NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
O SOZERCANJU[1]
 
1. „Um koji je prestao da sozercava Boga postaje ili životinjski ili zverski“[2]. Kada se čovekov um udalji od raznolikih sozercavanja Boga, odnosno od molitve, od razmišljanja o duhovnim sozercanjima kao što su pakao, raj, čovekovi grehovi, čovekove strasti, bezbrojna dobročinstva Gospodnja koja On na Svoj čudesan način daruje svakome od nas itd, dolaze lukavi demoni i ispunjavaju ga svojim sopstvenim razmišljanjima, vodeći ga u blato plotskih, ostrašćenih grehova, ili u grehove jarosti i gneva!
Kada um ne sozercava spasonosne misli, izuzev misli koje su neophodne za održavanje života, biće obuzet grešnim razmišljanjima, i tada će zaista postati ili plotski ili zverski!
Stoga, čeda moja, obratimo pažnju na ono o čemu mislimo, da ne bismo dopustili da naš um sklizne u strasne, grešne pomisli, jer je to vrlo ozbiljan greh sa teškim posledicama.
Budite oprezni u pogledu svoje mašte. Ne dopustite da vaš um prihvati maštanja o likovima ili pak grešne predstave koje će vas telesno sablazniti ili odvesti do jarosti i gneva. Naprotiv, potrudite sa da pomoću svakog dobrog napora vaš um ostane čist od takvih maštanja kako bi, budući slobodan i čist od takvih stvari, uvek bio u stanju da se neprestano moli i da ima dobra sozercanja. Na taj način će postati duhovan i načiniće nebeski uspon prema posvećenju svoje duše.
2. Strah Božiji je neophodan. Svagda vidim pred sobom Gospoda, On mi je s desne strane da ne posrnem(Ps. 16;8). Čovek uvek mora imati na umu da je Bog svuda prisutan i da sve ispunjava. Moramo imati na umu da Boga dišemo, da Boga jedemo, da se u Boga oblačimo i da Boga nosimo unutar svog uma i srca.
Bogu su poznate naše misli, naša sećanja, naše reči, naša dela, naše namere. Ništa ne može promaći Njegovom svevidećem oku, ne samo sadašnje stvari, nego i prošli i budući događaji, ne samo oni ljudi koji su sada živi, nego svi ljudi od Adama do poslednjeg čoveka pre svršetka sveta. Čovek ništa ne može da učini bez Božijeg znanja, jer se sve izvršava pred Njegovim očima.
Kada čovek razmišlja o ovim stvarima i kada ih sozercava, oseća oštru grižu savesti zbog svojih prestupa i slabosti. Tada ga nadvladava istinski strah Božiji, i on pokušava da promeni svoj život i da ga uskladi sa božanskim zapovestima.
Razmišljajući o tim stvarima, on oseća prisustvo Božije koje je ranije, usled neznanja, promicalo njegovoj pažnji. Istinski strah Božiji vodi ga čišćenju čaše iznutra, prema rečima Gospodnjim (v. Mt. 23;26), što znači da neće jedno govoriti ustima, a drugo u srcu.
Razmišljajući o tim stvarima, njegova savest se budi i oglašava se glasom razobličavanja čak i zbog najmanje stvari.
Čovek tada zadobija pronicljivost u duhovnom životu: otvaraju se njegove duhovne oči i on jasno vidi šta se u njemu skriva. On se vatreno moli Bogu: Očisti me od tajnih (grehova), i od voljnih sačuvaj slugu Svoga(Ps. 19;12-13).
3. Demonima nije lako da naškode čoveku koji u duši čuva neprestano sećanje na Boga. Oni mogu da ga iskušavaju, ali im je teško da mu naškode. To se dešava stoga što im on ne dopušta da ga nadvladaju, jer je naoružan oružjem neprestanog sećanja na Boga. Neprijatelju nije lako da naškodi čoveku kojem su otvorene oči duše i koji vidi Boga.
Najduhovnijim ljudima drevnih vremena nisu bile potrebne knjige. Oni nisu imali potrebu da čitaju tako mnogo svetootačkih knjiga, jer su neprestano razmišljali o Bogu. Ma šta da su videli, to im je odmah davalo priliku da o nečemu razmišljaju, da otkriju nešto nepoznato. Njihov universitet je bila vascela tvorevina. Gde god da su pogledali, videli su nešto o čemu bi razmišljali. Nekad bi to bio promisao Božiji, nekad Njegova premudrost, nekad Njegov sud, a nekad Njegovo učenje, itd. Očima svojih duša videli su nevidljive stvari. Razmišljajući o tome, ispunjavali su svoja srca duhovnim poznanjem.
Mi, današnji ljudi, čije duševne oči nisu otvorene, nemamo sposobnost da se zadržavamo u tom duhovnom razmišljanju. Čak i kad nešto vidimo, neophodne su nam verske knjige da bismo nešto saznali o Bogu.
Umovi ovih produhovljenih ljudi bili su toliko snažni da su sa dubokom mudrošću mogli da shvate misli i ideje. Naši umovi su toliko slabi da teško mogu nešto i da zapamte. Oci ondašnjih vremena bili su u većini slučajeva priprosti ljudi. Ipak, oni su zadobili potpuno poznanje, jer im je Duh Sveti pomogao da razumeju Pismo.
Sećanje na Boga je svemoćno oružje, snažan oklop protiv satane i najrazličitijih grehova. Kada um prestane da se seća Boga i da razmišlja o božanskim stvarima, čoveka nadvladavaju nemar, ravnodušnost i zaborav, a zatim i zle želje!
Ukoliko vidiš da se tvoj um priklanja svetu, znaj da tvojoj duši nedostaje božanska uteha, zbog čega se i okreće svetu i traži utehu.
Kada čovekova duša ima topline za Boga, on je prosvetljen i oseća umilenje. Njegovom umu je nemoguće da se istovremeno priklanja i svetu. Duša se priklanja svetu onda kad u izvesnom smislu nije sjedinjena s Bogom.
Um je jedno prostranstvo, jedno mesto. Ukoliko ga ne zauzme Bog, zauzeće ga neprijatelj. To mesto ne može ostati prazno, što znači da je nemoguće da se na njemu ne nalaze ni Bog, ni zlo, ni greh, ni iskušenje, ni dejstvovanje satanino.
Um je kao vodenica koja se okreće. Ma šta da se ubaci u levak koji vodi do žrvnja, postaće brašno odrećene vrste.
Ukoliko ubacite pšenicu, postaće pšenično brašno. Ako pak unutra ubacite trnje, postaće trnovito brašno, odnosno vrlo škodljiva materija.
Vodenica se stalno okreće. Čovekov um neprestano radi, kao i vodenica. Želite li da postignete dobre rezultate? Onda u vodenicu ubacite dobro veštastvo. Želite li da pronađete umilenje, suze, radost, mir, itd? Ubacite dobre misli u vodenicu vašeg uma, na primer misli o duši i o Sudu, sećanje na smrt, itd. Tada ćete dobiti i odgovarajuće duhovne rezultate. Međutim, ukoliko čovek u vodenicu svoga uma ubacuje grešne pomisli, na kraju će kao rezultat imati greh. Veštastvo koje će se dati umu zavisi od čovekovih namera, a te namere će biti ili odobrene ili razobličene.
Trebalo bi da stremimo da u umu uvek imamo spasonosne pomisli i dušekorisne slike, kako satani ne bismo ostavljali prostor u koji će ubaciti svoje smeće, odnosno grešne pomisli i maštanja!
4. Napredovanje u molitvi dovešće nas do sozercanja i mogli bismo videti neopisive stvari. Dovešće nas do Strašnog suda, do raja, do viđenja pakla, do prestola Božijeg, do nebeske svetlosti, itd.
Čovek može početi sa psalmopojanjem, a onda se u jednom trenutku zaustaviti i biti nadvladan značenjem reči koje peva. On može početi da čita nešto iz Pesme nad pesmama i zatim se negde zaustaviti, može se proširiti njegovo sozercanje i završiti tamo gde ga Bog odvede. Čovek u Evanđelju može čitati o stradanjima Hristovim, a zatim se na jednom mestu zaustaviti, na primer na Njegovom hapšenju, Njegovim patnjama, Njegovom raspeću, Njegovom vaskrsenju, itd, i razmišljati o tome sa dubokim saosećanjem, umilenjem i samoprekorevanjem. Ponekad se možemo udubiti u razmišljanje o Strašnom sudu, pomišljajući, na primer, na sledeće: „Ako sada umrem, kako ću se predstaviti pred Bogom? Kakva će biti Njegova odluka o meni? Hoću li možda biti osuđen? Kako ću proći kroz mitarstva?“ Drugi put, mogli bismo da razmišljamo o Presvetoj Bogorodici, o Njenoj slavi, Njenoj devstvenosti, itd, ili bismo mogli da razmišljamo o Svetiteljima i sl.
5. Kad otvoriš Svoju ruku, nasićuju se dobra; kad odvratiš lice Svoje, žaloste se(Ps. 104;28-29). Naš sveblagi i velikodušni Bog stvorio je dva sveta. Najpre je u nebeskom prostranstvu stvorio duhovni svet, sa činovima nebrojenih angela, sa bezbrojnim vojskama ovih služećih duhova, sa mnogim „stanovima“ (v. Jn. 14;2) i različitim obitavalištima. Onda je stvorio ovaj opipljivi svet, sa čovekom kao kruno,m Njegove božanske premudrosti i zapovedio mu da gospodari i vlada nad svim što je u svetu. Dobrota sveblagog Boga preplavila je nebesko prostranstvo svetim angelima, i oni usled svog velikog blaženstva neprestano pevaju psalme i himne u neprekidnim slavoslovljima, zahvaljujući na taj način večnoj dobroti i milosrđu svetog Boga, koji ih je udostojio takve časti, slave i naslade! Ali avaj! Prvi među angelima, nazvan Lučonoša (Denica), pobunio se i otpao od Boga! On je čeznuo i žudeo za jednakošću sa Bogom. Izaći ćy u visine nad oblake, rekao je u svom srcu, izjednačiću se s Višnjim (Is. 14;14). Čim se saglasio sa ovom hulnom i gordom pomišlju, pravedni Bog je okrenuo Svoje slatko, prelepo, božansko lice i istog trenutka Lučonoša je uz tresak bio zbačen sa svog uzvišenog položaja i čina, i bio svezan neraskidivim lancima u adskoj pomrčini, povlačeći za sobom čitavu vojsku sledbenika njegove zlobne namere. Svo se odigralo u nebeskoj oblasti.
Sad se pojavljujem ja, nedostojan i ubog, da bih prepričao i ukratko izložio smisao i značenje koje za čoveka ima stih 104. Psalma: Kad otvoriš Svoju ruku nasićuju se dobra; kad odvratiš lice Cvoje, žaloste se(st.2829).
Kada je Bog Svojom premudrošću stvorio čoveka, obdario ga je Svojim obrazom i podobijem. Ukrasio ga je razumom i slobodom, na istoku je načinio rajsku palatu koja je preizobilovala mirisnim cvećem, biljkama i drvećem različitih vrsta i plodova: I učini Gospod Bog te nikoše iz zemlje cvakojaka drveta lepa za gledanje i dobra za jelo(Post. 2;9). Osim toga, ukrasio ga je i pticama najrazličitijih oblika i boja, da bi letele i slatko pojale.
Kao dodatak, u ravnice je naselio divlje životinje i stoku, a načinio je i reku da protiče kroz vrt i da ga napaja svojim bujicama i potocima koji su obilovali najbistrijom vodom, kako bi oživotvoravala i hranila stabla drveća… Načinio je i svež vazduh, i mirisne povetarce da bi umivali lice malog boga, čoveka.
Jednom rečju, Sveto Pismo nam kaže: I stvori Bog zveri zemaljske… i ptice na svodu nebeskom… i vodu koja tecijaše iz Edema natapajući vrt…(v. Post. 2;10). Ovaj rajski dan okupan suncem nije smenila noć. I gle, dobrota našeg svetog Boga obitavala je i počivala u palati prvostvorenog čoveka. Međutim, ko je u stanju da uistinu opiše dobrotu i veličanstvo Boga, koji je Svoju svemoćnu desnicu štedro podario čoveku? Počastvovao ga je Svojim obrazom i podobijem, učinio ga besmrtnim i udostojio ga da besedi s Njim, kako bi ga slatko zajedničarenje s Bogom i naslađivanje Njegovim beskonačnim izvorom blaženstava zadivilo bogatstvima duhovne naslade.
Vascelim čovekovim telom i dušom vladalo je bestrašće, ništa ga nije uznemiravalo i nad svim je vladao. Celokupno čovekovo stanje bilo je obogaćeno prostotom i nezlobivošću. Sve mu je bilo potčinjeno, kao malom bogu i caru. Njegova duša bila je ukrašena devstvenom čistotom, što se odražavalo i na njegovom prekrasnom telu, prvosazdanoj tvorevini svedržiteljske ruke Božije. Božiji nadzor i dobrota vladali su i nad zemaljskim carem i nad njegovom palatom, isto kao i nad vascelom tvorevinom. Sve je imalo božansku nijansu, jer se i čovek pridržavao božanskih zapovesti.
Ali, avaj i teško meni! Kako i odakle da ja, ubogi, započnem da sa žaljenjem pripovedam o strašnoj oluji koja je izbila kad je Bog odvratio Svoje lice? Kojim ću rečima i sa kolikim jadikovanjem iskazati nesreću i tragično otpadanje čovekovo iz rajskih naslada, budući da je bio toliko počastvovan, a ipak toliko nezahvalan? Ko će ikada moći da u potpunosti obuhvati tragediju odvraćanja lica Božijeg, Adamovog izgnanstva, jadikovanja prirode? Naravno, niko! Ko će moći da razume ponor žaljenja i neutešnog jauka nesrećnog prestupnika, dok je sedeo na mestu osude i izdaleka gledao svoju izgubljenu palatu? Adama je prevario Lučonoša, i on je svojevoljno pristao na gorde pomisli. I on je prihvatio maštanja o jednakosti sa Bogom! Adam je prestupio zapovest, i kazna Božija sručila se na njega kao strašna oluja, zamenivši rajska blaženstva životom prepunim nedaća i suza. Nesrećni car zemaljski se pogordio i gle, bio je izbačen iz prekrasnog i sladosnog raja, iz svoje blistave palate. Adam je tada pao i bio izgnan u gorku zemlju, prepunu trnja i čička, da bi naporno radio i sa znojem i suzama jeo hleb, dok mu je duša bila očajna i duboko uzdisala.
Kad odvratiš lice Svoje, žaloste se(Ps. 104;29). Sve se žalosti, sve stvari gube svoj sklad i blagodat i izdvajaju se iz dobrog ustrojstva, zaboravljaju rajsku radost i padaju u truležnost. To se može reći za vascelu prirodu, a posebno za čoveka.
Nakazni izgled odvratnog greha koji se najpre pojavio u raju udaljio je cara od njegove naslade nakon što mu je sam pristupio i bio njime primamljen. Tako je od besmrtnog čovek postao smrtan, i od bestrasnog ostrašćen! Elementi (stihije) koji su mu ranije bili potčinjeni i neškodljivi odmah su se pokolebali i krenuli da ga unište, da ga polome. I oni su, zajedno s njim, bili osuđeni na prokletu zemlju. Zemlja je teško uzdisala pod bremenom prestupa koji su na njoj počinjeni, dok je sa žarkom žudnjom i nadom čekala otkrovenje sinova Božijih, kako bi se oslobodila robovanja i bila proslavljena, kao što apostol Pavle piše Rimljanima (v.8;1921).
Bog odvraća Svoje lice i sve se menja. Neposredno nakon prvog pada usledio je i drugi, kada je Kain ubio Avelja i počinio strašno bratoubistvo. Tada je greh zavladao. Bog je odvratio Svoje lice zbog bezbožnih dela ljudi, i voda je preplavila čitav svet, pretvarajući ga u zastrašujući grob za čitavu ljudsku vrstu, izuzev za Noja i njegovu porodicu. Bog je odvratio Svoju božanstvenu projavu zbog ljudske izopačenosti, i oganj je spalio zemlju Sodome i Gomore. Bog je odvratio Svoje lice i Svoju trpeljivost, i gordi faraon se utopio zajedno sa svom svojom vojskom, tako da je morska voda postala njegov večni grob.
Vreme i, ponovo, moralno zlo i greh kao prestupanje božanskog zakona, uzrokovali su da Bog odvrati Svoje lice od ljudi, tako da je kao neizbežna posledica usledilo prirodno zlo u vidu bolesti, različitih patnji a konačno i smrti.
Međutim, kad štedri Bog otvori ruku Svoje dobrote, čovekovo srce postaje carska palata! Raskoš carskog veličanstva zauzima najistaknutije mesto u njemu. Carske sluge služe svog cara dok on sedi na svom nezamislivo raskošnom i prekrasnom prestolu blagodati. Carska straža, ona pored prestola kao i ona pored kapije, čuva cara sa budnom pažnjom! Sve svedoči o bogatstvu i velelepnosti carevog prisustva i blagonaklonosti. Međutim, ko je taj car, i ko su njegove sluge i njegovi stražari?
Car? Ko bi to drugo mogao biti osim Onoga koji je posredstvom krštenja učinio čovekovo srce Svojim sopstvenim domom, Carstvom Nebeskim? To je i On sam objavio u Evanđelju: Carstvo Božije unutra je u vama(Lk. 17;21). Carske sluge? To su božanske misli koje pomažu blagodati Božijoj tako da je carska palata ukrašena, i u njoj blistaju slava i ustrojstvo Božije. A ko su carski stražari? To su trezvenoumlje, pažnja i pomisli božanske revnosti, kojima se čuvaju i car i palata! Tada u oblasti srca preovlađuju dobrota i slatki počinak u Bogu.
Međutim, kad neki od carskih stražara zanemare svoju dužnost, tako da se neki prepuste prejedanju i opijanju, neki padnu u razvrat a neki izdaju cara neprijateljima, tada će ovaj dobri Car, blagodat svetog krštenja, morati da se skriva i da ode, i više neće biti vidljiv. Blagodat odvraća lice od ovih slugu i od palate, jer ju je oskrnavila izdaja.
Tada će, na žalost, poslednje stanje ovog čoveka biti mnogo gore nego prvo. On će se tada upodobiti onome koji silazi u grobnu jamu, čiji je udeo nepodnošljivi smrad. Zbog toga se i Psalmopojac vatreno moli: Ne odvraćaj Svoje lice od mene, da ne bih bio kao oni koji odlaze u grob(v. Ps. 28;1).
Koliko je lepa mladost u punoj slavi svog cvetanja! Toliko je lepa da je neki ljudi ne razlikuju od nebeskih angela. Međutim, kad je naoštrena kosa smrti udari i požanje, mora brzo da bude sahranjena, jer preti opasnost od zaraze. Skrivaju je u hladne grobove, jer će ubrzo strašan smrad zameniti prekrasnu, mirisnu mladost.
Sa čovekovom dušom dešava se nešto slično. Kad je čovek očišćen od grehova i kad motri na sebe, u njemu vlada blagodat Božija, krasi ga božanska dobrota, i svako se naslađuje i samim pogledom na takvog čoveka. Na žalost, kada čovek greši i ne kaje se, Bog odvraća Svoje božanske oči i moralna tama istog časa nadvladava čovekovu dušu. Tada počinje da tvori rđava dela i nečisti demoni svakim danom sve više i više skrnave tu nesrećnu dušu, pogružavajući je iz greha u greh i iz strasti u strast. To će dušu učiniti toliko smradnom da čak ni sveti angeli neće moći da podnesu taj zadah niti da ostanu uz nju i da joj pomognu. Prema tome, božanska blagodat se povlači, a truležnost greha započinje svoje pogubno delo. Duša tada podseća na leš koji je bačen u grob: ukoliko se kojim slučajem taj grob ubrzo otvori, pogled na crve i njihov smrad kao i njegovo opšte odvratno stanje izazvaće užas.
Ljubljena moja čeda, recimo i mi zajedno sa arhangelom Božijim koji je, želeći da odvrati druge nebeske angele od skretanja na Lučonošin mračni put neposlušnosti i gordosti, rekao: „Smerno (dobro) stojmo!“ Ljubljena moja čeda, uspravimo svoje duše svaki put kada se poviju. „Stojmo sa strahom“, jer mračni grob greha preteći otvara svoja usta ukoliko nismo oprezni u svakom trenutku.
Međutim, ukoliko smo oprezni, budni i trezvenoumni, tada će otvorena ruka Svedržitelja ispuniti naša srca božanskom dobrotom, i On sam će posetiti dobro čuvanu palatu naše duše. Na taj način se još u ovom životu može okusiti božanska radost i naslada za kojom će, prema Njegovom obećanju, slediti potpuna naslada dobrima Njegovoga Carstva, pripremljenim još od postanka sveta kao nagrada onima što su Ga ljubili i izvršavali Njegove zapovesti. Amin. Neka bude.
 


 
NAPOMENE:

  1. Iako starac Jefrem koristi izraz „θεωρια“, koji obično prevodimo kao „bogoviđenje“ ili „sozercanje“, jasno je da ne misli uvek na sozercanje u užem smislu, i da pod tim izrazom podrazumeva i duboko razmišljanje o različitim dušekorisnim temama, bogomislije. (Prim. prev.)
  2. Sveti Marko Podvižnik (Prim. izd.)

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *