NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
IZ ISTORIJE TRAGIČNOG KOSOVA
 
„Tragedija Srpskog naroda na Kosovu
je jedini, izgleda, kontinuitet koji imamo“.
 
Pesnik Slobodan Rakitić
 
Ako je i po čemu Kosovo jedinstveno u istoriji Srpskog pravoslavnog naroda, onda je to po svojoj neprekinutoj tragičnoj istoriji. U tom smislu, Kosovo je simvol našeg naroda, njegovog identiteta i kontinuiteta. Jer, po rečima jedne od najmudrijih Srpkinja, Isidore Sekulić, „Srpstvo, to nije hleb i škola i država, nego je Kosovo; a Kosovo je grob, grob u koji je sve zakopano; a vaskrs ide opet preko groba: „Vaskrsenje ne biva bez smrti“.
Kosovo je, za nas pravoslavne Srbe, zaista jedna neprekidna i neprekinuta tragična istorija stradanja. Tragična ipak u smislu hrišćanskom, a ne antičkom, jer naše kosovsko stradanje nije bilo i, nadamo se, neće biti bezizlazno i besmisleno. Za hrišćane, stradanje uvek vodi u vaskrsenje, u očišćenje i iskupljenje. Ovim spasonosnim sadržajem svojim, stradanje ipak nije lišeno svoje gorke tragike, svoje teške nekad naizgled besciljne patnje. Zato je bilo, i jeste, tako teško za sve nas stradanje naše braće Srba na Kosovu i Metohiji, kroz vekove, i danas. Nadamo se, Međutim, da, kao i ranije, tako i sadašnje stradanje Srba – na Kosovu nije bez izlaza i bez nade vaskrsenja.
U nadi vaskrsnog izbavljenja, oproštenja i oslobođenja od bezumlja i besmisla sadašnjeg progona Srba po Kosovu i Metohiji, podsećamo ovde na pojedine momente sličnog stradanja kosovsko-metohijskih Srba od prošlog veka do danas.
Iguman dečanski Serafim Ristić piše u svome „Plaču Stare Srbije“ (bila je to narodna žalba tadašnjim turskim vlastima, koju je iguman zatim i objavio u Zemunu 1864.G.):
„Peć i Pećska nahija je pod bičom; neopisana i iz dana u dan gomilajućih se zloupotrebljenja sa strane Arnauta, i to bez ikakvih grešaka, na pravdi Boga neprestano stenje, i na oči većila i paša (tj. tadašnjih vlasti) u sužanjstvu gorku sudbinu svoju oplakuje… Pobrojati sva zla i nepravde samo ovoj nahiji činjena, trebalo bi godine da proteknu pa da se ona izbroje…
„Ni same svetinje od zlikovaca na miru nam ne ostaše. U selu Belom Polju blizu Peći, crkva kao najveće blago bi nam poarana i iz nje 40 oka voska, i crkvene knjige, kandila od srme 18 komada biše odnešena. Izvršenje ovog zločinstva bi usredotočeno od Rame Žiti i ovoga družine iz sela Istinića.
„Ni ono što nam je fermanom (zakonom) dano, zlikovci nam uživati ne dadu. Evo dokaza ovome. Belopoljska planina, pored prava na sopstvenost, još nam je i fermanom na uživanje dana, kom fermanu Arnauti Jezerkićani pretpostaviše volju svoju, pa nam nasilno to uživanje oteše, spalivši nam u istoj postojećih sedam stanova (koliba), a i jednog čoveka u tom napadaju ranili su. Za obezbediti pravo svoje tužili smo se u Peć, za koju tužbu pošto saznade, Bajram Efendija Pećanac dobiveni ferman, načinom pustaiječkim oduze nam i uništi, a posredstvom ovog, kad saznaše još i zlikovci Erzenićani, za osvetu nama, došav u selo, šest devojaka zapljačkaju, učinivši sa njima svako nasilije. A pored ovog neopisanog zločinstva, ne desivši kmeta Miletu kod kuće, brata mu Andriju ubiju, Stojanova oca Arsenija ubi Jusuf Alija, Filipu Mutavciji oteše sestru, a i brata mu Luku života lišiše. Jedna sirota ženska iz Kolašina (Ibarskog) bi od zlikovaca Šurlan Koke ubijena. Došav Pavlovoj kući Arnauti i Latini iz Istinića, i po begstvu ovoga u manastir Dečane, oteraju mu 50 brava ovaca, 100 koza, 12 krava, za koju poaru Pavle se tužio Rijad begu. Arslan (žandar) pašin, Mahmut Begović, lopove je ove Arnaute povatao, i u apsu nekoliko dana držao, a pošto od njih bi podmićen, otpusti ih.
Učinivši ovo, stradajućima je zla udvostručio, što bivši u zločinstvu uvaćeni lopovi iz dana u dan sve veća bezakonja čine, da su u poslednje vreme otpočeli stradajućoj raji (Srbima) i sam život oduzimati, čemu je dokaz smrt Pavlovasina… Livade manastira Dečanima prinadležeće, nasilno od istog (manastira) otevši Arnauti, prodadoše Alil agi Šeremetu Pećancu“.
 
* * * * *
 
Za nepuno pola veka kasnije od ovog svedočenja igumana Serafima Dečanskog, piše o daljoj istoriji tragičnog Kosova i srpski učitelj iz Gračanice, Janićije Popović (u svojim zapisima „Život Srba na Kosovu“, rukopis u arhivu SANU, Beograd):
„Nikad srpski pop nije mogao proći pokraj turske i arnautske dece, a da mu u glas ne viču idući za njim: „Pop – trnokop, me sincir e me konop!“ (=“Pop trnokop, u lanac i na konop“). Isto tako, ni mrtve pri sahrani nisu ostavljali na miru. U čoporu su išli za pratnjom, ili uporedno, pa se u glas derali: „Bućun birisi, jer’n episi ćebermišlar!“ (=“Danas jedan, a sutra svi polipsali“). Tako sve do pred crkvu, gde je i groblje. Žene iz pratnje su ih klele: „Čuma vas zatrla, đavoli prokleti!“ Ili: „Pas vi meso izeja i koske vi se ne našle!“… A ljudi su između sebe tiho pretili: „Neka, neka, doći će i naš dan!“ Pored kletve i pretnje, Srbi su se posle svake pratnje žalili vlastima, ali odgovor je uvek bio isti: „Pa deca su, zakon ih ne hvata“. I tako, zaštićena od vlasti, a podbadana od roditelja, deca su postajala sve drskija prema Srbima.
“ Jednog dana, kada pratnja beše na raskrsnici kod Carske camije (u Prištini) dece turske i arnautske bilo je možda i do stotinu, i svi su pošli uz pratnju. Jedni su popu dovikivali: „Pop – trnokop, me sincir e me konop!“ a drugi građanima: „Bućun birisi, jar’n episićebermišlar!“ Narod u pratnji dori da ogluvi od ove dečje majmunske dreke, pa ipak ćutaše. Ovo ćutanje kao da još više razdraži „đavole“, te počeše i kamenicama da se bacaju na popa, đake sa čiracima, žene i ljude. Jednoj ženi razbiše glavu, i krv joj pođe niz obraz. Ona zakuka, a ostale žene – osuše kletvu… Ljudi pak, samo zadrhtaše od jeda… Šta će? Gore visoko, a dole tvrdo!…
„No svi ljudi u pratnji ne behu jednako tvrdih živaca, te jedan od najslabijih potrča, uhvati jedno tursko dete, i u jarosti išamara ga, tako da će ono celog veka pamtiti „tešku srpsku ruku“. Jest, ali na zapomaganje deteta, iz jedne susedne kuće istrča jedan mlad Turčin, po imenu Džamir, pa videći kako Srbin bije tursko dete, isuka nož i potrča da Srbina probode. I da ostali ne povikaše onome „Beži jadniče“, to bi ga i snašlo. A i ovi bi skupo platili za taj povik. Brzo spustivši mrtvaca na zemlju, svi ljudi i žene potrčaše nazad u dvorište ućumata (suda). Tako mrtvac u sanduku ostade nasred ulice sam samcit! U dvorištu ućumata, stadoše ispod prozora kancelarije, vičući: „Ili nas zaštiti, ili nas pusti da idemo (da se selimo) gde nas oči vode i gde nas noge nose!“
„Na ovo njihovo zapomaganje, svi policajci iz kancelarije strčaše u dvorište, a paša stao na prozor i gleda. Doznavši u čemu je stvar, paša je opet rekao (Srbima): „Nemam zakona za decu“. A za mladića Džabira prećutao je. Srbima pak, kao milost, dade nekoliko zaptija (žandara) da pratnju do crkve i groblja doprate i njih posle vrate do čaršije“.
 
* * * * *
 
Približno opet pola veka kasnije, posle prvog oslobođenja Kosova i novog porobljenja, o stradanju kosovsko-metohijskih Srba svedoči pravoslavni Srbin iz Peći, Rade Saveljić, penzioner-invalid, koji je tokom poslednjeg rata morao da beži sa Kosova. On ovako opisuje tragične događaje i stradanja Srba u Peći i okolini za vreme okupacije 1941-44. godine:
“ Arnauti u Peći i okolini u svojim zverstvima svih vrsta, koja vrše nad srpskim stanovništvom od aprila 1941. godine, ne ustručavaju se ni od najbrutalnijih nasilja nad ženskim stanovništvom srpske narodnosti. Nasilja ove vrste dostigla su svoj vrhunac poslednjih meseci 1943. godine. Grupe Arnauta iz ovih krajeva nasilno odvode, upotrebljavajući bilo fizičku prinudu, bilo prinudu psihičke prirode (obično preteći da će pobiti sve članove porodice) mlađe osobe ženskog pola, obično devojke. Napominjem da se progoni ove vrste vrše nad ženskinjem samo srpske narodnosti. U Peći i neposrednoj okolini, tj. u jednom delu pećskog sreza, odvedeno je oko 100 osoba ženskog pola, skoro sve devojaka. Od ovih devojaka meni su poznate: Darinka, kći Radoslava Vučetića kapetana u penziji, koju je uzeo sebi Tair Kosturac, žandarm iz Peći; Milka, kći Radunovića, zemljoradnika iz Ljumbarde, srez đakovački, koju je uzeo sebi upotrebom neposredno fizičke sile pećski žandarm po imenu Meto, čije mi prezime nije poznato. Obe ove devojke odvedene su krajem 1942. godine. Sve devojke odvedene na ovaj način, bez ikakvog prethodno izvršenog obreda civilne ili verske prirode, stanuju u kućama svojih otimača, služeći kao naložnice njihovoj polnoj pohotljivosti. Sve osobe ženskog pola, koje su odvedene, hvatane su na ulici kao divljač; zbog toga sada sve mlađe žene u Peći, kao i u celom ovom kraju koji sada stoje pod vlašću domaćih Arnauta, uopšte više ne izlaze van kuće, već se skrivaju po kućama, živeći u stalnom strahu. Ovo stanje produžava se u Peći i sada (1943.g.). Neposredno uoči moga begstva iz Peći, početkom novembra 1943. godine (mislim b.novembra) 3 devojke iz Peći, koje su bile otišle radi nabavke gorivnog drveta u Rugovo, u srezu pećskom, napadnute su od Arnauta iz Rugova, savladane i zadržane. Jedna od njih, kći Marka Šabana, zemljoradnika iz okoline Đakovice, koji sada živi u Peći, silovana je na mestu, prilikom silovanja izranavljena po nogama i grudima i kasnije pronađena od Srba na mestu silovanja teško ranjena i onesvesla, preneta u pećsku bolnicu, gde se na lečenju, koliko mi je poznato, i sada nalazi. Druge dve devojke, čija mi imena nisu poznata, odvedene su od strane domaćih Arnauta njihovim kućama u Rugovo, i odatle se više nisu vratile u Peć.
„Neposredno po mom bekstvu iz Peći, tamo se dogodio veliki pokolj Srba. U samoj varoši pobijeno je 50, a u okolini 30 Srba, dok su sem toga ubijena i trojica domaćih Arnauta. U Peć je u vreme mog bekstva upao leteći odred, sastavljen od Arnauta iz Kosovske Mitrovice, koji je, na nagovor Arnauta iz Peći i okoline, izvršio ovaj pokolj. Ovaj leteći odred predvođen je od Džafera Deve, sadašnjeg aktivnog ministra unutrašnjih dela u Albaniji, i od Bajazita Boljetinca, bivšeg oficira jugoslovenske vojske, koji je sada predstojnik policije u
Kosovskoj Mitrovici i aktivni potpukovnih albanske vojske. Ovaj leteći odred, formiran u Kosovskoj Mitrovici, imao je po nameri Džafera Deve da operiše u staroj Albaniji (Albaniji u granicama pre 1939. godine), pa je na prolasku kroz Peć izvršio ovo masovno ubistvo. Ovo se odigralo 3. i 4. decembra 1943. godine.
„Mnogo je Srba koji su pobijeni ovom prilikom…“
„Osim gore navedenih Srba (navodi imena njih 27), koji su poginuli 3. i 4. decembra u Peći, znam da su ovom prilikom ubijeni od ovog letećeg voda: pet članova porodice Petrovića, zemljoradnika iz Belog Polja, pećskog predgrađa; tri člana porodice Pavlovića, zemljoradnika iz Belog Polja, pećskog predgrađa. Poznato mi je isto tako da su ovom prilikom ubijeni i šestorica Srba, zemljoradnici iz sela Goraždevca u srezu pećskom.
„Svi navedeni pobijeni Srbi denuncirani su od strane domaćih Muslimana Arnauta vođstvu letećeg voda. Sve žrtve ubijene su streljanjem iz mitraljeza u neposrednoj blizini Peći.
„Ovaj iskaz (dat 2. decembra 1943. godine u Komesarijatu za izbeglice i preseljenike u Beogradu) dopunjujem i u pogledu imena vođa domaćih Arnauta, koji su vršili permanentne progone Srba u Peći i okolini. Sem navedenih u mom ranijem iskazu, kao vođ učestvovao je i Sulejman Crnoglavić, posednik i bivši predsednik opštine đakovičke, koji je sad prefekt policije u Đakovici. Ovaj Crnoglavić upućuje Arnaute iz Đakovice, snabdeva ih oružjem i šalje u srez pećski u cilju vršenja ubistava nad srpskim civilnim stanovništvom. Ovo se konstatovalo naročito jasno kada je, prilikom napada na selo Goraždevac u srezu pećskom, ubijeno 3 napadača, početkom decembra 1943. godine, za koje se utvrdilo od strane arnautskih vlasti, da su poslati iz Đakovice u pećski srez radi vršenja zločina. Naročito napominjem da je ovo jedini slučaj da su lokalne albanske vlasti preduzimale ma kakvu istragu povodom ubistava i napada na srpsko stanovništvo u pećskom srezu…
„U toku progona srpskog stanovništva u Peći i okolnim srezovima, domaći Arnauti počeli su rušiti srpske crkve. Tako je u srezovima: pećskom, istočkom, đakovičkom i dreničkom porušeno oko 16 pravoslavnih crkava, od kojih sada znam: crkvu u Rastavici, srez đakovički; crkvu u Šerametu, srez đakovički; crkvu u Ponoševcu, srez đakovički; crkvu u Budisavcu, srez pećski; i crkvu u Istoku, srez istočki. Tako isto porušen je i Manastir Devič, jedan od najvećih srpskih spomenika. U toku ovih rušenja srpskih crkava, ubijen je sveštenik Sraleta, sa ženom, iz Rakoša, srez istočki. Svi sveštenici iz ovih srezova pobegli su u Srbiju ili Crnu Goru, uz najveće opasnosti po svoje živote“. (Iz arhiva Patrijaršije).
 
* * * * *
 
Prošlo je opet oko pola veka, došlo je i opet oslobođenje, ali srpska kosovska stradanja kao da su samo za malo prestala, da bi se opet kontinuirano nastavila i u naše dane. Izgleda da je u pravu pesnik koga smo citirali na početku, da „tragedija Srpskog naroda na Kosovu jeste, izgleda, jedini kontinuitet koji imamo“.
Svedok tih najnovijih (da li i poslednjih?) stradanja kosovo-metohijskih Srba bio sam i sam više puta, naročito za poslednjih nekoliko godina. I ne znam ni sam šta je ili koje je u njima tragičnije: Ubistvo Danila Milinčića u Samodreži, događaji u selu Gojbulji, silovanje malih srpskih devojčica ili starice monahinje Ane u Gorioču, ili nebivala tragedija sa Đorđem Martinovićem, ili patnje porodice Šarića iz sela Međe kod Đakovice, ili paljevina Pećke Patrijaršije, ili uvek nova stradanja velikomučenika Manastira Deviča, ili rušenje srpskih grobalja i skrnavljenje svetinja, ili sve nova i nova silovanja (poput onog nedavnog nad bolesnicom, u kolima hitne pomoći, usred Prištine, o čemu piše „NIN“, br. 1858, od 10. avgusta 1986).
Za ovaj put iz tragične novije istorije Kosova prenećemo belešku novinara Tome Milića (iz „NIN“a, br. 1856. od 27. jula 1986), a koja sama sobom jasno potvrđuje neprekinutu tragičnu istoriju Srba na Kosovu.

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *