NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
VELIKOMUČENIČKO KOSOVO
– sedmogodišnje patnje ne prestaju –
 
O neprestajućem stradanju i progonima Srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, o gaženju njegovih svetinja i zatiranju istorijskih tragova i samog pamćenja čitavog jednog naroda, za poslednjih pedeset i naročito zadnjih sedam godina – postoji veliki broj dokaza i podataka, i naročito svedočanstava živih svedoka. Nemoguće je sva ta stradanja pratiti i registrovati, kao što je i samim Kosovcima već preko glave došlo žaliti se i bezuspešno protestovati.
Naime, žiteljima mnogih kosovsko-metohijskih naselja i parohija, crkava i manastira, već je dosadilo da se usmeno i pismeno žale, da pišu pritužbe, odnosno dokumentovane žalbe nadležnim organima vlasti na Kosovu, u Srbiji i Jugoslaviji, jer im se „tekuća politika“, raznorazne smućujuće „izjave i saopštenja“, mnoge „komisije i delegacije“ i ostali arsenal „strategije“ birokratske funkcionerije, jednostavno čini kao zamajavanje i „zavođenje za Goleš planinu“.
Samo neki deo tih žalbi i protesta čuli smo od braće Srba koji su dolazili u Beograd, u Saveznu Skupštinu i drugde, a naročito smo potresne žalbe Srba Kosovaca čuli i pročitali posle one čuvene Kosovopoljske noći (između 24. i 25. aprila 1987), kada je govorilo oko 80 Srba sa Kosova pred rukovodstvom SR Srbije (stenografske beleške, iako nepotpune, objavila je „Borba“ u 3 nastavka, od 8. do 11. maja 87. i zatim u specijalnom izdanju „Noć oporih reči“, maj 1987).
Napadi na naš srpski živalj, na njihove domove, imanja, čast i živote, napadi na srpske pravoslavne svetinje, manastire, crkve, groblja i ostale spomenike i tapije Srpstva i Pravoslavlja na Kosovu i Metohiji ne samo da ne prestaju, nego su još pakosniji, zlonamerniji, podmukliji.
Posebno je stradanje usamljenih manastira Svete Trojice kod Mušutišta i Deviča kod Srbice. Da počnemo malo od ranije.
„Nemamo mira od stalnih zuluma“, žali se već po koji put igumanija Manastira Sv. Trojice mati Ilarija (Sretenović). Negde posle one šiptarske pobune, marta-aprila 1981, pošto je zapaljen konak i biblioteka Pećke 11atrijaršije, nasilnici su ponovo nasrnuli i na Manastir Svete Trojice na obroncima Žarplanine, ograncima Šare. Na primer: jedan Albanac iz sela Mušutišta doterao je svoju stoku namerno u manastirsko imanje i to na seno koje su sestre monahinje baš tada kupile. Kada ga je sestra Vera opomenula da istera stoku, on joj je prišao i štapom je tukao po glavi i leđima, tako da je bila sva modra. Kada je potom sišla u Mušutište u ambulantu da je previju, rekli su joj: „Nije to ništa, to je laka povreda“. Drugi Albanci napali su manastirsku stoku. Jednog su vola tukli motkom po oku dok ga nisu oslepili. Steonoj kravi zavukli su drvo u stomak i ubili tele u njoj; krava je tele pobacila i jedva ostala živa. Tukli su i malu telad i ostalu manastirsku stoku. Igumanija se žalila miliciji u Suvoj Reci, ali je stanje ostalo kakvo je i bilo („Duga“ od decembra 1981).
Ne manje štete Manastiru Svete Trojice činili su i čine susedi Albanci iz sela Grevovaca, Graždelja i Mušutišta – čestim sečenjem manastirske šume i zatiranjem useva i voća.
Na sve žalbe Manastira, odgovor je uglavnom bivao isti – nikakav. Tokom 1982. i 1983. godine više puta su deca i odrasli Albanci napadali manastirske sestre monahinje, posebno sestru Katarinu i Desanku, gađali ih kamenicama, vukli za mantije, uz sarkastične povike: „Kosovo je naše, a ti ajde u Srbiju“, i: „Šta mi možeš, ako me tužiš – sudija je moj“. Nešto kasnije, napadana je i sestra Heruvima, o čemu sam već pisao. Napadani su i posetioci ovog Manastira – sa Kosova i van Kosova. Ali, posetioci dođu i odu, a sestre ostaju i dalje trpe. To trpljenje im savetuje i Episkop Raško-Prizrenski Pavle, koji povremeno dolazi da im služi, jer u onoj pustinji nemaju sveštenoslužitelja.
A evo šta se desilo sa jednim Srbinom iz Mušutišta, prijateljem manastira Svete Trojice, čika Nedeljkom Stanisavljevićem. O njemu sam nešto već bio ranije zapisao, ali samo ukratko, i to sa inicijalima (i njegovim i njegovih zlostavljača Albanaca, da ne bi, vele mi, došlo do osvete, što ipak nije pomoglo, jer se zlo uvišestručilo, nezavisno od našeg pisanja).
Godine 1980. njegova su deca na sopstvenoj njivi bila bijena od sinova Rize Mustafe. Dve godine kasnije, čika Nedeljko, zvani Deka, izgoneći Rizine bivolice iz svoje deteline, potukao se sa tim komšijama, ali se zatim na sudu izmirio sa Rizom i platio mu pola miliona starih dinara „odštete“. Oni su tada dali svoju „besu“ (reč) da će nadalje živeti u miru. Dve godine kasnije, 2. septembra 1985, rano u jutro, Nedeljka Stanisavljevića pretukli su Rizini sinovi Enver i Seljajdin Mustafa. Tukli su čak i konja kojeg je jahao a čoveka ostavili polumrtvog na putu. Takvog su ga našli drugi ljudi i Zlatoje, prodavac iz Mušutišta, koji ga je odvezao u bolnicu u Prizren. U prizrenskoj bolnici posetio ga je Episkop Pavle i rektor Bogoslovije otac Milutin Timotijević (u nedelju 8. septembra 1985). Na rentgenskim snimcima jasno se videlo da su Nedeljku obe ruke polomljene, leva potpuno, desna delimično. Povrede su bile vidne i na glavi, jednom oku i po telu. Kako medicinska pomoć u Prizrenu nije bila zadovoljavajuća, i pretila je opasnost da čovek ostane sakat, Nedeljko je zauzimanjem jednog srpskog akademika prebačen u Beograd, gde je lečen još 2 meseca. Operisan je ponovo i po izlečenju vratio se u svoje selo, ostajući veran svojoj očevini i velikomučeničkom Kosovu.
Ništa lakši, ako ne i teži bio je, i ostao, položaj Manastira Deviča u Drenici. Ova srpska svetinja u ratu i od rata do danas neprekidno je pod udarima zuluma i nasilja dreničkih Albanaca. U ratu je Devič bio porušen do temelja, osim male kapelice gde su bile mošti Svetog Janićija. Manastir je počeo da obnavlja iguman Makarije (Popović, kasnije Dečanski iguman), a zatim je nastavila igumanija Paraskeva (Simeunović) sa sestrama, koja je evo već punih 40 godina na žeravici od raznoraznih šiptarskih nasrtaja i terora. Manastirska dobra, štala, seno, ograda, šuma, usevi paljeni su i zatirani po bezbroj puta, naročito 1968. i od 1981. godine na ovamo. Stoka je krađena i ubijana, sestre napadane i maltretirane, a samoj Igumaniji par puta su razbijali glavu i tukli je više puta, iako je invalid u jednu ruku. O tome ima dosta dokumenata u arhivi manastirskoj, eparhijskoj i sinodskoj, a i kod vlasti Kosova i Srbije. Poznate su takođe i Igumanijine hrabre izjave u štampi i na televiziji. (Nedavno je „Politikin svet“, Od juna 1986, objavio njene reči: „Rekla sam gospodinu Nikoli Ljubičiću da nam pale seno, ubijaju stoku, uništavaju letinu, da sam do sada imala deset puta razbijenu glavu. Ne znam da li me je razumeo“).
Mati Paraskeva se našla u Pećkoj Patrijaršiji one noći kad je zapaljen veliki manastirski konak sa riznicom i bibliotekom (tačno u Nedelju Pravoslavlja, noću 16. marta 1981). Posle nam je kazivala svoja svedočenja o tome kao očevidac, kao uostalom i igumanija Pećke Patrijaršije, mati Fevronija (Božić). Njihova svedočenja su od samog početka ukazivala nedvosmisleno na činjenicu da za paljevinu konaka Patrijaršije nije bila kriva ni „električna instalacija“, niti „dimnjak“, kako su zvanične izjave nadležnih dugo pokušavale da zamajavaju javnost. Posle tih jasnih izjava, igumanijama i monahinjama su vlastodršci otvoreno zamerali, i čak direktno vršili pritisak, da izjave povuku. Mati Fevronija, kao i mati Paraskeva, ostale su pri svojim svedočenjima. „Laknulo nam je na duši, veli igumanija Fevronija, kad su najzad zvanično saopštili da dimnjak i furuna (od piljevine) nisu krivi za požar u konaku. Okrivljavanje za požar dimnjaka, a time i nas i izvođača (majstora) Buće i Andrije, padalo nam je teže od svega onoga što nas je zadesilo i što smo preživele. Hvala Bogu kada se jednom i to rešilo („Pravoslavlje“ od 1. aprila 83).
Nešto kasnije, igumanija Fevronija je opet rekla jednom novinaru: „Kako se desilo ovo zlo sa paljevinom (konaka), o tome se dosta piše, ali se uzrok ne navodi, niti se krivci pronalaze, a i stanje se prema manastiru i nama ne menja. Ovde je oduvek bilo teško. A i sestre su svikle na teškoće i pritiske. Moja priča za novine izaziva samo još veću mržnju. Mnogi nam ovde otvoreno kažu: „Šta ćete ovde, idite gde je vaše, u Srbiju, od vas su inače svi digli ruke“…
Jedan drugi novinar, koji je tada posetio Pećku Patrijaršiju, pisao je: „I posle paljevine (konaka) ove su žene našle nove snage. Nijedna sestra nije poklekla, nije tražila premeštaj u neki miran kraj… Iz Republičkog zavoda (za zaštitu spomenika kulture) potvrdiće vam da su sa spoljne strane manastira (Pećke Patrijaršije) ravno 66 puta morali da menjaju prozorska okna (stakla), zbog razbijanja kamenicama. Nije to nikakav izmišljen pritisak, nevidljiv. Naprotiv, sestre vele: Gađaju nas i deca kamenjem, roditelji ih huškaju na nas. Izgubili su svoju veru, pa hoće da unište i našu… Pritisak na monahinje je pritisak na simvol Srpstva ovde. Zlo je ušlo među narod. Vama (novinarima) je lako da nas navodite na jadanje, ali vi odlazite, a mi ostajemo ovde. Zbog jedne izjave i jednog teksta možemo samo očekivati nova paljenja i novo zlo… Romantiku su nekad stvarali guslari, a sada novinari“ („Intervju“ od 2. i 16. septembra 1983).
 
* * * * *
 
Ova poslednja izjava pećske Igumanije, data istina pre nego što je zapaljeni konak ponovo izgrađen, izazvala je buru nezadovoljstva kod onih na vlasti, kojima je važniji njihov mir i položaj, negoli mir i spokojstvo čitavog jednog naroda i naročito ovih smirenih ali napaćenih čuvarica kosovometohijskih zadužbina. Ipak se našlo ljudi koji su sa njihovim stradanjem sastradavali i njihovo ljudsko i monaško dostojanstvo ocenili onako kako i vredi. Navodimo pismo jednoga od takvih, inače profesora umetnosti, objavljeno tim povodom:
„Pročitao sam ovih dana u „Politici“ dva napisa koji se odnose na tekst o monahinjama (na Kosovu) objavljen u „Intervju“ – „Romantiku su stvarali guslari, a sada novinari“. Nisam prisustvovao razgovorima koje je vodio novinar „Intervjua“, pa o verodostojnosti tada izgovorenih reči nemam pravo da govorim. Međutim, bio sam u prilici da pre, za vreme i posle događaja na Kosovu budem nebrojeno puta s ljudima kao što su majka Fevronija, sestra Paraskeva i arhitekta Marija Jovin (koja je radila na obnovi zapaljenog konaka u Pećkoj Patrijaršiji). Reči koje su nedavno izgovorile ove žene, na žalost, samo su delić onoga što sam mnogo puta slušao… Pre nekoliko godina posetio sam na obroncima Šare isposnicu Sv. Petra Koriškog s očuvanim ostatcima fresaka iz XIII veka. Tom prilikom video sam, i snimio, teška, nepopraviva oštećenja najlepših delova živopisa. To je bilo pre događaja. Posle događaja neko je preko tih istih fresaka masnom bojom ispisao ove reči: UMRI POPE. Kako bi se drugovi iz Peći osećali da su ove reči bile upućene njima? Da li je život ili dostojanstvo „popa“ nešto manje vredno, manje dragoceno? Da li je isposnica Sv. Petra Koriškog manje značajna? – Ovom prilikom pomenute su tri žene. Majka Fevronija, sestra Paraskeva i arhitekta Marija Jovin. U Pećkoj Patrijaršiji, Gračanici, Deviču, Svetoj Trojici, kao i u mnogim srpskim crkvama ostale su samo žene. Tako je u Manasiji, Ravanici, Ljubostinji, Kaleniću i desetinama drugih. Ove se žene mole svom Bogu, ali pri tom kopaju, oru, muzu, seju, žanju, peru, kuvaju, zidaju, grade i iznad svega čuvaju kao rođenu decu, koju nemaju i koju neće imati, najvrednija nasledstva svog naroda. Šta bi bilo od manastira i crkava da nije tih majki Fevronija i drugih sestara i majki? Ne romantičan već istinit, neulepšan odgovor mogu pružiti ljudi iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture, kao i mnogi drugi. Nije onda nikakvo čudo što mržnja uperena protiv ovih žena ponekad dobija obeležje simvola. I nije preterano i nezasluženo ako te žene uzmemo u odbranu kao što bismo branili rođene majke i rođene sestre. – Arsenije Jovanović, Rovinj“. („Politika“ 20. septembar 1983).
Uz ovo treba podsetiti i na činjenicu, koja je i javno konstatovana: da se do sada, i pored svih nevolja i patnji na Kosovu i Metohiji, nijedno srpsko svešteno ili monaško lice, pa ni monahinja, nije iselila ni napustila kosovskometohijske svetinje našeg naroda i Crkve. Svojim hrišćanskim i neosvetoljubivim trpljenjem i dostojanstvom oni potvrđuju da im dobro Kosova, i svih onih koji pošteno žive i rade na njemu, i posebno Srpskog mučeničkog naroda i njegovih svetinja, iskreno leži na srcu i duši. Iako su, najčešće, upravo oni bili glavni predmet mržnje, nasilja i zuluma, srpski sveštenici, monasi i monahinje, kao i njihove svetinje, nisu nikada bili propovednici ni rasadnici mržnje ni zlobe, nego baš izvorišta praštanja i pravdoljublja, slobode i poštenja, dobročinstva a ne zločinstva. Nikada pravi Srbi nisu bili za „osvetu“, nego za posvetu Kosova, jer je to značio i znači naš srpski Kosovski zavet i opredeljenje „za Carstvo Nebesko“. Ali kada su se pravoslavni Srbi, sledeći za svojim Kosovskim Mučenicima, opredeljivali za Carstvo Nebesko, nisu se opredeljivali za poraz i propast, nego za zatočničku i mučeničku smrt, u kojoj je klica novog života i besmrtnog trajanja u Pravdi i Istini, Božijoj i ljudskoj. Otuda, kada se mi Srbi vraćamo svome Kosovu, ne činimo to samo da bismo kukali o iščezloj slavi i veličini, nego da bismo u istoriji, u slobodarskom zatočništvu i etici Kosova crpli razloge i snagu za veru i nadu u bolju budućnost, slično kao biblijski Izrailj u svojim stradanjima, ropstvima i Gospodnjim oslobođenjima.
 
* * * * *
 
U ovom našem hroničarskom zapisu i natpisu, ne možemo a da ne spomenemo i neka posebna mučeništva i patnje pojedinih Srba Kosovaca, naročito u ovom sedmogodišnjem vremenu u kojem opet neretko „živi zavide mrtvima“, kako je to zabeležio letopisac monah u vremenima ranijeg turskog ropstva i zuluma.
To su izvesni tragični primeri koji izgleda simvolično karakterišu i opštu sudbinu čitavog Srpskog naroda na Kosovu, tom našem „strašnom sudilištu“.
Tu je pre svega tragična smrt Danila Milinčića iz Samodreže, mučki ubijenog od albanskog emigranta Ferata Muje 2. juna 1982. godine. Ali, o njoj sam već govorio u ranijim zapisima. (Ovih dana se u Narodnom pozorištu u Beogradu daje potresna drama „Kosovska hronika“ – o porodici Milinčić i o mučeničkoj smrti Danilovoj, po tekstu Rajka Đurđevića, dramatizacija Žarka Komanina, režija Cisane Murusidze).
Čini se mnogo tragičnijom sudbina još živog stradalnika kosovskog – Đorđa Martinovića. On je već postao simvol našeg opšteg današnjeg stradanja na Kosovu, kao što je to nekada bio Đakon Avakum, nabijen od Turaka na kolac. Đorđe Martinović je živ nabijen na flašu, a istina o njegovoj neviđenoj i nečuvenoj patnji i do danas ostaje „nabijena na kolac“.
Odmah po izvršenom nasilju nad Martinovićem, patrijaršijsko „Pravoslavlje“ je (1. juna 1985) donelo sledeću kraću vest:
„Našu javnost potresla je vest o nezapamćenom nasilju izvršenom 1. maja 1985.g. nad Đorđem Martinovićem iz sela Gornji Livoč kod Gnjilana. Po njegovoj izjavi i prvom saopštenju (nadležnih vlasti), njemu su toga dana, na njegovoj njivi, nepoznati Albanci, onesvestivši ga, nabili flašu u telo odpozadi. Očevidno, čin je sličan nekadašnjem nabijanju na kolac. Pošto se osvestio, Martinović je uspeo da u takvom stanju dođe do Gnjilana, odakle je prebačen u Prištinu i hitno operisan. Odatle je prebačen u Beograd na kliniku VMA, gde se nalazi na lečenju. Inače, Martinović je radnik Doma JNA u Gnjilanu, u braku je 25 godina, ima tri sina i ćerku koja studira u Prištini. Žena, sin i ćerka su nedavno bili u Beogradu da posete svog izgleda za svagda osakaćenog muža i oca. Kako se doznaje, ceo slučaj, kao i čudna verzija da je on tobože to “ sam sebi učinio“, i dalje se ispituje od nadležnih organa i medicinskih stručnjaka“.
Tragični “ slučaj“ Đorđa Martinovića od tada je stalno na dnevnom redu – i naših savesti, i štampe i javnosti, a i Skupštine Jugoslavije. (O njemu se već pišu i štampaju čitave knjige). O njegovoj nesreći, ne samo onoj od 1. maja 85, nego i o potonjoj koja traje i do danas, najkarakterističnije su pisali sedmorica beogradskih novinara i intelektualaca, u tekstu „Istina probodena na kolac“, odakle navodimo odlomke: „Političko licemerje ne nastaje iz nehata. Ni nabijanje na flašu i kolac! … U vremenu koje se muči, u momentu kad na Kosovu desetine hiljada ljudi obuzima strepnja, kad očekuju odgovor i istinu o ovom slučaju kao poslednje nadanje, kad laž može da ih odvede sa zadnje stope kosovskog uzmicanja, svrsta u još neprekidnu kolonu izgnanih iza koje ostaje etnički čisto pusto; u momentu kad se u jednom narodu sa zebnjom razmišlja o zadnjem bedemu ponosa, kad najveći medicinski stručnjaci uzaludno prelistavaju medicinske anale tražeći makar nagoveštaj sličnosti sa ovim slučajem … mi smo u situaciji da iznesemo na desetine činjenica koje upućuju na drugačiji rasplet slučaja Đorđa Martinovića“, drugačiji, misli se, od onoga koji daje „drugo zvanično saopštenje“ sa Kosova, tj. iz Gnjilana i Prištine. „U prvom saopštenju sa Kosova pominje se i Đorđevo priznanje, a sa njim istražni sudija nije do tada ni razgovarao! … U istoriji su poznate razne „ispovjedi“, od priznanja Gebelsovih žrtava, do stradalnika u gulazima, i evo mučenika sa Kosova… Teško je Đorđu Martinoviću, bez branioca i javno sučeljenih činjenica, da kaže istinu. Nju nisu mogli da iskažu ni stotine hiljada prognanih ljudi sa Kosova… U memoriji ovog naroda nema strašnijeg čina od nabijanja na kolac. Strašnije je samo to kad žrtva ne sme ni da kaže ko je to čereči. Žrtva tada postaje dvostruka“.
Đorđe Martinović se i do danas pati i leči, jer su mu creva i utroba pokidani nasilno uguranom i u utrobi razbijenom flašom. Leči se, i potuca se. Kao i strašna istina o njegovoj tragediji.
Karakterističan je i slučaj stradanja porodice Šarića iz sela Međe kod Đakovice. Šarići žive u selu nastanjenom Albancima rimokatoličke vere, i jedini su od preostalih, ranije brojnih srpskih porodica. Sused im, po imenu Ded Krasnići, uz pomoć i šire familije Krasnići, ubio je oca porodice – Šarić Miodraga, pre nekoliko godina (3. jula 1982). On isti i njegova familija od tada neprestano kinje Šariće i prete najstarijem sinu Arsenu, mladiću od dvadesetak godina, a takođe prete i ostalim članovima porodice: udovi Smiljki, kćeri Zorici i mlađim sinovima Branku i Mitru. Na najstarijeg Arsena neko je od suseda Albanaca pucao iz pištolja i, srećom, promašio ga. Najmlađeg četrnaestogodišnjeg Mitra nedavno su (marta 1986) pretukli neki Albanci u Đakovici. Nekoliko hektara šume Šarića zauzeli su isti nasilnici Krasnići, koji su inače rimokatolici, tako da pravi vlasnici ne smeju u nju ni da kroče, a na tu istu otetu zemlju državi ipak plaćaju porez! Zbog ovih i drugih zuluma od obesnih suseda Albanaca, Šarići su se više puta žalili vlastima, dolazili su i u Beograd, svi porodično, ali od svega toga vajde nije bilo. (O tome je i štampa više puta pisala, pojedini hrabriji i pošteniji novinari). Karakteristične su pritom reči udove Smiljke Šarić: „Čudim se kako nije sramota te što javljaju po novinama (misli svakako na „izveštaje“ i „saopštenja“ vlasti) da se situacija ovde na Kosovu i Metohiji smiruje, da prestaje iseljavanje… A kud će sirotinja da se iseli? Ona je samo i ostala ovde, jer nema kuda da ode“.
Šarići se, zaista, nisu iselili, i neće da se sele sa svoje krvave očevine. Grade siroti kuću, a pomaže im i druga sirotinja, sa Kosova i iz Beograda, čak i pojedini naši studenti teologije, koji su Šariće jednom i utostili u svojoj skromnoj trpezariji, saučestvujući iskreno mladalački u patnjama ove svoje braće i omladine sa Kosova. Neki od naših studenata išli su i da posete dom Šarića i selu Međe kod Đakovice. Za Šariće su se prilozi skupljali i na književnim večerima u Francuskoj 7.
 
* * * * *
 
Ima još dosta sličnih ili još nesrećnijih sudbina na Kosovskom razbojištu. Ipak, i pored svega, tamo još ostaje dosta braće Srba, naročito kosovsko-metohijskih starosedelaca, koji uza sve javne ili prikrivene, brutalne ili rafinirane pritiske, ipak neće da se sele sa Kosova, jer im nikako nije lako da napuste svoja vekovna ognjišta i svoje svetinje, naročito divne Nemanjićske zadužbine.
„Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da premestim Pećaršiju“ – s pravom veli savremeni srpski pesnik.
Ali, i ljudsko trpljenje i strpljenje ima svoju meru i svoju granicu. Ono što čak i stamene Srbe Kosovce, ljude inače mirne i trpeljive i dostojanstvene, potresa do srži kostiju i nagoni ih na prinudni zbeg i egzodus, to su sve učestaliji slučajevi silovanja srpskih devojčica i starica, pa čak i monahinja, činjena najčešće od podmetnutih albanskih maloletnika, iza kojih očigledno stoje neki drugi nevidljivi „organizatori“ i „dirigenti“, ili koje štite ne tako malobrojni vlastodršci. Ova i ovakva podla, divljačka, i za ceo narod sramna, diskreditujuća nasilja, nedela nečovečna i životinjska, kakva pamte samo turska besudna i ustaška genocidna vremena, vrlo brzo i jezivo odjeknu širom Kosova i širom zemlje Srbije. Ona su, prvenstveno, ta koja oblikuju ružnu ali najupečatljiviju sliku o albanskim zulumćarima, „albanskim ustašama“, kako neko nedavno reče. Ima, na žalost još veću, i takvih slučajeva silovanja o kojima se ništa i ne sazna, jer se prećutkuju iz lične i porodične sramote, ili se iz „političkih razloga“ zataškavaju. Ako postoji kod Srba neko anti-albansko raspoloženje“, kojim često mašu u samoodbrani kosovski rukovodioci, i njihovi patroni van Kosova, onda je ono stvoreno i šireno prvenstveno ovakvim postupcima i licemernim „izjavama“ onih koji ih ustvari prikrivaju ili ohrabruju.
Ima i drugih sličnih, ne manje zločinačkih nasilja i nedela nad nedužnim Srpkinjama na Kosovu i Metohiji. To su „slučajevi“ neobjašnjenih iznenadnih umiranja srpskih porodilja u porodilištima u Prištini i drugde po Kosovu (o čemu je pisala donekle i štampa, a protestovali su i književnici Srbije). Ostala su zabeležena imena Srpkinja: Vesne Stojanović iz Obilića i Velike Savić-Jevtić iz Talinovca kod Uroševca, koje su iznenada umrle na porođaju u prištinskom porodilištu „pod još nedovoljno razjašnjenim okolnostima“. Za ove dvadesetogodišnje mlade i zdrave porodilje priča se u narodu da su laktovima usmrćene, a ni njihova novorođenčad takođe nisu preživela. (U istom prištinskom porodilištu bila je ranije direktor, a i sada radi poznata Seadeta Mekuli, aktivni učesnik u pobuni 1981. godine, a još pre toga od Srpkinja porodilja zapažena kao opasna po njih i njihov porod).
A šta tek reći o najnovijim, i do sada nečuvenim zulumima na Kosovu i Metohiji: o takozvanom „prekrštavanju“, tačnije rečeno predžamljivanju srpskih pravoslavnih crkava i manastira, i to i onih iz Srednjeg veka, u muslimanske „džamije“ i islamske „verske objekte“. I to od državnih katastarskih službi! Naime, u mnogim katastarskim listovima po opštinama Kosova i Metohije naše srpske crkve, čak i veliki manastiri, kao Dečani i Gračanica, zavođeni su kao „džamije“ ili kao „islamski verski objekti“ ili, u boljem slučaju, samo kao „zgrada sa dvorištem“! Kad je došlo do protesta, i vladike Pavla i delom štampe, pa kad su tražene zvanične ispravke, onda je od nadležnih vlasti izdato „zvanično saopštenje“: da je to – „kompjuterska greška“ prilikom „obrade podataka“! Kao da ceo ovaj narod su i svetska javnost, prosto naprosto „sisali veslo“ pa niko ne zna šta su kompjuteri i ko ih to tako „hrani“ podacima te vrste. Kako se ne nađe nijedan slučaj da kompjuter registruje podatke obratno, nego samo u korist albanskog islama? (Nije li sličan slučaj i onog islamskog hodže, Albanca, u selu Gušici kod Kosovske Vitine, koji je sam kupio sebi i svojim sinovima ravno sedam srpskih imanja i kuća od pod pritiskom iseljenih Srba!?).
Evo šta je o tome „predžamljivanju“ srpskih crkava i manastira izvestio Episkop Raško-Prizrenski Pavle Sveti Sinod u Beogradu (9. maja 1987):
„Krajem prošle i početkom ove godine, našli smo se u čudu od nove vrste nevolje, u selu Mušutištu kod Suve Reke, Crkvenoj opštini bio je potreban posedovni list za jednu crkvu, kojih u toj opštini ima više, i kad je isti izvađen videlo se da umesto crkva piše camija. Smatrali smo da je to slučajna greška i tražili da se ispravi. Ispravka je izvršena. Međutim, u posedovnom listu za crkvu u selu Dvorane, iste Crkvene opštine, umesto crkva napisano je „kuća“. To nam je pobudilo sumnju u slučajnost greške, te potražismo posedovne listove i za ostale crkve te Crkvene opštine. Imali smo šta da vidimo: crkva Sv. Petra i Pavla, u samoj Suvoj Reci, navedena je kao „džamija“. Kao džamija upisana je u posedovnom listu stara crkva Sv. Đorđa, sa natpisom iz 1370. god. u selu Rečane. Čak u posedovnom listu manastira Sv.Trojice kod Mušutišta stoji: „Dobro manastira Sv. Trojice, parcela 3664 br. plana 13/62 naziv zemljišta Bela Rudina, dvor, džamija“. Crkva pak Sv. Nikole u selu Dvorane i crkva Sv. Nikole u selu Popovljane, u katastarskim knjigama uvedene su kao „kuća“, a crkva Sv.Uroša, u selu Selogražde, uvedena je kao „zgrada“.
U Geodetskoj upravi u Orahovcu, kao „zgrade“, ili „kuće“, uvedene su crkve u Velikoj Hoči, Sv.Nikole u Opteruši, Sv. Bogorodice u samom Orahovcu, Sv. Prečiste u Retimlju, manastira Sv. Vrača u Zočištu. Crkva Sv. Nedelje u Brnjači, porušena za vreme II Svetskog rata i obnovljena posle rata, nije uvedena ni kao crkva ni kao kuća. Isto tako crkva Sv. Spasa u Opteruši kod Zočišta.
U Geodetskoj upravi u Peći kao džamije ubeležene su crkve: Sv. Luke u Vitomirici, Sv. Dimitrija u Sigi, Sv. Bogorodice u Goraždevcu.
Crkvišta porušenih crkava u toku II Svetskog rata: u Rastavici i D. Ratištu nisu uopšte registrovana u katastarskim knjigama.
I u nekim drugim mestima, pojedine crkve upisane su ili kao džamije, ili kao kuće i zgrade.
Ne treba mnogo domišljanja za zaključak da ovi postupci spadaju u plan zastupnika „etnički čistog Kosova“, da se i zvaničnim aktima pokaže da na Kosovu i Metohiji nema ni Srba, ni njihovih crkava, ili da oni od XV ili čak od XIV veka drže u svom posedu „džamije“.
Posle ovoga, zaista, ne čudi nas pisanje pojedinih albanskih intelektualaca (poput književnika Redžepa Ćosje, pismo njegovo objavljeno u tri nastavka u „Borbi“, 10-12. juna 1987), gde se najveća mržnja njihova ispoljava upravo prema Pećskoj Patrijaršiji kao simvolu Srpstva i Srpske istorije i realnosti na Kosovu.
 
(početkom juna 1987. – neobjavljeno)

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *