ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
 

 
О МОНАШТВУ, ДЕВСТВЕНОСТИ И ЧИСТОТИ
 
1. Не постоји ништа превасходније од монаштва. Монаштво значи обожење, освећење душе и тела и причасност Богу. Монаштво је савест, свест и откривање Царства Божијег у човеку. Ко је мудар нека запамти ово (Пс. 107;43). Ко је уистину разборит и ко је спознао да се у монаштву налази преизобиље благодати Божије, обожење и освећење? Ко је напустио свет, његова хтења и слободу, ко је отишао да би живео таквим животом, копао и борио се да нађе Исуса, да би постао цар који је овладао слободом од страсти?
Без монаштва, нико неће достићи бестрашће. Нико неће задобити чист ум (нус) без бдења, уздржања и непрестане молитве. Нико неће достићи созерцање ако не живи монашким животом. Нико није у тесној вези и контакту са Исусом, осим онога ко обитава у Његовој близини и никад Га не напушта. На тај начин ће се удостојити блаженства: Блажени они који слушају реч Божију и држе је (Лк. 11;28).
Ако срце није очишћено, наш пречисти Исус неће доћи и неће се настанити у њему (в. Јн. 14;23) Али, како је могуће да неко очисти срце док живи усред света? Свети оци су схватили колико је то тешко, због чега су напуштали свет и обитавали у пустињи. Тамо су постављали своју арену и задобијали венце победе.
Према томе, човек је призван да започне духовну битку и борбу, имајући Бога као саборца и старца као помоћника. Непријатељи као што су ђаво, свет и тело пружају јак отпор да би преплашили борца. Међутим, уколико се он чврсто придржава поука и савета свог духовног руководитеља, несумњиво ће победити и задобити венац вечне славе.
Монаштво је натприродно. Живот монаха је натприродан, јер се он одриче природе у правом смислу те речи. Он раскида природне везе са својим родитељима и рођацима и напушта их за читав живот, али не због себичних циљева, него да би се у потпуности посветио служењу Богу.
Његов нови живот има за циљ да умртви телесно мудровање и да путем подвига задобије ангелску чистоту. Природно је спавати током ноћи, али монаштво прописује бдење, и монах седи као птица без друга на крову (Пс. 102;7). Природно је да појединац буде слободан, али чим започне с монашким животом он се присиљава да умртви самовољу, љубави Божије ради. Уопштено говорећи, монашки живот је потпуно различит од световног живота, и због свог натприродног тока назива се ангелским.
Монашки призив је велики дар Божији, а још је већи дар наћи, као монах, духовног руководитеља. Лако је напустити свет, али је проналажење одговарајућег учитеља посебно благовољење Божије, јер од тога зависи хоће ли монах напредовати или не.
Ревносно сећање на смрт даје велику снагу у почетку, када човек одлучи да се одрекне света, као и током читавог монашког живота. Ово сећање ће за њега постати свемоћна духовна философија, из које ћемо извести истините закључке о одбацивању свега пролазног.
Посећуј хладне гробове, пажљиво слушај и чућеш шта имају да ти кажу они што у њима обитавају: Каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди (Мк. 8;36) и Таштина над таштинама, све је таштина (Књ. проп. 1;2).
У крајње тешком и веома болном смртном часу, човеку не може да помогне нико осим његових дела, у ствари нико осим Бога. Ако Му служимо, имаћемо уистину свемоћног помоћника и заштитника у страшном и самртном разлучењу душе и тела. Какву битку душа води кад се разлучује од тела! Нека ти ова битка стално буде на уму. Размисли и обрати пажњу и на то да морамо проћи кроз ваздушна митарства која ометају успон душа. Она представљају дела која смо током живота починили и имају за циљ да спрече узношење душа и да их одвуку у Ад.
Поред тога, морамо обратити пажњу и на то да ћемо бити изложени суду. Авај, каквом суду! Тада речи као “сагреших” и “помилуј ме грешног” неће више имати никакву силу, него ће се запечатити свака уста и неће имати никакво оправдање.
Користиће нам да размишљамо о оваквим и сличним стварима, јер ћемо тако јасније разоткрити какав призив имамо. Тако ћемо пожурити да га достигнемо што је могуће пре, јер не знамо шта доноси сутрашњи дан. Смртни час нам је непознат. Остаће само добра дела учињена Бога ради, и она ће човека пратити после смрти.
Шта је боље од тога да човек читавог живота ради за Бога и да корист задобијену таквим радом понесе са собом кад пође пред Бога! Такав човек је уистину мудар трговац који је нашао скупоцени бисер.
Ако слушаш глас твог Господа Бога, нека не отврдне твоје срце и послушај шта ће ти рећи: Он изриче мир народу својему и свецима својима, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 85;8).
Свим срцем се молим да посредством богочежњивости задобијеш непрестану молитву и да лебдећи на њој достигнеш равноангелску лспоту заступништвом светогорске Игуманије, Пресвете Богородице. Амин. Нека буде.
2. О небеском (вишњем) се старајте! Небеско (вишње) тражите, јер је, према речима апостола Павла, наше живљење на небесима (Филипљ. 3;20).
О, какво се блаженство крије у монаштву! О, раскоши небеса, како освајаш монаха који упражњава безмолвије (исихију) и далеко је од сујетног света! Колико је ум на мирним местима привучен ка вишњем и прелази из знања у знање, из созерцања у созерцање, узднжући се у срцу и богочежњиво гледајући Бога! О, дубино богатства и познања Божијег! Непознати монаси који су лутали пустињом уистину су били божански философи: корачали су по земљи, али су богочежњивошћу и созерцањем обитавали на небесима.
О, монаштво, како је велика твоја слава! Када човек тихује далеко од сваке вреве и бива монах којег руководи и надзире поуздан учитељ, бива доведен до унутрашње славе монаштва!
Ми ратујемо против власти, против поглаварстава и мрачних и свелукавих сила, против легиона веома опитних у бици, против тела и света страсти, сличних веома тешким ранама којима је потребан прави начин, време, стрпљење и усрдност да би биле исцељене.
Погледајмо свете Оце у њиховим почетним годинама: они су издржали жеђ, страшне периоде обесхрабрености и многа тешка искушења. Они су се, међутим, чврсто придржавали стрпљења и присиљавања, и након тога благодат их је посетила сразмерно ономе што су претходно претрпели.
 
Старац пише монахињама о девствености
 
3. Девственички живот подсећа на бродић који се стално бори с немилосрдном, оштром буром, без иједне луке на видику, док га непрестано бацају разбеснели таласи. Девственица непрестано у себи носи пламен телесног мудровања због којег не може доћи до обуставе ватре него је, напротив, потребно водити стални рат и носити оружје у рукама.
Када избије бура, удата жена налази уточиште у луци, а то је брачно сједињење, и на тај начин избегава опасност. Девственица, међутим, не обраћа пажњу на буру и храбро напредује ка отвореном мору. Да би се изборила са разбеснелим таласима плоти, она чврсто држи кормило лађе своје душе и непрестано призива име Исусово, док Он не дође да умири море говорећи му: Ћути, престани (Мк. 4;39).
О, како је узвишена чистота! Како сијају њене блиставе одежде, и колика је њена одважност пред Богом, јер чистота не само да људе изједначује с ангелима, него их уздиже и изнад њих.
Ангели без икаквог напора обитавају у чистоти, јер је она својствена њиховој природи, док девственица задобија оно што је натприродно. Она не мора само да усмери своју природу у другом правцу. Уз то усмеравање, она се стално бори и читавог живота труди против страшних демона који шкрипе зубима своје злобе како би искривили прав пут Господњи, односно како би чисту невесту Христову одвојили од Његове љубави и претворили је у животињу, сличну свињи која прождире нечистоћу сладострасних наслада.
Потрудимо се, чеда моја, подвизавајмо се. Потрчимо, како бисмо добили награду за узвишени призив (в. Филипљ.3;14), јер је присутан Христос Судија[1] и благонаклоно посматра борбу сваког човека, да бисмо се могли наслађивати Његовим подобијем када се појави, као што каже Павле, апостол незнабожаца: Када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави (Кол. 3;4).
Девојке напуштају своје вољене родитеље, браћу и рођаке и посредством брака привезује се за смртног човека, подносећи његове слабости, тврдоглавост и страсти, а понекад, уколико је он рђаве нарави, и његове ударце и псовке. И поред тога, оне не напуштају своје мужеве, јер поштују везу светог тајинства брака или пак стога што желе сигурност и телесно задовољство.
Напротив, ви сте се венчале са бесмртним Жеником Христом и напустиле родитеље и све добре ствари овог испразног света да би сте се посредством духовног брака сјединиле с Христом. С љубављу следите за Христом, који је ради нас претрпео Крст и смрт и подарио вам неописиви мираз: Царство Небеско! Иако сте биле сиромашне и нечисте, Он вас је преобразио у краљице да бисте на небесима уживале већу славу и радост него цареви.
Колико благодат девствености неупоредиво превазилази брак, и колико је дар тајинства духовног венчања са Жеником Христом узвишенији од телесног брака! То је стога што је овај Женик небески, непорочни и вечити Бог.
Видимо да жена у уобичајеном браку постаје јунакиња тиме што подноси патње, недаће и тешкоће брачног живота, страсти и ударце свог мужа, као и напоре везане за подизање и неговање деце, који превазилазе њену снагу. Авај, колико смо онда достојни покуде када трпљење, снагу, послушање и све оно на шта нас призива благи јарам (Мт. 11;30) Христов, не пројављујемо у већем степену него удата жена! Према томе, неопходно је да покажемо начин живота који одговара узвишености нашег призива и предстојећим и вечним наградама на небесима.
Смиримо се и завапимо нашем Женику Христу: “О, Заручниче моје убоге душе, не затварај врата Своје небеске ложнице, као што си учинио лудим девојкама, него нас удостој да наше лампе буду пуне јелеја добрих дела, љубави, смирења, покајања, суза, послушања, трпљења, чистоте, расуђивања и свих других врлина, Оелеја) којег ће бити довољно да наше лампе сијају до Твог Другог доласка, како би читаво наше сестринство ступило с Тобом у небески брак у блиставим одеждама, озареним светлошћу Твоје благодати, да бисмо заједно с Тобом славиле и радовале се у бесконачне векове векова. Амин. Нека буде.”
 
Старац пише монахињама
 
4. Благословена моја чеда, размислите о томе да вам је Господ бесплатно даровао да постанете невесте Његовог Сина. Због тога са неизмерним смирењем ступите у духовно посвећење најслађем Исусу и са искреном љубављу положите свети завет да ћете до смрти бити верне љубави Његовој.
Молим вас да се у служењу Исусу истопите као свеће и да ваша дела замиришу као тамјан, како би Господ осетио угодан духовни миомирис.
Будући да је ово обећање свето, оно ће разјарити злонамерне демоне, који ће почети да се боре против вас. Ви, међутим, немојте да страхујете, јер ћете за помоћника имати љубљеног Исуса. Будите храбре и не плашите се. Господ ће невидљивом руком уништити невидљивог непријатеља.
Имајте челичну веру и апсолутно послушање Богу и старијима. Тада ће вас чудотворно штитити Божија помоћ и њихове молитве.
 
Писмо искушеници
 
5. Љуби Христа свог Женика више него мајку, и назваћеш се блаженом на небесима. Не брини се ни о чему земаљском, и настој да удовољиш најлепшем Женику Христу. Духовно венчање с Њим трајаће вечно, док су земаљска венчања краткотрајна, након чега почињу животне муке, патње и напори.
У монаштву ће свако дело које се принесе бити награђено вечно и богато. Чак ћемо и овде, на земљи, бити стоструко награђени за то што смо напустили родитеље, браћу и сл. Христос нам даје сестринство у Богу. Та љубав је духовна и има за циљ да допринесе нашем духовном напретку, док телесна љубав воли само плотске и испразне ствари.
У световном животу, патње и муке су узалудне, док нам у монаштву помажу да задобијемо Бога.
О, како је чудесно кад међу сестринством влада љубав, кад је сестринство једна душа у много тела! Оне онда живе уистину небеским животом! Бог, међутим, допушта да се повремено догоде извесне ствари које ће узроковати пометњу и хладноћу. То се дешава због наше користи, да бисмо се увежбали и да би се испољила наша врлина или наша слабост. Због тога нам духовни закон каже: “Понекад радост, понекад жалост; понекад лето, понекад зима; понекад рат, понекад мир.” Свезнајући Бог је тако зацртао духовни пут.
 
6. Писмо духовној кћери
 
И чух глас са неба… као гуслање гуслара у гусле своје. И певаху песму нову пред престолом… u нико не могаше научити ову песму… Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици; ово су они који иду за Јагњетом куда год пође (Откр. 14;24).
Кћери моја, молим се да ти благодат Божија подари Његову огњену љубав која ће те потпуно распламсати, да би ликујући корачала блаженим путем монаштва. То је ангелски пут и када неко њиме достојно корача, његова душа постаје невеста Христова и блиста снажније од ангела, јер је душа човекова створена по образу и подобију Божијем.
Да, кћери моја, никада немој заменити небеског Женика за смртног човека, Творца за овоземаљску творевину, божанску небеску природу за природу људску. Постоји ли за људско биће већа слава него да за женика своје душе има Сина Божијега, који ће вечно сачувати његову ангелску девственост и подарити му вечни живот на небесима, у божанским скинијама ангелске небеске насладе?
Шта више чине девојке које напусте своје родитеље и рођаке и удају се? То исто чине и монахиње. Према томе, оне које се замонаше не жртвују ништа више од оних које се удају, и једина је разлика што ове друге добијају земаљског човека са страстима и слабостима, док прве постају невесте Женика који је небески и бестрастан, Који је Бог. Колико више добијају оне девојке које се замонаше са Христом, како у овом свету, тако и тамо, вечно на небесима!
Ђаво поставља мноштво препрека онима који желе да постану монаси или монахиње. Он жели да остану у свету како би их лакше бацио у грех. Према томе, кћери моја, имај у виду ђаволске вештине и буди мудра кад су у питању помисли искушења које ти долазе. Кад нисам у близини, јасно их откриј својој старици и она ће ти, будући просветљена, много помоћи.
Непрестано изговарај молитву, јер ће ти то у свему помоћи и растерати све што те спречава да достигнеш свој свети циљ. Буди опрезна: не дозволи да те оскрнави било каква телесна нечистота, јер небески Женик изнад свега воли чистоту човекове душе и тела.
Молим се, кћери моја, да љубиш нашег Господа Исуса Христа и да Он тебе љуби, како би заувек постао вољени Женик твоје душе.
 
Писмо другој духовној кћери
 
7. Добро моје чедо, шаљем ти очински поздрав са Свете Горе, из Врта наше Пресвете Богородице. Шаљем ти такође и букет прекрасних, кратких молитава које ће те укрепити на путу девствености.
Сваки човек ће се сам суочити са страшним смртним часом, и његова истинска помоћ биће дела која је учинио из смирења.
Шта је смиреније од ризе повучене монахиње? Монахиња остаје далеко од световних радости и оплакује своје грехе како би нашла истинску радост душе која потиче од мирне савести.
Монашки живот је веома леп и сладак. На жалост, наше страсти и слабости чине да он понекад изгледа веома тежак.
Уколико се човек више приближава свесном богопознању, утолико бива свеснији и лепоте монашког живота, јер осећа и окуша небеску радост и Његову слатку љубав.
Свет не познаје Онога који даје те божанске и небеске дарове, и управо због тога је несрећан и губав од греха. Ангели виде Господа – и колико Га само они воле и колико Му се клањају! Међутим, ни монахиња која осећа Његово присуство није лишена причасности овом божанском созерцању и љубави. Свет Га не позна (в. Јн. 1;10) и због тога је Његово срце пуно жалости и тескобе.
Ако се монахиња, колико је могуће, више приближава Женику своје душе, живи крај Њега и созерцава га, толико се увећава и њена унутрашња лепота. Она то види оком душе и доживљава духовним опажањем. Како се она тада лепо осећа! Она оплакује радости и насладе испразног и саблажњивог света, и сажаљева убоге људе који се у њих уздају и који су им потчињени, и чији ће крај због тога неминовно бити горак.
 
Писмо духовној кћери
 
8. Чедо моје, примио сам исповест коју си ми послала. Благодарим нашем добром Богу што су зраци Његове божанског просветљења опет и опет озарили и уобличили душе за наслећивање очинског ауторитета у односу на суштински задатак душе, односно на заједницу и јединство душе с Богом путем умне молитве.
Бог је бесконачан ум (нус). Човеков ум је ограничен. Када се човеков мали ум посредством умне молитве сједини са бесконачним Умом, тј. Богом, природно је да буде причастан Његовим божанским и блаженим енергијама, тако да и сам постаје блажен. Он осећа неизрециву радост, насладу и ликовање а најслађе сузе теше његову душу, испуњавајући је и загревајући божанском утехом.
Молитва је моћно оружје сваког хришћанина, а посебно монаха којега називају војником божанске армије. Он је уз заклетву уздигао прослављену заставу неравноправног, доживотног рата против света, плоти и ђавола. Призвани смо да постанемо непознати хероји, које види једино недремано око Божије.
Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за Мном (Мт. 19;21). Постани мој следбеник идући за корацима који воде на Голготу. Будимо заједно распети и заједно издахнимо, да бисмо заједно могли и да васкрснемо и да живимо у векове.
Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде (Мт. 16;24). Ако ме неко воли, нека ме следи, јер је све као плева и варљивије је од снова. “Богатство неће остати, слава неће пратити човека у други свет, јер кад смрт наступи, све то ишчезава.”
Ако се човек удаљи од света откриће његово злосмрадије, док се онај, ко лута по њему, облачи у крпе овоземаљских наслада и задовољстава као у одежде славе.
Богословље, истинско богословље не стиче се на универзитетима него, напротив, одбацивањем света и живљењем на тихим и мирним местима, далеко од световне буке и пометње, уз практиковање молитве и подвижништва. Кад човек на тај начин очисти разум и ослободи се налета страсти, задобиће светлост истинског богословља и самопознања. “Ако си богослов, онда се истински молиш. Ако се истински молиш, онда си богослов” (св. Нил Подвижник).
Ум се умирује у исихији (безмолвију). Осим тога, кад се ум једном ослободи земних помисли, природно је да се врати самом себи, а кроз себе и Богу, посредством једноставне молитве: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!”
Боље је бити на прагу дома Божијега него живети у скинијама грешног света (в. Пс. 84;11) са свим саблазнима телољубља, одакле Ад узима највећи део свога плена.
Чедо моје, пријатељство према свету непријатељство је према Богу. Ако љубиш Бога и желиш да му служиш потпуно и делатно, заборави на световне бриге и беживотна здања великог града, и доћи у љубљене и жељене скиније Господње, где ћеш изучавати науку над наукама, тј. уметност побеђивања света, ђавола и самога себе. То је наука о одважној борби за вечне награде и вечна обитавалишта.
 
Писмо духовној кћери
 
9. О дубино богатства и премудрости и разума Божијег (Рим. 11;33), узвикнуо је апостол Павле будући у усхићењу и созерцавајући божанску светлост, док је његово срце пламтело богочежњивошћу.
Шта је слађе од Бога? Зар није испразно све што је људско? Зар гроб не прекрива све? Где је младост и лепота, где је човекова слава и богатство? Зар није све прах и пепео? Ко је био краљ, а ко војник? Ко је био богат, а ко сиромашан? Зар кости нису једино што видимо? Где су краљевске палате, раскош богатих, богате трпезе и гозбе сластољубаца? Где су телесне насладе неморалних? Зар све то нису прекрили црви и неподношљив смрад? Уистину, таштина над таштинама, све је таштина(Књ.проп. 1;2). Док расуђујемо о свему овоме, приморајмо саме себе да са великом чежњом заволимо свети и чисти пут прослављене девствености, а када своје тело оставимо у земљи и кад се наша душа узнесе на небеса, красиће је лепота и красота девствености, због чега ће је и заволети Христос, Женик чистих душа.
Подвизавај се добрим подвигом, чедо моје. Непрестано се сећај светог имена Исусовог. Док ходаш, приклони главу и изговарај умно или шапатом: “Господе Исусе Христе, помилуј ме!” Имај у виду неизвесност времена твоје смрти. Уздахни и изговори: “У каквом ће ме стању затећи смрт? Хоћу ли бити спремна? Јесам ли Христа служила довољно добро да би ми опростио моја сагрешења?” Сећај се житија преподобних монаха, да би се у теби још снажније распламсала чежња за монаштвом.
 
Писмо другој духовној кћери
 
10. Молим се да те Бог у свему руководи. Када неко оде у манастир, са собом носи и своје врлине и страсти. У манастир је призван да би увећао своје врлине и да би искоренио страсти. Искорењујући страсти, он се сусреће с тешкоћама сразмерним њиховој грубости и бројности. Због тога му је потребно и сразмерно самоодрицање ради достизања циља, а то је ослобађање од нечасних, грешних страсти.
Како протиче време монашког живота и како се увећава духовно знање, смањује се и замарање на Голготи, јер добри Киринејац, тј. утеха просветљујућег знања, долази и подиже бреме страсти. Након тога, Исусови следбеници лагано се крећу према потпуном умртвљавању страсти, за којим ће уследити њихово васкрсење. О, чедо моје, какво васкрсење! Укус Царства небеског! Наследник Божији и санаследник Христов! Душа тада добија веридбено обећање да ће након смрти постати невеста Христова у неоскрнављеној брачној ложници и да ће се вечно наслађивати. Тада ће видети себе како плови у океанима радости и созерцања. Ова духовна добра задобијају се само ако се човек добро подвизава да трпљењем и смирењем искорени страсти.
Молим се, чедо моје, да будеш најизврснија у својој будућој борби.
 
Друго писмо истој духовној кћери
 
11. Свом душом се молим да те наш добри Бог сачува Својом моћном заштитом и да те као непогрешиви компас руководи ка полу твог чистог предодређења, ка светом посвећењу крај ногу Исусових, као и свету Марију, сестру свете Марте, да би зачула речи благодати изговорене у твом срцу.
Не плаши се никога осим Бога, који испитује срца и свакога награђује сагласно његовим делима!
Води битку за спасење и размишљај о неизвесности живота. Помисли да смо пролазници, странци и посетиоци, као што су били и наши очеви, да ћемо доћи, видети и отићи. Кад наступи смрт, све ишчезава. Бори се да свом душом омрзнеш пролазне овоземаљске ствари, да као добар трговац тргујеш и да купиш поље у којем је скривено благо, тј. драгоцени бисер, да копаш и да га нађеш. Тада ћеш бити богата благодаћу.
То поље је монаштво и купују га они који продају сву своју самовољу, насладе и слободу. Онај који копа, односно који се подвизава у монаштву, налази благодат Утешитеља и постаје богат у љубави и уздању у Бога.
Ништа није лепше од монаштва када се живи онако како су га зацртали свети Оци-монаси. Човек задобија раскош истинске радости и радује се у Богу, с блаженом надом да ће заувек живети с Богом, у благословеној и неизрецивој радости.
О, дубино Божија! О, неизрециво и најслађе богатство! Ако чак ни апостол Павле, упркос свој својој речитости, није могао да нам представи ни најједноставнију слику свега онога што је видео и осетио кад је био узнет у рај, како онда да ја, недоношче, говорим о величини наслађивања Богом?
Испитајте u видите како је добар Господ (Пс. 34;8). О, чедо моје и Исусово, буди опрезна да те ниједна од ствари које у свету називају добрима, не одвоји од Њега. Напротив, све своје чежње пренеси на небеско, јер је наше живљење на небесима (Филипљ. 3;20).
Презри све што је земно и сматрај га нечистотом и пепелом. Ништа није поуздано у садашњем веку.
Удаљи се од греха као од ватре и од отровне змије. С молитвом притекни Исусу и Он ће те чудесно избавити. Све принеси на жртву Исусу, јер Он чезне за сваким жртвеним делом љубави.
 
Онима који чезну за монаштвом
 
12. О, како да проценим непојмљиво богатство монаштва! Који је глинени језик у стању да похвали његову славу пред нашим Христом!
Девственост је једнакост са ангелима. То је оно што људску природу уподобљује Христу и Пресветој Богородици, јер су и једно и друго девственици. Пре него што су сагрешили, и Адам и Ева су били девственици, и тек су након пада постали супружници. Другим речима, најпре је била установљена девственост, докје брак био последица преступа. Према томе, свако ко жели да достигне врлину коју су првостворени поседовали док су били у рају, мора живети у девствености и чистоти.
Девственост и чистота имају велику одважност пред Богом. Због тога жртвујте чак и своје животе, али чувајте девственост као зеницу ока. Међутим, да бисте је очували, непрестано морате изговарати молитву и бити опрезни да бисте избегли узрочнике греха. Посебно будите опрезни кад су у питању ваше очи.
13. Чедо моје, требало би да се бринемо о чистоти, јер се на тај начин распламсава монашка душа. Управо је чистота оно због чега се монашки живот најчешће карактерише као ангелски. Свети Дух благонаклоно гледа на чистоту и снисходи на чисте. Монах се тада осећа као да је у рају. Ђаво напада чистоту да би спречио посету Светог Духа.
Управо због тога нас, чедо моје, узнемирује злим помислима, да не бисмо постали корисни сасуди Светог Духа и да не бисмо сматрали да је монашки живот ангелски. Боримо се, дакле, да благодаћу Божијом задобијемо чистоту душе и тела.
14. Када људи приме монашки постриг, благодат некога посећује више, а некога мање. То, међутим, не предсказује монахов будући духовни живот.
Неки уопште не осећају благодат ангелске схиме, па ипак касније много напредују, док се другима дешава супротно.
Међутим, циљ монаштва је очишћење срца, чиме се задобија савршена љубав.
Овим би требало да се бавимо и да се занимамо: имамо ли трпљење и одважност у нашим биткама са ђаволом, чисту љубав, језик слободан од осуђивања и клевета, итд.
Монах има две радости: прву осећа кад се замонаши, а другу кад му се приближи смрт. Шта је живот монаха, ако не непрестано мучеништво? Због тога се радује смрти, јер сматра да ће се избавити од мучења и битака лукавога.
Исцели се сада, док си млад, и док твоје страсти још увек нису дубоко укорењене. На тај начин ћеш у старости наћи починак. Живот проведен у добром подвигу донеће нам много духовног богатства и добар крај.
15. Преклињем вас да обратите пажњу на себе и да не заборавите циљ због којега сте напустили свет и за који би требало да се борите да га достигнете. Какво је добро ако достигнемо нешто световно и тиме нашкодимо својој бесмртној души, којој ништа није равно?
Наш циљ као монаха је да се узвисимо до вишњих ствари и да обитавамо на небесима, да размишљамо о вишњем и о равноангелској чистоти. Не доликује нам да се препустимо било каквој неприличној помисли и да одбацимо свемоћно оружје молитве.
Тело монаха је храм Божији, и ми тај храм морамо улепшати сваком чистотом да би Богу био угодан. Ко год оскрнави тај храм, ражалошћује Господа, тако да морамо бити веома опрезни у погледу чистоте.
Девственост је обележје које је својствено побожним душама, исто као и ангелима. Будући да је нечист и отуђен од Бога, ђаво неопростиво мрзи девственост. Он нам уноси мноштво нечистих помисли да би оскрнавио лепоту чистоте и тако учинио да она изгуби своје ангелско блистање.
 
Са Свете Горе, октобар 1957.
 
16. Љубљени у Христу брате… Бог нека те благослови и просветли на непогрешивом путу спасења. Питаш ме у свом писму шта да учиниш ако те Господ призове да постанеш монах, јер не би желео ништа да учиниш без Његовог призива на монаштво, због чега би напустио своје дужности, итд.
Брате мој, ко може примити, нека прими… Не могу сви примити ту реч (Мт. 19;12,11). За призив је карактеристично да човек у себи види ватрену жељу, ревност, чежњу и неку врсту жудње за монаштвом. Када то буде видео у себи, сигуран је да га Бог призива да постане монах. Па ипак, он је и даље слободан да сам изабере једно или друго, уз уверење да су му дати склоност и призив, и ако хоће, он може добровољно и без присиле да пригрли монаштво, које се назива и девственим животом.
Овај призив је благодат Божија, и човек га не може занемарити или потиснути. Ако га занемари и остане још две три године у свету, сигурно је да ће га потиснути и да више неће чезнути за тако узвишеним циљем.
Док је таква особа још у свету, неопходно је да пости сагласно својој телесној снази и расуђивању, да бди, да се моли, да даје милостињу, да се чува од ствари које могу оскрнавити разборите помисли, да избегава лоше друштво и разговоре са супротним полом, да нађе време за безмолвије, читање и сл. Све ће то помоћи да оснажи чежња за монаштвом и да остане ватрена све док не дође право време да испуни своју жељу, наравно, ако тако одлучи, јер смо рекли да је човек потпуно слободан да изабере, чак и ако му је призив посведочен карактеристичним знаковима.
Разуме се да је човек, када се заветује Богу да he се замонашити, на неки начин обавезан да то и учини, као што кажу велики Оци Цркве. Кад се неко припрема да положи завет, мора о томе добро размислити, јер нарушавање завета неће имати добре последице. То се сматра презирањем Бога, којем се човек и заветовао.
Девственички живот је узвишен, јер човек допушта себи да без икаквих препрека угађа Богу. Посветивши се потпуно служењу Богу, временом може постати свет душом и телом. Препородиће се и постати нови човек посвећен Христу, са свим карактеристикама живота у Христу, као што и деца имају особине родитеља које показују да су деца законита.
Брате мој, на Свету Гору можеш доћи кад год пожелиш, чак и као ходочасник, и тада ћеш ствари видети изблиза. Ако хоћеш, колико год желиш можеш остати код нас или на неком другом месту. Наша кућа има две келијице, једну за мене а једну за тебе. Тако ћеш боље видети шта треба да урадиш. Такође ћеш чути духовне речи мога Старца које потичу од опита и, једном речју, бићеш просветљен по питању онога шта треба да учиниш.
На почетку, живот у Христу подразумева много мука и најразличитија искушења. Међутим, она временом слабе и почиње духовна утеха тако да ћеш се, кад те посети благодат Божија, наћи у стању духовне насладе и радости.
Господ нам је рекао да ћемо се спасти кроз многе жалости, и потребно је да се наша душа укрепи у трпљењу. Онај ко претрпи до краја, наћи ће спасење.
 
Са Свете Горе, новембар 1957.
 
17. Највољенији у Христу брате, нека те увек штити благодат Светог Духа. Јуче сам примио твоје писмо и много сам се обрадовао кад сам видео да си схватио истинску суштину монаштва и да си добро. Моје здравље је лоше, по вољи Божијој.
Под потискивањем благодати сам подразумевао да човек остане у свету и да оклева две или три године. Његов жар ће у том случају охладнети и изгубиће жељу за монаштвом, јер се благодат те топлине повлачи због његовог немара да оствари циљ.
Трње и коров he ти рађати (Пост. 3;18), каже Свето Писмо. “Трње и коров”, односно страсти и рђаве навике које нарастају на земљи срца. Уз много муке, суза и зноја уклања се трновито корење страсти и рђавих навика, да би се очистила земља срца у коју је посејано семе, тј. реч Божија.
“Господе Исусе Христе, помилуј ме.” Према трезвеноумним Оцима, молитва је семе које се у срце искушеника у почетку сеје уз много труда и борбе, док не проклија, нарасте, буде пожњевено и претворено у хлеб, хлеб живота. Другим речима, док човек не буде у стању да окуси плодове свога труда, а то су сладост молитве и љубав Христова. То је жива вода која наводњава срце, освежава га и чини да набуја. То је оно што мени, немарном, недостаје.
Долази час, и већ је ту, кад ћe се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини (Јн. 4;23). Како је дивно Господ разјаснио умну молитву!
Док си у свету, подвизавај се, читај, моли се и изговарај молитву колико год можеш, јер је њена сила неизмерна. Дај милостињу, јер је велика сила милостиње. Док сам био у свету, и ја сам давао милостињу колико год сам могао иако сам био сиромашан, да би ми Бог помогао да достигнем свој циљ.
Знаш ли колико Бог прославља милосрдне? Један ангео Господњи појавио се пред капетаном Корнелијем и рекао: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дела ап. 10;4). Пророк Данило је рекао краљу: Опрости се греха својих правдом и безакоња својих милошћу према невољнима (Дан. 4;27).
Запамтимо сви, брате мој, а најпре ја, безумник, страшни обрачун пред страшним судом Божијим, као што су учинили и свети подвижници.
Ава Агатон је пред смрт јецао, и монаси су га упитали:
“Зар и ти јецаш, аво?”
“Верујте ми, чеда моја, свим силама сам тежио да удовољим Богу, а опет не знам да ли су моја дела богоугодна!”
Свети Антоније је такође плакао кад му се приближавао смртни час:
“Зар и ти јецаш, аво?”
“Верујте ми, чеда моја, откад сам постао монах, страх Божији ме никад није напуштао!”
Размишљам и о самом себи: шта ћу пред Богом рећи у своју одбрану ја, који сам немаран и нечист, коме су страсти скинуле брачну одежду?
Ти ћеш, брате мој, сусрести многе препреке на свом путу, али нека те то не обесхрабри. Избегавај све што те омета на путу Божијем. Пресеци свако пријатељство са младићима-мирјанима. Не плаши се. Кад је Бог са нама, нико није против нас.
Моја келија је веома тиха. Кад дођеш овамо, бићеш веома задовољан. Ја живим у крајњем безмолвију и безбрижности. Мој старац ми је дао благослов да у самоћи и миру обедујем ујутро. Посетиоци су веома ретки, и свој оскудни оброк обично једем сам. Настојим да, уз Божију помоћ, изговарам молитву. Сам се будим, и сам бдим. Према томе, ово место ћe се допасти свакоме ко жели да живи у безмолвију, молитви и безбрижности[2].
Очекујем те с великом радошћу, и молим те да не оклеваш да ми пишеш.
Молим се за тебе с љубављу у Христу.
 
Најништавнији папа-Јефрем Јосифовац
 
18. Чедо моје, уздржање, пост, бдење, одрицање од световног итд. представљају начине којима ћемо задобити чисто срце, а основна карактеристика чистог срца је љубав.
Наш циљ је, дакле, чистота срца. Без чистоте нећемо видети Бога, Он нам се неће открити. Како онда можемо рећи да смо постигли свој циљ или да смо му се приближили, ако немамо чисто срце? Апостол Павле каже: Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не Горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје (1. Кор. 13;48). Све ове карактеристике, које апостол Павле громогласно оглашава, указују колико је човек узнапредовао у чистоти.
Земљоделац радове започиње чишћењем њиве. Чисти је од камења и трња, а затим оре, сеје и чека да Бог пошаље кишу, сунце и ветар. При том има један циљ: да пожање жито и да се наслађује плодовима свог труда.
Морнар и трговац путују у далеке крајеве док им прете буре и различите опасности, а циљ им је да увећају своје богатство и да се њиме наслађују.
Монах мора да се лиши родитеља, браће, сестара, рођака; лишава се задовољстава, бди, моли се, послушан је, бори се с помислима и слично. С каквим циљем? Да задобије чистоту срца, да види Бога! Ако није очишћен, неће видети Бога.
Шта је Бог? Бог је љубав. Према томе, онај коме недостаје истинска љубав, љубав духовна и чиста, никада неће спознати божанско.
19. Кћери моја, нека те најслађи Распети Господ награди хиљадама благослова, јер Он изнад свега воли девственост, која је духовна сестра ангелске девствености.
Небески Отац је девственик; Његов Син, наш Господ Исус Христос је девственик; љубљени ученик Христов, Јован, био је девственик; зар да не поменем Дјеву Марију, нашу Пресвету Богородицу, која је зид одбране за девственике што се подвизавају?
Молим се, кћери моја, да у животу изабереш најсветију врлину девствености, украс ангела.
Све што човек изгуби може се поново задобити изузев девствености која представља најчистији живот без дрских и срамних грехова. Безбројне војске ангелске радују се кад се бар један од њихових сабораца придружи њиховом чину. То је невидљиво место. Да ли желиш да га заузмеш, кћери моја? Надам се да ће се дејствовање благодати славно извршити у теби, у славу нашег распетог Господа.
Кћери моја, љуби нашег Исуса и једино се Њему клањај у свом животу. Нека Исус буде духовна наслада твога срца. Никада немој заменити ту љубав за варљива световна задовољства, ма колико се испразни свет трудио да те на то присили.
Постани ученица Исусова и, као друга мироносица, принеси свом Учитељу драгоцено миро своје девствене чистоте.
Све овоземаљске ствари пролазе као сан, и ништа у овом свету није постојано и непроменљиво. Због чега бисмо онда волели пролазне и краткотрајне ствари уместо вечних и непролазних?
У сваком тренутку, смрт прети да нас пошаље на други свет, а посебно на суд Божији. Шта друго да чинимо него да се припремимо да се добро одбранимо пред Богом за све у чему смо сагрешили против Њега?
Удаљи сваку своју грешну и рђаву помисао чим се појави. Непрестано призивај у мисли име Исусово, јер ће ти то најсветије Име дати победу над најразноликијим греховима.
20. Споља посматрано, монах понекад може изгледати потиштено, док је у ствари преиспуњен радосном жалошћу, која је толико корисна и нужна. Он изгледа суморно кад се бори с нечистим помислима или кад га искушавају његов егоизам, узнемирујуће речи или нека покуда. Он се тада бори да помислима самоосуде уништи свој побуђени егоизам. Оно што нам изгледа као потиштеност не појављује се као последица помисли очајања, јер он благосиља час кад га је Бог одвео из несреће овог света и довео у спасоносни монашки живот. Уместо потиштеношћу, требало би да то назовемо радосном жалошћу, што означава дубоку радост и задовољство који произилазе из систематског васпитавања срца. Таква жалост је непозната мирјанима који обраћају пажњу само на спољашње ствари и допуштају да се њихова срца опасно разболе од егоизма, гордости и сујете.
Без трезвеноумља, непрестане молитве и бдења у усамљеној и мрачној келији, спољашња дела воде хришћанина ка сујети, будући да он све заснива на својим делима која су тако јефтина! Очишћење срца захтева велики напор: напор самоосуђивања, молитве, самоодрицања, послушања, добрих дела, многих суза итд. Ако срце није очишћено на тај начин, како ће онда човекова дела бити угодна Богу? Једино монаштво, као секира, одсеца страсти у њиховом корену, док без монашког подвига човек одсеца само гране и лишће.
21. Натприродна чудеса монаха и духовно стање које је плод њиховог подвига показују шта је заправо монаштво. Иако борба да се у свету живи хришћанским животом представља побожан напор, она није ни близу монашком животу по његовом обиљу духовног богатства и по блискости с Богом. По роду се дрво познаје (Мт. 12;33). Читава војска монаха испунила је небеса. А колико праведника имамо? Можеш их на прсте избројати![3]
 

1. Грчка именица “αγωνοθετης” првобитно je означавала организатора и судију у надметањима у играма а позније судију уопште. (Прим. прев.)
2. Грчку именицу “αμεριμνια” (безбрижност) не треба схватити у смислу немара, него у смислу слободе од овоземаљскнх и световних брига, тј. у смислу спокојства и духовног мира (у тим значењима она је коришћена и у неким беседама светог Јована Златоустог). Понекад, ова именица може означавати и слободу од одговорности, али само у случају да монах бригу о свом спасењу поверава свом старцу, који на тај начин постаје одговоран за његову душу и ослобађа монаха бриге за сопствено спасење. (Прим. прев.)
3. Праведници су светитељи који су се посветили живећи у свету, а да при том нису били свештеници, монаси или мученици. (Прим. изд.)