NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)

 

OD KOSOVA DO JADOVNA (PUTNI ZAPISI)
 

 
O KOSOVU I SA KOSOVA
 
1. Ovih dana, od 4. do 6. marta, Beogradska sekcija pisaca i Udruženje književnika Srbije organizovali su i održali (u svojim prostorijama u Beogradu, Francuska 7) trodnevne razgovore o knjigama o Kosovu i o situaciji na Kosovu danas.
Prvo veče, u utorak 4. marta, bilo je reči o knjigama: Milice Grković – „Imena u dečanskim hrisovuljama“; Pavla Ivića i Mitra Pešikana – “ Lingvističke studije sa Kosova“; Sinana Hasanija – „Kosovo, istine i zablude“; Dimitrija Bogdanovića – „Knjiga o Kosovu“; Zbornik „Albanci“ (izdanje Cankarjeve založbe u Ljubljani); Vladimira Bovana – „Srpska književnost na Kosovu“, i Muhameda Kešetovića – „Kontrarevolucija na Kosovu“.
U razgovorima o ovim knjigama, osim autora, učestvovali su još i prof. Vasilije Krestić, Drago Ćupić, Dušan Batković, Gojko Subotić, Jovan Sekulić i Milan Ivanović. Poslednja trojica učesnika govorili su o našim kulturnim spomenicima na Kosovu, iznoseći njihov neprocenjivi značaj, ali i teško sadašnje stanje na Kosovu i Metohiji i neizvesnost dalje sudbine ovih duhovnih i kulturnih spomenika Srpskog naroda, koji grupisani na jednom prostoru, predstavljaju jedinstvenu vrednost ne samo našu, nego i čitavog kulturnog sveta. Ostali učesnici u razgovoru govorili su uglavnom o pomenutim knjigama, a u diskusiji uzeli su zatim reč i Miodrag Bulatović, Mirko Perović i drugi prisutni slušaoci, kojih je bila prepuna sala, hol i stepenište ovih i inače tesnih prostorija, a pogotovu za ovakve prilike i ovako goruće teme današnjice.
Iako su razgovori o uvek, a posebno danas, bolnom pitanju Kosova vođeni prisebno i pristojno, nije bilo teško zapaziti i prisustvo emocionalnog naboja kod skoro većine učesnika u razgovorima, naročito kada je bilo reči o istorijskim neistinama i nepravdama na račun Srba, prisutnim u delima pojedinih pisaca albanske nacionalnosti. Posebno je oštro kritikovan Zbornik Albanci, koji vrvi netačnostima i lažima, zasnovan na kvazi nauci novih albanskih „stručnjaka“, svejedno da li iz Tirane ili Prištine. (Rečeno je da je štampanje ovog zbornika dotirala Akademija nauka iz Prištine). Nije pošteđena kritike ni knjiga Sinana Hasanija: „Kosovo, istine i zablude“. Za nju je prof. Mirko Perović rekao da je, ipak, to najbolja knjiga koju je napisao jedan Albanac (ili možda „ekipa Albanaca“, kako je, veli, čuo da se priča, tj. da su mu oni pripremali sve materijale za ovu knjigu). Nasuprot Peroviću, prof. Vasilije Krestić i drugi pokazali su i faktografske greške ove knjige, ali i još više opsednutost njenog pisca pogrešnom „simetrijom Albanaca i Srba“, bilo za ranija bilo za sadašnje razdoblje. Zato je Bogoljub Pejčić u diskusiji rekao da je ova knjiga “ još dalja od istine, a bliža zabludama“, kada je reč o Kosovu.
Pohvalno je govoreno o trezvenom naučnom pristupu temi Kosova u knjizi Dimitrija Bogdanovića, a naročito je dobro ocenjena pošteno napisana knjiga prof. Muhameda Kešetovića o korenima kontrarevolucije na Kosovu.
Drugo veče, u sredu 5. marta, razgovor se vodio o knjigama: Spasoja Đakovića – „Koreni sukoba na Kosovu“; Konzulska pisma Milana Rakića (19051911); Batrića Jovanovića – „Kosovo, inflacija, socijalne razlike“; Atanasija Jevtića – “ Od Kosova do Jadovna“; Đorđa Trifunovića – „Očevici o Seobi“; Ilije Vukovića – „Autonomaštvo i separatizam na Kosovu“ i Branka Peruničića „Pisma srpskih konzula iz Prištine (1890-1900)“.
U razgovoru o ovim knjigama, osim autora (priređivač konzulskih pisama Milana Rakića, prof. Andrija Mitrović, nije prisustvovao), učestvovali su i: Vasilije Kalezić, Milan Komnenić, Mirko Đorđević, Slobodan Rakitić, Milan Đuković i iz publike Svetozar Stijović, književnik Radomir Smiljanić, i drugi.
Atmosfera razgovora ovog drugog večera bila je nešto vrućija, jer se počelo sve više ulaziti u pitanja sadašnjeg stanja na Kosovu i Metohiji. Brojna su bila pitanja upućena delegatu u Skupštini Batriću Jovanoviću, naročito po pitanju skrivanja od javnosti dolaska sa Kosova preko 140 Srba iz 42 sela Kosova i Metohije i njihovih žalbi najvišoj ustanovi ove zemlje zbog izloženosti neprestanom stradanju na svojim vekovnim ognjištima i prisiljavanju da se što pre isele sa Kosova.
Nekoliko učesnika u razgovorima govorilo je o otvoreno sprovođenom genocidu nad kosovo-metohijskim Srbima, a među njima je bio i dolepotpisani, o čijoj je knjizi putnih zapisa po mučeničkom Kosovu i Jadovnu takođe bilo reči ove druge večeri. Istaknuto je i podvučeno, ne samo od pisca, nego i od drugih, niz novih primera albanskog zuluma i nasilja, i svedočenje Srba sa Kosova da im je stanje od 1981. godine sada teže nego pre kontrarevolucije, kao i to da ni pre 1968.g. nije Srbima dole bilo ništa bolje. Kako je rekao pesnik Slobodan Rakitić: „Tragedija Srpskog naroda na Kosovu je jedini, izgleda, kontinuitet koji imamo“.
Trećeg dana, u četvrtak 6. marta, u 11 sati pre podne organizovan je okrugli sto o situaciji na Kosovu danas, i u razgovorima i diskusiji, koja je trajala sve do 3 sata po podne, uzeli su učešća: Miodrag Bulatović, Zoran Gluščević, Borislav Mihajlović-Mihiz, Mirko Perović, Miloš Marković, Mitar Pešikan, Spasoje Đaković, Slobodan Rakitić, Milan Komnenić, Atanasije Jevtić, Aleksandar Petrov i brojni drugi od prisutnih, među kojima i Albanac Haži Dauti Omer, vojni istoričar iz Beograda, dok je advokat Velimir Cvetić poslao telegram.
Počev od uvodnog izlaganja Zorana Gluščevića, koji je otvoreno govorio o raspadu sistema u ovoj zemlji, o njegovoj nemoći pred propašću ne samo jednog naroda, kao što je Srpski na Kosovu, nego i same Jugoslovenske države, pa nadalje kroz razgovore, sve je više izbijala na površinu istina o nebivaloj tragediji Kosova. Ne samo sadašnjoj za Srbe i druge, kao npr. Cigane, nego i o mogućoj budućoj za Albance. Atanasije Jevtić i Milan Komnenić istakli su opravdanu bojazan i odgovornost za sudbinu obadva naroda na Kosovu, Srpskog i Albanskog, zbog mogućih sutrašnjih neodmerenih reakcija na sadašnju tiraniju i genocid nad Srbima. Jer dok Srbi na Kosovu sve više osećaju i govore da je „Srbin na Kosovu ponovo rob“, dotle mnogi Albanci, opijeni šovinističkim i fašističkim zanosom i podrškom vlasti, govore da „hoćemo srećno Kosovo, ali bez Srba“.
Uveče ovoga trećega dana održano je i književno veče posvećeno Kosovu, gde su svoje književne priloge i pesme govorili mnogobrojni naši pesnici i književnici.
2. Trodnevni razgovori o knjigama o Kosovu i o situaciji na Kosovu danas u Udruženju književnika Srbije pokazali su ne samo složenost problema Kosova i Metohije, ranije i danas, nego i živu zainteresovanost srpske inteligencije i mladih za Kosovo (pojedini komentari u nekim novinama o navodnom „primetnom odsustvu mladih“ na ovim večerima u Francuskoj 7, spadaju u domet „antipropagande“, osim ako dotični novinari nisu sedeli „samo sa starijima“, a ne i stajali sa mladima)…
Kako bi i mogli biti nezainteresovani kad je Beograd tih dana posetila povorka Srba sa Kosova i Metohije, žaleći se u Skupštini ove zemlje na zulume nad njima na svojim vekovnim ognjištima. Ili kad Beograd posećuje premlaćeni mladi Mitar Šarić u pratnji ojađene majke? Ili kad izlazi zvanično „saopštenje“ o nebivaloj tragediji Đorđa Martinovića, koje bi svakog poštenog čoveka i građanina ove zemlje moralo da povredi i ponizi, jer je tako bezočno izdiktirano, uprkos svima poznatim nalazima vrhunskih stručnjaka na VMA u Beogradu i po drugim zdravstvenim ustanovama Jugoslavije (osim, naravno, Prištine)? Ili, opet, kad čitavo srpsko selo Batuse, kod Prištine, šalje nove žalbe Skupštini Srbije, jer su im uskraćena osnovna ljudska prava i slobode, jer žive „u strahu, uznemirenosti i zabrinutosti za sebe i svoje porodice“, jer ih Albanci „vređaju, izvrgavaju podsmehu, tuku, maltretiraju, pokušavaju da siluju decu, devojke i starice“ („Politika“, 21.3. 1986)? Ili, kada čuje za podatak da je samo od 1982. godine do danas sa Kosova i Metohije odselilo se, pod pritiskom, blizu 20.000 ljudi, sa porodicama? Ili kad doznaju za najnoviji sadistički napad i zlostavljanje nad srpskim starcem iz Leposavića, koga su trojica terorista Albanaca noću 22. marta 1986. u Prištini teško zlostavljali, možda slično zlostavljanju jadnog Đorđa Martinovića (o ovom slučaju već pišu i novine, ali protivrečno, verovatno dok ne iziđe izdiktirano „saopštenje“).
Kao što sam već pomenuo, tih večeri uzimao sam reč i ja da progovorim o nebivaloj tragediji našeg srpskog pravoslavnog življa na Kosovu i Metohiji. Navodio sam poznate i nepoznate primere zuluma nad nedužnim ljudima, staricama, deci, monahinjama, domovima, crkvama, manastirima, grobljima. Pomenuo sam i ono što se čulo iz Skupštine SFRJ, od seljaka koji su došli sa Kosova da se žale: da im je sada, posle 1981. godine, gore i teže nego ranije, i da se to teško stanje nastavlja. Navodio sam lična svedočenja o nasiljima nad pojedinim našim manastirima i sirotim monahinjama, u Pećkoj Patrijaršiji, Deviču, Manastiru Svete Trojice kod Mupgutišta. Nisam nikoga plašio, nego sam samo rekao da se bojim nepredvidljivih posledica…
Rekao sam takođe da mene i mnoge druge ne zavarava ova poznata „retorika“, razna zamajavanja i „zavođenja za Goleš planinu“, jer glavni problem ostaje, a to je naša vekovna ognjišta na Kosovu i Metohiji se gase, prisilno iseljavanje i dalje traje, Kosovo se prazni i postaje „etnički čisto“.
Pomenuo sam i to da se nama Srbima pripisuje nepostojeći „revanšizam“, da se traži da priznamo i nepočinjene krivice. Nisam optuživao „ceo Albanski narod“, ali sam rekao da se ne treba zavaravati da je broj „iredentista i separatista“ tako mali i bez veće i šire podrške.
Govorio sam, takođe, i o tome da ima i u čitavoj Srpskoj Crkvi onih koji su se, po pitanju Kosova, utopili u opšti oportunizam, ali da ima i neustrašivih boraca za pravednu stvar na Kosovu a takođe ima i svakodnevnih stradalnika, naročito među kosovskim sveštenstvom i monaštvom, a i još više među srpskim starosedeocima Kosova i Metohije, koji su trpeljivi, čvrsti, ne ustupaju lako sa svojih ognjišta i od svojih svetinja, pa sam uveren da neće ni napustiti Kosovo, bez obzira na sve pretnje i zulume nasilnika i zlikovaca.
Govorio sam i o tome da, nažalost, nema glasa protesta protiv nasilja na Kosovu i Metohiji koji bi došao od strane drugih religioznih organizacija u ovoj zemlji, recimo od muslimanske zajednice ili od rimokatoličke crkve (a ubice Milovana Šarića i nasilnici nad njegovom porodicom su Albanci rimokatoličke vere iz sela Međe kod Đakovice)…
Trećeg dana ovih razgovora o tragičnom Kosovu, za okruglim stolom o „situaciji na Kosovu danas“ književnik Borislav Mihajlović-Mihiz pročitao je, kao jedan od potpisnika, tekst podrške poznatoj peticiji 2016 Srba sa Kosova (čiji broj potpisnika danas je porastao na oko 80 hiljada), koju podršku su potpisali 212 uglednih ličnosti našeg javnog i kulturnog života. Ovaj kraći tekst, upućen Skupštini Jugoslavije i Skupštini Srbije, potpisao sam i ja (a i Episkop Banatski Amfilohije), pa nalazim za shodno da i ovde podsetim na oba ta teksta,“ jer oni dovoljno jasno svedoče o našem opštem raspoloženju i pristupu srpskom biblijskom egzodusu sa Kosova, ukazujući i na izvesna moguća rešenja Kosovske drame, ili tačnije – tragedije.
3. Kako da ne govorimo i ne pišemo o Kosovu kad nam sami događaji na Kosovu i Metohiji ne daju da ćutimo. „Ako vi zaćutite, kamenje će ovo progovoriti“…
Znam već unapred da će nam se prebacivati, kao što nam se i prebacuje, da se, kao Crkva, „mešamo u politiku“, ali ne znam stvarno gde je granica između „politike“ i neviđene tragedije jednog naroda. I ne znam, takođe, kako je to samo Crkvi „zabranjeno“ da se bori protiv fašizma i nacizma, a to upravo i jesu naši neprijatelji na Kosovu i Metohiji (to, uostalom, govore i sami oni koji to nama zabranjuju, a govore i suđenja „marksističko-fašističkim“ grupama, npr. devetorici u Peći ovih dana, ili u Prizrenu trojici Albanaca, studenata u Zagrebu, takođe ovih dana).
Zar nije fašistički, i nacistički, i ustaški, i turski, metod delovanja i nasilja: da opet zapale imovinu Manastira Pećke Patrijaršije – ovoga puta je to manastirska šuma u selu Budisavcima (opština Klina), u četvrtak 17. aprila 1986. godine. Izgorelo je najmanje hektar i po šume, koja se ni za deset godina ne može podmladiti. Požar je i ovoga puta podmetnut, i to na tri mesta, kao što je bio podmetnut i požar 16. marta 1981. godine u konak Pećke Patrijaršije (a drugovi iz opštine u Peći i danas još uvek naređuju sestrama u Patrijaršiji da stranim novinarima ne smeju da bilo šta govore o tom požaru koji je tada do temelja izgoreo stari konak).
 
Vidi Prilog Zi4.
Ovo, i još mnogo šta drugo, doznali smo prilikom nedavnog boravka u Peći i po Metohiji i Kosovu. Doznali smo i za pretnje jednom mladiću Srbinu iz Peći (koga su noću presreli dvojica Albanaca i pretili mu oružjem), pa za napad nepoznatog mladića Albanca na Srbina Milorada Dragovića usred Prištine (u ponedeljak 21. aprila ujutru), pa za tajanstveni pucanj i ranjavanje studenta Živorada Zdravkovića u Lipljanu (o čemu je pisala i štampa, ali, rezultati o tome ko je pucao – nisu poznati), pa za smrt jednog starca Srbina, gurnutog iz auta, uz reči: „Idi u Beograd, nek ti oni pomognu“, pa i za dalje uznemiravanje i nepoverenje u Kosovu Polju…
…Bio sam u Metohiji i Kosovu sa nekoliko prijatelja Grka monaha i posetio naše ljude i naše svetinje. Kad sam gostima iz Grčke pričao za tragični „slučaj“ Đorđa Martinovića bio sam i sam u neprilici: kako da ljudima to objasnim i uverim ih da im ne pričam neku fantastičnu priču, nego realnu i krvavu istoriju našeg doba – dvadesetoga veka! Zapanjeni od čuda, oni su mi govorili da ni Turci, pri nedavnoj vojnoj okupaciji severnog Kipra, iako su činili strašne zulume i krvava nasilja nad braćom po stradanju Kipranima (naročito nad njihovim svetinjama, kćerima i decom), ipak nisu učinili to što je učinjeno, i čini se, sa Đorđem Martinovićem. Između ostaloga govorili su mi, povodom podmetnutog požara u manastirskoj šumi u Budisavcima, da su i Turci na Kipru namerno palili šume, čak i po grčkim delovima Kipra na jugu, da bi grčki narod ostao bez vode, kojom Kipar ionako oduvek oskudeva.
Naročito su se čudili naši gosti iz Grčke „velikoj i nasilničkoj, kako rekoše, gradnji“ po Kosovu i Metohiji, tj. užurbanom podizanju mnoštva velikih kuća sa visokim zidovima i utvrđenjima okolo. „Gradnja je takva, vele oni, da se dobija utisak kao da su to neki uzurpatori i okupatori, jer takav utisak ostavljaju te kuće i visoke zidine oko njih“. Kad smo zatim prošli kroz Prištinu (pokraj stadiona FK „Priština“, sagrađenog na srpskim imanjima, bez znanja i pitanja Srba vlasnika), i preko Malog Kosova krenuli Toplicom i dolinom Rasine do Kruševca, onda su nam naši gosti opet govorili o primetnoj razlici u građenju ovde i tamo na Kosovu. Objasnili smo im da su te nove kuće kraj Rasine najvećim delom skromna novogradnja Srba sa Kosova i Metohije, nasilno proteranih otuda sa svojih vekovnih ognjišta…
… Dok smo pre toga bili u Peći, posetio sam, u ponedeljak, 21. aprila predveče, starog Pećanca, čika Vladu Radovića, slikara, koji sada slavi 85godišnjicu rođenja (iako je sada nešto oboleo). Poznati slikar, nastavnik i muzičar (dugo godina je dirigovao horom pobožnih Pećanaca u Patrijaršiji, pa nam je te večeri ponešto i otpevao svojim prijatnim drhtavim glasom), primio nas je vrlo radosno i pokazao nam nekoliko svojih slika – portreta, metohijskih pejsaža, akvarela Bogorodice Ljeviške, Dečana, Pećke Patrijaršije…
Pričao nam je čika Vlada i ovo: „Za vreme rata bio sam zarobljen i odveden u Albaniju. Jedan obrazovani Albanac, tamo, kad je čuo da sam iz Peći, veli mi: „Pa to je albansko, Peć je u Albaniji“. – Odgovorio sam mu da ne želim da o tome ovde razgovaram, nego kada dođemo kod nas u Peć. Po oslobođenju, on je zaista i došao nekim poslom u Peć, pa kad smo se videli, predložio sam mu da odemo zajedno do Patrijaršije. Pristao je, i mi smo došli u Manastir. Tamo sam ga uveo u glavnu crkvu Patrijaršije i pokazao sam mu Patrijarhov presto. Srpski Patrijarh, rekao sam mu, izabira se u Beogradu, ali se ovde ustoličuje. Evo, ovo je njegov presto. E vidiš sada, zar će Srpski Patrijarh da traži albansku vizu da bi došao da se ustoliči u svoj patrijaršijski presto? Na to mi je on odgovorio: E, u pravu si, vidim sada da je ovo zaista srpsko“.
Stari Vlada Radović pričao nam je i to da je, pre jedno godinu dana, razgovarao sa njim jedan novinar i pitao ga: da li će da se seli iz Peći i sa Kosova? Rekao sam mu ovo: „Mi nismo Avganistanci, pa da uzmemo torbu i prebegnemo u Pakistan. Kad bih ja hteo da se selim morao bih da u torbu stavim najpre Pećku Patrijaršiju, pa Dečane, pa Gračanicu… Kako ja mogu da se selim odavde? Kako naše svetinje da ostavimo?“…
Pričao nam je čika Vlada i o turskom dobu na Kosovu i Metohiji, i o oslobođenju (u Balkanskom ratu), o dolasku crnogorske vojske u Peć i o susretu sa srpskom vojskom na Drimu. Otpevao nam je i pesmu gugutke: kako želi da ide u Skoplje, po smokve, za brata bolesnog“. Dao nam je i katalog sa jedne od izložbi svojih slika…
Na kraju, ispraćajući nas, njegov mlađi sin nam je rekao: „Ima i dobrih Albanaca suseda, koji hoće da priskoče u pomoć“…
 
(„Pravoslavlje“, 1.3; 15.3 i 1.4,1986)
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Da li znate nešto o Nazim begu Mahmudbegoviću iz Peći, Kamber Demi ,Mehmed Zećir agu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *