotskim demokratskim snagama u Srbiji, kako bi se omogućio opstanak i ostanak na vekovnim srpskim prostorima u novonastalim uslovima).
U toku jeseni i zime 1999, kao i prvih meseci 2000. godine situacija na terenu nije pokazivala znake ikakvog poboljšanja. Iako je znatno smanjen intenzitet i broj napada na Srbe, to nije bila posledica poboljšanja situacije, već proste činjenice da je gotovo celokupno preostalo Srpsko stanovništvo u Pokrajini bilo u enklavama pod vojnom zaštitom KFORa ili se već iselilo. Slobode kretanja nije bilo i Srbi su praktično bili sasvim izolovani u svojim enklavama. U takvim uslovima Albanci nisu ni mogli lako napadati Srbe, iako su incidenti nastavljeni, najčešće u slučajevima popuštanja opreza i pažnje, i to kada bi se pojedini Srbi odlučili putovati bez vojne pratnje. Ono što je primetno u ovom periodu jeste početak oružanih napada i na organizova
 
ne civilne konvoje pod KFORovom pratnjom. Napadi na srpski konvoj kod Mitrovice i u Peći, kao i raketni napad na autobus UNHCRa između Mitrovice i sela Banje kod Rudnika, 2. februara 2002.g., pri kojim je reakcija KFORa bila vrlo mlaka i neodlučna, potvrdili su da se mogu nekažnjeno napadati i civilna vozila pod vojnom pratnjom i da KFOR nije sasvim spreman da punom silom odgovori na ove napade. Reakcije zapadnih mirotvoraca većinom bi se ograničavale na evakuaciju napadnutih, dok su napadači u svim slučajevima nekažnjeno napustili mesto napada. Kamenovanja civilnih srpskih konvoja, korišćenjem albanske dece, kao i napadi na zaostala srpska vozila u konvoju, postaće gotovo svakodnevica već od početka 2000. godine, što je u velikoj meri otežalo putovanje srpskih civila iz enklava do uže Srbije.
Početkom 2000. godine, u Međunarodnoj zajednici je, izgleda, počelo da sazreva uverenje da albanski napadi nisu samo posledica gnevne osvete za nasilja počinjena za vreme rata, već jasna namera da se isteraju svi neAlbanci sa Kosova i Metohije. Zato je i od UNMIKa i od KFORa usledio čitav niz pozitivnih koraka koji, iako vidljivo nisu značajno poboljšali položaj Srba, ipak su pokazali da dolazi do promena u razmišljanju Međunarodne zajednice. I nadalje je najveća prepreka pozitivnijim promenama u javnom mnjenju Zapada ostao i dalje aktivni režim Slobodana Miloševića, u čijoj senci su svi ostali problemi, naročito albanski, bili trenutno jedva primetni u svetu. Ovi napadi ni do danas nisu sasvim prestali. Tako je nedavno, juna 2003.g., pucano na jedan kombi na putu za Prizren, blizu Suve Reke.
U toku zime i ranog proleća 19992000.G. zabeleženi su ponovni napori Albanaca da provale u srpski deo Mitrovice, što je efikasno sprečeno od strane francuskog KFORa. S druge strane, pritisci na Srbe u drugim krajevima su nastavljeni, pri čemu je sada sve aktuelniji postao biznis oko prodaje srpskih imanja, za koja albanski kupci nude mnogo manje cene od realne vrednosti. Ipak, izbor između jeftino prodate kuće i imanja i zapaljene i uništene kuće naveo je mnoge Srbe da se odluče na prodaju svojih kuća. Prodaja je naročito bila intenzivna na mešovitim područjima, gde je od rata uveliko preovladalo albansko stanovništvo, naročito gradovima kao što su Priština, Kosovo Polje, Lipljan, Uroševac, Gnjilane, Prizren itd. Treba napomenuti da je UNMIK već prvih dana ukinuo zabranu prodaje srpskih imanja Albancima, što je dalo dodatni zamah ovom unosnom poslu, koji je prilično veliki deo srpske zemlje i imovine za kratko vreme preneo u ruke kosovskih Albanaca, ali i neretko bogatih kupaca iz Albanije i Makedonije. Protesti SNV i Crkve guverneru Kušneru nisu doneli sprečavanje ove praktično otmice srpske zemlje. Nezakonito zaposedanje i prisvajanje srpske lične i narodne i crkvene imovine, nije ni do danas zaustavljeno.
Sa povratkom kosovskih izbeglica u prvim mesecima nakon rata, u Pokrajinu je ušao i izvesan broj Albanaca iz Albanije i Makedonije (taj broj se kreće od 50150 hiljada). U međuvremenu je UNMIK počeo i sa gotovo prisilnim povratkom kosovskih izbeglica sa Zapada, tj. Šiptara, među kojima je bilo dosta ljudi iz same Albanije, koji su dobijali status izbeglica u zapadnim zemljama tako što su se prijavljivali kao kosovski Albanci koji su „izbegli pred srpskim terorom“. Tako je broj albanskog stanovništva znatno porastao u odnosu na predratni, iako nikada nije, čak ni po svedočenju međunarodnih predstavnika, dostignuta na Kosmetu famozna cifra od 2 miliona Albanaca kojom se tako olako operisalo u predratnom periodu.
Što se tiče broja Srba, nije sasvim lako bilo utvrditi pouzdane cifre. Kosovo i Metohiju je od početka bombardovanja 1999. do početka 2000. godine sigurno napustilo oko 200.000 Srba, dok je po statistici UNMIK-a i KFOR-a u Pokrajini ostalo oko 100.000 Srba, od kojih je polovina ili nešto više od polovine živelo severno od Mitrovice dok je ostatak bio raspoređen po centralnim enklavama, Pomoravlju, Brezovici ili malim metohijskim enklavama. Na izričito traženje Episkopa Artemija i SNV, KFOR je ipak priznao da je Srba na Kosmetu ostalo oko 130.000 do 135.000. Otprilike ovoliki broj Srba je manje-više ostao stabilan do početka 2001. godine, jer, iako je nastavljen postepeni proces iseljavanja u toku 2000. godine, došlo je i do izvesnog broja spontanih povrataka u enklave, gde se život koliko-toliko normalizovao u odnosu na prve dane. Pored Srba, Kosovo i Metohiju je napustio znatan broj Roma, Bošnjaka, Goranaca i kosovskih Hrvata, tako da je ukupan broj nealbanskih izbeglica iz Pokrajine sigurno već premašivao 300.000 lica. Bez obzira na sasvim tačne cifre, koje će se vrlo brzo detaljno utvrditi i potvrditi, neosporna je činjenica da je broj nealbanskih izbeglica, proporcionalno posmatrano, imajući u vidu procentualni odnos stanovništva, u vreme međunarodnog mira znatno premašio broj albanskih izbeglica u vreme rata. Najtragičnija je možda sudbina Srba u selu Cernica kod Gnjilana, jer tamo 85 srpskih domova živi među 400 šiptarskih. Čestim napadima Šiptara ubijeno je 5 srpskih porodica i kuće im minirane, a onda i crkva na brdu dobrim delom devastirana. Kasnije je ova crkva, uz pomoć kanadske donacije, popravljena.
Isti je slučaj i sa brojem porušenih kuća i naročito crkava i manastira, jer se u toku 2000. godine, iako sa znatno manjim intenzitetom, nastavilo rušenje pojedinih crkava i zatiranje grobalja, tako da je broj porušenih Svetinja znatno premašio brojku od 100, a tek ostaje da se detaljnim istraživanjem i dokumentovanjem štete utvrdi konačan broj porušenih crkava. Do danas znamo za 112 porušenih i oskrnavljenih Svetinja.[16] Jer, treba znati da SPCrkva nema ni do danas pristup mnogim mestima i crkvama gde je albanska većina, pošto KFOR izbegava da da obezbeđenja – za potreban stručan obilazak i pregled svih crkava i svetilišta.[17] Vrlo su često ponavljane reči episkopa Artemija, koji je govorio da čak one crkve koje su preživele 500 godina turskog ropstva, nisu mogle da prežive godinu i po dana međunarodnog mira! Iako je KFOR već od avgusta 1999. preduzeo aktivnu zaštitu nekoliko crkava i manastira, Albanci su koristili svaki trenutak nepažnje ili propusta da ruše srpske svetinje, jasno dajući do znanja da Srbima sa njima na KosMetu života nema i ne može da bude. Tako su, u prisustvu KFOR-a, tj. i pored njihovog čuvanja, porušene crkve u Pomazatinu, Banjskoj kod Vučitrna, i neke druge.
Uništenje srpskih pravoslavnih crkava i manastira, zatiranje grobalja i kulturnih spomenika, deo je jedne šire albanske strategije, čiji je cilj da se promeni ne samo demografski, već i kulturnoistorijski identitet Pokrajine. Istovremeno se u novoj albanskoj istoriografiji i obrazovnom sistemu nameće psevdoidentitet nekim našim velikim svetinjama, kao što su Dečani i Patrijaršija. U ovom procesu vrlo nečasnu ulogu igraju i neki rimokatolički krugovi, prvenstveno među samim Albancima, koji tvrde da su Srbi „okupirali“ tobožnje albanske katoličke crkve koje su podizali ilirski i albanski kraljevi (!?). Ovu tvrdnju je rimokatolički sveštenik don Šan Zefi više puta izrekao pred međunarodnim predstavnicima, a ovo kvazi učenje se predaje i albanskim đacima u školama u Pokrajini. Rimokatolički biskup u Prizrenu Marko Sopi, u svom intervjuu za publikaciju o Kosovu, koju je 2001. godine publikovao Karitas-Vinćenca direktno je opravdao rušenje novijih srpskih pravoslavnih crkava nakon rata kao tzv. „političkih“ crkava. U istom intervjuu biskup Sopi je izrekao neistinu da je središte SPC na Kosovo i Metohiju prenešeno tek u 19.veku, nakon Berlinskog kongresa, očigledno u nameri da obmane javnost. I pored traženja Eparhije Raško-Prizrenske i predstavnika američke organizacije Konferencija svetskih religija za mir iz Njujorka, koja posreduje u međureligijskom dijalogu, biskup Sopi nikada nije demantovao ove svoje tvrdnje. U ovom nečasnom delu krađe istorije i kulture, albanski muslimani i rimokatolici su jedinstveni, a već odrasta mlada generacija kosovskih Albanaca koja ima čvrsto uverenje da su Patrijaršiju, Dečane, Gračanicu i druge srpske pravoslavne svetinje podizali neki Gaši, Prend, Agron i drugi opskurni i izmišljeni likovi nove „kosovarske istorije“. Dodajmo uz ovo da su albanski teroristi pokušali više puta da minobacačkim granatama gađaju Manastir Dečane (2 puta) i Pećsku Patrijaršiju (1 put).
Tragedija kosovsko-metohijskih Srba vidljiva je bila na svakom koraku, ali ona je posebno primetna u Prištini, gde je od 40.000 predratnih srpskih stanovnika sredinom 2000. godine ostalo samo između 200300 duša, koji su najvećim delom ostali da žive u jednoj stambenoj zgradi (JU Program)okruženi bodljikavom žicom i jakim stražama KFOR-a. Pohvalno je napomenuti da je parohijska stara crkva Sv. Nikole u Prištini svo vreme ostala aktivna sa dežurnim sveštenikom, protojerejem Miroslavom Popadićem, koji je često rizikujući život obilazio verne u Prištini i okolini. Ali, kao što ćemo dalje videti, ova crkva i njen sveštenik meta su sve češćih napada obesnih Šiptara. Broj gradskih stanovnika u Gnjilanu i Orahovcu se u toku 2000. godine ozbiljno smanjivao, da bi do početka 2001. godine došao na oko 400 duša u Gnjilanu (od predratnih 12.000) i oko 450 Orahovčana. Tako je pred rat malo selo Goraždevac, sa izvesnim brojem izbeglica povratnika, postao gotovo najbrojniji demografski centar u Metohiji, gde sada živi oko 1000 stanovnika. U Peći više nema Srba, dok je broj Srba u Prizrenu spao na ispod 200 duša, da bi se u toku 2002. godine sveo na samo 68 većinom starijih lica. U Đakovici i dalje vegetira samo 6 srpskih starica.
Srpska Crkva se od početka kod predstavnika UNMIKa i KFOR-a angažovala za omogućavanje povrataka prognanih Srba i ostalih ne-Albanaca svojim domovima. Ovi napori su naišli na malo više sluha kod predstavnika UNMIK-a i KFOR-a tek u proleće 2000, kada je formiran i Komitet za povratak raseljenih lica na čelu sa Episkopom Artemijem. Iako su u međuvremenu zabeleženi primeri organizovanijeg povrataka Srba, npr. u Slivovo kod Novog Brda, ili u selo Grace nedaleko od Vučitrna, ovaj Komitet u suštini nije napravio veći napredak, najviše zbog nesposobnosti međunarodnih činilaca da poprave bezbednosnu situaciju na terenu. Sa srpske strane povratak prognanika bio je i ostao prioritet, koji je pominjan na svakom sastanku. Osim toga, Crkva i SNV su insistirali da se unapredi ekonomski život u enklavama. U nekim delovima Pokrajine došlo je do manjih investicija i za Srbe, ali se dalo primetiti da je međunarodni angažman oko Srba i dalje nedovoljan, i suštinski ne daje trajnu perspektivu života u enklavama. Daleko neuporedivo više se ulaže u izgradnju albanskih kuća i ustanova (za 3 godine obnovljeno je 40.000 albanskih i samo 100 srpskih kuća!).
 
Kosovo posle demokratskih promena u Srbiji (5. oktobra 2000)
 
Promena političke situacije u Srbiji 5.oktobra 2000. godine, opštom voljom i gnjevom Srpskog naroda, i odlazak sa vlasti S. Miloševića, u prvi mah je dao velike nade Srpskom narodu u Pokrajini, ali ubrzo su se svi suočili sa realnošću da država, nakon deset godina razgradnje, nije u stanju da situaciju promeni preko noći. Albanci su postali nestrpljiviji, tako da je krajem 2000. i početkom 2001. godine intenzivirano nasilje, koje je paralelno praćeno pobunom u južnom delu Srbije, oko Bujanovca, Preševa i odnedavno u severnoj Makedoniji (od Kumanova do Tetova gde pretežno živi srpski živalj). Ove pobune su aktivno podržavane, ako ne i pokretane, sa Kosova.
U februaru mesecu 2001. desio se niz napada na civilne konvoje, čiji je zadatak bio da se unese strah i nesigurnost u srpske enklave. Najteži i sigurno najzločinskiji napad desio se 14. februara 2001. god, u selu Livadice, između Merdara i Podujeva, kada su albanski teroristi digli u vazduh čitav jedan autobus sa 56 Srba u njemu, koji je putovao pod pratnjom švedskog KFOR-a. U ovoj tragediji je život izgubilo odmah 11 lica, Srba, među njima i 2 dece, da bi se broj mrtvih popeo na 14, dok je blizu 40 teže ili lakše povređeno. Nažalost, KFOR i UNMIK su odmah prikrili taj broj i govorili samo o 7 do 8 mrtvih.[18]
Od ovog napada, a naročito nakon intenziviranja sukoba u Preševu i u Makedoniji, primetno je brže menjanje stavova u svetu. Albanci imaju manju podršku, jer postaje očigledno i za svet da umesto stvaranja jednog demokratskog i tolerantnog društva na Kosovu i Metohiji, u suštini vlada najcrnji teror, najveći u celoj istoriji ovog dela naše zemlje. Nedavni izveštaj (mart 2001) Međunarodne policije UN, objavljen u fragmentima u nekim međunarodnim glasilima, otkriva da Kosovom vlada 15 moćnih klanova-bandi, iza kojih stoje velike porodice fisovi koji vode trgovinu drogom i oružjem. Iz ove informacije proizilazi da je čitava albanska politička struktura, koja se trudi da simulira demokratski izabrana tela, u stvari samo refleksija interesa najmoćnijih šefova ovog kriminogenog i duboko nemoralnog društva, u kome i sami čestiti Albanci sve manje i manje mogu videti nadu u bolju budućnost.
U avgustu 2001. godine dolazi do prvog uspešnog povratka Srba u selo Osojane, opština Istok, gde se odmah krenulo sa obnovom porušenih kuća. Ovaj projekat je nastavljen i naredne 2002. godine povratkom nekoliko desetina srpskih porodica u obližnja sela Biča, Grabac i Tučep, bliže Klini. Ova naselja su, međutim, osuđena na život u potpunoj izolaciji i žive pod stalnom zaštitom španskih i italijanskih snaga KFOR-a.
U leto 2002. godine Crkva na KosMetu je pokrenula akciju: Obnovimo naše Svetinje molitvom. U sklopu ove akcije održane su službe u razrušenom Manastiru Sv. Vrača u Zočištu 19. jula 2002. i u selu Osojane 21. jula. Nakon službe u Manastiru Zočište, lokalni Albanci su najpre, u masi, rugali se srpskim sveštenicima i monasima za vreme službe Božje na ruševinama, a zatim su zapalili preostale oštećene manastirske zgrade. Tom prilikom je nemački komandant KFOR-a dao jasno do znanja da nemački vojnici neće obezbediti uslove za obnovu ovog Manastira. Dana 26. jula 2002. održana je velika proslava o prazniku Sv. Arhangela Gavrila u Manastiru Sv. Arhangela kod Prizrena, uz prisustvo preko hiljadu Srba, koji su u Manastir iz raznih krajeva Pokrajine i uže Srbije stigli uz pratnju KFOR-a. U toku službe Božije odjeknula je detonacija na brdu iznad Manastira, da bi se kasnije saznalo da je na tom mestu pronađeno 9 kg jakog eksploziva, koji su Albanci trebali da detoniraju i srušenim stenama pobiju okupljene Srbe i sruše Manastir. Zbog kiše, ali ponajviše milošću Božjom i Sv. Arhangela, eksplodiralo je samo nekoliko stotina grama. U protivnom veći deo brda sa velikim stenama sručio bi se na manastirsko dvorište, u kome je u tom trenutku na molitvi bilo oko hiljadu vernika sa Episkopom i sveštenstvom. Počinioci ovog napada nikada nisu pronađeni, i ceo slučaj je, kao i brojni drugi, zataškan. Krajem istog meseca Albanci su digli u vazduh nekoliko praznih srpskih kuća na rubu sela Klokot, u opštini Vitina. Tom prilikom je poginuo jedan stočar, Srbin, i ranjeno 34 američka vojnika. KFOR je, nažalost, posle toga pretresao samo preostale Srbe u Klokotu, a ni jedan Albanac nije uhapšen. (Na žalost, ovakva praksa pretresa napadnutih Srba, a ne gonjenja i hvatanja napadača, češća je pojava na KosMetu).
U toku jeseni i zime 2002 i početka 2003. godine desilo se više oružanih napada, kojima su albanski ekstremisti želeli da zaplaše srpsko stanovništvo i proteraju ga sa svojih ognjišta. Posebno su bili na udaru područja oko Vitine i Obilića. Istovremeno opštinske vlasti u Dečanima u toku septembra 2002. godine pokreću preko suda, mimo svih UNMIKovih pravila, proces kojim nastoje da Manastiru Dečani oduzmu jedan deo imanja, koji mu je od Vlade Srbije vraćen pre početka sukoba, a koji je oduvek bio manastirska zemlja, ali nezakonito konfiskovan 1946. godine od strane komunista. Grupa od 50tak srpskih penzionera iz sela Osojani, koju je UNMIK uz pratnju poveo u Peć 11. oktobra 2002. da prime penzije u banci, napadnuta je od strane preko 600 Albanaca na ulicama Peći. Autobus je potpuno demoliran kamenicama i molotovljevim koktelima, dok su neki Srbi, petnaestak njih, povređeni kamenicama, pa su onda oni i ostali zaštićeni od italijanskog KFOR-a sklonjeni brzo u obližnju zgradu, a zatim evakuisani u svoje selo. Nedugo posle ovog napada, čiji počinioci nisu kažnjeni, 20. novembra albanski ekstremisti digli su u vazduh crkvu Sv. Vasilija Ostroškog (iz 1939.g.) u selu Ljubovo kod Istoka i teško oštetili novi i nezavršeni hram Svih Srba Svetitelja u Đurakovcu.
Prvih meseci 2003. godine nastavljeni su učestali napadi i provokacije na Srbe širom Pokrajine. Pod udarom su se našli preostali Srbi u opštini Obilić, gde su pre toga, u oktobru i novembru 2002. godine (ukupno 6 napada samo u oktobru) Srbi bili napadnuti granatama i kamenovanjem, no na sreću nije bilo žrtava. Dana 20. januara 2003. godine Šiptari su bacili dve granate na kuću Slaviše Vukadinovića u selu Janjine Vode kod Obilića. U napadu niko nije povređen, ali je pričinjena veća materijalna šteta. Nekoliko dana kasnije, 6. februara 2003. godine, Albanci su bacili granatu na kuću Slobodana Todorovića u Obiliću, a 10. aprila je podmetnut požar u kući Srbina Pavla Milića.
Albanski teroristi su 12. aprila 2003. podmetnuli 40 kg snažnog eksploziva ispod železničkog mosta kod sela Ložište, blizu Banjske (opština Zvečan). Međutim, zbog greške u detonaciji eksplozija je samo oštetila most, a u napadu su nastradala oba Albanca, članovi Čekuovog „Kosovskog zaštitnog korpusa“ i tzv. ANA (=Albanske nacionalne armije). Istraga policije UNMIK-a pokazala je da je cilj napada bio da se most digne u vazduh kada preko mosta bude prolazio voz kojim Srbi iz centralnih kosovskih enklava putuju ka Leposaviću i u pravcu Beograda. Nakon tog napada, šef UNMIK-a Mihael Štajner proglasio je tzv. ANA=Albansku nacionalnu armiju terorističkom organizacijom, čime je direktno priznao postojanje albanskog terorizma u Pokrajini.
U periodu uoči i neposredno nakon ovogodišnjih Vaskršnjih Praznika zabeleženo je nekoliko novih albanskih napada. Na Veliki Petak 25. aprila 2003. Albanci siledžije surovo su pretukli Srpkinju Smiljku Anđelković (66) u njenoj kući u Lipljanu. Smiljkin suprug Ljubinko našao je svoju ženu, koja je u vreme napada bila sama u kući, u kuhinji kako leži u lokvi krvi i sa teškim povredama lobanje. Krvava je bila i stolica kojom je starica više puta bila udarana u glavu. Istraga je pokazala da je najverovatniji motiv napada bio namera da se Anđelkovići prisile na prodaju svoje kuće Albancima, što su oni uporno odbijali želeći da ostanu da žive tamo gde su proveli ceo svoj život.
Istog dana stigla je potresna vest iz Gnjilana: da su Albanci iz Gradske biblioteke izbacili na smetlište oko 1.000 knjiga na srpskom jeziku. Među knjigama koje su se našle u kontejnerima za smeće mogli su se videti naslovi poznatog srpskog nobelovca Ive Andrića, Njegoša i pesnikinje Desanke Maksimović. Nažalost, ovo varvarsko delo, koje podseća na paljenje knjiga iz vremena nacizma u Nemačkoj, nije i jedini slučaj ove vrste na Kosovu i Metohiji. Neposredno nakon završetka rata 1999. godine i dolaska međunarodne misije KFOR-a i UNMIK-a širom Kosova i Metohije uništene su na hiljade srpskih knjiga, koje su masovno izbacivane iz biblioteka. Slično se postupalo i sa knjigama iz privatnih biblioteka, koje njihovi vlasnici Srbi nisu na vreme stigli da evakuišu.
Samo nekoliko dana nakon Vaskrsa, 3. maja 2003, desio se niz incidenata u selu Suvi Do u opštini Istok. Srbi Milan i Milorad Jeftić, meštani Suvog Dola povređeni su kada je na njih namerno naleteo albanski autobus. Samo tri dana kasnije, 6. maja, autobus Kosmet prevoza, koji je prevozio srpske đake na relaciji Kosovska Mitrovica – Suvi Do, kamenovali su Albanci. Posle protesta Srba meštana zbog ovih napada, KFOR je, u nameri da rastera srpske demonstrante u selu, bacio suzavac i tom prilikom je ozbiljno povređena Srpkinja Gordana Jeftić. Istog dana Albanci su napali taksistu Dejana Jeftića iz ovog sela i naneli mu povrede, od kojih se još oporavlja u bolnici u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Najnovija tragedija srpska na KosMetu je mučko ubistvo Zorana Mirkovića (44) iz sela Vrbovca, profesora ruskog jezika u Vitini, koji je ubijen od Šiptara 17. maja 2003. kada je oko 15 časova bio na svojoj njivi izvan sela; u njega su pucali sa više metaka u grudi i glavu, i onda ga bacili kraj obližnje reke. Na traženje Srba iz Vrbovca, KFOR nije hteo da ide i traži nestalog, nego tek kad su se Srbi okupili u Vrbovcu na protest, oni su ga potražili i uveče našli leš izmasakriran kraj reke. Odmah sutradan u susednoj Vitini su Šiptari pretukli 90godišnjeg Slavka Stamenkovića u njegovoj kući, kada su napadači prethodno vezali usta njegovoj nepokretnoj supruzi i zatvorili je u susednu sobu, a njega pretukli. Takođe je tih istih dana pokušano kidnapovanje Srbina Stanka Nisića iz susednog Klokota kod Vitine.
Posle ovoga dogodio se i strašni zločin u Obiliću: Troje Srba ubijeni su na najbrutalniji način. Naime, Slobodan Stolić (star 74), Srbin iz Obilića, ulica Miloša Obilića-Cerska (kraj puta iz Obilića za Prištinu), zajedno sa svojom ženom Radmilom i sinom Ljubinkom, ubijeni su od Šiptara noću 34. juna 2003, u svojoj kući u Obiliću, i to tupim predmetima po glavi, kako je to pokazala lekarska obdukcija. Ovaj zločin je samo deklarativno osuđen od UNMIK-a i pojedinih albanskih rukovodilaca, i na tome se sve završilo. Nedavno, 6. jula 2003.g. u naselju Devet Jugovića, kod Prištine, popodne oko 17 časova zapaljena je od Šiptara i potpuno izgorela kuća Srbina Nebojše Stamenkovića, koji je uspeo da pobegne posle prvog napada Šiptara na kuću i pokušaja paljenja, te je tako spasao glavu. Inače, ovo ranije većinsko srpsko selo, koje se nalazi nadomak Prištine, danas je spalo na svega 30 srpskih domaćinstava. Ovakvim načinom Šiptari nastoje da proteraju i preostale Srbe, jer KFOR i UNMIK ništa ne preduzimaju za njihovu zaštitu, i to samo ohrabruje Šiptare za dalji terorizam protiv Srba, čiji položaj na KosMetu nije ništa nabolje izmenjen.[19]
Da i hramovi SPCrkve i srpska pravoslavna groblja i dalje ostaju mete albanskih ekstremista pokazuju i dva najnovija događaja. U vreme prvomajskih praznika ove 2003.g. Albanci su oskrnavili 11 srpskih grobova u selu Žitinje kod Vitine, iz koga su Srbi još u leto 1999. godine bili prinuđeni da se evakuišu pod zaštitom američkog KFOR-a. Posle toga obesni Šiptari rušili su i srpsko groblje u samoj Vitini, gde su iščupali i bacili nadgrobni drveni krst jedne Srpkinje koja je tek bila tu sahranjena. Predveče, 10. maja albanski huligani su zasuli kamenjem srpsku pravoslavnu crkvu Sv.Nikole u Prištini i porazbijali sve prozore na crkvi. Inače ovaj napad nije jedini, jer je u poslednjih mesec dana bilo više provokacija i pretnji neposredno nakon što je KFOR uklonio svoj kontrolni punkt ispred te crkve. I pored zahteva episkopa Artemija da se punkt vrati i zaštiti ova svetinja, Hram Sv. Nikole u Prištini, sagrađen početkom G9.veka na temeljima starog Manastira Sv.Nikole iz 16.veka, ostao je nezaštićen. Isto tako, neposredno pred Vidovdan (28. juna), kao i dva dana po Vidovdanu i još 3. i 4. jula 2003, opet je kamenovana ista Srpska crkva Sv. Nikole u Prištini, i parohijski dom, u kome živi sveštenik Miroslav Popadić. Na sve njegove proteste UNMIK policiji i pozive da dođu i zaštite crkvu, kuću i njega, nije bilo nikakvog odgovora.
Još početkom ove godine, 20.januara 2003.g. Ministarstvo obrazovanja Kosova pokrenulo je u albanskoj javnosti inicijativu da se ukloni nezavršeni pravoslavni Hram Hrista Spasa u samom centru Prištine (podizan umesto starog hrama Hrista Spasa). Eparhija Raško-Prizrenska je najoštrije protestovala zbog ove najnovije kampanje, kojom se uništavanje pravoslavnih crkava pokušalo i zakonski legalizovati mimo svih civilizacionih normi. Hram Hrista Spasa je inače već duže vremena trn u oku albanskim ekstremistima. Gradnja hrama je počela za vreme episkopata sadašnjeg Patrijarha Srpskog Pavla i nije završena do početka rata u proleće 1999. godine. Trenutno je hram opasan bodljikavom žicom i nije pod stalnom zaštitom KFOR-a. Inače, u 14. veku, u vreme Sv. Kneza Lazara u Prištini je, uz još 11 pravoslavnih crkava i manastira, postojala crkva Hrista Spasa, koju su Turci po osvajanju današnje teritorije Kosova i Metohije porušili i na njenim temeljima sazidali Pirinez džamiju. Nakon oštrih protesta Crkve i pokrenute medijske kampanje u štampi, UNMIK je uticao na Ministarstvo kulture u Prištini da odustane od svog skandaloznog zahteva.
Ovi najnoviji zločini na KosMetu jasno potvrđuju da se situacija u Pokrajini ni naj manje nije popravila, i da su Srbi i njihove Svetinje i dalje izloženi otvorenom progonu i teroru u međunarodnom prisustvu. U vreme kada je završen ovaj pregled situacije na Kosovu i Metohiji (10. juni 2003), perspektive opstanka Srba su dosta crne, bez nekih ozbiljnijih promena stavova Albanaca i njihovih vođa na KosMetu, ali nažalost i bez promene stavova tzv. Međunarodne zajednice, tj. onih koji imaju vlast u njoj. O tome da na Kosovu vlada pravni haos, za koji je odgovoran UNMIK, nedavno (10. jula 2003) izjavio je ombudsman za Kosovo Marek Antoni Novicki u svome zvaničnom izveštaju o stanju ljudskih i građanskih prava, koji je podneo u Prištini. Po njegovim rečima, Kosovo je i dalje „crna rupa“ Evrope i sveta po pitanju ljudskih prava, a UNMIK nastavlja da ignoriše dokaze o tome.
Tako je, prema nedavnim podacima Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, „za četiri godine UNMIK-ovog šefovanja Pokrajinom, od 10. juna 1999.godine do 10. juna 2003. godine, izvršeno je 6.392 napada na Srbe. Od toga je 1.197 Srba ubijeno, 1.305 Srba povređeno, 1.138 kidnapovano. Od ukupno otetih Srba zna se danas da je 155 je ubijeno, 13 je pobeglo, a 95 pušteno na slobodu, dok je sudbina ostalih 863 Srpskih lica nepoznata“.
 
Zaključak
 
Još jednom potsećamo: Ako je priča albanskih istoričara i njihovih zapadnih mentora i podržavalaca o tome da Kosovo i Metohija „nije centar Srpske države i Crkve“, nego je po sredi „srpska megalomanija“ i „mitologija“ i tome slično, otkuda onda na Kosovu i Metohiji toliki broj srpskih pravoslavnih crkava i manastira, i to neprekidno od 12. do 20. veka? I zašto upravo njih Šiptari sa infernalnom mržnjom tako zatiru i uništavaju, pa čak i srpska groblja kraj njih, i srpske hrastove i borove oko njih!? Zaista, zašto Šiptari tako besomučno uništavaju ove Srpske svetinje (do sada 112, koliko smo mogli lično da posetimo i svojim očima vidimo, a ima ih sigurno još više oskrnavljenih i porušenih, ali mi Srbi bez oružane KFOR pratnje ne možemo da do njih dođemo), i tako s paklenom mržnjom iskorenjuju neizbrisive tragove srpske duhovnosti i državnosti, srpske vere i običaja i kulture, srpski pravoslavni karakter ovih prostora? Bes koji se projavljuje u tome, samo je svedok suprotnoga od onoga što oni i njihovi tutori sa Zapada tvrde. Ta adska mržnja pokazuje da oni dobro znaju čija je ovo Zemlja, i ko je na njoj vekovima živeo i stvarao. Ne samo zbog Miloševićeve tiranije, od koje je ne manje od Šiptara stradao Srpski narod, nego evo već više od dva veka Šiptari nastoje da nasiljem i bezakonjem iskorene Srbe sa Kosova i Metohije. Pobornici međunarodnog prava i ljudskih prava – hoće li sada sankcionisati i pravno potvrditi ono što je za poslednja dva veka bespravno i protivpravno tu osvojeno!?
Zašto da Srbi danas žive u enklavama i getoima, kad mogu da žive u slobodnim kantonima i da tako stvarno učestvuju u vlasti na Kosovu, a ne da budu ucenjivani da glasaju, a onda srpski predstavnici bivaju samo pokriće za šiptarsku majorizaciju, tj. izgovor za glumljenje demokratije. A najžalosnije je što u toj igri učestvuje i Međunarodna zajednica preko svojih pristrasnih, ili ucenjenih, u svakom slučaju neiskrenih prema Srbima predstavnika. Nedavni primer Nemca Štajnera najbolji je dokaz za to. Zašto je Visoki predstavnik Štajner tako postupao na Kosovu i Metohiji, radeći sve u korist Šiptara, namerno ignorišući Srbe, Srpsku Crkvu i realni srpski problem na Kosovu. Štajner je nedavno, odlazeći, govorio o „novoj realnosti“ na Kosovu! Šta to znači? Da li je ta „nova realnost“ ovo nečovečno, bespravno, nedemokratsko stanje, samo ovoga puta za Srbe, Rome i druge, dakle nesloboda i obespravljenost svih drugih žitelja Kosova koji nisu Albanci. Hoće li njegova pristrasnost i hipokrizija biti i dalje merilo odnosa i ostale Međunarodne zajednice prema Srbima i ostalom nealbanskom življu na KosMetu? Ni prethodni Visoki Predstavnici nisu bili mnogo bolji, ali Štajnerovo ponašanje je sve vreme stvaralo probleme i dodatno ulivalo zebnju i strah za budućnost Kosova, njegovu istinsku slobodu za sve, demokratiju jednaku za sve, multietničnost, multikulturu, multireligioznost.
Srbi, izbačeni iz urbanih centara, lišeni učešća u osnovnim institucijama društva i ograničeni na rascepkane ruralne enklave, ne samo da su lišeni svake političke i ekonomske moći, nego i osnovne ljudske slobode kretanja i rada. Realno jedini mogući način da se omogući opstanak Srba u dugoročnijem periodu jeste decentralizacija Pokrajine, po projektu modifikovane kantonizacije, tj. stvaranja dva entiteta. Po tom projektu, područja gde Srbi žive imala bi svojevrsnu lokalnu samoupravu, jače ekonomske, političke i kulturne veze sa užom Srbijom, kao i jaču ekonomsku podršku od strane zapadnih zemalja. Poseban status imali bi srpski veliki Manastiri, koji bi bili izuzeti iz opštinske jurisdikcije i bili bi u vezi sa kantonima i državom maticom.
Kosovsko-metohijski Srbi zajedno sa svojom Crkvom ostaju i dalje oštro suprotstavljeni ideji nezavisnog Kosova, koje bi, po opštem uverenju, dovelo do potpunog nestanka Srpskog naroda sa ovih istorijskih, duhovnih i kulturnih prostora. Pored svog duhovnog rada, poseban zadatak Srpske Pravoslavne Crkve je da konstantno održava budnu svest vascelog Srpskog naroda, i svetske javnosti, o značaju Kosova i Metohije kao kolevke duhovnosti, kulture i istorije jednog Evropskog naroda, koji je u svim prilikama bio na strani zapadnih demokratskih država.
Zato, Srpska Crkva i Kosovo-metohijski Srbi, oni sada tamo i oni prognani koji žele i čekaju da se vrate u svoje domove i kraj svojih Svetinja, makar i jedni i drugi bili za sada u ruševinama, traže od Međunarodne zajednice i Srpske države osnovna ljudska i narodna prava i slobode:
1. Da se potvrdi stav Srpskog naroda i crkve, i unese i u novi Ustav države Srbije: da niko i nikada nema pravo da se odrekne Kosova i Metohije kao neotuđivog dela teritorije Srpskog naroda, Srpske države i Srpske Svetosavske Crkve, te da se ispoštuje do kraja princip nepovredivosti i nepromenljivosti državnih granica, garantovanih međunarodno priznatim pravnim državnopravnim aktima, a i rezolucijom Saveta Bezbednosti br. 1244, koja garantuje celovitost i suverenitet države Srbije na Kosovu i Metohiji. Kosovsko-metohijsku Svetu Zemlju i njene Svetinje i njen stradalni Narod, niko nema pravo da izda, proda ili istrguje za bilo kakve položaje ili integracije.
2.Da se smesta zaustavi stradanje i etnička diskriminacija Srpskog pravoslavnog naroda na Kosovu i Metohiji, opstanak i obezbeđenje svih koji su na Kosovu i Metohiji ostali; njihovu punu slobodu kretanja i rada, i sva druga prava, kao što su pravo lične svojine i imovine, punopravno a ne formalno učešće u vlasti KosMeta, svoje škole, bolnice, kulturne cenre, kao i međunarodnu i domaću državnu moralnu i materijalnu pomoć.
3.Da se omogući povratak svih prognanih i raseljenih lica, posebno 230.000 Srba, koji već 4 godine ne mogu da se vrate svojim domovima, i ostalog nealbanskog življa na svoja ognjišta, bez odugovlačenja i raznoraznih izgovora, i njihovo puno obezbeđenje, slobodu kretanja i rada, i međunarodnu i domaću državnu pomoć. Ovaj povratak može da počne odmah sa već obećanim i pripremanim povratkom Srba u sela Ljevošu, Sigu, Brestovik i Belo Polje u okolini Peći, i drugde. Takođe da se omogući povratak svih onih koji su pod raznim pritiscima bili prinuđeni da napuste svoje domove tokom i nakon Drugog svetskog rata, a žele da se vrate na svoja ognjišta.
4.Da se pronađu i oslobode svi preživeli kidnapovani, a i da se nađu, iskopaju i ljudski dostojno sahrane kosti svih ubijenih u ovim tragičnim godinama.
5.Da se zaustavi varvarsko rušenje i skrnavljenje pravoslavnih crkava i grobalja na Kosovu i Metohiji, obezbedi očuvanje živih manastira i crkava, koji su od velike narodne, opšteljudske i religiozno kulturne vrednosti, kao i da se SPCrkvi omogući obnova porušenih Svetinja i manastira, i nesmetan duhovni i pastirski rad sveštenstva.
6.Da se zaštiti od nekontrolisane privatizacije zemlja koja je trenutno u društvenom vlasništvu, a koja je nezakonito i bez stvarne naknade oduzeta SPCrkvi posle Drugog svetskog rata, kao i da se pokrene proces restitucije oduzete zemlje ili odgovoarajuće kompenzacije.
Ima još i drugih pitanja koja treba rešiti na KosMetu, ali se za sada zaustavljamo na ovima.
 
Za nas Srbe Kosovo nije neka imaginarna, mitska prošlost, već stvarnost jedne istorijske, hrišćanske sudbine koja traje, i koja do danas, pa ni danas ovom najnovijom tragedijom nije završena. „To je naše sveto mučeničko Kosovo i Metohija, koje je naš Sveti Jerusalim, koje je duša naše duše, koje je naš obraz, koje je koren našeg bića, koje je naša sudbina, bez kojeg mi prestajemo da budemo ono što jesmo, jer smo mi na Kosovu i Metohiji postali zreo istorijski narod i, kroz usta Sv. Velikomučenika Kosovskog Lazara, opredelili se jednom za svagda za Carstvo Nebesko“
Stav Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Pavla i Sv. Arhijerejskog Sinoda i Sabora, izražen do sada više puta nedvosmileno, pokazuje pravo hrišćansko lice i čistu savest, ali i napaćeno srce i dušu hrišćanskog pravoslavnog Srpskog naroda – za sve one koji imaju oči da vide i uši da čuju. Pismo Vladike Raško-Prizrenskog i Kosovosko-Metohijskog Artemija, upućeno na Veliki Petak 1999.g. zvaničnicima Amerike i Zapadnoevropskih država izrazilo je, u teške dane besomučnog NATO bombardovanja nedužnog Srpskog naroda i Srpskog Kosova, stav svih Srba Kosova i Metohije i ostalih Srpskih krajeva. Ali, gospoda Zapadni svemoćni vlastodršci nisu hteli da taj glas čuju, kao što ga nije hteo da čuje ni tiranin Sl. Milošević, sa kojim su oni sa Zapada, jedino sa njim od svih Srba i u ime svih Srba svuda, sve vreme isključivo razgovarali, pregovarali, i dogovarali sudbinu svih Srba, pa i pravoslavnih Srba na već raspetom između komunista i Šiptara Srpskom Kosovu i Metohiji. No i pored toga, i on i oni, sada međusobno a potpuno besavesno, optužuju jedni druge kao isključive krivce, a strada od oba „pobednika“ nedužna sirotinja raja Kosovsko-Metohijska, usred koje Hristos Raspeti ruke svoje širi u spaljenim i porušenim crkvama, čekajući pastvu koje zasad nema, ili je još malo ima.
Pa ipak, mi verujemo u Božiju, ali i u ljudsku pravdu, i u dobru volju onih pravih ljudi u Međunarodnoj zajednici, koji žele mir i dobro svim ljudima i narodima, posebno na vetrovitom i burnom Balkanu, koji je bio i ostao deo slobodne, demokratske i kulturne, hrišćanske Evrope. Mi se nadamo u Boga Pravde, Istine i Slobode, u Trojičnog Boga jevanđelske ljubavi i krsno-pashalnog vaskrsenja i spasenja, da će nam pomoći u ovom našem golgotskom raspeću. A nama Bog može i hoće pomoći, kao i svima ljudima dobre volje. Zato mi, kao Crkva i narod hrišćanski i pravoslavni, niti želimo niti pozivamo da se svetimo netrpeljivošću i mržnjom, nego, sa pravednim Jovom govorimo: „Ako smo dobro primili od ruke Gospodnje, zar nećemo i zlo primiti?“ I još sa desnim pokajanim razbojnikom na Krstu Golgotskom molimo se: „Pomeni nas, Gospode, u Carstvu Tvome!“
Ali, rekosmo, verujemo da će nam pomoći i ljudi koji vladaju sudbinom malih i slabih naroda i okrenuti se konačno pravdi i demokratiji, istini i slobodi za sve na Kosovu i Metohiji. Zato ih opet iskreno ljudski i hrišćanski pitamo, posle ovog gorkog četvorogodišnjeg iskustva na Kosovu: Zašto je nedužni Srpski narod bombardovan? Ako je to bio zbog jednog tiranina, onda je Srpski narod do danas dvostruko kažnjen. Jer tiranin nije bombardovanjem uništen, nego se tiranija samo povećala, a danas samo promenila izvršioce. Jer sadašnje stanje Srba na KosMetu je dvostruka osveta: od strane Miloševića, i, nažalost od strane Šiptara – u prisustvu NATO-a i Međunarodne zajednice oličene u UNMIK-y. Kako je bombardovanje Srpski narod doživeo, najbolje je izrazio njegov veliki živi pesnik: „Mi smo samo krstići na njihovim ekranima, naša je sudbina deo njihove video igre“. (Matija Bećković, 27. marta 1999). Posledice bombardovanja i danas su tragično prisutne po Srbiji, i naročito na Kosovu, gde je najviše otrovnih bombi i bačeno. Tamo je sve više teško bolesnih ljudi, dece, stoke i biljaka. Je li i to „kolateralna greška“ moćnika ovoga sveta i „novog svetskog poretka“? A još konkretnija posledica tamošnjeg bombardovanja jeste to što su Srbi na Kosovu i Metohiji, i njihove Svetinje, i danas samo meta infernalne mržnje i osvete onih kojima je vendeta u tradiciji, i međusobno, a posebno prema pravoslavnim Srbima.
Na kraju, da se zapitamo: Zašto ne bi i Kosovo, kao Sveta Zemlja Balkana, bilo zajednička zemlja i oblast (slovenska reč oblast znači i vlast) Srba i Albanaca, Hrišćana i Muslimana, dvaju naroda, dvaju jezika, dvaju religija, dvaju kultura, kao što je to – mutatis mutantis Sveta Zemlja za Izrailjce i Palestince? Za taj suživot i koegzistenciju zalaže se Amerika u Svetoj Zemlji. Zašto se ne bi zalagala za isto i na ovoj Svetoj Zemlji, Boga radi, ljudi i naroda radi, Svetinja radi, pravde i slobode radi?
 
Pregled stanovništva Opština na Kosovu i Metohiji pre početka konflikta (izvor Vlada Srbije)
 
Ukupno stanovništvo Srbi (%) Albanci (%) 1.956.196 214.555 (11,0%) 1.596.072 (81,6%) Opšt
 
in
e sa preovlađujućim srpskim stanovništvom Leposa
vnć 16.395 14.388 (87,8%) | 951 (5,8%l Štrpcs
12.V1L’ 8.155(64,1%) | 4.300(33,8%) Nest
 
an
ak multietničkih gradova na Kosovu i Metohinji situa
cija u oktobru 2002. godine (izvor Vlada Srbije) Grad
 
1
961 1981 1999 2002 Srbi
Albancn Ostalp Srbn Albancn Ostali Srbn Srbi Prišti
na 14 <.“; 19<060 4 S3S 21 (167 75 S03 11 213 20 700 110 Peć 1U
128 Ki 582 1 641 10 SS6 36 660 6 451 9 1000 K.Mntr
ovica 10 020 1 3 574 3 127 10 436 32 340 10 040 (Pl 9 200 15 800 Prizre
n(> 17.1 >4 433 0 45(, S 174 34 412 14 210 (T) 8 300 65 Gnjplan
e4 403 5 535 2 243 5 7S7 25 614 3 S23 8 000 250 Urošev
ac 4 137 6 960 568 5 464 28 365 3 S30 5 300 0K.Polje
: 15(1 144 123 6 614 2 S3I 3 457.R, 5 900 80 Lipl.a
n1 7S7 574 44 3 214 1 676 1 170 3 400 1 260 K.Kame
nica 1 071 130 47 1 725 3 333 325 1 800 907 Pstok
1 274 616 6 1 656 2 413 563 l 577 0 Opšt
 
in
e s mešovitnm stanovnnštvom Peć 12
7.796 14.775 (11,6%) 96.441 (75,4%) Istok
57.261 7.270 (12,7%) 43.910 (76,7%) Kos. M
ntrovnca 123.394 24.906 (20,2%) 86.850 (70,4%) Prpštn
na 271.462 48.874 (18,0% 1 197.948 (72.9%l Lipl,a
n69.451 9.985 (14,4%) 53.730 (77,4%) Kos. K
amenica 52.152 12.820 (24,6%) 38.096 (73,0%) Gnjplan
e103.675 19.525 (18,8%) 79.357 (76,5%) Vitina
57.290 7.180 (12,5%) 45.078 (78,7%) Prizre
n149.970 11.363 (7,6%) 107.007 (71,3%) Dragaš
33.435 70 (0,2%) 22.785 (57,8%) Žrtv
 
e
albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji (izvor
Vlada Srbije) Ubn
 
je
nngrađann Oteti i nestaln građani Žrtve
1.1.1998 11.6.1999, 1.1.1998 11.6.1999. Ukupno 10.6.
1999. 1.11.2001. 10.6.1999. 1.11.2001. Srbi n
Crnogorcn cpvplp 87 709 155 1002 1953 Albanc
n – cnvnli 230 67 64 / .’ilil Ostals na
cionalnostn – civili 18 71 25 152 266 Prnpadnic
n BJ 351 / 30 / 381 Prnpadnicn M
UPa 230 / 13 / 243 Neidentnfnko
vane žrtve 72 / / / 72 988 847287
1154 3276 1835 1441
Prema izveš
 
ta
 
ju
Nebojše Čovića Savetu Bezbednosti 18.8. 2003.G. na Kosovu i Metohiji je, od dolaska KFOR-a i UNMIK-a zabeleženo 6.01
3 napada na Srbe, u tim napadima
smrtno je stradala 1021. osoba srpske naconalnosti. Međutim, prem
 
a
drugim podacima za isti period: bilo je 6.535 terorističkih dela protiv Srba, ubijeno je 1.201 lice (po drugima: 1.197), ranjeno 1.328 lica, kidnapovano 1.107 lica (po drugima: 1.197).
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Deo toga objavljeno je u pomenutoj knjizi Zadužbine Kosova i u knjigama jerom. Atanasija Jevtića: Od Kosova do Jadovna, Beograd 1987, str. 1202, i Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji od 1941. do 1990.g., Priština 1990, na 470 stranica.
  2. Ovaj Apel, koji je napisan i upućen davno pre pojave S. Miloševića, prilažemo uz ovaj Memoranduma.
  3. Iz tog teksta navodimo samo ovu rečenicu: „Srpski narod i Crkva na Kosovu ima daleko više stvarnih razloga za nezadovoljstvo prema komunističkoj vlasti, ali svoje nevolje i nezadovoljstvo Srbi ne koriste protiv svojih suseda Albanaca, sa kojima nastoje da žive u mirnoj koegzistenciji, poštujući njihov etnički i religiozni identitet“. (Vidi jerom. A. Jevtić, Stradanje Srba na Kosovu i Metohiji 1941-1990, Priština 1990, str. 444-451).
  4. Ceo Memorandum objavljen u Glasniku SPPatrijaršije, br. 6, jun 1992, str. 94-97; preveden je i objavljen n na engleskom.
  5. Prema saznanjima Washington Post-a „SIA i NATO su radili sa UCK od prošlog aprila“, tj. od 1988.G. (D.Simeunović, Bitka za Kosovo, referat na Sveameričkom kongresu, Pueblo, Meksiko, jesen 1999; u zborniku Nova Kosovska Golgota, izd. Svetigora, Cetinje 2000, knj. 3, str.428).
  6. O ovome postoje ne samo štampane mape, sa ocrtanim granicama „Velike Albanije“, nego i knjige i propagandni materijal, koji se širi Balkanom, Evropom i Amerikom, i niko iz Međunarodne zajednice ne reaguje na ovaj opasni nacifašizam, u službu kojeg je stavljena i islamska propaganda „genetskog inžinjeringa“.
  7. Rugova je npr. izjavio 1998.g., kad su počeli sukobi policije i UCK u Drenici, da je UCK „izmislila srpska policija“! Zatim je izjavio da je u Manastiru Deviču u Drenici smešten „magacin oružja i municije“, na što je protestovao Srpski Patrijarh kod ambasadora SAD u Beogradu, tražeći da se ta izjava proveri posetom Manastiru Deviču. Kada je sam Patrijarh i otišao u Devič, bio je zaustavljen u selu Lauši ispred Deviča od naoružanih UCKovaca, koji su ga verbalno maltretirali tražeći mu dokumenta i ograničeno vreme odlaska i povratka iz Manastira.
  8. U februaru 1998. Episkop Kosova i Metohije g. Artemije i g. Momčilo Trajković su govorili u Američkom Kongresu i najoštrije osudili nasilje sa obe strane na Kosovu i Metohiji, apelujući na SAD da zauzme objektivan stav, koji će obe strane privesti pregovorima i zaustaviti dalje širenje sukoba. Vladika Artemije je od Miloševićevog režima smatran za „državnog neprijatelja“.
  9. Vidi Apel manastira Dečani, od 30 maja 1998. u zborniku dokumenata Nova Kosovska Golgota, izd Svetigora, Cetinje, knj.1, str. 17-18
  10. Videti pisma-apele Patrijarha Srpskog Pavla i Episkopa Kosovskog Artemija liderima zapadnih NATO zemalja tokom aprila 1999. godine. (Nova Kosovska Golgota, izd. Svetigora, Cetinje 2000, knj. 1, 203-206, 220-223, 313-315).
  11. Pitanje je: zašto baš u Kumanovu, osim ako ne da bi se poništilo oslobođenje Kosova 1912.g. presudnom srpskom bitkom protiv Turske upravo kod Kumanova, kojom je povraćeno Kosovo.
  12. Ovi Izveštaji, naročito stravični prvih meseci – od jula do oktobra 1999: iz Gnjilana, Vitine, Lipljana, Prizrena, Orahovca, Peći, objavljeni su delom u zborniku dokumenata Nova Srpska Golgota, knj. 13, Cetinje 2000.
  13. Vidi npr. Pisma Patrijarha Srpskog i Episkopa Artemija Predsedniku SAD Klintonu, Madlen Olbrajt, Kofi Ananu, Havijeru Solani, generalu NATOa Majklu Džeksonu, De Melu, od 27. juna, 10. i 28. jula i 23. novembra 1999.g. (u zborniku dokumenta Nova Srpska Golgota, nzd. Svetigora, Cetinje 2000, knj. 2, str. 1623, 2579, 398-400, 40-16 i knj. 4, str. 245-247).
  14. Nedavno je pronađeno 37 tela na jednom groblju u selu Piskote kod Đakovice, i veći broj njih je identifikovan kao Srbi. Inače, poslednjih godinu i po, pronađene su mnoge masovne grobnice – najmasovnije u Suvoj Reci: 150, na Pravoslavnom groblju u Prizrenu 34, u Dragodanu I i II kod Prištine: 114, – u kojima su identifikovani leševi pobijenih Srba, koji su prethodno mučeni i masakrirani, kako svedoči stručno lice: šef Biroa za ekshumaciju i identifikaciju Koordinacionog centra Srbije za Kosmet prof. Doktor Slaviša Dobričanin. – Nažalost, ima još dosta masovnih grobnica na Kosovu i Metohiji, u koje su pokopani kidnapovani i pobijeni Srbi. NATO i UNMIK to znaju, ali samo „doziraju“ otkrivanje i ekshumaciju srpskih leševa. Jer, kako je nedavno izjavio jedan predstavnik Međunarodne zajednice, svi kidnapovani Srbi, od kojih nijedan još nije pronađen, zasigurno su pobijeni
  15. Sačuvani su njihovi pisani nedeljni i mesečni Izveštaji Episkopiji Raško-Prizrenskoj, a samo je jedan manji deo objavljen u zborniku Nova Srpska Golgota.
  16. Eparhija Raško-Prizrenska i Kosovo-Metohijska objavila je do sada, u 3 izdanja, svaki put dopunjavana, jedan kolor album na srpskom, engleskom i ruskom jeziku, svih fotografisanih, etapno srušenih i oskrnavljenih Kosovsko-metohijskih Svetinja, pod nazivom Raspeto Kosovo – Crucifieted Kosovo. Prvo izdanje, sa 50 srušenih Svetinja, uručeno je lično predsedniku SAD Klintonu, prilikom posete Kosovu, kao i drugim vođama Zapadnih zemlja, ali je sve ostalo na tome, bez stvarne intervencije i sprečavanja daljih rušenja Svetinja. Nijedna Svetinja nije obnovljena.
  17. Skoro sve crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji, osim izvesnog broja nedostupnih u vreme šiptarske komunističke vlasti na Kos-Metu, popisane su još pre stupanja Miloševića na vlast, u monografiji Zadužbine Kosova, Prizren-Beograd 1986.
  18. O toj neviđenoj tragediji postoji detaljan izveštaj Ep.Hercegovačkog Atanasija, u arhivi Episkopije u Gračanici, u kojem se razotkriva nastojanje Visokog Predstavnika u Prištini Hakerupa da prikrije broj ubijenih Srba u ovom šiptarskom terorističkm aktu, mada se odmah znalo da je 11 lica bilo mrtvo na licu mesta. UNMIK je tvrdio da je poginulo samo 7, jer ispod 10 mrtvih smatra se kriminalnim, a preko 10 terorističkim aktom. Američka administracija je imala i ima taj problem: što ne želi da prizna UCK kao terorističku organizaciju, jer je sa njom sarađivala.
  19. Ovakvo stanje je konstatovao i Odbor Sv. Arhijerejskog Sabora SPCrkve, koji je održan 4. jula 2003.G. u Patrijaršiji u Beogradu, kada je konačno odlučeno da se objavi ovaj Memorandum o Kosovu i Metohiji, već poodavno pripreman odlukom Sv. Arh. Sabora.

 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *