ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)

ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА (ПУТНИ ЗАПИСИ)
 

 
Прилог 6:
ПОДСЕЋАЊЕ на арнаутско-муслиманске злочине у СТАРОМ РАСУ и околини[1]
 
Древна Српска држава Рашка, са престоницом Расом (у коме је недавно откривена хришћанска базилика из 6. века, из времена кад су се Срби ту настанили), са Немањином крстионицом у Петро-павловој цркви и Ђурђевим Ступовима и Сопоћанима, ових је дана (1990) опет угрожена покушајима поновне арнаутско-муслиманске окупације.
Били смо заиста сви запањени оним што се 29. јула 1990.г. збило у Новом Пазару, на градском стадиону, приликом одржавања изразито анти-српског скупа санџачких муслимана (преко 30.000), уз присуство и подршку и Косовских Шиптара и босанских муслимана. Јавности је већ познато шта је све том приликом у Новом Пазару речено, зато нећемо понављати то брутално подсећање на доба турске и арнаутско-фашистичке окупације. Једино напомињемо речи Адила Зулфикарпашића, да бисмо од њих почели ово наше тужно подсећање. После новопазарског муслимана Сулејмана Угљанина, овај сарајевски муслиман је рекао: “Муслимане у Санџаку за време другог светског рата спасла су браћа са Косова”, мислећи свакако на арнаутске балисте. У следећим редовима хоћемо само да подсетимо какво је било то “братско” муслиманско “спасавање” и како су у њему прошли Срби староседеоци древне Српске Рашке.
После ослобођења Старе Србије у Балканском рату 1912.г. и после ослобођења у Првом светском рату 1918. године, многи муслимани су још увек хтели да на сваки начин поврате турска времена окупације у Старој Србији – Косову и Метохији и Старој Рашкој. Наводимо о томе само један податак из листа “Политике” из 1921. године (бр. 4718, од 12. јуна):
“Из дана у дан све чешће стижу “Политици” из свих крајева Старе Србије жалбе, јауци и преклињања за помоћ. Наши стари дописници из времена пре 1912. године, и нови још многобројнији, крвава срца исписују црну хронику истребљивања Срба у тим крајевима. Разлика је само у томе што су они тада, до јесени 1912. године, живели у нади – чекали су ослобођење, и што смо ми тада могли Турској објавити рат, да би спречили даљи покољ нашег народа. Аданас? Данас ко би смео објавити рат нашим поданицима муслиманским зликовцима?”
Дошао је II светски рат, 1941. година. У четвртак 17. априла 1941. г., са капитулацијом Југославије, у Нови Пазар су ушли Немци дочекани тријумфално од масе Арнаута с Косова и Муслимана из Санџака, са заставама с кукастим крстовима и Хитлеровим сликама, и са парадом шиптарско-муслиманске деце у фесовима и с кукастим крстовима.
Немци су тада узели власт у Санџаку и одмах су је предали искључиво Албанцима и муслиманима. Нови Пазар и Санџак “спашени су” припајањем “Великој Албанији”. Власт у Новом Пазару и срезу Дежевском преузели су Даца Ахмед и Аћиф Хаџиахметбеговић. Нове власти, с албанском жандармеријом и наоружаним муслиманским пљачкашким групама, почели су то, недавно у Новом Пазару слављено, “спасавање”.
Један очевидац, српски официр Југословенске војске, сведочи шта је тада видео у Новом Пазару: “Праву страхоту видели смо у Новом Пазару, који је сав био искићен кукастим крстовима. Послао сам једног војника, без блузе наравно, без ознаке, без шајкаче, да види шта се дешава у вароши. Вратио се и каже: на свакој бандери, са једне и са друге стране, висе обешени Срби. Е сада ја вас питам, ја који сам не одобравам смртну казну: да видите оца обешеног, или брата, шта бисте чинили? Ко би вам могао наредити да се не светите ономе који је убио ваше укућане?” (Нин,27. јул 1990, стр. 50). Овај српски официр отишао је у четнике, и борио се против тог зла.
Један други сведок очевидац сведочи да је, у јесен 1941. године, видео на огради манастира Сопоћана: на сваком коцу по једна набијена српска глава. Сопоћанска монахиња Катарина Јовановић изјавила је и потписала дословно (докуменат у Архиву Св. Синода):
 
“Убијена је сестра монахиња Пелагија и опљачкан манастир Сопоћани.
 
Убице сестре Пелагије су муслимани Бико и Дека Дрешевићи, Деста и Ћамил Дукађинац, сви из села Глоговића, општине Делимеђске, срез Штавнички, Тутин. Убиство су извршили 29. X 1941. године у 4 часа по подне. Пљачкаши манастира Сопоћана су: Амир Пајовац, Јуса, Асан, Авда Доловци, Ађа, Ирма, Амо Доловци, сви из села Шкреља, општине Делимеђске, срез Штавнички, Тутин. И још: Имро, Суљо, Смајо Мурићи, Афис, Јусуф Шиљан Граовци – Ајковићи. Меја Мељановић, Анда, Азбо Рашовићи, Мурат Лековић, сви из села Глоговика, општине Делимеђске. Бајра, Убро Брњачани, Ајро Алмазовић, из Маровине, општине Сопоћанске. Мамин Црњашанин, Себечева, општине Сопоћанске, срез Дежевски, Нови Пазар. Пљачка манастира је учињена 29. XI1941. године, у 10 часова ноћу. Изјавили су да су послати од префекта Новопазарског Даце Ахмеда да прегледају просторије манастирске. Нас (у манастиру) су били оптужили да се код нас скривају “бандити”. Познавајући их као жандарме начелникове, отворили смо им (манастирску капију). Када су ушли, унутра нису тражили “бандите”, већ су предузели пљачку и све су однели. Сестра Катарина Јовановића с.р.”
(У документу следи списак од 10 куцаних страница где се детаљно набрајају учињене штете и пљачке у Манастирској цркви и конаку, што су арнаутско-муслимански фашисти учинили такмичећи се ваљда у злоделима и пљачкама над Србима и српским Светињама са “браћом” својом, хрватским усташама у исто доба).
Нешто пре тога, један други сведок из тада албанизованог и помуслимањеног Санџака (бивши тамо срески начелник, чије име у документу у Архиву Св.Синода није читљиво) сведочи: “У Новом Пазару су сви виђенији људи (Срби) са села стрељани. Албанске власти су у овом месту грозно поступале са нашим (српским) живљем. Грађани су хапшени, злостављани и уцењивани. Рођени брат Нестора из Брњака, срез Штавнички, стрељан је међу осталима. Њему су пре стрељања неколико дана вршили нужду у уста! Новац и све покретне ствари одузиман је нашем живљу под претњом оружја. Вође и наредбодавци свих недела према нашем живљу били су: Аћиф Хаџиахметовић, бивши народни посланик; Ахмед Даца, бивши благајник банке; Азем Аџовић, бивши командир жандармеријске чете у пензији; Осман Џенефендић, обућар, сви из Новог Пазара, и Џафер Дева из Косовске Митровице”.
Ова имена и њихова злодела најбоље говоре ко је и како то “спасавао” муслиманску “браћу” у тада окупираном и албанизованом Санџаку. Били су то санџачки муслимани и њихови “спасиоци”, Арнаути с Косова и Метохије, који су, попут својих сарадника и саучесника у геноциду над Српским народом – хрватско-муслиманских усташа у злогласној Ендехазији, која се управо преко тада арнаутско-муслиманског Санцака повезивала са исто тако злочиначком “Великом Албанијом” оствариваном у то време на косовској Голготи Српског народа. Делегација од 5 муслимана из Новог Пазара ишла је тада, крајем јуна 1941, код Павелића у Загреб, молећи Поглавника да се “Санцак укључи у Независну Државу Хрватску”. Наоружане арбанашке банде балиста и наоружане пљачкашке и убилачке муслиманске групе, окупљене тада око Бика Дрешевића оперисале су тада по Старој Србији. Како су “спасоносно” оперисале ове крваве “тројке” балиста и муслимана по потурченом и фашизираном Санцаку, види се и из тога што су у српској православној цркви у Тутину, на дан 21. фебруара 1942.г., за време богослужења, у самом храму у одеждама убили двојицу српских свештеника, Уроша Поповића, пароха Добрињског, и Луку Поповића, пароха Суводолског, и са њима такође њиховог црквењака Србина, у цркви у Тутину.
Наводимо и сведочење још једног очевидца из тог времена, Велимира Бутрића, из Сјенице, који је избегао за Београд 18. октобра 1943, а био је сведок арнаутско-муслиманских страхота и злочина над Српским народом у његовој матичној земљи (коју су Османлије касније назвали “Новопазарски Санџак”, за којим временима неки опет имају носталгију):
“Од 11. новембра 1942. године био сам у Сјеници, где сам остао све до мојег одласка за Београд (18. X 1943)… Место Сјеница имало је око 5.000 становника. Од тога је око 1.000 Срба, остало су Арнаути и муслимани. У околини је било око једне трећине Срба и две трећине Арнаута и муслимана. Срби у Сјеничком срезу били су староседеоци. До месеца фебруара 1943. године сва српска села у Сјеничком срезу била су сачувана. У месецу фебруару 1943. године запалили су Арнаути и муслимани српско село Буђево. Народ из овог села склонио се је у друга српска села. После тога владао је углавном мир и ред све до капитулације Италије. На 9. септембра 1943. године, а након капитулације Италије, преузели су Арнаути и муслимани пуну власт у своје руке. Одмах су настала хапшења угледнијих Срба из Сјенице. Тај дан и следећих дана ухапшени су: Гредић Вукашин, управник ткаонице ћилима; Потапов Илија, управник сточарске станице; Калишанин, земљорадник; Ивковић Марко, пензионер, и његов син Раденко; Вуловић Радиша, трговац; Букумировић Шпиро, трговац, те још многи други. Међу овим Србима био сам и ја ухапшен. Увече су долазили к нама у затвор арнаутски и муслимански војници и злостављали нас. За то време и мене су три пута тукли. Ударали су ме кундацима, а једном су ме ударили и флашом по глави. Ја сам на 18. октобра 1943. године пуштен на слободу. Некоји од затворених Срба изведени су из затвора и убијени у селу Штављу, које је удаљено 12 км од Сјенице. Убијени су: Ивковић Марко, пензионер, и његов син Раденко, те Калишанин, земљорадник. Неки други су пуштени из затвора, а некоји су иза мене још остали у затвору. На 12. септембра 1943. године напали су Србе Арнаути и муслимани, које су пљачкали и палили. Са пљачком и палежом наставили и следећих дана. За време мојег боравка у Сјеници попаљена су и опљачкана следећа српска села: Штаваљ, Гогути, Шумуре, Гојно, Чедово и Драгојловићи. Сва се ова села налазе у Сјеничком срезу. Народ ових села побегао је преко границе у Србију (Недићеву). Много Срба из ових села погинуло је од Арнаута и муслимана. Нарочито су много страдале жене и деца. Говори се да је од 9. септембра 1943. године па на овамо убијено од Арнаута и муслимана у Сјеничком срезу око 300 Срба. Арнауте и муслимане је предводио у нападају на Србе Прашевић Ћамил, који сада врши дужност капетана у албанској војсци, а шта је био пре тога није ми познато. Друге Арнауте и муслимане по имену не познајем, али знам да су сви Арнаути и муслимани непријатељски расположени према Србима. Пошто сам видео да ми је живот у опасности, одлучио сам да побегнем у Србију”. (Изјава од 22. октобра 1943. пред Комесаријатом за избеглице у Београду).
Овом потресном сведочењу очевидца злодела над Србима арнаутско-муслиманских “спасиоца”, тј. злочинаца (које казивање је скоро идентично тадашњим сведочењима Срба избеглица из злочиначке Ендехазије), није потребан никакав коментар. Додаћемо само још неке податке о паљењу овде споменутог српског села Буђева код Сјенице (које ми је податке дао ђакон Митар Новчић, члан једне од преживелих породица тога села): “Село Буђево се налази на самој Пештерској висоравни, и у њему од памтивека живе искључиво Срби. У току II светског рата село је много пострадало од једног дела муслимана. Иако је село релативно мало, бројало је до 80 домаћинстава. Од муслимана су убијани без разлике и деца и жене и одрасли… Пошто муслимани нису могли самостално да униште село, позвали су у помоћ и једну немачку јединицу. Буђевци се нису могли супротставити јачем од себе, па су почели организовано да се повлаче преко планине Гиљеве, а у правцу српских села Црне Горе. Пошто је напад на село унапред испланиран, муслимани су још у току ноћи направили заседе знајући да се Срби могу повлачити овим правцем, и све које су могли да убију, убили су. Тако је погинуо и један дечак из породице Матовића, бежећи сам без игде икога. Неки су и живи похватани и на најгори начин убијени и бачени у пећине. Онај део народа, већином мајке са малом децом, као што је била и Станисава Новчић са четворо мале деце, затим старије и болесне особе, које нису успеле да се на време повуку – а што је била и нека њихова срећа – покупљени су од муслимана и доведени пред школу на стрељање. Међу њима је била и учитељица Марковић, која је знала немачки језик. Она је устала испред народа, а било је око 50 душа, и рекла Немцима да они потпуно невини страдају, што је немачки командант и поверовао и ослободио их стрељања. Морао је да одреди немачке војнике да их као стража допрате, преко муслиманских села, до оних села у којима живи српски живаљ. Онај трећи део народа из Буђева, који није ни покушао да побегне а није ни доведен пред Немце, био је од муслимана побијен. Тако је убијено и двоје близанчади, који су тек били рођени, стари свега 24 сата. Убијени су и неки старци, који су били болесни и непокретни. Пре овога, за Буђевчане трагичног дана (фебруара 1943. године) извршен је страшан вандализам над Ђуком Савић, на тај начин што је од муслимана каменована на домаку села, враћајући се из воденице, и ту је остала на месту мртва. После ове трагедије балисти и муслимани су село Буђево потпуно уништили, куће и све остале зграде су спалили, имовину Срба опљачкали, и сву стоку одјавили” (=отерали).
Један други докуменат из рата (сачуван у Архиву Југославије, у материјалу Комесаријата за избеглице) каже за Санџак:
,,1) У метежу који је настао током месеца маја 1943. године у срезу Сјеничком и Бјелопољском попаљено је (од муслимана и балиста) и тим уништено и опљачкано 30 српских села у општинама: Барској, Буђевској, Требињској, Дристкој и Растопској. 2) У бекству из овог метежа, а под заштитом немачких војника, нашло је уточиште 2.000 избеглица у општини Штаваљској – погранична општина у којој је доминирала власт Немаца са српске границе. 3) Доцније, задесила је иста судбина и Штаваљску општину из које су, како њени грађани, тако и избеглице, пребегли на српску територију (Недићеву) – један део пут Ивањице, а други за срез Дежевски и Студенички”. Документ даље под 4) описује паљење села Буђево, и под 5) убиство у Тутинској цркви “на самом богослужењу у одеждама” два српска свештеника и црквењака, па наставља: “Истога дана извршена су још многа убиства Срба у Тутину и његовој околини. Вођа банде, која је ова зверства починила, био је Ћамил Дукађинац. Он је са својим друштвом у селу Шароњима једнога дана убио 14 мушкараца, одвео две најлепше девојке и опљачкао грдну имовину дотичног српског села. 6) Јуна месеца (1943) у селу Попе, попаљено је 7 српских кућа са око 30 споредних зграда. У том пожару изгорело је 9 нејаких чељади услед тога што нису успели да благовремено пре напада буду извучени за бекство… 7) У селу Доло убијено је такође троје, а један лакше рањен. У нападу је извршена пљачка целокупне имовине. 8) У селу Лукавици вршене су такође пљачке, којом приликом је убијено 5 људи (Срба). 9) У селу Островици извршен је напад, опљачкано је село, убијена су 3 мушкарца и одведене 2 девојке. 10) Напад је вршен и на село Велико Поље, где су убијена 2 човека, једна жена и двоје деце и попаљено много кућа. 11) У селу Гнила попаљено је неколико кућа и убијена су два мушкарца и једна жена. 12) У Српском Мојстилу у нападу за један дан убијено је 28 људи и 1 жена. Пљачка је извршена у великом обиму и попаљено је много домова. 13) У селу Сувом Долу погинуло је 15 људи, неколико је рањено и одведене су 4 девојке. 14) Село Дулеба и село Добриње нападана су и попаљена и у њима је убијено по неколико људи (Срба). Оваквих сличних случајева и примера има много и у другим селима српским”. (Документ објавио Растислав Петровић, Завера против Срба, Бгд. 1990, стр. 15-89).
И овде ћемо изоставити наш коментар, као што изостављамо да сада говоримо и о злочинима оних муслимана и Арнаута који су били у нацистичким SS дивизијама по Космету, Санџаку, Босни итд. Навешћемо, за крај, још једно сведочење. То је казивање пензионера Мирослава Радовића, током рата дечака (рођен 1928. у селу Градац код истоименог манастира, на домаку Дежевског среза и Санџака, тј. Старе Рашке). Ево како је он доживео арнаутско-муслиманско “спасавање” у Санџаку током окупације:
“Село Градац је удаљено од Новог Пазара 30 км, а од Рашке само 21 км. Средином 1941.г., кад је дошло до масовног устанка (четника) у Србији, удружени муслимани и Шиптари, наоружани од Немаца, кренули су у паљевину и пљачку српских села, како у Санџаку, тако и према мом селу. Уништавали су све пред собом. Кад су дошли на 7 км од Градца, мој отац (свештеник) послао ме је да звоним на црквена звона на узбуну. Са 12 година потезао сам конопац звона, читав сат. На то се у селу скупило све одрасло, јер се преко брда видело црвено небо од запаљених српских домаћинстава у Дежевском срезу. У међувремену, низ планину текла је река Срба избеглица. Била је то ужасна слика. Страх и паника видела се на сваком лицу… Срби у селу, извадивши оружје из скровишта, организовали су народ на отпор и ноћу је кренула наоружана маса, подељена на чете и водове. Коалиција Шиптара и муслимана била је отерана до Новог Пазара. Село је спасено. Избеглице су се разместиле по сеоским домаћинствима, и ту су и дочекали ослобођење. Пљачкаши (балисти и муслимани) били су се привукли Рашки на само 3 километра. Град је спасао Машан Ђуровић са 500 Топличана у последњем тренутку. Истовремено у наше село су дошли и избеглице Срби са Косова, без игде ичега. Нашли су склониште по целом срезу Студеничком”.
Сведок даље детаљно описује одвођење Срба из Санџака у Пазар и Митровицу, где су сви затворени “као таоци”, и највећим бројем поубијани, међу њима и неколико српских свештеника. Између осталога каже: “Кад је настало опште хапшење и убијање Срба у Новом Пазару, међу другим Србима страдала је на језив начин и породица Раковић. У кућу су једног дана упали балисти и муслимани, с ножевима и пушкама, убице. Тражили су сина од 18 година. Отац, мајка и ћерка, покушали су да их умире, да кажу да син није ту. Кад су почели да муче оца, син се јавио, био је скривен на тавану. Разуларена руља Арнаута и муслимана на најбесомучнији начин, пред оцем, мајком и сестром исекли су га на комаде. Отац и мајка се никада више нису опоравили од шока који су тада доживели. Вегетирали су до краја свог живота… Мој отац (свештеник) је 1942. године провео 3 месеца као таоц у затвору у Косовској Митровици. За то време слушао је сваке ноћи око поноћи стрељање недужних Срба, по некој процени затвореника по 2030 сваке ноћи. Из робијашнице су га извукли пријатељи Срби из Косовске Митровице. Сваке недеље кроз село Градац пролазиле су свакакве казнене експедиције, и за собом су остављале праву пустош. Људи су налазили спас у суседним планинама, по урвинама и пећинама. Две године нисам видео кревет. Спавао сам на голој земљи или хладном пећинском камену. Кад је Немачка капитулирала и кад смо се вратили нормалном животу, месец дана сам спавао на патосу, јер ми је кревет био превише мекан. А слобода је дошла не за све једнако (подвлачење наше – A.j.).., После ослобођења, партизанска војска вршљала је по свим селима, гонила је остатке четника и њихове јатаке. Сваки је сељак могао да буде оптужен без суђена да “одржава везе са одметницима”. Тако је и мој отац (свештеник) страдао… Три официра партизана тукла су га целу ноћ да призна да “одржава везу” са Велизаром Симићем, четничким командантом, који се крио негде по Голији планини. Да иронија буде већа, тог Велизара Симића ухватили су пре недељу дана и држали га затвореног у манастиру Студеници. Курир је ујутру донео Симићеву изјаву да свештеника Радовића није видео пуне 3 године. На крају су партизани рекли мојој мајци: “Била је грешка”. Оца су довезли сељаци на колима до куће истога дана по подне… Кад сам га видео, рекао ми је: “Сине, убише ме (комунисти), ни кривог, ни дужног…” У души ми је била пустош. Такву исту пустош видео сам и код Срба избеглица са Косова. Сви смо је заједно преживљавали кад је дошла наредба нове Титове власти да се Косовске избеглице не могу вратити у своје домове на Косово. Тај бол не може да се опише. Може се само доживети и да га човек носи целог живота као жуч у грлу. Четири године изгнанства, бескућништва, глади, патње, страдања, и на крају, кад је свима дошло ослобођење, њима се нуди пакао – да се и даље потуцају по свету, а у њиховим кућама, на њиховим имањима, шепуре се убице (Арнаути) њихових најдражих! У ослобођеној земљи, сарадници окупатора и убице заштићени су законом, а страдалници су испали кривци”. (Ово писмено сведочење имам у личној архиви – А. Ј.).
Ни овом тесту није потребан било какав коментар.
Уместо коментара износимо пред читаоце два недавна текста “РАС-а” – Удружења грађана за заустављање исељавања и повратак исељених Срба из општина Новог Пазара, Сјенице и Тутина.
Први текст је Саопштење “РАС-а” издато 30. јула 1990, после споменутог муслиманско-шиптарског скупа на градском стадиону у Новом Пазару.
“Иако се залажемо за плурализам и подржавамо све демократске токове, запањени смо изливом антисрпског расположења на јучерашњој оснивачкој скупштини Странке Демократске Акције (СДА) на стадиону у Новом Пазару, која се претворила у највећи антисрпски митинг одржан у Србији. Изречени ставови, идеје и декор ишли су на то да се пониште резултати ослободилачких ратова од 1912.г. наовамо и колевку Српске државе претворе у оријенталну провинцију у којој нема места ни за Србе ни за европску културу. Исељавање Срба (из Санџака) није поменуто ниједном речју, нити су осуђени све бројнији ексцеси на штету Српског народа, али је зато дата здушна подршка косовској алтернативи и албанским сепаратистима и обећана им помоћ. Није ни поменута помоћ Републике Србије овим неразвијеним крајевима, негиран је било какав напредак, Србија је представљена као бездушна маћеха угњетеном муслиманском народу, а муслимани као грађани трећег реда. Изненађени смо толиком мржњом према Србији, која је држава и муслиманског народа, и забринути због порука и захтева који се овде нису чули од 1941. године. Тврдимо да је јучерашњи митинг и све оно што је речено на њему производ и рада званичних руководстава ове и суседних општина, којима је основни циљ да прикрију стварно стање и да блате све оне који покушавају да скрену пажњу на антисрпско расположење и деловање (у Санџаку). Српски народ је с разлогом забринут, али не треба ни поред изражених претњи (од муслимана) да напушта овај простор у који су његови претци уткали знање и животе, где су његове Светиње. Тражимо од државе Србије да предузме све мере које ће Србима гарантовати безбедност. У противном, бићемо принуђени да се одмах самоорганизујемо”. (Свима је јасно као дан: да Милошевићева Србија није ни тада ни касније ништа предузела, осим што је, преко својих мафија и мафијаша, богато наплаћивала рекет од неконтролисане трговине свим и свачим, па и оружјем и дрогама, до данас непрекинутом између Новог Пазара и Стамбола, као што је и сада Нови Пазар један од главних снабдевача свим и свачим разуларених Шиптара на Космету, уз присуство и свестан превид NATO-a и UNMIK-a. – Прим. марта 2001. – А.Ј.).
Исто Удружење Срба из Старог Раса тражило је још раније да се избаци турски назив “Санџак”, остатак отоманске окупације (по турским документима град Рас и област “потурчен је 12. маја 1469. године,тј. тада је промењено име Варош РАС у “Варош Нови Пазар”; “Пазар” је турски назив за стари српски назив овога места Трговиште), те да се овој области прве Српске државе врати име Стара Рашка или Стари Рас. На Видовдан пак ове 1990. године Удружење “РАС” је, поводом организовања обележавања 800 година од образовања и међународног признавања прве Српске државе Рашке, упутило писмо Председништву Србије и Академији Наука у Београду да се предузму све легалне мере те не дозволи и даље поновно муслиманско прављење од Српске Рашке – турског Санџака.
У том писму стоји и ово: “Кључни проблем сада овога краја Србије је исељавање Срба из своје постојбине под разним видовима притисака, чија је основа исламски фундаментализам. Овај део Србије не само што се празни од Српског живља, већ све више губи обележје српског града (европска обележја), са тихом афирмацијом исламског садржаја. Осећање угрожености Срба све је снажније, Срби се осећају туђини на својој земљи, па решење траже у исељавању. Али, то није једино проблем овога краја Србије и овог времена. Има још много крајева где се Срби слично осећају”.
И овом подсећању није потребан никакав посебан коментар.
 

1. Овај текст је написан у лето 1990.г., потом објављен, прошао је незапажен. Потом објављен у Видослову (бр.23/2001, стр. 110120) из разлога што се потурице са тог одувек матичног Српског простора – Рашке области – све чешће буне “за права мањина”, а све чешће и бруталније врше притисак на наше преостало Српско Православно становништво да се исељава (недавно, још за време тиранина Милошевића, група новопазарских младића муслимана лупала је ноћу око Манастира Сопоћана вичући монасима: “Шта чекате, што се не селите, није ово Србија”!). Сада опет чујемо од људи отуда, а често и пролазећи лично (београдска штампа, ни друга, најмање црногорска, не баве се тиме), лоше вести: да Срби милом-силом продају своје куће и имања будзашто, и селе се, а примећују се све чешће и групице наоружаних муџахедина, из Босне и са Косова, које крстаре с оружјем по “Санџаку” изван насеља. Чује се, такође, да око Пећи вежба неколико хиљада наоружаних Шиптара, тзв. УЧК-е, за упад у “Санџак”, који се, по њима, рачуна у “Велику Албанију”, док га новопечена нација “Бошњаци” рачунају у Босну! – Преузето из Беседе и речи…,Требиње-Врњци 2003, стр. 569-583.