NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
Prilog 6:
PODSEĆANJE na arnautsko-muslimanske zločine u STAROM RASU i okolini[1]
 
Drevna Srpska država Raška, sa prestonicom Rasom (u kome je nedavno otkrivena hrišćanska bazilika iz 6. veka, iz vremena kad su se Srbi tu nastanili), sa Nemanjinom krstionicom u Petro-pavlovoj crkvi i Đurđevim Stupovima i Sopoćanima, ovih je dana (1990) opet ugrožena pokušajima ponovne arnautsko-muslimanske okupacije.
Bili smo zaista svi zapanjeni onim što se 29. jula 1990.g. zbilo u Novom Pazaru, na gradskom stadionu, prilikom održavanja izrazito anti-srpskog skupa sandžačkih muslimana (preko 30.000), uz prisustvo i podršku i Kosovskih Šiptara i bosanskih muslimana. Javnosti je već poznato šta je sve tom prilikom u Novom Pazaru rečeno, zato nećemo ponavljati to brutalno podsećanje na doba turske i arnautsko-fašističke okupacije. Jedino napominjemo reči Adila Zulfikarpašića, da bismo od njih počeli ovo naše tužno podsećanje. Posle novopazarskog muslimana Sulejmana Ugljanina, ovaj sarajevski musliman je rekao: „Muslimane u Sandžaku za vreme drugog svetskog rata spasla su braća sa Kosova“, misleći svakako na arnautske baliste. U sledećim redovima hoćemo samo da podsetimo kakvo je bilo to „bratsko“ muslimansko „spasavanje“ i kako su u njemu prošli Srbi starosedeoci drevne Srpske Raške.
Posle oslobođenja Stare Srbije u Balkanskom ratu 1912.g. i posle oslobođenja u Prvom svetskom ratu 1918. godine, mnogi muslimani su još uvek hteli da na svaki način povrate turska vremena okupacije u Staroj Srbiji – Kosovu i Metohiji i Staroj Raškoj. Navodimo o tome samo jedan podatak iz lista „Politike“ iz 1921. godine (br. 4718, od 12. juna):
„Iz dana u dan sve češće stižu „Politici“ iz svih krajeva Stare Srbije žalbe, jauci i preklinjanja za pomoć. Naši stari dopisnici iz vremena pre 1912. godine, i novi još mnogobrojniji, krvava srca ispisuju crnu hroniku istrebljivanja Srba u tim krajevima. Razlika je samo u tome što su oni tada, do jeseni 1912. godine, živeli u nadi – čekali su oslobođenje, i što smo mi tada mogli Turskoj objaviti rat, da bi sprečili dalji pokolj našeg naroda. Adanas? Danas ko bi smeo objaviti rat našim podanicima muslimanskim zlikovcima?“
Došao je II svetski rat, 1941. godina. U četvrtak 17. aprila 1941. g., sa kapitulacijom Jugoslavije, u Novi Pazar su ušli Nemci dočekani trijumfalno od mase Arnauta s Kosova i Muslimana iz Sandžaka, sa zastavama s kukastim krstovima i Hitlerovim slikama, i sa paradom šiptarsko-muslimanske dece u fesovima i s kukastim krstovima.
Nemci su tada uzeli vlast u Sandžaku i odmah su je predali isključivo Albancima i muslimanima. Novi Pazar i Sandžak „spašeni su“ pripajanjem „Velikoj Albaniji“. Vlast u Novom Pazaru i srezu Deževskom preuzeli su Daca Ahmed i Aćif Hadžiahmetbegović. Nove vlasti, s albanskom žandarmerijom i naoružanim muslimanskim pljačkaškim grupama, počeli su to, nedavno u Novom Pazaru slavljeno, „spasavanje“.
Jedan očevidac, srpski oficir Jugoslovenske vojske, svedoči šta je tada video u Novom Pazaru: „Pravu strahotu videli smo u Novom Pazaru, koji je sav bio iskićen kukastim krstovima. Poslao sam jednog vojnika, bez bluze naravno, bez oznake, bez šajkače, da vidi šta se dešava u varoši. Vratio se i kaže: na svakoj banderi, sa jedne i sa druge strane, vise obešeni Srbi. E sada ja vas pitam, ja koji sam ne odobravam smrtnu kaznu: da vidite oca obešenog, ili brata, šta biste činili? Ko bi vam mogao narediti da se ne svetite onome koji je ubio vaše ukućane?“ (Nin,27. jul 1990, str. 50). Ovaj srpski oficir otišao je u četnike, i borio se protiv tog zla.
Jedan drugi svedok očevidac svedoči da je, u jesen 1941. godine, video na ogradi manastira Sopoćana: na svakom kocu po jedna nabijena srpska glava. Sopoćanska monahinja Katarina Jovanović izjavila je i potpisala doslovno (dokumenat u Arhivu Sv. Sinoda):
 
„Ubijena je sestra monahinja Pelagija i opljačkan manastir Sopoćani.
 
Ubice sestre Pelagije su muslimani Biko i Deka Dreševići, Desta i Ćamil Dukađinac, svi iz sela Glogovića, opštine Delimeđske, srez Štavnički, Tutin. Ubistvo su izvršili 29. X 1941. godine u 4 časa po podne. Pljačkaši manastira Sopoćana su: Amir Pajovac, Jusa, Asan, Avda Dolovci, Ađa, Irma, Amo Dolovci, svi iz sela Škrelja, opštine Delimeđske, srez Štavnički, Tutin. I još: Imro, Suljo, Smajo Murići, Afis, Jusuf Šiljan Graovci – Ajkovići. Meja Meljanović, Anda, Azbo Rašovići, Murat Leković, svi iz sela Glogovika, opštine Delimeđske. Bajra, Ubro Brnjačani, Ajro Almazović, iz Marovine, opštine Sopoćanske. Mamin Crnjašanin, Sebečeva, opštine Sopoćanske, srez Deževski, Novi Pazar. Pljačka manastira je učinjena 29. XI1941. godine, u 10 časova noću. Izjavili su da su poslati od prefekta Novopazarskog Dace Ahmeda da pregledaju prostorije manastirske. Nas (u manastiru) su bili optužili da se kod nas skrivaju „banditi“. Poznavajući ih kao žandarme načelnikove, otvorili smo im (manastirsku kapiju). Kada su ušli, unutra nisu tražili „bandite“, već su preduzeli pljačku i sve su odneli. Sestra Katarina Jovanovića s.r.“
(U dokumentu sledi spisak od 10 kucanih stranica gde se detaljno nabrajaju učinjene štete i pljačke u Manastirskoj crkvi i konaku, što su arnautsko-muslimanski fašisti učinili takmičeći se valjda u zlodelima i pljačkama nad Srbima i srpskim Svetinjama sa „braćom“ svojom, hrvatskim ustašama u isto doba).
Nešto pre toga, jedan drugi svedok iz tada albanizovanog i pomuslimanjenog Sandžaka (bivši tamo sreski načelnik, čije ime u dokumentu u Arhivu Sv.Sinoda nije čitljivo) svedoči: „U Novom Pazaru su svi viđeniji ljudi (Srbi) sa sela streljani. Albanske vlasti su u ovom mestu grozno postupale sa našim (srpskim) življem. Građani su hapšeni, zlostavljani i ucenjivani. Rođeni brat Nestora iz Brnjaka, srez Štavnički, streljan je među ostalima. Njemu su pre streljanja nekoliko dana vršili nuždu u usta! Novac i sve pokretne stvari oduziman je našem življu pod pretnjom oružja. Vođe i naredbodavci svih nedela prema našem življu bili su: Aćif Hadžiahmetović, bivši narodni poslanik; Ahmed Daca, bivši blagajnik banke; Azem Adžović, bivši komandir žandarmerijske čete u penziji; Osman Dženefendić, obućar, svi iz Novog Pazara, i Džafer Deva iz Kosovske Mitrovice“.
Ova imena i njihova zlodela najbolje govore ko je i kako to „spasavao“ muslimansku „braću“ u tada okupiranom i albanizovanom Sandžaku. Bili su to sandžački muslimani i njihovi „spasioci“, Arnauti s Kosova i Metohije, koji su, poput svojih saradnika i saučesnika u genocidu nad Srpskim narodom – hrvatsko-muslimanskih ustaša u zloglasnoj Endehaziji, koja se upravo preko tada arnautsko-muslimanskog Sancaka povezivala sa isto tako zločinačkom „Velikom Albanijom“ ostvarivanom u to vreme na kosovskoj Golgoti Srpskog naroda. Delegacija od 5 muslimana iz Novog Pazara išla je tada, krajem juna 1941, kod Pavelića u Zagreb, moleći Poglavnika da se „Sancak uključi u Nezavisnu Državu Hrvatsku“. Naoružane arbanaške bande balista i naoružane pljačkaške i ubilačke muslimanske grupe, okupljene tada oko Bika Dreševića operisale su tada po Staroj Srbiji. Kako su „spasonosno“ operisale ove krvave „trojke“ balista i muslimana po poturčenom i fašiziranom Sancaku, vidi se i iz toga što su u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Tutinu, na dan 21. februara 1942.g., za vreme bogosluženja, u samom hramu u odeždama ubili dvojicu srpskih sveštenika, Uroša Popovića, paroha Dobrinjskog, i Luku Popovića, paroha Suvodolskog, i sa njima takođe njihovog crkvenjaka Srbina, u crkvi u Tutinu.
Navodimo i svedočenje još jednog očevidca iz tog vremena, Velimira Butrića, iz Sjenice, koji je izbegao za Beograd 18. oktobra 1943, a bio je svedok arnautsko-muslimanskih strahota i zločina nad Srpskim narodom u njegovoj matičnoj zemlji (koju su Osmanlije kasnije nazvali „Novopazarski Sandžak“, za kojim vremenima neki opet imaju nostalgiju):
„Od 11. novembra 1942. godine bio sam u Sjenici, gde sam ostao sve do mojeg odlaska za Beograd (18. X 1943)… Mesto Sjenica imalo je oko 5.000 stanovnika. Od toga je oko 1.000 Srba, ostalo su Arnauti i muslimani. U okolini je bilo oko jedne trećine Srba i dve trećine Arnauta i muslimana. Srbi u Sjeničkom srezu bili su starosedeoci. Do meseca februara 1943. godine sva srpska sela u Sjeničkom srezu bila su sačuvana. U mesecu februaru 1943. godine zapalili su Arnauti i muslimani srpsko selo Buđevo. Narod iz ovog sela sklonio se je u druga srpska sela. Posle toga vladao je uglavnom mir i red sve do kapitulacije Italije. Na 9. septembra 1943. godine, a nakon kapitulacije Italije, preuzeli su Arnauti i muslimani punu vlast u svoje ruke. Odmah su nastala hapšenja uglednijih Srba iz Sjenice. Taj dan i sledećih dana uhapšeni su: Gredić Vukašin, upravnik tkaonice ćilima; Potapov Ilija, upravnik stočarske stanice; Kališanin, zemljoradnik; Ivković Marko, penzioner, i njegov sin Radenko; Vulović Radiša, trgovac; Bukumirović Špiro, trgovac, te još mnogi drugi. Među ovim Srbima bio sam i ja uhapšen. Uveče su dolazili k nama u zatvor arnautski i muslimanski vojnici i zlostavljali nas. Za to vreme i mene su tri puta tukli. Udarali su me kundacima, a jednom su me udarili i flašom po glavi. Ja sam na 18. oktobra 1943. godine pušten na slobodu. Nekoji od zatvorenih Srba izvedeni su iz zatvora i ubijeni u selu Štavlju, koje je udaljeno 12 km od Sjenice. Ubijeni su: Ivković Marko, penzioner, i njegov sin Radenko, te Kališanin, zemljoradnik. Neki drugi su pušteni iz zatvora, a nekoji su iza mene još ostali u zatvoru. Na 12. septembra 1943. godine napali su Srbe Arnauti i muslimani, koje su pljačkali i palili. Sa pljačkom i paležom nastavili i sledećih dana. Za vreme mojeg boravka u Sjenici popaljena su i opljačkana sledeća srpska sela: Štavalj, Goguti, Šumure, Gojno, Čedovo i Dragojlovići. Sva se ova sela nalaze u Sjeničkom srezu. Narod ovih sela pobegao je preko granice u Srbiju (Nedićevu). Mnogo Srba iz ovih sela poginulo je od Arnauta i muslimana. Naročito su mnogo stradale žene i deca. Govori se da je od 9. septembra 1943. godine pa na ovamo ubijeno od Arnauta i muslimana u Sjeničkom srezu oko 300 Srba. Arnaute i muslimane je predvodio u napadaju na Srbe Prašević Ćamil, koji sada vrši dužnost kapetana u albanskoj vojsci, a šta je bio pre toga nije mi poznato. Druge Arnaute i muslimane po imenu ne poznajem, ali znam da su svi Arnauti i muslimani neprijateljski raspoloženi prema Srbima. Pošto sam video da mi je život u opasnosti, odlučio sam da pobegnem u Srbiju“. (Izjava od 22. oktobra 1943. pred Komesarijatom za izbeglice u Beogradu).
Ovom potresnom svedočenju očevidca zlodela nad Srbima arnautsko-muslimanskih „spasioca“, tj. zločinaca (koje kazivanje je skoro identično tadašnjim svedočenjima Srba izbeglica iz zločinačke Endehazije), nije potreban nikakav komentar. Dodaćemo samo još neke podatke o paljenju ovde spomenutog srpskog sela Buđeva kod Sjenice (koje mi je podatke dao đakon Mitar Novčić, član jedne od preživelih porodica toga sela): „Selo Buđevo se nalazi na samoj Pešterskoj visoravni, i u njemu od pamtiveka žive isključivo Srbi. U toku II svetskog rata selo je mnogo postradalo od jednog dela muslimana. Iako je selo relativno malo, brojalo je do 80 domaćinstava. Od muslimana su ubijani bez razlike i deca i žene i odrasli… Pošto muslimani nisu mogli samostalno da unište selo, pozvali su u pomoć i jednu nemačku jedinicu. Buđevci se nisu mogli suprotstaviti jačem od sebe, pa su počeli organizovano da se povlače preko planine Giljeve, a u pravcu srpskih sela Crne Gore. Pošto je napad na selo unapred isplaniran, muslimani su još u toku noći napravili zasede znajući da se Srbi mogu povlačiti ovim pravcem, i sve koje su mogli da ubiju, ubili su. Tako je poginuo i jedan dečak iz porodice Matovića, bežeći sam bez igde ikoga. Neki su i živi pohvatani i na najgori način ubijeni i bačeni u pećine. Onaj deo naroda, većinom majke sa malom decom, kao što je bila i Stanisava Novčić sa četvoro male dece, zatim starije i bolesne osobe, koje nisu uspele da se na vreme povuku – a što je bila i neka njihova sreća – pokupljeni su od muslimana i dovedeni pred školu na streljanje. Među njima je bila i učiteljica Marković, koja je znala nemački jezik. Ona je ustala ispred naroda, a bilo je oko 50 duša, i rekla Nemcima da oni potpuno nevini stradaju, što je nemački komandant i poverovao i oslobodio ih streljanja. Morao je da odredi nemačke vojnike da ih kao straža doprate, preko muslimanskih sela, do onih sela u kojima živi srpski živalj. Onaj treći deo naroda iz Buđeva, koji nije ni pokušao da pobegne a nije ni doveden pred Nemce, bio je od muslimana pobijen. Tako je ubijeno i dvoje blizančadi, koji su tek bili rođeni, stari svega 24 sata. Ubijeni su i neki starci, koji su bili bolesni i nepokretni. Pre ovoga, za Buđevčane tragičnog dana (februara 1943. godine) izvršen je strašan vandalizam nad Đukom Savić, na taj način što je od muslimana kamenovana na domaku sela, vraćajući se iz vodenice, i tu je ostala na mestu mrtva. Posle ove tragedije balisti i muslimani su selo Buđevo potpuno uništili, kuće i sve ostale zgrade su spalili, imovinu Srba opljačkali, i svu stoku odjavili“ (=oterali).
Jedan drugi dokumenat iz rata (sačuvan u Arhivu Jugoslavije, u materijalu Komesarijata za izbeglice) kaže za Sandžak:
,,1) U metežu koji je nastao tokom meseca maja 1943. godine u srezu Sjeničkom i Bjelopoljskom popaljeno je (od muslimana i balista) i tim uništeno i opljačkano 30 srpskih sela u opštinama: Barskoj, Buđevskoj, Trebinjskoj, Dristkoj i Rastopskoj. 2) U bekstvu iz ovog meteža, a pod zaštitom nemačkih vojnika, našlo je utočište 2.000 izbeglica u opštini Štavaljskoj – pogranična opština u kojoj je dominirala vlast Nemaca sa srpske granice. 3) Docnije, zadesila je ista sudbina i Štavaljsku opštinu iz koje su, kako njeni građani, tako i izbeglice, prebegli na srpsku teritoriju (Nedićevu) – jedan deo put Ivanjice, a drugi za srez Deževski i Studenički“. Dokument dalje pod 4) opisuje paljenje sela Buđevo, i pod 5) ubistvo u Tutinskoj crkvi „na samom bogosluženju u odeždama“ dva srpska sveštenika i crkvenjaka, pa nastavlja: „Istoga dana izvršena su još mnoga ubistva Srba u Tutinu i njegovoj okolini. Vođa bande, koja je ova zverstva počinila, bio je Ćamil Dukađinac. On je sa svojim društvom u selu Šaronjima jednoga dana ubio 14 muškaraca, odveo dve najlepše devojke i opljačkao grdnu imovinu dotičnog srpskog sela. 6) Juna meseca (1943) u selu Pope, popaljeno je 7 srpskih kuća sa oko 30 sporednih zgrada. U tom požaru izgorelo je 9 nejakih čeljadi usled toga što nisu uspeli da blagovremeno pre napada budu izvučeni za bekstvo… 7) U selu Dolo ubijeno je takođe troje, a jedan lakše ranjen. U napadu je izvršena pljačka celokupne imovine. 8) U selu Lukavici vršene su takođe pljačke, kojom prilikom je ubijeno 5 ljudi (Srba). 9) U selu Ostrovici izvršen je napad, opljačkano je selo, ubijena su 3 muškarca i odvedene 2 devojke. 10) Napad je vršen i na selo Veliko Polje, gde su ubijena 2 čoveka, jedna žena i dvoje dece i popaljeno mnogo kuća. 11) U selu Gnila popaljeno je nekoliko kuća i ubijena su dva muškarca i jedna žena. 12) U Srpskom Mojstilu u napadu za jedan dan ubijeno je 28 ljudi i 1 žena. Pljačka je izvršena u velikom obimu i popaljeno je mnogo domova. 13) U selu Suvom Dolu poginulo je 15 ljudi, nekoliko je ranjeno i odvedene su 4 devojke. 14) Selo Duleba i selo Dobrinje napadana su i popaljena i u njima je ubijeno po nekoliko ljudi (Srba). Ovakvih sličnih slučajeva i primera ima mnogo i u drugim selima srpskim“. (Dokument objavio Rastislav Petrović, Zavera protiv Srba, Bgd. 1990, str. 15-89).
I ovde ćemo izostaviti naš komentar, kao što izostavljamo da sada govorimo i o zločinima onih muslimana i Arnauta koji su bili u nacističkim SS divizijama po Kosmetu, Sandžaku, Bosni itd. Navešćemo, za kraj, još jedno svedočenje. To je kazivanje penzionera Miroslava Radovića, tokom rata dečaka (rođen 1928. u selu Gradac kod istoimenog manastira, na domaku Deževskog sreza i Sandžaka, tj. Stare Raške). Evo kako je on doživeo arnautsko-muslimansko „spasavanje“ u Sandžaku tokom okupacije:
„Selo Gradac je udaljeno od Novog Pazara 30 km, a od Raške samo 21 km. Sredinom 1941.g., kad je došlo do masovnog ustanka (četnika) u Srbiji, udruženi muslimani i Šiptari, naoružani od Nemaca, krenuli su u paljevinu i pljačku srpskih sela, kako u Sandžaku, tako i prema mom selu. Uništavali su sve pred sobom. Kad su došli na 7 km od Gradca, moj otac (sveštenik) poslao me je da zvonim na crkvena zvona na uzbunu. Sa 12 godina potezao sam konopac zvona, čitav sat. Na to se u selu skupilo sve odraslo, jer se preko brda videlo crveno nebo od zapaljenih srpskih domaćinstava u Deževskom srezu. U međuvremenu, niz planinu tekla je reka Srba izbeglica. Bila je to užasna slika. Strah i panika videla se na svakom licu… Srbi u selu, izvadivši oružje iz skrovišta, organizovali su narod na otpor i noću je krenula naoružana masa, podeljena na čete i vodove. Koalicija Šiptara i muslimana bila je oterana do Novog Pazara. Selo je spaseno. Izbeglice su se razmestile po seoskim domaćinstvima, i tu su i dočekali oslobođenje. Pljačkaši (balisti i muslimani) bili su se privukli Raški na samo 3 kilometra. Grad je spasao Mašan Đurović sa 500 Topličana u poslednjem trenutku. Istovremeno u naše selo su došli i izbeglice Srbi sa Kosova, bez igde ičega. Našli su sklonište po celom srezu Studeničkom“.
Svedok dalje detaljno opisuje odvođenje Srba iz Sandžaka u Pazar i Mitrovicu, gde su svi zatvoreni „kao taoci“, i najvećim brojem poubijani, među njima i nekoliko srpskih sveštenika. Između ostaloga kaže: „Kad je nastalo opšte hapšenje i ubijanje Srba u Novom Pazaru, među drugim Srbima stradala je na jeziv način i porodica Raković. U kuću su jednog dana upali balisti i muslimani, s noževima i puškama, ubice. Tražili su sina od 18 godina. Otac, majka i ćerka, pokušali su da ih umire, da kažu da sin nije tu. Kad su počeli da muče oca, sin se javio, bio je skriven na tavanu. Razularena rulja Arnauta i muslimana na najbesomučniji način, pred ocem, majkom i sestrom isekli su ga na komade. Otac i majka se nikada više nisu oporavili od šoka koji su tada doživeli. Vegetirali su do kraja svog života… Moj otac (sveštenik) je 1942. godine proveo 3 meseca kao taoc u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici. Za to vreme slušao je svake noći oko ponoći streljanje nedužnih Srba, po nekoj proceni zatvorenika po 2030 svake noći. Iz robijašnice su ga izvukli prijatelji Srbi iz Kosovske Mitrovice. Svake nedelje kroz selo Gradac prolazile su svakakve kaznene ekspedicije, i za sobom su ostavljale pravu pustoš. Ljudi su nalazili spas u susednim planinama, po urvinama i pećinama. Dve godine nisam video krevet. Spavao sam na goloj zemlji ili hladnom pećinskom kamenu. Kad je Nemačka kapitulirala i kad smo se vratili normalnom životu, mesec dana sam spavao na patosu, jer mi je krevet bio previše mekan. A sloboda je došla ne za sve jednako (podvlačenje naše – A.j.).., Posle oslobođenja, partizanska vojska vršljala je po svim selima, gonila je ostatke četnika i njihove jatake. Svaki je seljak mogao da bude optužen bez suđena da „održava veze sa odmetnicima“. Tako je i moj otac (sveštenik) stradao… Tri oficira partizana tukla su ga celu noć da prizna da „održava vezu“ sa Velizarom Simićem, četničkim komandantom, koji se krio negde po Goliji planini. Da ironija bude veća, tog Velizara Simića uhvatili su pre nedelju dana i držali ga zatvorenog u manastiru Studenici. Kurir je ujutru doneo Simićevu izjavu da sveštenika Radovića nije video pune 3 godine. Na kraju su partizani rekli mojoj majci: „Bila je greška“. Oca su dovezli seljaci na kolima do kuće istoga dana po podne… Kad sam ga video, rekao mi je: „Sine, ubiše me (komunisti), ni krivog, ni dužnog…“ U duši mi je bila pustoš. Takvu istu pustoš video sam i kod Srba izbeglica sa Kosova. Svi smo je zajedno preživljavali kad je došla naredba nove Titove vlasti da se Kosovske izbeglice ne mogu vratiti u svoje domove na Kosovo. Taj bol ne može da se opiše. Može se samo doživeti i da ga čovek nosi celog života kao žuč u grlu. Četiri godine izgnanstva, beskućništva, gladi, patnje, stradanja, i na kraju, kad je svima došlo oslobođenje, njima se nudi pakao – da se i dalje potucaju po svetu, a u njihovim kućama, na njihovim imanjima, šepure se ubice (Arnauti) njihovih najdražih! U oslobođenoj zemlji, saradnici okupatora i ubice zaštićeni su zakonom, a stradalnici su ispali krivci“. (Ovo pismeno svedočenje imam u ličnoj arhivi – A. J.).
Ni ovom testu nije potreban bilo kakav komentar.
Umesto komentara iznosimo pred čitaoce dva nedavna teksta „RAS-a“ – Udruženja građana za zaustavljanje iseljavanja i povratak iseljenih Srba iz opština Novog Pazara, Sjenice i Tutina.
Prvi tekst je Saopštenje „RAS-a“ izdato 30. jula 1990, posle spomenutog muslimansko-šiptarskog skupa na gradskom stadionu u Novom Pazaru.
„Iako se zalažemo za pluralizam i podržavamo sve demokratske tokove, zapanjeni smo izlivom antisrpskog raspoloženja na jučerašnjoj osnivačkoj skupštini Stranke Demokratske Akcije (SDA) na stadionu u Novom Pazaru, koja se pretvorila u najveći antisrpski miting održan u Srbiji. Izrečeni stavovi, ideje i dekor išli su na to da se ponište rezultati oslobodilačkih ratova od 1912.g. naovamo i kolevku Srpske države pretvore u orijentalnu provinciju u kojoj nema mesta ni za Srbe ni za evropsku kulturu. Iseljavanje Srba (iz Sandžaka) nije pomenuto nijednom rečju, niti su osuđeni sve brojniji ekscesi na štetu Srpskog naroda, ali je zato data zdušna podrška kosovskoj alternativi i albanskim separatistima i obećana im pomoć. Nije ni pomenuta pomoć Republike Srbije ovim nerazvijenim krajevima, negiran je bilo kakav napredak, Srbija je predstavljena kao bezdušna maćeha ugnjetenom muslimanskom narodu, a muslimani kao građani trećeg reda. Iznenađeni smo tolikom mržnjom prema Srbiji, koja je država i muslimanskog naroda, i zabrinuti zbog poruka i zahteva koji se ovde nisu čuli od 1941. godine. Tvrdimo da je jučerašnji miting i sve ono što je rečeno na njemu proizvod i rada zvaničnih rukovodstava ove i susednih opština, kojima je osnovni cilj da prikriju stvarno stanje i da blate sve one koji pokušavaju da skrenu pažnju na antisrpsko raspoloženje i delovanje (u Sandžaku). Srpski narod je s razlogom zabrinut, ali ne treba ni pored izraženih pretnji (od muslimana) da napušta ovaj prostor u koji su njegovi pretci utkali znanje i živote, gde su njegove Svetinje. Tražimo od države Srbije da preduzme sve mere koje će Srbima garantovati bezbednost. U protivnom, bićemo prinuđeni da se odmah samoorganizujemo“. (Svima je jasno kao dan: da Miloševićeva Srbija nije ni tada ni kasnije ništa preduzela, osim što je, preko svojih mafija i mafijaša, bogato naplaćivala reket od nekontrolisane trgovine svim i svačim, pa i oružjem i drogama, do danas neprekinutom između Novog Pazara i Stambola, kao što je i sada Novi Pazar jedan od glavnih snabdevača svim i svačim razularenih Šiptara na Kosmetu, uz prisustvo i svestan previd NATO-a i UNMIK-a. – Prim. marta 2001. – A.J.).
Isto Udruženje Srba iz Starog Rasa tražilo je još ranije da se izbaci turski naziv „Sandžak“, ostatak otomanske okupacije (po turskim dokumentima grad Ras i oblast „poturčen je 12. maja 1469. godine,tj. tada je promenjeno ime Varoš RAS u „Varoš Novi Pazar“; „Pazar“ je turski naziv za stari srpski naziv ovoga mesta Trgovište), te da se ovoj oblasti prve Srpske države vrati ime Stara Raška ili Stari Ras. Na Vidovdan pak ove 1990. godine Udruženje „RAS“ je, povodom organizovanja obeležavanja 800 godina od obrazovanja i međunarodnog priznavanja prve Srpske države Raške, uputilo pismo Predsedništvu Srbije i Akademiji Nauka u Beogradu da se preduzmu sve legalne mere te ne dozvoli i dalje ponovno muslimansko pravljenje od Srpske Raške – turskog Sandžaka.
U tom pismu stoji i ovo: „Ključni problem sada ovoga kraja Srbije je iseljavanje Srba iz svoje postojbine pod raznim vidovima pritisaka, čija je osnova islamski fundamentalizam. Ovaj deo Srbije ne samo što se prazni od Srpskog življa, već sve više gubi obeležje srpskog grada (evropska obeležja), sa tihom afirmacijom islamskog sadržaja. Osećanje ugroženosti Srba sve je snažnije, Srbi se osećaju tuđini na svojoj zemlji, pa rešenje traže u iseljavanju. Ali, to nije jedino problem ovoga kraja Srbije i ovog vremena. Ima još mnogo krajeva gde se Srbi slično osećaju“.
I ovom podsećanju nije potreban nikakav poseban komentar.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovaj tekst je napisan u leto 1990.g., potom objavljen, prošao je nezapažen. Potom objavljen u Vidoslovu (br.23/2001, str. 110120) iz razloga što se poturice sa tog oduvek matičnog Srpskog prostora – Raške oblasti – sve češće bune „za prava manjina“, a sve češće i brutalnije vrše pritisak na naše preostalo Srpsko Pravoslavno stanovništvo da se iseljava (nedavno, još za vreme tiranina Miloševića, grupa novopazarskih mladića muslimana lupala je noću oko Manastira Sopoćana vičući monasima: „Šta čekate, što se ne selite, nije ovo Srbija“!). Sada opet čujemo od ljudi otuda, a često i prolazeći lično (beogradska štampa, ni druga, najmanje crnogorska, ne bave se time), loše vesti: da Srbi milom-silom prodaju svoje kuće i imanja budzašto, i sele se, a primećuju se sve češće i grupice naoružanih mudžahedina, iz Bosne i sa Kosova, koje krstare s oružjem po „Sandžaku“ izvan naselja. Čuje se, takođe, da oko Peći vežba nekoliko hiljada naoružanih Šiptara, tzv. UČK-e, za upad u „Sandžak“, koji se, po njima, računa u „Veliku Albaniju“, dok ga novopečena nacija „Bošnjaci“ računaju u Bosnu! – Preuzeto iz Besede i reči…,Trebinje-Vrnjci 2003, str. 569-583.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *