NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
Grčki!
O MOLITVI
 
Trebalo bi da molitva bude stalno društvo jednog monaha. Tokom vremena koje smo izdvojili da bismo se molili nešto usredsređenije i pažljivije moramo se, u izvesnom smislu, prisiliti da pokušamo da svoj um privežemo za srce koje pri tom, naravno, nećemo zamišljati.
Trebalo bi da lagano udišemo i da unutrašnjim glasom izgovaramo molitvu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“
Trebalo bi da svoj um postavimo kao stražara, kao nadzornika, koji će pratiti unutrašnji glas dok izgovara molitvu. Osim toga, naš um mora biti siguran da mašta ne prihvata nikakvu predstavu.
Uporedo s tim, moramo pokrenuti svoju dušu osećanjem ljubavi, kako bi se naša molitva ukrepila, upotpunila i zadobila to dobro osećanje, a zatim donela i dobar ishod. Taj ishod mora biti lakoća u izgovaranju molitve, duhovna toplina, radost, suze, itd.
Pre nego što započnemo s izgovaranjem molitve, razumljivo je da bi bilo korisno i da bi pomoglo ako bismo se dva-tri minuta osvrnuli na svoje grehove i strasti i razmislili o svojoj ogrehovljenosti, o svojoj ostrašćenosti, o bednom stanju svoje duše i o tome da bez Boga ništa ne možemo učiniti.
Čovek može da pomisli i na sud Božiji ili na paklene muke na drugom svetu. Sa osećanjem koje će se na ovaj način stvoriti u duši, bićemo pokrenuti da molitvu usaglasimo sa svojim disanjem.
Na ovaj način duša je pripremljena, tako da će nakon nekoliko minuta, kad počnemo da se molimo, molitva imati izvesnu duhovnu pobudu i nijansu.
Ako tako učinimo, um će biti sabraniji i pažljiviji. Ovakvo sozercanje, ovakvo razmišljanje, zatvara i ograničava um. Odmah zatim, molitvu predajemo umu i on tako počinje dobro da se moli.
Kad čovek na ovaj način stekne naviku da se moli, nakon izvesnog vremena (taj vremenski period je različit za svakog pojedinca, zavisno od njegove revnosti), on će, blagodaću Božijom, uznapredovati u molitvi, jer verujem da vascelo pitanje molitve u potpunosti zavisi od blagodati Božije.
Posredstvom ovog metoda, čovek postaje satrudnik (grč. συνεργος) blagodati. Međutim, blagodat je ta koja će postići da se čovek seća imena Božijeg. To dokazuje činjenica da čovek o nečemu drugom može da misli koliko god hoće, dok sećanje na ime Božije zahteva ulaganje izuzetno velikog napora.
Da bismo to slikovito prikazali, reći ćemo da se nešto slično dešava i sa biljkama. Divlje biljke i trnje rastu sami od sebe, bez bilo čijeg truda, dok se kultivisane biljke moraju uzgajati uz veliki trud. Osim toga, ako Bog ne pomogne i ne pošalje sunčevu svetlost sa njenim čudotvornim zracima, ništa neće proklijati, narasti i rascvetati se.
Tako je i sa duhovnošću: čovek teži da pomoću mnogih metoda molitve dostigne sjedinjenje sa Bogom, ali ako Bog ne pošalje Svoj blagoslov, ako On ne sadejstvuje, svi ti metodi i veliki napori koje čovek ulaže u molitvu ostaju duhovno neplodni.
Iz tog razloga nam je, pre nego što započnemo molitvu, neophodno razmišljanje, duhovno razmišljanje, odnosno smirene pomisli, samoprekorevanje, sećanje na smrt, itd, kako bi čovek tokom molitve privukao Božiju pomoć.
Čak i ako se čovek moli, molitva se prekida ukoliko prihvati slavoljubive pomisli, odnosno blagodat Božija istog trenutka biva ometena i ne dejstvuje.
Čovek biva pometen ovim pomislima i razmišlja: „Čim je molitva počela da dejstvuje i čim sam osetio blagodat Božiju, pomisli su se nametnule i blagodat se povukla.“
Osim toga, često se dešava da pristupe različite zle pomisli i da se molitva momentalno prekine. Čovek se tada pita: „Ali, ja nisam prihvatio one zle pomisli! Zašto sam sada lišen molitve i njene blagodati?“
Sasvim je sigurno da se i to dešava po promislu Božijem, da bi se čovek poučio. Tada se čini kao da mu Bog kaže: „Nemoj misliti da ćeš blagodati molitve biti lišen samo onda kad prihvatiš gorde pomisli. Kad god Ja budem hteo, čak i bez gordih pomisli lišiću te utiska i uverenja da u nalaženju dejstvene molitve možeš napredovati samo zahvaljujući sopstvenoj pripremi i naporu.“
To je nešto što sam u potpunosti spoznao opitom, tako da mi ništa ne može oduzeti tu misao, to uverenje: molitva je delo blagodati. Naravno, pod tim podrazumevam dejstvenu molitvu, molitvu tokom koje čovek opaža prisustvo blagodati, jer se i svaka druga molitva takoće naziva molitvom, čak i bez opažanja blagodati.
Čoveku, dakle, koristi da s vremena na vreme bude lišen molitve, kako bi dobro naučio lekciju smirenja. Nakon što proću godine, i nakon što mnogo puta izgubi molitvu zbog pomisli, razviće se prirodno unutrašnje uverenje da se molitva može dostići samo uz pomoć Božiju.
Ava Isaak Sirijski kaže: „Blagodat Božiju nećeš zadobiti onda kad pripremiš svako sredstvo i svaki način za molitvu, nego onda kad to Bog poželi. Događa se da ti je On da i kad nisi pripremljen. Dešava se, međutim, da onda kad si pripremljen ne dobiješ molitvu, da ne nađeš molitvu.“
To je velika istina. Mnogo puta se dešavalo da ja, ubogi, izvršim sve pripreme kako bih tokom noći našao molitvu, a da je ne nađem. Budio bih se na vreme, u svom bezmolviju i saglasno svom pravilu, sve sam brižljivo izvršavao, da se ništa ne čuje. Satima sam se borio, pa opet nisam našao molitvu. Tada bih, nakon duge borbe da se pažljivo molim, učinio nešto drugo, neko drugo duhovno delo, i našao toliko blagodati Božije da bih pomislio: „Toliko truda, takav napor i takva pažnja ništa nisu doneli a sada, odjednom tako mnogo blagodati?“ Bog mi je dao da razumem da ne bi trebalo da napuštam svoje napore, ali i da ne bi trebalo da se uzdam u svoje sopstvene napore da bih našao molitvu.
Od sile i vlasti Božije zavisi hoće li se molitva osetiti i bez napora. U svakom slučaju, onaj ko se moli mora, sa svoje strane, preduzeti sve potrebne mere da bi našao molitvu, ali bez uverenja da će samo te mere doneti molitvu. Drugim rečima, trebalo bi da veruje da će mu se molitva dati ako to Bog bude hteo, inače ništa neće postići.
Zemljodelac seje: on dobro obrađuje njivu, sigurno je da plug zalazi duboko, okopava zemlju, izbacuje ono što je dole na površinu i najzad seje. Posle svega, očekuje kišu i lepo vreme. Ako lepom vremenu bude sadejstvovala kiša i ostale atmosferske prilike, semena će proklijati, narasti i doneti svoje plodove, inače se ništa neće dogoditi ili će, čak i ako proklija, to biti toliko malo da se zemljodelcu neće vratiti ni seme koje je zasejao.
Međutim, zemljodelac se uzda u Boga i kaže: „Ako Bog bude hteo, dobiću plodove!“ U vreme suše, ubogi zemljodelac se moli i blagosilja njive osvećenom vodicom, jer veruje da će, ukoliko Bog bude hteo da pošalje kišu, sunce, itd, njegov trud doneti plod, inače neće dobiti plodove uprkos svim merama koje je preduzeo.
Isto se dešava i u duhovnoj sferi: ma koliko se čovek pripremio, on će doneti plod samo ukoliko to Bog hoće. Iz tog razloga, smirenje mora prethoditi svim duhovnim stremljenjima.
Čovek dolazi do uverenja da se apsolutno ništa ne može dogoditi bez pomoći Božije. On to veruje i kaže: „Svojom sopstvenom krvlju potpisujem da sam ništa i da ništa dobro ne mogu da učinim.“ I pre nego što završi potpisivanje da je ništa, zapaža slavoljubive pomisli! Počinje da razmišlja: „Tek što sam sopstvenom krvlju potpisao da sam ništa! Odakle me sad napadaju slavoljubive pomisli?“
Jasno je da nam Bog mora dati i smirenje. Uprkos svemu što preduzimamo da bismo shvatili svoju ništavnost, Bog je taj Koji nam mora dati osećanje ništavnosti. Šta dakle, čovek da učini, ako stvari tako stoje? Da li bi trebalo da ne činimo ništa dobro i da ne ulažemo nikakav napor, iščekujući da nam Bog podari smirenje i blagodat? Ne. Čovek mora da učini sve što se od njega zahteva u pogledu ove ili one vrline, a zatim da skrušeno čeka, svestan da će ta vrlina, ako Bog bude hteo, dobiti telo i kosti, i da će tada moći da donese plodove. U protivnom, njemu će preostati samo trud.
Vraćajući se temi molitve, ponavljam da se za nju moramo pripremiti. Moramo se u određeno vreme zatvoriti u svoje kelije. Moramo uložiti napor da razmišljamo o nečemu što se tiče molitve, na primer, o svojim grehovima ili o činjenici da vreme prolazi a da mi ništa ne činimo, ili pak o smrti i sudu koji nas očekuje, itd.
Nakon ove vrste kratkog i sažetog razmišljanja, odmah se pojavljuje molitveno raspoloženje. Položićemo svoj um u srce i disati retkim udisajima, izgovarajući molitvicu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“ Ako ponekad osetimo da je to naporno ili ako zadremamo, moramo istrajati. Naravno, činiće nam se da ništa nemamo od toga, iako se neprimetno u nama stvara nešto dobro. Kad sledeći put sednemo da se molimo, osetićemo se nešto bolje, a zatim još bolje. Tako ćemo, malo-pomalo, početi da dobijamo nešto od molitve i vremenom ćemo nalaziti sve više i više. Razume se da će nas đavo sasvim sigurno napadati u tom našem naporu. On će nam stvarati pometnju i unositi različita maštanja. Naš napor se mora sastojati u tome da sve to isključimo i da obratimo pažnju na molitvu.
Ovo nije beznačajno delo. To nam se čini jednostavno: povijete glavu, saberete misli i sledite molitvu. Međutim, to je u suštini veoma teško, jer lukavi ne želi da čuje tu molitvu.
Umna molitva je satanin nepomirljivi neprijatelj! Prema tome, đavolu nije lako da podnosi da ga ona sažiže i udara, da dopusti da se Hristos utvrdi u čovekovom srcu i da ga protera iz oblasti koja okružuje srce.
Kao što smo rekli, svrha molitve je da unese Hrista u čovekovo srce, a to je nešto što je neprihvatljivo za protivnika, za satanu.
Ova jednostavna molitva, sastavljena od jedne rečenice, toliko je moćna da čovekov um nije u stanju da je obuhvati. Iz tog razloga, satana se sa njom bori, žestoko je napada i izaziva u nama rasejanost, nemir, teskobu i gušenje, imajući kao jedini cilj da se čovek ne moli.
Budite u molitvi postojani(v. Rim. 12;12). Molitva zahteva strpljenje, upornost i dugotrpeljivost. Nemojmo reći da ništa ne možemo da učinimo jer tada nećemo uspeti da zadobijemo ovu molitvu, koja je toliko velika da sobom obuhvata nebeske stvari! Dozvolite mi da objasnim:
Kad molitva počne da dejstvuje, um postaje toliko čist, toliko prosvetljen, toliko dinamičan (moćan) i dobija tako moćna krila da se uznosi vrlo visoko i susreće Boga sa svim Njegovim blagodatima. Um tada postaje tako prijemčiv za duhovna sozercanja da čovek govori: „Koje sozercanje da odaberem?“
Naprotiv, ukoliko um nije prosvetljen molitvom, on je krajnje trom i ne može plodonosno da se pokrene ni ka jednom jedinom sozercanju.
Kad čovek ulaže napor a ne nalazi molitvu, lukavi dolazi i kaže: „Vidiš, toliko se naprežeš a ništa ne nalaziš. Prema tome, odustani od te molitve!“ Međutim, opit nam na svom sopstvenom jeziku kaže da su potrebni strpljenje i istrajnost, jer se srce ne otvara lako za molitvu. Za molitvu je neophodno mnogo udaraca i napora.
Šta se dešava sa semenom? Ono klija i, malo-pomalo, uzdiže se nagore, probija površinu tla i pojavljuje se na svetlosti ovog sveta. Iz njega zatim izbijaju mladice, izdanci i cvetovi, i najzad donosi plod. Isto se dešava i sa molitvom.
Malo-pomalo, ona će probiti otvrdlost srca i pojaviće se na njegovoj površini, a kad se pojavi na svetlosti duhovnog sveta počeće da klija, raste, cveta i da donosi plodove.
Kada Bog čoveka smatra dostojnim, On vidi da se smirenje u njemu utvrdilo kao prirodno duhovno stanje, ali tek nakon što je godinama delao na ovoj duhovnoj molitvi i osećao da je slab u smirenju i da lako gubi molitvu. Tada i molitva biva utvrđena i sačuvana.
Kada počinje da hoda, detence nije jako. Njegova kolena nisu snažna, tako da lako pada i pozleđuje se. Kada pak poodraste, njegovi članci će, naravno, postati snažniji i moći će da hoda lako i bez padanja. Isto se dešava i sa molitvom.
Mi, dakle, moramo tvoriti sva ova pobožna dela, jer ona priklanjaju Boga da pošalje Svoju blagodat. U duhovnoj borbi veliku štetu nanose očajanje i beznađe. Nema potrebe za očajanjem. Očajanje u bilo kojoj duhovnoj sferi potiče od đavola. Ono nikada nije od Boga nego je uvek od đavola i kad god nam pristupi, treba da kažemo: „To je od đavola.“
Đavo napada svaku molitvu, ali je posebno agresivan prema ovoj. Svojim unutrašnjim glasom, čovek lako može izgovoriti sve ostale molitve. Međutim, kad započne ovu molitvu, okupljaju se svi demoni. Satanino protivljenje i rat koji on vodi protiv nje otkrivaju koliko je dobra, duhovna i plodonosna ova molitva. Mi nismo razumeli šta smo stekli i kolika je korist od ove molitve. Zbog toga nemamo želju i strpljenje za molitvu.
Dakle, borimo se. Trudimo se na molitvi dok nam Bog ne pošalje Svoju blagodat a tada će nas ona, kada dođe, poučiti u svemu.

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *