NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
OD STUDENICE DO KOSOVA
 
Proslava 800-godišnjice Manastira Studenice nije mogla da protekne a da se na njoj ne čuju i vapaji sa Kosova i Metohije, doneti u Studenicu u grudima nekoliko hiljada braće Kosovaca. Ali, iako su njihove suze i glas protesta doživljeni od svih ostalih prisutnih u Studenici, izgleda da opet nije moglo a da „zaduženi“ za prikrivanje stanja na Kosovu ne protestuju zbog navodnih „zloupotreba“ i „nacionalističkih ispada“, koje su u Studenici samo oni videli.
U prištinskom “ Jedinstvu“ (broj od utorka, 20. maja 1986) napadnut je inženjer Kosta Bulatović iz Kosova Polja što je na proslavi u Studenici navodno napravio „zloupotrebu manifestacije“ ili „zloupotrebu kulture“ (kako iz „Jedinstva“ prenose neki beogradski listovi, u sredu 21. maja, dok je „Borba“, već u ponedeljak 19. maja, posebno uokvireno istakla taj „nacionalistički istup“ i navela par rečenica iz Kostinog govora).
Svi ovi novinski izveštaji (očigledno negde zajednički sročeni) netačni su u nekim glavnim tačkama, koje su povod ovim redovima. Možda je to osetio i novinar „Politike ekspres“ M.Kovačević, pa je zato i otišao kod Koste Bulatovića u Kosovo Polje i od njega, ogorčenog pisanjem „Jedinstva“, dobio izjavu da u Studenici „nije tako bilo“ kako je pisalo „Jedinstvo“ i prepisivali ostali listovi. Šta je Kosta Bulatović rekao dopisniku „Ekspresa“ može se videti u broju od srede, 21. maja 1986. A da zaista nije bilo tako kako pišu novine, svedoci smo i mi i drugi.
Kao prvo, nije tačna vest da je Kosta Bulatović „zloupotrebljavao“ jubilarnu proslavu u Studenici „pokušavajući da da svoju sliku ugroženosti Srpskog naroda na Kosovu“. Mi u takvoj karakteristici samo prepoznajemo ono što su već rekli, u Prištini i drugde, za potpisivanje poznate peticije Srba sa Kosova, koju je prvi potpisao Kosta Bulatović a za njim i oko 90 hiljada Srba. Ta peticija je javno upućena Skupštini SFRJ i na nju i zahteve sadržane u njoj samo je podsetio isti Kosta u Studenici. Po istoj logici „zloupotrebom“ se može nazvati i dolazak, u dva maha, nekoliko stotina Srba sa Kosova i Metohije u Skupštinu Jugoslavije. Poslednji put bilo ih je oko 700, na čelu sa starim čika Božom Markovićem iz sela Batuse kod Prištine. Isti taj čika Boža bio je i sada u Studenici, okružen sa najmanje 23 hiljade kosovsko-metohijskih Srba. Oni su svi stajali za vreme Liturgije pod lipom ispred oltara Bogorodičine crkve u Studenici, neposredno ispred podijuma na kojem je služena Služba Božja i zatim održana duhovna akademija.
Kada je Liturgija završena, u polučasovnom prekidu do početka akademije, ja i mnogi drugi smo otišli kod braće Kosovaca. Tu sam zatekao čika Božu Markovića, čika Živana Radosavljevića (iz sela Plemetine kod Obilića), Kostu Bulatovića i mnoge druge poznate mi i nepoznate Kosovce, među njima i neke kosovske sveštenike. Oni su nam tada, ovde u Studenici, govorili o svojim starim i novim nevoljama i tražili od nas da bar neko spomene njih i njihove muke. Tražili su to i od mene i od Koste Bulatovića. Za mene je najpotresnije bilo kazivanje sa suzama čika Živana Radosavljevića, i njegov vapaj: „Zar nas sa Kosova niko ni da spomene ovde u Studenici, u ovoj opštoj srpskoj kući?“ Stari čika Boža Marković junačio ga je da ne plače, a on je, sa stisnutim usnama da ne brizne u plač, govorio: „Kako da ne plačem, kad ja ni svoje unučiće ne mogu da šaljem u školu, jer ih prebiju ili siluju“.
Živan Radosavljević iz Plemetine govorio je o stradanju srpske dece i o podmuklom, a često i javnom brutalnom zlostavljanju Srba po Kosovu i Metohiji, dok se nadležni zamajavaju sa čitavim jednim narodom i „zavode ga za Goleš planinu“ pričanjima o tome da „probleme treba rešavati na samoupravni način“ (što najviše koriste šiptarski šovinisti i separatisti, koji, kako neko reče, odlično barataju „marksističkom samoupravnom terminologijom“). Za potvrdu reči čika Živana služi i strašan podatak (objavljen u „Večernjim novostima“ na tri dana pred studenički jubilej, u četvrtak 15. maja 1986), da je četvoro srpske dece, od 79 godina, iz sela Gornji Petrič kod Kline, samo u toku poslednjih mesec dana već dvaput napadnuto od grupe starijih đaka albanske narodnosti, na putu za svoju školu, pa su malog devetogodišnjeg Žarka pokušali najpre da bace u reku, a kad su deca stala zapomagati, onda su „pokušali da nad njim izvrše protivprirodni blud, i to u prisustvu male Dragane i ostale dece“. Živan je kroz suze spomenuo i napad obesnog Albanca na starog solunca Dobrosava Simića i njegovu suprugu, u selu Glavnik kod Podujeva. Ostali Kosovci pominjali su i nasrtaje milicije albanske nacionalnosti na nedužne Srbe, kao i „delioce pravde“ koji ne samo tolerišu nego i potpomažu nepravdu i zulum nad Srbima.
Jednom rečju, u studeničkoj radosti kosovska tuga dominirala je onih pola časa dok smo čekali svečanu duhovnu akademiju. Pesme i reči sa te akademije nisu tu tugu razagnale, jer Kosovo nije ni pomenuto. Po završetku ostalih tačaka, došla je tačka pod nazivom „narodno veselje“ (tako je stajalo i u štampanim programima). I upravo po toj tačci, jednolični novinski izveštaji (kao što im je jednoličan i podatak o samo 60 hiljada posetilaca u Studenici) najviše su netačni i dezinformativni. Kao učesnik u svemu tome, iznosim ovde ono što se u Studenici desilo prvih dvadesetak minuta „narodnog veselja“.
Na kraju duhovne akademije, zvanični spiker je objavio da sada počinje „narodno veselje“. Mikrofon je ustupljen jednom narodnom guslaru i on je pevao pesmu o boju na Mišaru (ni on nije bio najavljen u zvaničnom programu). Posle njega je jedan od kraljevačkih sveštenika objavio da se izgubila jedna devojčica i da se roditelji jave miliciji. Zatim je oglašena jedna novoizdana kaseta sa duhovnom muzikom, a onda sam mikrofonu prišao ja.
Mene su bile duboko potresle suze braće Kosovaca, naročita onih junaka staraca. Njihova molba je bila da se kaže neka reč o Kosovu. Smatrajući da u „narodno veselje“ kod Manastira Studenice, u ovom stanju i ovom momentu, neizbežno spada i svesrpska žalost kosovska, rešio sam da govorim. Pre toga najavio sam pesmu Milana Komnenića Izgon (nažalost, reč je o izgonu Srba sa Kosova), a po pročitanju pesme, rekao sam okupljenom narodu sledeće: „Došli smo danas u istorijsku Studenicu, majku Srpskih Crkava i Manastira, u ovaj opšti narodni dom, koji je vekovima u sebe sabirao i izražavao sve narodne radosti i tuge. Slaveći danas Studenicu, podsećamo da uskoro treba da slavimo i Pećku Patrijaršiju, i Dečane, i Gračanicu, i tragičnu Kosovsku bitku. Mi ne možemo, zato, a da se danas u Studenici ne sećamo i stradanja i patnji našeg naroda na Kosovu i Metohiji, i zato se molimo Bogu za pobedu pravde nad nepravdom, istine nad lažju, ljubavi nad mržnjom, čovečjeg obraza i časti nad nečovečnošću i zločinom. Ne možemo da se u Studenici ne sećamo stradanja naših Srpskih Kosovskih svetinja, naše dece, sestara, monahinja, devojčica, naših svetinja, domova, grobova, skrnavljenih i uništavanih. I mi se danas u Studenici sećamo stradalnog Kosova ne radi ičega drugoga, nego radi očuvanja svoga narodnog, kulturnog i duhovnog identiteta i pamćenja“.
Zatim sam najavio da će govoriti Kosta Bulatović. Kosta je mirno prišao mikrofonu i u toku nekoliko minuta, najviše pet, izrazio je najpre svoje žaljenje što niko o Kosovu nije rekao ni reči. Zatim je podsetio na nepravde koje se čine Srbima na Kosovu i Metohiji, na stvarnu neravnopravnost Srpskog naroda na Kosovu; pomenuo je peticiju, koju ste, veli, svi vi potpisali, ali od toga nije bilo vajde. Kosta je mirno i završio svoje podsećanje na novu kosovsku tragediju Srpskog naroda.
A i gde bi drugde požalio se ako ne pred svojim narodom u Studenici? Uostalom, sve što je on rekao u Studenici, to je već odavno reklo veliko mnoštvo Srba, i u peticiji upućenoj saveznoj Skupštini i živom rečju pri nedavnom dolasku u Beograd. Da je Kosta govorio i čitav sat, ne bi ništa više ni teže rekao nego onaj narod U Skupštini i u „Sava centru“. (Nažalost, u uspeh tih svojih žalbi ovi Kosovci mnogo ne veruju).
Meni se ovde nametnula neodoljiva misao: da je naš Srpski narod navikao vekovima da se naj pre žal i svoj im nadležnim vlastima – mirno, dostojanstveno, pravdoljubivo. Tako se obraćao i turskoj Porti, tako se obraćao i nedavno u Prištini, pa u Beogradu, a sada to na svoj način čini i ovde u Manastiru Studenici. Narod, uostalom, najbolje poznaje vekovnu slobodarsku tradiciju naših Manastira, gde smo se okupljali i u dobru i u zlu. Lično smatram da bi Studenica izneverila sebe i svoju istoriju da je Kosti Bulatoviću bila uskraćena reč u Manastiru. Strašno je bojati se reči, a ne nedela.
Upravo zato je i netačna vest u novinama da je navodno „zvanično voditelj programa duhovne akademije, svešteno lice“… „nekoliko puta prekidao“ Kostu Bulatovića i „opominjao ga da se povuče“, te da je Kosta „na kraju bio i uklonjen sa tribine“. Pre svega treba reći da ova poslednja tačka – „narodno veselje“ – nije ni imalo „zvaničnog voditelja“, jer mi u crkvama i manastirima ne režiramo „narodna veselja“ kao neki drugi negde drugde. Mikrofon Kosti Bulatoviću sam ustupio ja, dole potpisani sveštenomonah, i ni na pamet mi nije padalo da govornika prekidam. Rekao sam mu samo da je poželjno da bude kraći, što je on i uvažio. Po završetku njegove reči, dok je Kosta mirno silazio sa podijuma, burno pozdravljen od naroda, ja sam prišao mikrofonu i rukom dao znak narodu da se umiri. Pritom sam rekao: „Nemojmo aplaudirati. Ostanimo dostojni ove svečanosti. Treba da očuvamo svoje dostojanstvo, i kao pojedinci i kao narod. Nećemo zaboraviti Kosovo i pitanje našeg naroda na Kosovu, jer ne možemo dozvoliti da izgubimo svoje biće i svoje pamćenje“.
To je bilo sve što se u nedelju zbilo u Studenici o Kosovu. Slobodarsko dostojanstvo ovog naroda i njegove osmovekovne Studenice to i zaslužuje.
 
(„Pravoslavlje“, 1. juni 1986).

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *