NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
Grčki!
O OSUĐIVANJU
 
1. Klevetanje je veliko zlo. Kao što malo kormilo upravlja brod kud god hoće, isto tako i jezik vodi čoveka ili prema zlu ili prema dobru. Sveti Oci su u velikoj meri prekorevali osuđivanje grehova, grešaka ili rđavih navika drugih ljudi.
Kad sudimo svojoj braći, same sebe osuđujemo na veliki greh. Međutim, kad pokrivamo svoju braću, Bog će nas zaštititi od velikih grehova. Kad razotkrivamo svoju braću, udaljujemo od sebe blagodat Božiju i On dopušta da padnemo u iste grehove, kako bismo naučili da smo slabi i da nas podržava blagodat Božija. Ko god čuva svoj jezik, čuva i svoju dušu od velikih grehova i padova.
Glavni uzrok osuđivanja i klevetanja je gordost i egoizam, jer čovek sebe smatra boljim od ostalih. Iz tog razloga je za čoveka veoma korisno da sebe smatra ništavnijim od svih ostalih i da svoju braću smatra boljima od sebe kako bi se, uz pomoć Božiju, oslobodio ovog zla.
2. Ako te neko podstiče na osuđivanje po bilo kom pitanju koje se tiče bratstva i manastira, pokušaj da se, umesto toga, pomoliš za to pitanje, bez prolaska kroz kriterijume tvog rezonovanja.
Ako se posredstvom molitava, smirenja i plača zatvoriš u sebe, otkrićeš duhovnu riznicu, ali samo ako su gordost i osuđivanje daleko od tebe.
3. Čuvaj se, čedo moje, da ne sudiš nijednoj duši, jer Bog dopušta da padne onaj ko sudi svom bližnjem, kako bi naučio da sastradava sa svojim slabim bratom.
Blagodat Božija podržava svakoga od nas, ali, ako se pogordimo, Bog će je udaljiti od nas i bićemo gori od ostalih.
Jedno je osuđivati nekoga, a sasvim drugo ratovati s pomislima osuđivanja. Osuđivanje je užasna strast, ali biti napadnut takvim pomislima i suprotstaviti im se, uzrok je za dobijanje venca.
4. Ne sudite jedni drugima, jer time narušavate evanđelski zakon: Svaki prestup i neposlušnost dobi zasluženu kaznu(Jevr. 2;2). Ko si ti koji osuđuješ tuđeg slugu (Rim. 14;4). Zar ne znate da se onaj koji osuđuje prelešćuje usled gordosti i da će Gospod poniziti svakog koji sebe uzvisuje(Lk. 14;11) kad ga obuzme ovo iskušenje.
5. Svaki čovek mora nositi slabosti drugih ljudi. Ko je savršen? Ko se može pohvaliti da je svoje srce sačuvao neoskrnavljenim? Prema tome, svi smo mi bolesni i svako, ko osuđuje brata, ne primećuje da je i sam bolestan, jer bolesnik ne osuđuje drugog bolesnika.
Ljubite, trpite, previđajte, ne gnevite se, ne razdražujte se, opraštajte jedni drugima, kako biste podražavali našeg Hrista i udostojili se da budete blizu Njega u Njegovom Carstvu. Čeda moja, izbegavajte osuđivanje, jer je to veoma veliki greh. Bog se mnogo žalosti kad osuđujemo i preziremo druge ljude. Pobrinimo se samo za svoje sopstvene pogreške, zbog njih bi trebalo da osećamo bol. Osudimo same sebe i naći ćemo milost i blagodat kod Boga.
6. Ljubite jedni druge, i ne ogorčujte se egoizmom. Smirenje je pouzdan rukovoditelj; ono ne dopušta da se čovek, koji ga poseduje, nasuče na grebene nemara i da doživi brodolom nego ga, kao prosvetljeni vodič, nepogrešivo vodi ka sigurnom tlu.
Egoizam je najveće od svih zala i posredstvom nepokorenih pomisli uzrokuje sve naše pogreške. Treba da ga se plašite i da stremite da ga se oslobodite; ukoliko duže ostaje u nama, utoliko će nas duže pozleđivati srazmernim bolom.
Molim vas da ne osuđujete jedni druge, jer je to očigledan egoizam. Oprostite bratu njegovu grešku, jer je to dokaz smirenja i ljubavi. Brat koji tako postupi naći će mnogo blagodati od Boga dok onaj, ko osuđuje i sablažnjava bližnje, ne samo da neće naći blagodat nego će je čak i izgubiti ukoliko je uopšte ima, kako bi se kroz patnju naučio smirenju.
Posebno treba da se plašite unutrašnjeg osuđivanja, odnosno pomisli osuđivanja koje ne izlaze na svetlost posredstvom izgovorene reči, kad je moguće da ih neko čuje i ispravi. Budite oprezni, kažem, u pogledu unutrašnjeg osuđivanja koje nas neprimetno čini smrtno krivima i lišava nas života božanske blagodati, nudeći nam smrt duše kao najgorči napitak.
Koliko nam samo sveto Evanđelje i sveti Oci govore o osuđivanju! Bolje je pasti sa visina nego pasti jezikom.
Molim se da ljubav i neosuđivanje caruju u svakom vašem uzajamnom postupku, kako bi Duh Sveti otpočinuo u vašim dušama.
7. Iskustvo je pokazalo da je loše osuđivati i optuživati nekoga ne dopuštajući mu da se brani. To kaže i sveto Evanđelje: Eda li Zakon naš sudi čoveku dokle Ga najpre ne sasluša i dozna šta čini(Jn. 7;51).
Ako nismo pažljivi, u nama će se nagomilati mnogi gresi osuđivanja drugih, i tad će biti potrebno pokajanje. Koliko se puta čovek pokajao zato što je govorio! Opomenimo se reči ave Arsenija: „Često sam se kajao zato što sam govorio, ali se nikad nisam kajao zato što sam ćutao!“
Ako nas često obmanjuje čuvstvo dodira, onda to još više mogu učiniti ljudske reči. Zbog toga je potrebno mnogo pažnje, jer đavo kao lav ričući hodi i traži koga će da proždere(1. Petr. 5;8). Hrišćanin mora biti sličan mnogookom heruvimu, jer se zlo mnogo umnožilo, posebno greh osuđivanja koji je postao uobičajen kao „hleb i sir.“ Neka nas Gospod očisti i posveti za Svoju slavu.
Gnevite se ali ne grešite; sunce da ne zađe u gnevu vašemu(Ef. 4;26), što znači da niko ne bude ljutit i gnevan na svog brata posle zalaska sunca.
Jesi li čuo za onog brata koji je bio lenj i nemaran, nije odlazio na svenoćna bdenja niti je izvršavao svoje dužnosti i kojega su braća znala kao nemarnog? Kad se razboleo i kad mu se približio smrtni čas, braća su se okupila da bi čula nešto korisno, da bi ga utešila ili za slučaj da on želi nešto da im kaže. Međutim, zatekli su ga radosnog i srećnog. Jedan od braće se sablaznio i rekao: „Šta to vidimo kod tebe, brate? Vidimo da si radostan iako si se približio smrti. Nama se javila pomisao da ti nisi bio „nasilan“[1] čovek. Otkud to da imaš toliku hrabrost i srećno lice? Kako to objašnjavaš?“ „Da, braćo“, rekao je on, „zaista sam bio nemaran i nisam izvršavao svoje dužnosti. Međutim, ja sam blagodaću Božijom postigao nešto veoma dobro: nisam osudio nijednog brata, niti sam bilo koga sablaznio, i nikad nisam dozvolio da moje srce ima nešto protiv bilo kog brata u manastiru nakon što zađe sunce. Budući da ja nisam sudio braći, nadam se da ni Bog neće suditi meni, jer je rekao: ne sudite da vam se ne sudi(Mt. 7;1). Kako ja nikome nisam sudio, ni meni neće biti suđeno!“ Braća su se zadivila i rekla: „Brate, ti si vrlo lako našao put spasenja“, i onaj brat je umro sa velikom radošću.
Vidite li kako su se Oci borili i kako su nalazili put spasenja?
 


 
NAPOMENE:

  1. Grč. „βιαστης“, pri čemu se misli na onog koji se prisiljava, primorava na podvige, v. Mt.11;12 i Sveti Jovan Sinajski, Lestvica, 1. pouka (Prim. prev.)

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *