ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
 

 
O БОЛЕСТИ
 
1. Истина је да болести, патње и недаће хришћанима доносе очишћење душе и опроштај грехова. Сваки хришћанин има свету обавезу да простодушно и незлобивог срца прихвати сваки крст који Господ положи на њега и да га високо узнесе до прослављене Голготе. Он понекад може да падне на колена услед напора и тежине, али Бог ће му послати другог Симона Киринејца, односно благодат трпљења, која ће узнети крст до Голготе.
Када подносимо телесне и душевне патње, поседујемо поуздано сведочанство да нас Бог љуби и да смо прибројани истинским чедима Божијим.
Када посетимо гробље, на свим гробовима видећемо крстове – неки су од дрвета, неки од камена, неки од гвожћа, итд. Бог даје крст свакој хришћанској души. Некоме се даје дрвени, неком камени, а неком гвоздени крст, зависно од тога шта је премудрост Божија сматрала за најбоље.
Главни циљ Господњи је спасење наше драгоцене душе, без обзира да ли ће она због тога патити. Он Сам нам даје трпљење и просветљење, како бисмо били у стању да тај крст носимо до краја.
Патње које осећамо током болести шаље нам рука доброг Бога. Најделотворнији лек за душевно здравље је телесна болест. Болест је труба што буди сваку душу коју је успавало опојно пиће незнања и заборављања Бога. Болести јачају душу која је запала у немар и којој би телесно здравље шкодило да се врати на прави пут. Господс, у невољи тражим Те (Ис. 26;16). Утескоби дајми простор (Пс. 4;1). Кроз мноle невоље ваља нам ући у Царство Божијс (Дела ап. 14;22). Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21;19).
Ударци чисте љубави иикада нису узроковани ничим другим осим светим и спасоносним промислитељским циљем! Господ нам у Еванђељу каже да без воље нашег небеског Оца ни врабац не може да падне, као и да су све власи на нашој глави избројане. Какво нам уверавање дају ове речи да су сва наша дела, све наше речи и све наше мисли познате Господу, да се наше патње појављују с Његовим знањем, да потичу од Његовог промисла и да теже неком спасоносном циљу!
Колико је човечанство, и телесно и духовно, било искварено пре доласка Господњег! Који је лек могао унети препород у човечију душу? Зар то није био дивовски Крст Господа Исуса? Да Господ није умро на Крсту, било би немогуће да се човек спасе на неки други начин.
Носећи Свој крст, Христос је постао наш прототип (праузор, праобраз). Тако је показао да свако, ко жели да буде спасен, треба да Га следи и да претрпи крст који је Господ положио на њега сагласно његовој снази, да се попне на Голготу, да буде распет заједно са Исусом, а затим да се заједно са Господом и прослави у Царству Божијем.
Када душа увиди да се слава и починак у небеском блаженству дају сагласно крсту који је носила, зажалиће што није носила тежи крст и тако добила још већу славу и починак. Она ће тада рећи: “Напор је онда био краткотрајан, а сада сам лишена вечних блаженстава!” Чак ће и патријарх Авраам, када види блаженства која ће се доделити, зажалити што се није више подвизавао!
Једна млада девојка је стално боловала од неке тешке болести и на крају је и умрла. Једне ноћи јавила се својој сестри која ју је упитала: “Како ти је, сестро моја, тамо где си сада?” Она јој је одговорила: “Шта да ти кажем, сестро? Због моје болести, Христос ме удостојио веће славе и починка. О, кад бих само могла да се вратим на земљу и да страдам од још горе болести, да бих се овде удостојила још веће славе!”
Ако је Сам свемоћни и безгрешни Господ носио крст ради човека и његовог спасења, колико је тек ради спасења крст потребан нама, грешницима, који грешимо свакога часа?
Припремих се и не оклевах да очувам заповести Твоје (Пс. 118;60)*, каже пророк Давид. Увек морамо бити спремни да без роптања претрпимо свако искушење које нам пошаље света рука нашег Исцелитеља Бога. Будући да искушење долази од Онога чија је љубав према нама безгранично дубока и да га је Он допустио, оно никада неће бити зло. Када искушење прође, сагледаћемо његов добар исход, сагледаћемо главни циљ Божији.
Предвиђајући будућа искушења Својих следбеника, Господ Исус их крепи говорећи: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21 ;19) и Који претрпи до краја тај he се спасти (Мт. 10;22).
Трпељиво подносећи своју болест, и ти ћеш се прибројати љубљеним чедима Христовим. Твоје бреме ће једног дана постати твоје васкрсење, твоја жалост – радост, а твоје трпљење – вечни живот! Благодарно завапи Господу: Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов 1;21). Ако тако завапиш, твоја душа ће се испунити радошћу и миром, а истовремено ћеш оснажити и у трпљењу.
‘ Навод се донеклс разликује од Даничићевог превода (Прим. прев.)
Шта је хришћанин? Шта мора поседовати? Сасвим је сигурно да у свему мора имати много трпљења.
Трпљењем разноликих патњи задобијамо вечни починак: 46 Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити, каже Господ (Мт. 11;28).
Пут који води путнике у рајски град у потпуности је засејан трњем и они који њиме корачају проливаће крв због његових убода. Мећутим, све превазилази нада у рајске насладе, која путницима даје трпљење, као што је изговорило и четрдесет светих мученика када су их бацили у залећено језеро: “Зима је горка, али је рај сладак. Мраз је болан, али ће насладе бити слатке!”
Нека свеблаги Господ приброји и нас скрушене онима који се труде и који су тешко обремењени, да би нам подарио вечни починак. Амин.
2. Од времена када је наш слатки Исус подигао животворно дрво часног Крста на Своја пренепорочна плећа и био на њега обешен, Његови ученици су током векова наставили да носе крст у облику разних искушења и проба, чиме хришћани тријумфују над разноликим видовима погубног самољубља.
Посредством еванћелисте Луке, Спаситељ наглашава: Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик (Лк. 14;27) и Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк. 9;23).
Ава Исаак, философ исихазма, каже: “У сваком тренутку, у човеку се дешава нека промена.” И заиста, у сваком тренутку се мења и стање тела и стање духа, доносећи понекад тескобу, понекад бол, понекад ишчекивање рћавих вести, а понекад неодрећен немир и пометњу душе и тела. Све ове промене изазивају телесни или духовни узроци, потврђујући на тај начин проклетство Божије које је пало на читав људски род због непослушања првостворених.
Међутим, наш благи Исус, Дрво живота, с једне стране Својим светим примером а са друге Својим божанским учењем, излива мелем утехе на крст патње, заједно са животворним уверавањима да нам кроз многе невоље ваља ући у Његово Царство (в. Дела ап. 14;22).
У Старом завету, у књизи “Бројеви”, исприповедан је, између осталог, и следећи карактеристичан догађај: Када Израиљ у пустињи повика на Бога, Господ пусти на народ змије ватрене које их уједаху, те помре МНОГО народа у Израиљу. Тада дође народ к Мојснју u рекоше: згреишсмо uiiUo викасмо на Господа и на тебе; моли Бога нека уклони змије од нас. И Mojcuje се помолн за народ. И Господ рече Мојсију: начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија нека погледа на њу па he оздравити. И начинн Mojcuje змнју од мјеgu (бакра), u метну је на мотку, u кога Год уједе змнја он поГледа на змију од мједи и оздрави (4. Мојс. 21;6-9).
У светом Еванђељу, Господ је упоредио подизање бакарне змије са Својим уздизањем на Крст и рекао: Као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако Гпреба да се подигне Син Човечији (Јн. 3;14). Грех, који је овде представљен отровном змијом, уједа човека и трује организам његове убоге душе грешним и страственим насладама, узрокујући душевну смрт и одвајање од Бога.
Међутим, наш Христос, духовна (ноетичка) бакарна змија, који је био обешен на животворно дрво часног Крста, посредством узвишених еванђелских истина исцељује душе које су биле изуједане разноликим гресима, дајући им живу наду у живот какав се не може ни појмити. Где ти јс, смрти, жалаи? Где ти је, пакле, победа (1. Кор. 15;55). Сила твоје страшне тираније је укинута, поништена, исцрпљена и потпуно умртвљена смрћу и васкрсењем Исуса, нашег Бога који спасава људске душе.
Срце је затровано и помрачено насладом и сладострашћем. Будући помрачено, оно и твори дела таме, ражалошћујући Светог Духа којега је примило кроз препород у светој бањи крштења. Напротив, бол и патња потискују сладострашће из срца. Очишћујући се посредством бола, срце постаје способно да прихвати Духа Утешитеља. Он теши, крепи и просветљује срце и, као хранитељ, даје му живот Својим божанским учењем и помаже му радошћу и надом.
Погледај духовну бакарну змију, Исуса: Он посредством бола исцељује сваку душу која пати због уједа разноликих отровних грехова.
Из непобитне истине, изведене из искуства, следи да су бол и патња најделотворнији лекови за душу оболелу од гре
*<>•<>•<>•<>¦<>”<>*<>”<>*
ха. Истовремено, они су изванредан учитељ и за духовно узрастање оне душе чија је лепота потамнела у греху и моралном мраку, и која је услед тога стекла морално рђаве навике.
Бол, у различитим значењима те речи, постаје вешти земљоделац који дивљу маслину тј. огреховљену душу преображава у добру маслину. Грех отврдњава срце грешника и чини га неосетљивим. Ништа га не покреће, јер је изгубљен Бог који саосећа и састрадава са људима.
Шта тада чини човекољубиви Бог, који дође да потражи и спасе изгубљено (в. Лк. 19;10). Он прави план за спасење заблуделе душе посредством бола, а посебно посредством болести.
Тако, на пример, видиш младића у пуној снази, разметљивог због своје крепкости, који се понаша надмено и заборавља на Бога и сопствену душу. Изненада, он лежи на болесничкој постељи. Тада бол почиње да врши хируршки захват као најискуснији и највештији лекар.
Он најпре врши операцију на срцу тако што малопомало уклања његову отврдлост и тиме омекшава душу. Младић који је некада био тврдог срца задобија нежна, блага осећања. Саосећа са осталим болесницима и он, који је некад био немилосрдан, говори сажаљиво. Пошто је овим и разним другим осећањима његово срце припремљено васпитном палицом бола, отварају се уши његове некад глуве душе и он прихвата, памти и пажљиво слуша реч истине, еванћеље спасења.
Тада он, који је некад би равнодушан према Богу и својој души, постаје ревностан у читању разних верских књига и часописа. Са истинском скрушеношћу и освешћеношћу присећа се своје огреховљености. Учи да се моли са умилењем и постаје речити проповедник доброчинстава тог изванредног лекарабола, говорећи да је то једини исцелитељ за болест удаљавања од Бога.
Бол, мећутим, не исцељује само човека који се удаљио од Бога него и здраве душе које су само делимично оболеле од “болести која није на смрт” (в. Јн. 11;4), као што је повремена равнодушност, одрицање, самољубље, неодлучност, сумња и сл.
Бол показује своје дејство и на светитељима, како би својим трпљењем увећали своју славу. Светитељи често пате и зато да би дали пример другима, као што се десило многострадалном Јову, светој Синклитики и многим другим светитељима.
Када имамо леп комад намештаја и током дужег времена не обраћамо пажњу на њега, видећемо да је по њему пао фини слој прашине. Он, истина, није уништен, али је изгубио нешто од свог сјаја и лепоте.
То се догаћа и здравој души уколико с времена на време не пати. Уколико се, на пример, не обрати пажња на немар, он ће, малопомало, пасти на душу као прашина на намештај а да то човек и не примети, и душа ће изгубити своју првобитну ревност према Богу. Она се моли, она и даље извршава своје дужности, али не као пре. Међутим, ако дође бол, ако је посети патња, почиње да дува ветар и опет се распламсава ватра, односно ревност на извршењу дужности према Богу.
То што се дешава с немаром, дешава се и са свим осталим болестима душе. Бол је божански лек који је безгранична Божија мудрост изумела због оболелих душа. Она га употребљава безрезервно и с апсолутним ауторитетом, тако да се посредством тог делотворног лека можемо опоравити и бити будни и трезвеноумни у извршавању Његове свете воље. Тако ћемо у време награђивања, као плату за будно ишчекивање Његове воље, добити улазак у вечну насладу Господњу, радујући се и ликујући заједно са свима који су призвани у све векове. Тамо ћемо, заједно са Пресветом Богородицом, ангелима и свим светитељима, бесконачним, радосним химнама прослављати благословено име Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, коме доликује слава, част и сила у бесконачне векове векова. Амин.
3. Бог васпитава (кажњава), а затим исцељује. Он уздиже и спушта, и ко ће се супротставити вољи Господњој? Ако Бог хоће да патимо, то значи да Он има неки спасоносни циљ који ми, земни, нисмо у стању да предвидимо. Међутим, трпљење, дуготрпељивост и смирено прихватање искушења ће увек да, увек – касније донети сигурну корист.
Носи свој крст, чедо моје, и знај да је свака наша патња позната Богу, нашем истинском Оцу, који на сваки начин покушава да у нама уобличи Исуса Христа (в. Гал. 4;19). Он же
•<>#<>^#<>>”<>”<>”<>”<>^с* ^^”
и да патимо јер зна шта је за Своја напаћена чеда припремио цебесима. Ако им не пошаље страдања, учиниће им неправН3 iep ће бити лишени неизрецивих небеских добара. Уколи^ више патимо, утолико нам се плете блиставији венац сла
ве!
Никад немоЈ поверовати да си ћавоиман. Никада немоЈ пустити да те прелести таква помисао. Такве ствари се деавајУ многим монасима када се разболе. Тако је Бог учинио. КаД је тел0 °°лесно’ болује и душа; кад је душа болесна, и теjio слаби и бива мрзовољно.
Кушач ти завиди, чедо моје! Ми ћемо, мећутим, бити трељиви, Да бисмо њега мучили и да би се Бог прославио. Све ће проћи, као што ће проћи и зима наших страсти, и ново ће се расцветати слатко пролеће здравља, а ви ћете се повати и рећи: Добро ми је што страдам, ga се научим ноСдбама Твојим (Пс. 119;71).
jCo не осећа бол током операције, ко не осећа бол када би благодат Божију и када га обузму хиљаде изопачених ‘ мисли? Тако је премудрост Божија устројила ствари, да би [Јзвршила поправљање душе.
j^ao што у природи годишња доба, односно зима, пролелето и јесен смењују једно друго, исто тако и духовна годиња Дооа следе једно за другим. Једно пролази, друго долази и па се на тај начин навикава на све духовне промене, постајуhii муДРа и опитна Тај опит је благодат која подржава душу у 1 еме страшних промена, и она на основу прошлих искушења бро зна да Ј°Ј ЈеДИН0 трпљење и дуготрпељивост могу обез пити мир и душекорисне помисли. На тај начин ћемо из искушења изаћи са коришћу и постати мудрији и опитнији.
4. Чедо моје, иако твоја болест у великој мери потиче од ослушности, у теби се ипак пројављује љубав Божија. Бог много воли, и зато те кажњава. Посредством искушења кот^е пИцт, Бог ради на твом драгоценом спасењу. Он жели да акша твоје бреме и да сасуд твоје душе испуни даром вели° наде У задобијање небеса, у вечно обитавање у близини Христа којег си так0 ватРено волео у овом животу!
0га ти је преостало? Буди крајње трпељив, буди храбар у цску1иењима која подносиш, и буди бесконачно благодаран најплеменитијем Кормилару наших душа. С том благодарношћу сједини и облагодаћено смиреноумље.
Чедо моје, закорачи стазом Голготе носећи крст који ти је дала доброчинитељска рука Онога који те воли и кажњава да би постао причасник Његове светости.
У души која трпи и благодари Богу, патња и болест граде обиље вечне славе.
5. Чедо моје, молим се да те Бог трпљења и утехе (в. Рим. 15;5) укрепи у твојој болести, у коју си пао по Божијој вољи.
Кад сам чуо да си озбиљно болестан, много сам се растужио и преклињао сам Пресвету Богородицу да те исцели, најпре твоју душу а затим и твоје тело.
Чедо моје, помисли на свете мученике! Колико су они претрпели ради љубави нашег Христа! Према томе, требало би да и ти себи кажеш: “Претрпи страдања своје болести, смиреноумни, да би избегао вечне паклене муке!”
Ти мученици су се добровољно потчинили патњама мучеништва, а ти болујеш противно својој вољи! И то је добро, и то ће ти довољно помоћи, али само ако кажњавање Господње будеш претрпео с радошћу и благодарношћу.
То и многе друге ствари реци самоме себи да би се укрепио, охрабрио и утешио.
6. Повери своје здравље Богу. Ако те болест или лекар на нешто примора, прихвати то с надом да ће Бог на тај начин извршити оно што жели. Разуме се да наше самоодрицање не лреба да нас одведе у смрт (јер би то било самоубиство), нити пак треба да покажемо толико бриге која би нас одвела у самољубље него би, напротив, требало да корачамо средњом стазом, односно, да с вером учинимо оно што нам је наложено како се то (наше самоодрицање) не би сматрало за самоубиство. Мећутим, с вером препустимо Богу (да одлучи) хоће ли нам од онога што користимо бити боље.
Чедо моје, буди трпељив у свим својим патњама. Болести доносе велику корист души кад их трпељиво подносимо и кад за њих кривимо саме себе, јер од њих патимо превасходно због својих грехова, а нарочито због гордости срца.
7. Молим се да увек будеш здрав; мећутим, кад си болестан, стрпљиво поднеси кажњавање Божије, које ти је посла
то из Његовог благог, неизмерног срца. Казна која потиче од таквог срца никада не може бити бесплодна, штетна или неразумна. Напротив, оно нас кажњава ради нашег сопственог добра, ради опроштаја наших грехова, ради нашег очувања и заштите, ради нашег вечног спасења.
Срце које нас кажњава је срце Самог Бога, нашег небеског Оца. Он све види, а посебно циљ сваког дела. Он види колико патиш и колико си ожалошћен. Знај да те неће искушавати преко твојих снага. Посредством патњи Он дела на очишћењу твоје душе и на њеном вечном спасењу.
Хвалимо се у невољама, знајући да невоља гради трпљење (Рим. 5;3). Бог нас васпитава као Своју децу, с циљем да се Његове карактеристике уобличе у нама. Када се на деци препознају карактеристике родитеља, онда то служи као доказ њихове законитости. То и јесте циљ Господњег васпитања.
Твоје патње су спасоносне: увек се надај и никад се нећеш постидети.
8. Незнање се, чедо моје, сматра за душевну смрт. Незнање не просветљује болесника; оно му неће рећи: “Твоја болест је воља Божија и ти кроз њу мораш да прођеш с трпљењем и благодарношћу, како се својом нетрпељивошћу пред Богом не би показао као преступник!” Међутим, кад је у питању просветљени хришћанин, познање Божије воље неће учинити само да све поднесе са захвалношћу него ће му помоћи и да задобије снажну духовну грађу, као и росу утехе. Он размишља: “Посредством бола и патње извршавам вољу Божију, и то ће узроковати опроштај мојих ранијих преступа. Плаћајући овде дуг за моју казну, тамо ћу задобити слободу у будућем животу, где ћу вечно живети. Ма колико патњи морао овде да претрпим, оне су привремене и краткотрајне.
Према томе, чедо моје, нама је неопходно трпљење да не бисмо били осуђени заједно са непокајаним светом. Без обзира на оно што би нам се могло догодити, посредством трпљења све ће се уредити и умириће се унутрашњи човек, трпељиво подносећи оно што је воља Божија.
Стрпљиво носи свој крст као што и ја носим свој, јер ми следимо небеског Женика, Христа који је ради нас, незахвалних грешника, носио крст срама.
Шта ћемо то претрпети а што би било подједнако вредно као она добра од Бога у којима ћемо уживати? Ако бих желео да набројим добра Божија и неблагодарност човекову, сматрам да би мој ум био немоћан. Како ограничени ум може да ” појми безгранична доброчинства Божија према човеку?
9. Болест доноси много користи, као што је, на пример, опроштај грехова и награда за трпљење. Она је веома делотворан лек за људе који су се удаљили од Бога. Нека је слава Богу Који кроз нама неразумљиве поступке дела на нашем спасењу.
Преклињем те да не јадикујеш. Ја се молим за тебе. Не плаши се, имај добру наду. Наш небески Отац је добар и милосрдан. Он кажњава и прекорева Своја чеда да би их удостојио вечног живота.
Ако нас не би кажњавао, онда не бисмо били истинска чеда и сматрали бисмо се незаконитима, недостојним спасења. Страдања која подносимо нису достојна да се упореде са вечним блаженствима која је Бог приуготовио за Своја чеда. За која Своја чеда? За она која су угњетавана, намучена, напаћена и обремењена, а не за она која се сада привремено наслађују и која су срећна.
Радуј се дакле, јер нас Бог љуби и кажњава, да би нас вечно упокојио! Бог не брине ако патимо, Он брине како да нас избави од паклених мука и да нам подари Рај.
10. Нека ти Бог трпљења и утехе подари трпљење и угодну утеху, да би те укрепио да наставиш борбу.
Чедо моје, немој гледати само на садашње патње, него подигни очи као дете премаматери (в. Пс. 131 ;2) и види: Страдања садашњег времена нису ншита према слави која ће се открити (Рим. 8;18) нама, који чезнемо за јављањем нашег Христа.
Немој мерити само бол, него мудрољубиво размотри и награду. Зар Бог није праведан? Бог те лишио те олакшице да имаш здраве ноге да би те удостојио да “радосном стопом” прославиш васкрсење своје душе горе у вишњем Јерусалиму. ^ Да, уистину, то оглашава васцело Писмо!
Чедо моје, корачај у Христу имајући увек на уму будућу чј? вечну радост. Немој се уморити од борбе: немој замишљати |
да удараш по ваздуху, јер се ту уистину води борба, као што се дешавало и са Јовом. Он је трпељиво поднео мучеништво раI зноликих патњи а жена га је својим рђавим саветом гурала ка 54 вечној смрти, док тебе ове патње саветују да задобијеш вечни живот. Он је седео на гомили ђубрета, био је покривен гнојним ранама и исмеван као грешник. Ти, међутим, мирујеш у кући и лежиш на постељи, и сматрају те за врлинског хришћанина. Увиђаш ли колико смо слаби? Према томе, стрпљиво то поднеси и заблагодари Богу који ти је дао такав дар да би те, као захвалног слугу, могао учинити наследником Свог безграничног царства. Амин. Нека буде.
11. Кажеш ми да је ваш брат био гладан, жедан итд. док је био болестан и да је хулио. Послушајте ме: кажете и да је ваш брат починио смртни грех. Међутим, многомилосрдни Бог је желео да га доведе до познања кривице, како би се могао и покајати. Потребно је да се мучи, како би умилостивио Бога Којег је толико ражалостио. Он му је услед очинске љубави послао ову болест као духовни лек који ће исцелити његову душу.
Да сте се бринули за свога брата и понудио му сваку телесну удобност, какве би онда његове муке Бог могао да види и да се сажали на њега? Требало би да схватите да ће, уколико се више буде мучио, утолико његова казна бити умањена. Бог му је дао болест и допустио да браћа занемаре своју дужност према њему како би га гризла савест и да би се покајао. Он је као болесник којем је лекар преписао лек, али му недостаје стрпљење. Он гунђа и проклиње лекара, али то води само његовој сопственој пропасти.
12. Научи се од бола који узрокује твоја болест. Моли се да ти свети Бесребреници ублаже сваки бол и сваку страст.
Чини се да је искушење узроковало твој напредак, и сада је потребно само да све своје снаге усредсредиш на трпљење.
Не жалости се, не губи снагу. Кроз све то ћеш проћи заједно са Христом. Сам распети Христос ће бити са тобом док будеш боловао. Тада ћеш Га боље упознати и још више ћеш Га заволети. Кад искушење прође, благосиљаћеш Га због до
бара која ти је дао.
Када си болестан, прикупи своје душевне снаге и потруди се да разумеш шта небо покушава да ти каже у тим твојим искушењима. Ако будеш плакао од бола, сузе ће очистити твој поглед, као што се догодило и многострадалном Јову. Ти ћеш онда, заједно с њим, моћи да кажеш: Сада те око моје види (Јов 42;5).
Не заборави да те Бог види и надзире кад патиш. Он опажа чак и откуцаје твог срца. Према томе, Он те неће оставити без утехе и Његове очинске заштите.
Природно је да се светитељи радују својим патњама. Што се нас тиче, научимо бар да стрпљиво подносимо патњу или бол.
Чедо моје, моли се у срцу, и Име Исусово ће ти постати балсам утехе, тако да ћеш своја искушења моћи да поднесеш на начин који ће ти бити од користи. Имаћеш велике користи од овог искушења уколико га трпељиво прихватиш.
Поново ти кажем да не престајеш да се чешће приближаваш свемогућем Богу свемоћним оклопом молитве и спознаћеш како Он чудотворно подиже бреме бола и чудесно даје починак страдалницима.
13. Молим се да будеш сасвим добро. Шта можемо да учинимо? Господ нас кажњава да бисмо добили вечну награду. Будући да се не подвизавамо, Господ нам шаље болест и патњу да би нам то урачунао као подвиг, како бисмо и ми имали малу утеху кад нам буде суђено пред Њим.
Шта да чинимо, чедо моје? Наш Бог хоће да страдамо да бисмо нашли починак у будућем свету. Овде је све пролазно, а тамо вечно. Зима је горка, али је рај сладак. Нека се наше ноге замрзну овде, како би се тамо могле вечно разиграти. Слава Теби, Боже!
14. Благословено моје чедо… Нека Бог љубави буде сапутник твог живота! Амин.
Чедо моје, молим се да ти наш Христос подари трпљење, јер ћеш кроз трпљење сабрати неизрецива блага на небесима, која ти нико неће украсти. Бори се свим својим снагама и нека се све твоје снаге усредсреде на задобијање трпљења у патњама. Патње су лекови који ће те у највећој мери искупити, који ће исцелити човекову душу и узнети је до светости.
Патње су привремене, а слава је вечна. Оштар је мраз искушења, али је слатко наслађивање Рајем. Кроз многе недаhe ући ћемо у заслепљујућу светлост Раја и небеског света. Ако будемо трпељиви у искушењима која нам Он шаље услед Своје безграничне љубави, видећемо да је наш Христос мило56 стив према нама.
15. Нека благодат Господња буде у твојој души.Примио сам твоје писмо и видео да се твоје здравље ни
мало није побољшало. Видео сам, мећутим, да се искушењем којем си изложен исцељује твоја душа.
Да, чедо моје, сва искушења која нам шаље љубав Божија имају за циљ да стекнемо драгоцено трпљење и да се уподобимо нашем небеском Оцу Богу Који се прославио и био назван “Богом трпљења и сваке утехе” (в. 2. Кор. 1;3).
Уз искушење, Бог не даје само одговарајуће трпљење. Он, поред тога, душу која трпи искушење теши благоразумношћу, благошћу и простодушношћу.
Колико је само страхота претрпела света Синклитика, а оне су је посветиле и прославиле!
У онима који подносе искушења, који их трпељиво прихватају и пролазе кроз њих разборито и са расућивањем, обитава Дух Божији. Мећутим, у онима који живе удобно и у благостању, без патњи и искушења, обитава дух ћаволски.
Због тога, чедо моје, буди храбар и радостан у трпљењу. Постани силан човек и сагради кућу своје душе на темељу трпљења. Помисли да ће се онај ко претрпи до краја удостојити небеског Царства Божијег.
16. Ја болујем од грипа и осећам оштар бол у пределу слепог црева. Не знам шта ће отуда проистећи. У сваком случају,слава Теби, Боже!
Бог нас воли и покушава да нас кроз невољна страдања удостоји да постанемо причасници Његове најсавршеније доброте.
Ми, на жалост, а ту сам и ја, не волимо своју душу на духован начин. Кад бисмо је волели, без роптања бисмо поднели и душевна и телесна искушења да бисмо задобили вечна блаженства.
Бол омекшава и скрушава срце и уклања његову отврдлост. Тако омекшано срце је припремљено тло за семе истинског покајања и поправљања.
Будући да смо плашљиви у свакој патњи, ми, на неки начин, одбијамо благодат Божију.
Кад човек живи у благостању не сећа се Бога, а ако Га се и сети, сети Га се само магловито. Живо и ватрено сећа Га се само онда кад му приступе невоља и бол. Он се најватреније моли кад га мучи патња или кад очекује недаће. То је угодно нашем добром Богу, као што је и мајци угодно да је дете тражи са искреним болом, јер тада с љубављу гледа у њу.
Без обзира с које стране да је човек искушаван, он је увек на добитку уколико током искушења покаже одговарајуће трпљење и благодарност. То се разоткрива кад искушење проће, кад постане свестан просветлења своје душе, бистрине ума и насладе која постоји у унутрашњем човеку.
Молимо се да нам у животним недаћама буде даровано познање и трпљење, како бисмо задобили спасење. Амин.
17. Носи свој крст, чедо моје, јер ће те он одвести ка вечном Васкрсењу!
Чедо моје, нека оно, што ти може донети радост и малу утеху, развеје твоје помисли. Буди оптимиста у својој болести, како би постао опитан у трпљењу и од свега имао користи.
Моли се и присиљавај се на молитву. Помисли да ће све проћи, било да је радосно, било да је жалосно, и стога само оно вишње сматрај постојаним и вечним.
18. Благословено у Христу чедо! Молим се великом Исцелитељу душа и тела да ти да савршено здравље сагласно светој вољи Његовој.
Било је светих људи, чедо моје, који су били смртно болесни, али су и у својој болести исцељивали друге. О, колико је Бог њих волео! Када нас Бог оптерети болестима или патњом, онда је то изванредан знак Његове љубави према души.
Душевни или телесни бол очишћује, пере и избељује одежду душе уклањајући сваку мрљу греха.
У једном манастиру живео је неки преподобни отац који је стално био болестан. Једном се догодило да током извесног периода није боловао и почео је да се жали говорећи: “Боже мој, зашто си ме заборавио и ниси ме удостојио Своје посете?” Овај блажени човек је чезнуо за болестима, јер је опитно спознао колико оне користе души.
Бол доводи непокајане грешнике до покајања, док у случају праведника крепи њихову душевну снагу и постаје чврст зид који га окружује, спречавајући га да падне у грех. Трпљење старијих постаје пример млаћима.
Слично као што се болесник радосно потчињава болним поступцима свог лекара знајући његов циљ, требало би да и ми са захвалношћу и разумевањем поднесемо све ствари које се догоде противно нашој вољи, као оно што нам је ради нашег спасења послала доброчинитељска рука Божија. “Атлета бива испробан у арени, крманош у бури и олуји, војсковоћа у борби, великодушан човек у несрећи, а хришћанин у искушењу”, каже свети Василије Велики.
Као што земља бива плоднија уколико је плуг дубље заоре, и душа обилније доноси плодове врлина када је бол и патња често и усрдно посећују.
Уколико човек има више патњи и жалости, утолико лепши бива и његов венац. А ако постоје многе и различите патње које га угњетавају, онда ће и венац славе бити украшен многим и различитим цвећем и бисерима.
Злато мора да проће кроз пећ да би се очистило, а душа хришћанина мора да проће кроз пећ искушења да би примила печат вечне славе у царској ризници Христа Цара.
Наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно венно богатство славе (2. Кор. 4;17) и Мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која he нам се открити (Рим. 8;18).
Уколико су свети и благословени људи прошли кроз пећ бола и имали од тога користи, колико ће тек нама пристајати патња и колико ћемо користи извући из ње када је претрпимо с разумевањем и захвалношћу!
Када видимо да нас мучи душевни или телесни бол, треба да разумемо да нас Бог љуби и да нас је сврстао мећу Своје изабранике.
О, благословена казно Господња, ја те волим! Ја сам, мећутим, недостојан таквог дара, јер живим удобно и постаћу жртва вечног огња.
Чедо моје, ја ти завидим на патњи, јер ћеш се удостојити вечног починка! Твој венац се украшава и улепшава ради твоје вечне славе. Бога ради претрпи до краја! Добро носи свој крст како га не би испустио, и буди сигуран да ћеш се вечно сапрославити с Христом. Моли се и за мене, како не бих био одсечен од раја као онај који проповеда али не дела!
19. Чедо моје, моли се да те Добри Утешитељ, благи и истински Дух, осени и утеши и да у теби распламса љубав Христову.
Свом својом душом молим се да ти наш Христос подари здравље. Видим и из искуства знам, чедо моје, да је ономе, ко страда од различитих душевних или телесних патњи и ко их подноси трпељиво, са разумевањем и благодарећи Богу, Бог обавезан да пошаље утеху која ће оросити његову душу. Мећутим, ако не поднесемо бол и напор, Бог нас неће утешити, неће нам послати Своју благодат.
Да ли, опоравивши се од бола, примећујеш како се љубав Христова распламсава у теби? Да, то је награда за твој труд, за твоје трпљење. Да није било те болести, не би било ни толике љубави и утехе.
Да ли примећујеш да се, након опоравка, осећаш као дете? То је знак да Бог опрашта твоје грехове и да си ослобоћен кривице. Свему је томе узрок трпљење које си показао током болести.
Када Бог благонаклоно учини да ти буде добро, на делу ћеш видети о чему говорим. Уколико човек више страда, утолико задобија већу благодат.
Један монах је боловао, и имао је тако тешку болест да је у браћи изазивао одвратност, због чега су га избацили. Он је оптуживао самога себе и говорио да заслужује такав поступак. Бог га је исцелио због његовог смирења. Мећутим, овај свети монах је и даље говорио: “О, мој Христе, нисам више био достојан да страдам љубави Твоје ради!”
Видиш, чедо моје, овај брат је волео Христа и желео је да страда љубави Његове ради. На основу свог опита открио је колико му је користила болест.
Према томе, немој ни најмање да јадикујеш. Само заблагодари Христу, који те толико воли да ти је овде дао привремене патње с циљем да ти тамо подари вечну радост.
Кад си болестан и ниси у стању да прецизно извршаваш своје духовне дужности, не буди тужан јер твоја воља нема власт над твојим здрављем. И поред тога, монах мора присиљавати самога себе. Али, ако је болестан, није грех ако не извршава своје дужности. Богје праведан. Послушање сједињено са смирењем и благодарношћу Богу замениће подвиг поста. Када неко услед болести није у стању да пости, имаће велику корист од самопрекоревања.
20. Молим се, чедо моје, да кап бесконачног трпљења Божијег капне и у твоју душу, где ће изградити кулу трпљења, како би могао да наћеш непропадљиву ризницу вечног живота.
Пишеш ми да си у време распламсавања благодати молио Христа да ти подари болест или нешто још горе како би могао да страдаш ради Његове љубави. Он те није запоставио него ти је послао болест, као што си Га и молио. Сад мораш да будеш трпељив и опитом ћеш се научити расуђивању, односно научићеш да од Бога не тражимо оне ствари које опитом нисмо испробали.
Сад се овако помоли: “Боже мој, исцели ме, али нека то не буде моја него Твоја воља!”
Као наивна деца, често тражимо ствари које нам нису од користи. Бог, међутим, као наш Отац, испуњава наш захтев да би нас посредством опита научио како да Му се молимо. Касније увиђамо да се нисмо молили како треба, и због тога патимо. Без обира на то, Бог је дуготрпељив и опрашта нам, а лекција о одбацивању наше сопствене воље остаје дубоко укорењена у нама. Штавише, у време кад патимо због недостатка расуђивања, Бог нас не напушта него нам шаље Своју благодат и теши нас да бисмо могли да поднесемо бреме. То се дешава и теби, чедо моје. Оно што си видео и осетио била је благодат Божија која те одгаја док не узрастеш у опиту. Чињеница да Бог допушта да патиш сведочи да ти је још увек потребно такво васпитање.
Све препусти Богу и реци: “Боже мој, препуштам своју болест Твојим рукама и кад год Ти, који ме толико волиш, пожелиш да ме исцелиш, тада ћу то и ја пожелети. Једино преклињем Твоју бесконачну доброту да ме не занемари и да ми увек подари довољно трпљења да носим свој крст, док се поново не изврши Твоја воља.”
21. Чедо моје, благодат Божија и Његова љубав пројављују се у људима на много начина и имају један заједнички циљ, а то је човеково спасење.
Љубав Божија се снажније пројављује у теби ако си болестан. Он те привремено очински кажњава, да би благодат коју ти је дао постојано сачувао како у овом привременом, тако и у оном вечном, загробном животу.
Радосно носи крст и непрестано благодари Богу који је очувао твоју чистоту. Умири своје помисли, јер без Бога ништа не можемо да учинимо. Нека твоја душа буде одважна и трпељива, да би и ти заједно са апостолом Павлом рекао: “Не само да ћу бити свезан (тј. утамничен), него ћу и умрети Христа ради” и “Ко ће нас раставити од љубави Христове? Ни жалост, ни тескоба”, ни болест, јер смо спремни и смрти да се предамо љубави Божије ради (в. Рим. 8;35).
Према томе, чедо моје, буди храбар. Закорачи према светој и прослављеној Голготи. Тамо ћеш се сараспети са Христом, да би био одведен до живоносног гроба, којим ћемо задобити васкрсење наших душа.
Дужност нам је да прођемо кроз пећ искушења, како би се испитало да ли су наше душе достојне да буду похрањене у ризницу великог цара Христа.
Не јадикуј. Ако је неко у несвести, његове помисли се не могу сматрати грешнима. Да би се помисли сматрале грешним, потребан је слободан ум, јер је слобода оно за шта ће нам се судити. Уколико услед болести ниси у стању да поседујеш такву слободу, како је онда могуће да се твоје помисли сматрају грешним? Безмолвствуј, буди трпељив и благодари Богу.