NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
O SMRTI, PAKLU I SUDU
 
1. Što više starim, sve više zapažam nepostojanost i ispraznost ovozemaljskih stvari. O, zašto se uzaludno uznemirujemo? Naš život je kratak, on je prašina, pepeo i san, i ubrzo ćemo okusiti truležnost. Danas si još zdrav, sutra si bolestan. Danas se smeješ, a već sutra si potišten. Danas tvoje oči izlivaju suze zbog preobilja radosti, a sutra će izlivati suze žalosti i bola. Danas si materijalno stabilan, a sutra te pogađa nesreća. Danas primaš dobre vesti, ali će ih uskoro zameniti one loše.
Uzaludno se uznemirujemo. Život je senka i san. Gde su naši roditelji, rođaci, dedovi? Svi su otišli u grob. Svi su istruleli i pojeli su ih crvi. Grob i truljenje čekaju i nas!
O, smrti, gorko je sećanje na tebe! Hristos nam je dao silu da postanemo sinovi Božiji, naoružavši nas božanskim oružjem za borbu sa našim nepomirljivim neprijateljem. Mi, međutim, a najpre ja sam, postajemo zarobljenici ovog neprijatelja jer zapostavljamo oružje koje nam je dao Hristos. Približavajući se smrti, drhtimo u agoniji i pokušavamo da na svaki način produžimo život, jer se duša plaši da napusti telo. Zašto se ona toga plaši? Zašto nema hrabrosti, ako je već čedo Božije? Ili možda odlazi kod nepoznatog cara? Ali, taj car je njen Tvorac, njen Spasitelj, Onaj koji je prolio Svoju krv da bi je izbavio od onog neprijatelja! Zašto se onda plaši i nema hrabrosti?
Smrt je po prirodi hladna. Žalosna je duša moja do smrti,rekao je Isus (Mt. 26;38). Da, ona je po prirodi hladna. Na žalost, taj strah u najvećoj meri potiče od savesti. Savest nije u stanju da uveri dušu da je živela kako dolikuje.
Nije sebe dovela u red, nije oprala svoju bračnu odeždu, i stidi se da izađe pred Cara, jer strahuje kakva će biti presuda: da ili ne? Da li će biti spasena ili neće? Teško duši ako ode bez ispovesti i potpunog pokajanja, jer je to onda onaj žalosni dan koji nagoveštava prorok Jeremija (v. Jer. 17;17). Pomolimo se da nas naš sveti Bog izbavi od toga dajući nam savršeno pokajanje, dela dostojna pokajanja, dela milosrđa i ljubavi i duh pokajanja sa istinskim smirenjem, kako bi pravedni Sudija bio milostiv prema nama i kako bi se duša, kad dođe strašni smrtni čas, ohrabrila uzdanjem u milost Božiju i rekla: „Verujem da će se Bog smilovati mojoj ništavnosti.“ Amin. Neka bude.
2. Godine protiču i prolaze i, dan za danom, svako od nas se sve više približava kraju života. Naše dragoceno vreme protiče i iščezava pred našim očima, a mi pri tom ne shvatamo da će nam neprimetno promaći. Kad bi detence znalo vrednost zlata, nikada ne bi umesto njega izabralo jeftin slatkiš. Zar to nije istina i kad su u pitanju odrasli ljudi, a najpre ja sam?
Kada naš Gospod u označeno vreme dođe da sudi svetu, kad se nebesa saviju kao rolna papira, kad se obnovi zemlja koju su potpuno oskrnavili oni što su na njoj živeli, kad sunce, mesec i zvezde padnu kao jesenje lišće, kad trube odjeknu po čitavoj vaseljeni, i kad razasute suve kosti ponovo dobiju meso i ožive (v. Jez. 37;114), kad se činovi angelski saberu na nebeskom beskraju u čast dolaska Strašnog Sudije, kad se mali oblaci uzdignu od beskonačnog mnoštva vaskrslih ljudi i na sebi ponesu svete i spasene ljude da bi susreli Gospoda u vazduhu, tada će oni koji budu ostali dole i videli sve te stvari zajecati najgorčim suzama i očajnički se udarati u grudi, sećajući se da su dragoceno vreme ovog života beskorisno rasipali na naslade, opijanje, sticanje bogatstva, na bezakonje, pohlepu i svaki drugi greh koji ih sada osuđuje na najžalosnije i najtužnije stanje. Zar oni tada neće očajnički preklinjati za malo vremena da bi pohitali kod siromašnih, bolesnih i svih drugih ubogih ljudi, da bi i oni začuli slatki glas Gospodnji kako im kaže: Hodite blagosloveni oca mojega, primite Carstvo koje vam je pripremljeno… Ogladneh i dadoste mi da jedem… Nag bijah, i odenuste me, itd (v. Mt. 25;3436).
U jednom trenutku svog života, i oni su čuli za ove stvari. U Adu, međutim, nema pokajanja. Zbog toga će ih obuzeti najveće očajanje. Tražiće smrt i vatreno čeznuti za njom da bi ih oslobodila bezgraničnih patnji. Na žalost, oni je neće naći, jer će se do tog vremena sve preobraziti u besmrtnost. (Sve se ovo može reći i za mene samog…)
3. Čovek plačući dolazi na svetlost ovog sveta, život provodi u žalosti i jecajima, i sa ovog sveta odlazi u suzama i bolu. O, taštino nad taštinama! San iščezava, i čovek se budi u stvarnost istinskog života. Niko ne primećuje kako nestaje ovaj isprazni život – godine prolaze, meseci smenjuju jedan drugi, sati iščezavaju, minuti neprimetno klize, a onda, bez ikakvog upozorenja, stiže telegram: Naredi za kuću svoju, jer ćeš umreti i nećeš ostati živ(Is. 38;1).
Prevara tada biva razotkrivena i umirući shvata da je svet u njegovom životu igrao važnu ulogu. Oceća tugu i žaljenje, čezne za vremenom koje je proteklo; dao bi čitavo svoje bogatstvo da kupi jedan dan u kojem bi se pokajao i pričestio. Na žalost, ne daje mu se više nijedna milost. On je pre toga godinama raspolagao vremenom, ali ga je rasipao na posao, kafane, bioskope i razne sramne želje.
Mudar je trgovac koji shvati obmanu ovog privremenog života. On se opametio i poslao svoj tovar na nebesa pre nego što se završi vašar ovoga života, da bi ga ponovo tamo našao u riznicama grada Božijeg, uvećanog kamatama i dobitkom. Blažen je taj mudri čovek, jer će u vekove vekova živeti bezbolnim i blaženim životom, dok će bezumnici, pijanci, pohlepni, srebroljupci, bludnici i sva moja ostala sabraća – grešnici među kojima sam prvi ja, biti bačeni u peć neugasivog ognja!
Pohitajmo putem našeg popravljanja sad, kad sija sunce i dan baca svoju slatku svetlost na nas, a pre nego što nas sustigne noć budućnosti, jer u to vreme više nećemo moći da koračamo. Sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja, uzvikuje apostol Pavle svojim besmrtnim rečima (2. Kor. 6;2).
4. O, kako bi sećanje na smrt trebalo da se rascveta u duši hrišćanina! Budući da on veruje u stvarni život, nemoguće je da zanemari smrt!
Nakon što je prošao srčani napad mog starca, on je zajecao i izgovorio stih iz Opela: „Avaj meni, kakvu borbu ima duša kad se odvaja od tela!“[1] To je prava istina! Psalmopojac je prekrasno opisao mir koji ima pripremljena duša: Pripremih se i ne kolebam se(Ps. 118;60, po Septuaginti)[2].
Svaka duša u svakom trenutku može očekivati telegram sa neba kojim će se prekinuti sve njene veze sa ovozemaljskim stvarima, zapečatiti vreme ovog „vašara“, ispostaviti tačan račun za njenu duhovnu trgovinu i zapečatiti njena večna sudbina, bilo na nebeskim visinama, bilo u paklenim dubinama!
O, šta bih mogao da kažem kad pomislim na to? Neka svemilosrdni Bog bude milostiv mojoj ubogoj duši, koja nema ništa osim svoje ravnodušnosti i nespremnosti! Moj um se zaustavlja pred tim razmišljanjem o spasenju!
„Večnost!“ Kakvo veliko tajinstvo! Svet, đavo i telo vode nas na stranputicu i bacaju u zaborav. Iznenada, začujemo glas: „Gle, dolazi Ženik!“ Kakvu pripremu možemo izvršiti onda kad izdahnemo? Naša će savest „biti spaljena“ (v. 1. Tim. 4;2) i više ništa neće moći da oseti, više neće moći da zavapi. Tada će se začuti glas istine: „Setiš se Boga samo kad zađe sunce? Gde si bio čitavog dana, dok je sunce sijalo?“
Stražite… i budite spremni,oglašava naš Isus (Mt. 23;43-44). Blaženi su oni koji imaju uši da čuju, koji čuju i pripremaju se, jer će se udostojiti večite sreće. Blažene su one sluge koje će Gospod zateći spremne kada dođe, jer će se večno radovati!
Strpljivo podnesimo nedaće ovog života, da bismo se domogli večnog i radosnog. „Uzalud se mete svaki čovek: kada ceo svet stečemo, onda ćemo se u grob nastaniti.“[3] Dok god postoji svetlost, koračajmo prema svom velikom predodređenju, jer dolazi čas kad će nastati tama i više nećemo moći da koračamo radi (spasenja) svoje duše.
5. Uznesi svoj um do strašnog prestola Hristovog. Kakvu ćemo odbranu dati na dan suda, kad se bude sudilo našim delima? Kako je zastrašujući čas u kojem uplašena duša čeka da čuje odluku o tome gde će otići da večno obitava! Reč „večnost“ je zastrašujuća! Da bi delimično shvatio šta znači večnost, daću ti jedan primer. Zamisli da je čitava zemlja jedan veliki komad granita i da svakih hiljadu godina dolazi ptica da naoštri svoj kljun na toj steni. Kada čitavu ovu stenu bude izbrisalo oštrenje kljuna ove ptice, tad ćemo imati neku bledu predstavu o tome šta znači večnost, pa čak ni tad nećemo zaista znati šta je večnost, besmrtnost i život bez kraja. Naš život na zemlji određuje našu večnost kao bacanje novčića: raj ili pakao! Zato moramo biti veoma oprezni!
6. Bio si trpeljiv mnogo godina i one su prošle kao san. Čak i kad bismo živeli hiljadu godina, i one bi prošle kao san. O, kako je isprazno sve što pripada ovdašnjem svetu! Za svakim životom sledi smrt. Smrt je čovekov prelazak iz ovog sveta u drugi svet, koji je besmrtan i večan.
Nije važno ukoliko neko ovde izgubi život. Na ovaj ili onaj način, ionako ćemo jednog dana umreti. Važno je, međutim, da ne izgubimo svoj besmrtni, beskrajni život. Beskrajan život u paklu – o, kako strašna stvar! Bože moj, sve nas spasi od toga!
7. Kad po Božijoj volji svane novi dan, pomislimo da je to naš poslednji dan i da ćemo se, kada sunce zađe, uputiti ka strašnom sudu Hristovom. Kako ćemo provesti svoj poslednji dan? U bezmolviju, molitvi, poslušanju, suzama, pokajanju i preklinjanju Boga da bude milosrdan.
Isto tako, tokom noći, treba da pomislimo da je to naša poslednja noć i da će naša postelja biti naš grob. Trebalo bi da svako od nas pomisli: „O, kako ću proći kroz vazdušna mitarstva? Pitam se hoću li proći kroz njih? Ko zna koje će me zaustaviti? Kako ću pogledati strašno lice pravednog Sudije? Kako ću saslušati Njegov strašni glas prekora? Kakav će me užas obuzeti dok budem slušao večnu odluku o tome gde ću biti upućen? Šta ako budem upućen u pakao – a što bi bilo . f pravedno! Teško mojoj ubogoj duši! Kako ću biti trpeljiv ako 4 5R sam kažnjen sa demonima, u tami, u nečistoći, bez svetlosti i I bilo kakve utehe? Samo pogled na demone i ništa više!
Trebalo bi da razmišljamo o ovim i mnogim drugim stvarima svakog dana i noći, živeći ih kao da su nam poslednji. Ne znamo kad će stići telegram iz sedišta Božijeg, iz prestonice, višnjeg Jerusalima.
8. Budi oprezan, čedo moje, i ne dozvoli da vreme prolazi besplodno i bez poboljšanja za tvoju dušu, jer smrt dolazi kao lopov. Teško nama ako nas zatekne u lenjosti i nemaru. Tad će biti potrebno da brda i planine zajecaju zbog nas! Duša će biti prazna i bez dobrih dela, i Ad će nas večno napasati.
Čedo moje, da li je potrebno da pretrpimo tako žalostan brodolom ako već, uz Božiju pomoć, možemo da ga izbegnemo i da se izbavimo u spasonosnoj luci Carstva Božijeg? Znam da ćemo morati da se borimo sa strašnim neprijateljima i da je trud ogroman. Međutim, sve se povlači kad sa Bogom, odnosno, sa silom Božijom, sadejstvuje čovekova snaga i namera.
9. Kad sediš u keliji, neka se tvoj um bavi sećanjem na smrt. Ne dozvoli da ti um luta tamo-amo, nego ga saberi i razmišljaj: pogledaj smrtnost tvoga tela, pogledaj kako telo počinje da se hladi i kako duša izlazi iz njega. „Avaj meni, kakvu borbu ima duša kad se odvaja od tela!“ Koliko tada plače, koliko uzdiše, koliko žali! „Angelima podižući oči, uzalud se tada moli; k ljudima pružajući ruke, nema ko da joj pomogne.“[4] Uznoseći se i naišavši na horde lukavih demona, duša se trese dok otkrivaju grehe koje je počinila ali na koje je sasvim zaboravila, i pita se šta će se dogoditi.
Duša se uzdiže i prelazi iz jednog vazdušnog mitarstva u drugo, i na svakom mitarstvu ona se samo brani, dok ne prođe kroz svako od njih. Ako prođe svako od njih i ako se ni na jednom mitarstvu ne nađe da je kriva, duša se zatim, prema svetim Ocima, uzdiže da bi se poklonila Hristu. Međutim, ako se pokaže da je kriva i odgovorna za bilo kakve strasti, biva bačena u Ad!
Postojala je jedna duša koja je prošla kroz sva mitarstva osim kroz poslednje, mitarstvo nemilosrdnosti. „Avaj, avaj“, zavapio je jedan svetitelj koji je imao viđenje te duše.
„Sva ih je prošao i pokolebao se tek na poslednjem, i demoni su ga uz tresak bacili u Ad!“
Drugu spasenu dušu uzneli su angeli Božiji: spustili su se angeli sa neba, koji su prethodno odveli jednu dušu. Angeli su celivali tu dušu i ona je osetila neopisiv miomiris od celivanja tih angela koji su pristupili prestolu Božijem. Angeli uskliknuše: „Slava Bogu koji je ovoj duši pomogao da bude spasena!“
Nikad ne bi trebalo da zapostavimo ovo i slična razmišljanja o smrti. Sva ta razmišljanja uticaće na trezvenost duše i očistiće um da bi što bolje osetio ovo razmišljanje. Ovakvo razmišljanje postavlja prepreku nečistim pomislima. Kad unutar nas postoji ovo duhovno razmišljanje, zaustavićemo rćave pomisli kojima više neće biti mesta, jer će prostor uma zauzimati (duhovno) razmišljanje.
Ako ne razmišljamo o Bogu, onda će nas uistinu nadvladati razmišljanja o strastima.
Ako duša prođe vazdušna mitarstva, trebalo bi da razmišlja: „Sad mi je preostalo samo da se poklonim Bogu. Pitam se kako ću dospeti tamo? Kako ću Ga videti? Pitam se šta će mi reći? Možda će otvoriti novu knjigu? Možda demoni, sa njihovim nepotpunim znanjem, nisu sve zapisali ili im možda nije ni poznato sve što sam učinila, tako da ću sad morati da dovršim svoju odbranu pred Hristom? Pitam se šta će Hristos odlučiti o mojoj večnosti? Pitam se hoće li to biti večni život ili večna osuda?“
O, kakav ćemo strah i drhtanje osetiti ako se baš u tom trenutku nađemo pred Hristom! O kad bismo pomoću razmišljanja mogli bar da naslutimo u kakvom ćemo se položaju tada naći! „Avaj, avaj“, kažu Oci, „kakve će patnje doći na nas? Šta nas čeka? A ipak se povlačimo iz borbe, ravnodušni smo, tromi i uspavani teškim snom!“
Svet je daleko od istine. Ljudi rade, spavaju i putuju preko mora, ne shvatajući šta će se dogoditi nakon smrti! Neprozirna tama prekriva istinu, kao što mračan oblak zaklanja sunce.
Ako čovek duhovno promisli i suoči se sa mišlju da je ovaj život sličan kratkotrajnoj predstavi u kojoj ljudi gube vreme na ples i zabavu, shvatiće užasavajuće bezumlje i nerazboritost ljudi, ali i ogroman uspeh demona.
Postoje dva načina razmišljanja: mirjani razmišljaju o onome pre groba, a mi razmišljamo o onome poslegroba. Mirjani razmišljaju o sadašnjem, i to je sve što vide i u šta veruju. Međutim, otkrovenje Evanđelja Hristovog baca obilje svetlosti u duše koje žele da budu spasene, i na taj način im otvara novi horizont poznanja istinitog Boga.
Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja he nam se otkriti(Rim. 8;18). Tamo će biti beskonačna, neshvatljiva i nepojmljiva slava za one koji budu koračali u svetlosti Hristovoj!
Pred Bogom nećemo imati nikakvo opravdanje upravo zbog Njegovih ogromnih dobročinstava: On nas je prizvao svetim prizivom i pokazao nam put svetlosti i istine. Veliko je milosrđe Božije! Ne smemo to prezreti. Radimo na tome. Danonoćno razmišljajmo o duši i o tome da bi trebalo da se borimo. Razmišljanje o Bogu i tvorenje vrlina brzo će ljude približiti Bogu.
Ni u jednom trenutku ne bi trebalo da prestanemo da razmišljamo o smrti. Sveti Oci su govorili da ih u njihovim kelijama nemar nije nadvladao samo zato što su se danonoćno sećali smrti. U njima nije bilo prostora za nemar.
Oci su obično razmišljali: „Šta bi trebalo da učinim ako je današnji ili sutrašnji dan ujedno i moj poslednji dan?“ Na taj način, ovakvo razmišljanje je zadržavalo njihov um u strahu Božijem, a strah Božiji je njihovu savest prosvetljivao u pogledu onoga na šta se moraju prisiliti.
Razume se da u početku takva razmišljanja neće ostaviti utisak na čoveka. Njegova duša je, da tako kažemo, mrtva i troma, ali postepeno počinje da se pomera, počinje da se vraća u život i, najzad, vremenom počinje pravilno da dejstvuje.
10. Čedo moje, pobrini se za svoju dušu. Čitaj dela svetih Otaca, moli se vozljubljenom molitvicom koja će utvrditi temelje tvog duševnog organizma.
Razmišljaj o smrti, koja je nešto najsigurnije što će nam se desiti. Smrt! Pehar smrti je krajnje gorak za dušu kada je svojom silom odvaja od tela. Koliko ćemo u tom trenutku zažaliti zbog svega što smo počinili usled nebrige i lenjosti! Naša savest he nas mučiti kao predukus pakla.
Zašto bismo dozvolili da nas poraze grešne naslade koje ćemo platiti tako velikim bolom i od kojih nećemo moći da se iscelimo?
Svojom dvojnom prirodom, čovek je izabrano i jedinstveno stvorenje Božije. Roćen je na ovoj planeti, na Zemlji i, malo-pomalo, jednog dana će telesno umreti, jer je apsolutno nesposoban da se održi u životu. Fantazija ga razvejava kao balon, da bi umro i iščezao zbog jedne bolesti.
Čovek nema vlast nad sobom. Iako on to ne shvata, njega rukovodi tuđa volja i upravljanje, dok je on samo vođen protivno svojoj volji, nemajući pri tom snage da se suprotstavi.
Šta si ti, čoveče, da bi se hvalisao i razmetao, zamišljajući nečuvene stvari o sebi? Gle, napadne te jedan nevidljivi mikrob i ti se odmah razboliš, slabiš i odlaziš u grob. O, uobraženi smrtniče, vidiš da smrt dolazi i da ćeš otići u nepoznatu zemlju, i da nećeš imati mogućnosti da prigovoriš! Da li možeš da odbiješ, da se suprotstaviš, da izbegneš ono što će se desiti u tom strašnom času? Ne možeš! Potpuno si bespomoćan! Zbog čega si onda nadmen, bespomoćni, ubogi, beskorisni glineni čoveče? Šta poseduješ a da ti to nije dao Bog? Zar ti On to ne može oduzeti kad god poželi? Može. Prema tome, pogni vrat i smiri se, i tako ćeš biti spasen.
11. Pravedni Lot je danonoćno patio živeći među razuzdanim i razvratnim narodom. Bio je potišten gledajući njihova sramna dela. I pored toga, on nije sudio nikome od njih. Zbog toga se udostojio božanskog javljanja angela i bio pošteđen kad je Bog spalio gradove bludnika i istrebio razvratnike.
Zar stvari koje se ovde dešavaju nisu gore od Sodome i Gomore? Zar ne bi trebalo da očekujemo oganj gneva Božijega? Obratimo pažnju na Lotov primer, da i mi ne bismo bili istrebljeni, ali ne privremeno, kao oni u starini, nego večno i beskonačno.
Budimo budni, jer ne znamo čas kad će doći lopov, odnosno smrt. Bdijmo, da bismo sačuvali svoje bogatstvo, kako bogatstvo naše pravoslavne vere, tako i bogatstvo blagodati koje smo se udostojili krštavajući se u svetoj banji krštenja.
Šta možemo sigurnije očekivati nego smrt? Ona je nešto najsigurnije što će susresti svaki čovek. U sebi moramo sačuvati živo sećanje na smrt, jer ćemo kroz to najspasonosnije sećanje moći da izbegnemo smrt duše, koja nije ništa drugo nego potpuna razdvojenost od Boga u posmrtnom životu.
Naporno se podvizavajte, kaže Gospod u Evanđelju (v. Mt. 11;12), jer ne znaš u koji će te čas posetiti Ženik tvoje duše, i teško onome koga zatekne ravnodušnog i nemarnog u pogledu svog spasenja!
Moli se i za mene, jer ja ne praktikujem ono o čemu propovedam. Avaj meni trostruko ubogom! Kakvo će biti lice Božije kad ga ugledam?
12. Čedo moje, pogledaj smrt koja će svakoga od nas požnjeti! Sve što je ljudsko topi se i sagoreva kao sveća. Samo pobožna dela, odnosno dela koja smo učinili ljubavi Božije radi, nikada neće sagoreti nego će blistati za čoveka da bi se popeo putem koji vodi do prestola Božijeg.
Tvori dela spasenja, iako to zahteva veliki napor. Sve će se računati kao borba, kao podvig i kao protivljenje đavolu, pa ćeš konačno dobiti nagradu kakvu zaslužuješ.
Primoraj sebe na sećanje o svom ishodu, o smrti, o mitarstvima i o strašnom sudu Božijem.
Razmišljaj, čedo moje, o paklu i o prokletima. Smatraj da si i ti među njima: tada he ti sve tvoje nevolje izgledati nevažno, a slatka uteha spustiće se na vascelu tvoju dušu.
13. Čedo moje, trebalo bi da razmisliš o neizvesnosti vremena svoje smrti, o demonima i zastrašujućim mitarstvima kroz koja će proći naše uboge duše. Kakav ih zastrašujući sud očekuje! Naše će duše drhtati od straha i užasa! Razmišljaj o bolnim mučenjima uz demone. Na žalost, ona su večna i nemaju ni kraj ni granicu!
Na žalost, čedo moje, zlobni đavo nam uzima sva ta spasonosna sećanja da od njih ne bismo imali koristi i umesto njih donosi nam rđava sećanja, da bismo oskrnavili svoje duše. Budući da poznajemo njegove zamke, prisilimo se da izgovorimo najsvetiju Isusovu molitvu i da se posvetimo duhovnom razmišljanju koje je toliko korisno da na dušu uvek deluje blagotvorno i očišćujuće.
14. Trebalo bi da ti sećanje na pakao neprestano bude na umu, jer u sebi sadrži mnoštvo plodova. Ko može da se seti večnog ognja a da ne zaplače? Jecaj, čedo moje, da bi se tvoja duša i telo očistili od svake strasti, da bi videla dane svetosti i bila zadivljena bogatstvom svoje čistote.
15. Kako je zastrašujuće pitanje o tome gde će završiti svaki čovek! O, koliko nas zaborav i nemar udaljuju od pravog puta, a najpre mene samog! Ako razmislimo o tome, prestrašićemo se i od same pomisli na to hoćemo li dostići svoj cilj ili ne. Drhtanje obuzima čitavo čovekovo telo kada brižljivo promisli o onome što će se dogoditi na kraju! Kakav će sud biti za mene, koji sam začet u bezakonju (v. Ps. 51;5). Budi milostiv, budi milostiv prema meni, najslađi moj Isuse! Tvojom samilošću odagnaću očajanje moje duše!
16. Bezgranična je vrednost ovog našeg života, jer od njega zavisi hoćemo li zadobiti Boga ili nećemo. Ako kao dobri trgovci iskoristimo sadašnje vreme za duševna dela, sigurno je da će nam u potrebno vreme ona pomoći da na onom sudu nađemo milost i blagodat.
Teško onom, a najpre meni samom, koji izgubi dragoceno vreme bacajući ga u vazduh. Doći će vreme večnog Plača, bez nade i milosti! U tom beznadežnom životu požnjećemo ono što smo posejali u sadašnjem vremenu.
17. Neka tvoje molitve podrže trošnu kuću moje uboge duše. U meni nema ničega dobrog. Zbog toga jecam, sećajući se stvari koje će se desiti prilikom mog ishoda iz ovog sveta, kad pođem gore bez neophodne poputnine. Teško meni jer, iako sam sada u prilici da je prikupljam, moj nemar će mi doneti večno žaljenje! Zar to nije istina? O, koliko je dragoceno ovo sadašnje vreme! Tu je svaki trenutak neprocenjiv! A mi ipak dopuštamo da nam utekne ovo zdravo saznanje i na taj način nam prolazi dragoceno vreme, bez mogućnosti da ga vratimo!
18. O, kako u svemu moramo biti trezveni (v. 2. Tim. 4;5) jer suparnik kao lav ričući hodi i traži da prožderevaseljenu (v. 1. Petr. 5;8). O, Bože, moj Bože! Ustani, zašto spavaš i sanjaš, dušo moja? Iz sata u sat iščekujemo zvuk trube i da budemo izvedeni na sud. Avaj meni! Kako je zastrašujući taj trenutak, jer od njega zavisi naš večni život, u Bogu ili u paklu!
Uzdahnimo malo i Bog će se umilostiviti. On zna da u nama nije ostalo ništa što je u Božijim očima zdravo. Preispunjeni smo slabošću, strastima i opravdanjima. Kako ćemo susresti Boga? Pitam se, šta će nam reći? Koliko će tada preciznosti On zahtevati od nas, koji ne želimo da tu preciznost primenimo na sebe, jer se sukobljava sa našim željama?
Uvek se sećaj smrti. Neka razmišljanje o njoj postane tvoje životno pravilo. Kakvu borbu ima duša kada se odvaja od tela, kad se otvore knjige i kad se otkriju skrivena ljudska dela! Koliko ona tada jeca i koliko uzdiše! Nema, međutim, druge pomoći osim dobrih dela koje je učinila. Prema tome, sad se bori za dobra i korisna dela dok postoji dah života, jer dolazi čas kad će naši udovi prestati da tvore dela spasenja!
Gorko jecaj ako želiš da nađeš utehu u strašnom smrtnom času. Imaj na umu strašni sud. O, kako užasni časovi očekuju ubogu dušu kad čuje odluku o svom večnom vaspostavljanju!
Čak su se i svetitelji plašili ovog časa. Koliko bismo tek mi morali da ga se plašimo! Šta da kažem ja, nesretnik! Gorko uzdišem kad se toga setim. To treba da činiš i ti, i naći ćeš veliku utehu.
19. Istina Božija trubi i oglašava se kao silna truba: Taština nad taštinama, sve je taština(Knj.prop. 1;2). Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju(Mk. 8;36-37). Sećaj se smrti i nećeš sagrešiti u vekove(Prem. Sir. 7;36). „Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje; ne ostaje bogatstvo niti prati slava; jer kad smrt naiđe, sve se to uništi“[5]
Evo istine koja silno i gromoglasno uništava laž! Unutar svake zamke i pomisli đavolske maskirana je laž, i ona stremi da prelesti čoveka. Molimo se Bogu da nas prosvetli svetlošću istine koja će razvejati tamu, da bi blistavi dan trijumfujuće i proslavljene istine mogao da zasija u svim našim mislima, rečima i delima i da bismo se, kao dobre sluge blagodati, udostojili pohvale pred svetim angelima. Kad će se to dogoditi? Kada to više nećemo biti u opasnosti od pada u gordost, jer je đavolima data moć da se s nama bore do našeg poslednjeg daha? Tek nakon toga, nastaje doba nagrada, venaca i zadobijanja Boga, kraj straha i suza. Ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih(Otkr. 7;17).
O, kakva slava! Tada više niko neće moći da oduzme radost iz srca spasenih. O, moj Isuse, slava vlasti Tvojoj, slava Tvom neizrecivom domostroju (ikonomiji), Vladiko! Amin, amin, amin, najslađi Vladiko! Celivam tvoje sveneporočne noge koje su se zamarale i trčale da bi pronašle mene, izgubljenu ovcu. Izleči moje rane, Vladiko!
20. Molim se da blagodat Duha Utešitelja umiri tvoju dušu.
Čedo moje, ja sam, blagodaću Božijom, već našao savršeni mir. Osećam da sam lagan kao vazduh. Nakon zalaska sunca, ostajem sam u svojoj kelijici. Trudim se da saberem svoj um i da ga uvedem unutar sebe i unutar Hrista. Obično jecam zbog mnoštva svojih grehova. Razmišljam o onom što me, ovako opterećenog, čeka na posebnom sudu, gde će moja usta zanemeti nemajući nikakvog opravdanja, jer znam da nikad u životu nisam učinio ništa uistinu dobro, niti ću to ikad učiniti.
Šta će od mene postati, ljubljeno moje u Hristu čedo? Kako ću izdržati muke koje me očekuju? Teško meni, plenu večnog ognja! Drhtim pomišljajući na večnu osudu i na lišavanje božanske svetlosti. Kako ću, nesretnik, živeti bez Hrista i svetlosti?
21. Kad se sećamo smrti, imamo izvrsnog rukovoditelja koji će nam pomoći da otkrijemo istinu o stvarima. Smrt kaže: „Zašto sakupljaš stvari, zašto si gord, zašto si razmetljiv? O, mladosti, o, zdravlje, o nauko! Kad dođem, pokazaću ti tvoje vrednosti! Kad te polože u mračni grob, znaćeš kakva je korist od ovozemaljskih stvari!“
Čeda moja, otići ćemo u natčulni svet! Nećemo ostati u ovom svetu prepunom gorčine, bola, greha i nesreće. Ovde, u ovom neuvelom svetu, Bog će izbrisati svaku suzu iz očiju spasenih, i više neće biti bola, žalosti, uzdaha, nego će biti večni dan, život bez kraja i smrti! To je, čeda moja, svet za kojim bi trebalo da čeznemo vatreno i svim srcem, da bismo ga blagodaću Božijom zadobili i bili izbavljeni od nesrećnog pakla.
22. Sve će proći u ovom ispraznom svetu. Svet i život su vašar, i svaki čovek novcem svog života može da kupi večni život. Koliko je mudar onaj čovek koji svoj novac, odnosno svoj život, troši na kupovanje svega onoga što će mu biti za smrtni čas i sud Božiji! Kupujmo skupocene stvari koje će zadovoljiti velikog Cara: ispovest, smirenje, čistotu duše i čistotu tela od plotskih grehova, božansku ljubav, uzdržavanje od osuđivanja drugih ljudi, praznoslovlja, laži, itd. Kad sve ovo kupimo, bićemo bogati na blaženom mestu Božijem.
23. Taština nad taštinama, sve je taština(Knj.prop. 1;2) u ovom svetu, čedo moje. To je objavio premudri Solomon nakon što je okusio prezasićenost svim čulnim nasladama. On svoje srce nije lišavao nijedne naslade, a kraj svega toga bila je truležnost i pogibelj. Naprotiv, onaj ko dela Boga radi ne samo da nije lišen onoga što je neophodno za ovdašnji život, nego još i u ovom životu oseća istinsku radost i mir u Bogu.
Bogatstvo ne ostaje, slava ne prati čoveka na drugi svet, mladost prolazi i dolazi starost, zdravlje slabi, sledi bolest, a smrt sve razlaže u ništavilo.
Kad posetimo svoje poslednje obitavalište, grob, svojim očima ćemo videti čovekovu ništavnost, kao što je i ava Sisoje, videvši grob Aleksandra Velikog, uzviknuo: „Avaj, avaj smrti! Čitav svet nije bio dovoljno veliki za tebe, Aleksandre! Kako to da si se sada smestio u dva metra zemlje?“
Ovde, u grobu, bivaju zapečaćeni svi snovi o ispraznim nasladama. Tu je nogama pogaženo sve ono čime su se mnogi ljudi bavili sa ljubavlju i požrtvovanjem. U grobu se svetu pobednički smeju one duše koje su shvatile njegovu varljivost.
Čedo moje, budi oprezan sa ovim svetom koji liči na pozorište. Na pozornici se pojavljuju siromašni i neplemeniti ljudi noseći odeću kraljeva, bogataša itd, pokazujući se kao nešto drugačije od onoga što zapravo jesu i obmanjujući gledaoce. Međutim, kad se predstava završi i kad skinu maske, otkrivaju se njihova prava lica.
 


 
NAPOMENE:

  1. Iz Opela (Prim. izd.)
  2. Stihovi se ne podudaraju sa Daničićevim prevodom 118 (119) psalma. (Prim. prev.)
  3. Iz Opela (Prim. izd.)
  4. Iz Opela (Prim. izd.)
  5. Iz Opela (Prim. izd.)

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *