NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
KO PODMEĆE KUKAVIČJE JAJE?
Nova suočavanja sa Tragedijom Srpskog naroda na Kosovu
 
Video sam ih opet na osvećenju crkve Svete Petke, u nedelju 10. avgusta ove godine, u selu Gojbulji kod Vučitrna. U istom onom selu gde sam kao vojnik, potkraj pedesetih godina, išao na gađanje (nisam bio dobar strelac). Na žalost, u istom onom selu, gde su nedavno deca iz jedne škole u Vučitrnu, idući i ona na gađanje, dovikivala ispred 86 srpskih kuća pogrebnoj povorci Srba: “ Danas jedan, sutra sedam, prekosutra svi do jedan“…
Video sam te tople avgustovske nedelje oko tri hiljade Srba Kosavaca, okupljenih na osvećenju crkve, kako su dostojanstveni, potišteni ali pribrani, smireni ali junačni. Nisu im tada dali da se, posle službe, održi narodno veselje – Opština sturajući zabranu na Pokrajinu, Pokrajina na Republiku … tek – narodno veselje Srba nije bilo poželjno, opasno je, itd. A kad smo zatim krenuli dalje po Kosovu, sreli smo nekoliko albanskih svadbi sa više razvijenih albanskih zastava, i samo albanskih, i njihovo veselje nije nikom smetalo…
Veselje je bilo i u selu Plemetini u nedelju 19. oktobra ove godine. Bila je srpska svadba. Bilo je oko trista do četiristo Srba svadbara. Toga dana predveče, znamo već, tu na svadbi, iza kuće, silovana je jedanaestogodišnja devojčica domaćina Petra Jakovljevića, od strane jednog sedamnaestogodišnjeg Albanca iz istog sela, iz familije Fazliju. Posle ove, na pomolu je bila nova tragedija samo da roditelji napaćene devojčice nisu bili prisebni i dostojanstveni u ovom svom i opštem srpskom bolu i poniženju. Prećutali su tragediju, stisli srce i zube, i nisu rekli rođacima i gostima na svadbi, da ne bi došlo do osvete i krvoprolića. Bili su to zaista tragični junaci, heroji visokog morala i ljudskog dostojanstva, kao uostalom i njihovi rođaci, saplemenici i sunarodnici. Posle toga hteli su da razgovaraju sa najnadležnijima na Kosovu. Ovi nisu došli. Onda su svi Srbi iz Plemetine i još nekih kosovskih sela pošli za Beograd – u Skupštinu Jugoslavije. Kako ih je Beograd i Skupština dočekali, o tome se još priča po gradu i ponešto piše u štampi. Nije se ponovilo nasilno sprečavanje i batinanje iz Batuse i Kosova Polja (20. juna 1986), ali su ipak čekali nekoliko sati, i tek tako gurajući se došli su do Skupštine…
Skup oko crkve u selu Gojbulji pokazao je zrelost i dostojanstvo Srba na Kosovu. Sve velike „pripreme“, „kontrole“ (pa i nas iz Beograda), sprečavanje narodnog veselja samo su pokazali nepoverenje u Srbe onih koji ih tu nedavno nazvaše „kukavicama“. Teška je to reč, i teška optužba. Naizgled samo naivna krilatica, ali kad izleti, onda se njen let dalje teško kontroliše, i naročito njeno opako dejstvo. Posebno je opasno Srbima reći da su „kukavice“. I to u stanju u kojem su oni danas na Kosovu i Metohiji. U odgovor na to neko od njih mi reče: „Da li su Srbi bili kukavice i 1941. godine, kad su prvi u Evropi digli ustanak protiv ubistvene fašističke i nacističke mašine?“
Nisu Srbi Kosovci kukavice, nisu ni silecije, nasilnici, osvetoljubivci. Ipak, svojim najnovijim dolaskom u Skupštinu ove zemlje (prvi dolazak bio je 26. februara, drugi brojniji 7. aprila, ovaj treći 3. novembra), najavili su da njihovo strpljenje i trpljenje ima svoju ljudsku meru. Jer, „kad puknu trpila“, veli srpski narod… Zato su i govorili da „više ne možemo da trpimo“, „ovo je zadnji put da dolazimo“.
Evo, uostalom, šta su Srbi, njih oko 200, govorili u Skupštini 3. novembra (a što je delimično prenela televizija i štampa: „Intervju“ od 7.6.; „NIN“ od 9.11. i „Ilustrovana Politika“ od 11.11.1986):
Petar Jakovljević, otac napastvovane jedanaestogodišnje devojčice, iz Plemetine: „Kad smo ono bili u centru „Sava“ prošli put drug Lazar Mojsov nam je rekao da se vratimo na Kosovo i da nikome neće faliti ni dlaka s glave. Zaista, do danas nikome od nas nije falila dlaka sa glave, ali nam je falilo to što nam siluju devojčice. A da je Srbin to uradio, oni bi tražili krvnu osvetu. Šta mi da tražimo? Srbin se zakleo da će ostati na Kosovu…“
Jovica Jakovljević: „Sve je to učinjeno na porodičnom veselju, gde je bilo oko 300 ljudi. Šta bi bilo da su na inicijativu moga brata, oca ili nekog drugog iz familije, pripiti svadbari krenuli da se svete familiji tog mladića? … Molim vas, učinite sve da ne dođe do ubijanja“…
Ljubiša Jakovljević, deda izmučene devojčice, borac iz NOR-a: „Zar je to bratstvo i jedinstvo za koje smo krv prolivali! Zar da mi siluju unuku!…“
Jedan Kosovac: „Ako smo sa nemačkim Rajhom mogli da izađemo na kraj, da isteramo Hitlera i Musolinija iz zemlje, kakva je sila ta iredenta kad ni za šest godina ne možemo da je savladamo?“
Svetislav Tanasković: „Ne može deca na Kosovu da se tresu kao pruće, a deca u Srbiji, Beogradu, Zagrebu, u celoj Jugoslaviji da spavaju mirno. Ili će svi da spavaju mirno, ili će svi da se tresu… Teško ovoj zemlji kad je dočekala da ja, običan traktorista, sa ovog mesta govorim kako treba upravljati zemljom… Vi sedite na tim stolicama i ne vidite šta se na Kosovu događa… Gasite vatru dok je mala i dok je samo na Kosovu, da se ne bi proširila na celu zemlju… Mislite da kiša više ne pada na Kosovu, a ono je sve pod vodom. Tamo sunce više ne greje…“
Zagorka Jakovljević: „Pokrajina u kojoj živimo neće da nam obezbedi mir. Ovo više ne možemo da trpimo… Dosta nam je političkih ubeđivanja… Recite nam da ne možete da nam date garanciju… Ako ne možete da nam pomognete, onda ste i vi nosioci krivice za naše patnje i nemojte da se iznenadite ako čujete da se međusobno ubijamo… Nisu to silovanja iz seksualnih pobuda, već iz nacionalne mržnje. Bratstvo i jedinstvo se ne gradi na ovaj način“.
Petar Đorđević: „Žalio sam se Skupštini Jugoslavije i Srbije. Oni me vraćaju Skupštini Kosova, a ovi prosleđuju žalbu na rešavanje onima na koje sam se žalio“.
Milovan Milanović: „Tražim da se albanski fašisti u najkraćem roku spreče u zločinu prema jadnom srpskom narodu“.
Bratimir Tošković: „Srbe jure sa Kosova, odasvud… Jure nas sa Kosova, nerado na nas doseljenike gleda Srbija, Jugoslavija nas neće, pa čiji smo mi?… Da li treba da odemo i iz Jugoslavije. Ovo više ne može da se izdrži… Pitanje Kosova ne može se rešavati putem raznih komisija. Ono što je napisano u peticiji, koju je potpisalo više hiljada Kosovaca i koja je upućena svim organima od Pokrajine do Federacije, jasno se kaže šta na Kosovu treba činiti da bi se došlo do slobode…! Pitam se, kako u našoj državi nema nikoga da vidi šta se u stvari dešava na Kosovu. Govori se o nekakvoj iredenti, a to su u stvari balisti, koji nad Srbima i Crnogorcima sprovode najcrnji fašizam, koji siluju decu i skrnave naša groblja…“
Miroslav Šolević: „…Ako je Srbija nemoćna u Pokrajini, nemoj da nas dole drži kao zamorčiće. Neka nam nađe plac u Srbiji. Ne može deset godina da se preganjamo ko kako pravo ima. Mi smo vaš narod. Šta ste vi bez nas? … Azem Vlasi ima veliku muku i pritiske, i za razliku od mene koji sam se opredelio, on je kukavica, jer ne može kao čovek i komunista da se odluči između ovih pritisaka. On je kukavica, a ne mi koji se selimo… Nema klime odozgo iz Jugoslavije da se ljudi ohrabre, a ovde je potrebna hrabrost, ili će cena da bude mnogo visoka…“
Bora Dželatović: „Kad god sam govorio istinu, ono što me muči, dobijao sam svakojake etikete: nacionalista, šovinista, protivnik političkog sistema! Ko ima pravo da me tako krsti? Mi Srbi sa Kosova smo za Jugoslaviju jaku i složnu, zar je to greh? Zato smo i došli ovde u Skupštinu da nam vratite građanska prava izgubljena na Kosovu. Da li treba da vam kažem da to činimo poslednji put…“
Božidarka Marinković, majka napadnute devojke iz sela Bresja: „Ili nam dajte slobodu, ili nas pustite da dođemo u Srbiju da živimo na miru“.
Ovo i još mnogo drugog sličnog rekli su Srbi i Srpkinje sa Kosova. Naveo bih i ono što mi je nedavno rekla jedna Srpkinja iz Prizrena: „Živimo stalno u strahu. Iziđem na ulicu i idem mirno trotoarom, kad ide Šiptar pravo na mene… Gledate ga, gleda vas, ne znate šta da radite. Ide pravo na mene, ja uzdrhtim sva, on u poslednjem momentu skrene i prođe, ja sva pretrnem… Da idem da se žalim u miliciju, reći će mi da izmišljam… Čim nešto iziđe u štampi o Kosovu, oni postaju još nasrtljiviji, odmah izazivaju ili učine neko nasilje. I oni su netrpeljivi, ne daju da im se išta prigovori…“
U istom tom Prizrenu neko je 4. jula 1986. bacio ljudski izmet na zid i prozore crkvene kancelarije. Izvešten je SUP i otkriveno je da je to učinio – maloletnik. U selu Mušutištu kod Suve Reke jurio je 5. maja sveštenika nožem jedan „nervno poremećen“ Albanac, a onda je 3. juna noću čovek koji bije goč za vreme ramazana, došao pod prozor svešteniku i lupao goč iz sve snage, da su se sveštenikova deca probudila i počela u strahu da kukaju. Dok se sveštenik obukao i izišao iz kuće, čovek sa gočem izgubio se u mraku.
Nećemo se zadržavati na najnovijim pokušajima silovanja kod Kosovske Kamenice i u Goraždevcu kod Peći. Nećemo prenositi ni najnovije napade na pojedine Srbe što su dolazili u Skupštinu u Beograd, od kojih su nekima pokušali da zapale stan, a neke brzo strpali u zatvor, pa na protest većeg broja okupljenih Srba hitno ih pustili (čudna neka „efikasnost“ u oba smera). Nećemo se zadržavati ni na drastičnoj kazni izrečenoj maloletnom siledžiji, sedamnaestogodišnjem F. R. iz Plemetine (kojom ne znam šta se rešava, kad je očigledno u pitanju dublja pozadina sa nevidljivim scenaristima, kako to dobro oseća i porodica Jakovljević iz Plemetine i ostali Srbi, koji su zato i dolazili u Skupštinu).
Jedno je sigurno: Kosovski Srbi nisu kukavice, i ko im podmeće to kukavičje jaje, nije svestan šta čini i do čega sve to može dovesti. Kukavica je ko ove patnike naziva kukavicama!
Nije rešenje ni to da se Srbi sa Kosova sprečavaju da dolaze u Beograd, niti pak to što im se posle toga preti, što ih napadaju, klevetaju i hapse.
Nije dobra ni “ zamena teza“: kad se srpski dostojanstven protest izjednačava sa albanskim nasiljem, zločinom i genocidom. To je podmetanje kukavičjeg jajeta. To je kukavičluk.
 
(„Pravoslavlje“, 15. novembar 1986)

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *