NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
SLOVO O SAVESTI I POSLUŠANJU
 
Kada čovek čuva apsolutnu poslušnost svojoj savesti i izvršava sve što mu ona govori, ona ga ni najmanje ne muči. To se ne dešava što je njen glas utihnuo nego, naprotiv, to znači da zbog njegovog dobrog poslušanja ne postoji ništa zbog čega bi ga njegova savest prekorevala.
Apostol Jovan kaže: Ako nas savest[1] naša ne osuđuje, smelost imamo pred Bogom(1. Jn. 3;21).
Nemoguće je da čovek korača putem a da se negde ne spotakne, jer sa svih strana đavo, svet i telo neprestano postavljaju prepreke u njegov život i on se spotiče srazmerno svojoj nepažnji. Zbog toga je potrebno da, kada padne, odmah ustane i zatraži oproštaj. Kad se čovek pokaje srazmerno težini svog greha, njegova savest, koja ga je dotle mučila, prestaje da ga prekoreva.
Svoju savest moramo čuvati u tri tačke – u odnosu na Boga, u odnosu na bližnje i u odnosu na stvari.
U odnosu na Boga, čovek čuva svoju savest kad se kloni najrazličitijih grehova. U odnosu na bližnje, savest čuva ukoliko ih ne žalosti, ne osuđuje, ne kleveta, ne sablažnjava i ne podstiče na rđava dela. U odnosu na stvari, svoju savest čuva kad svojom nepažnjom, nemarom i nesavesnošću ne uništava i ne kvari materijalne stvari.
Sveti Teodor Studit kazuje nam mnoge stvari o ovoj „nesavesnosti.“ „Kad vidiš da nešto gori ili da se oštećuje a ne prihvatiš ga ili ne zaštitiš, onda je to nesavesnost. Kad se tvoja odeća pohaba i ti je zanemariš tako da bude sasvim uništena, onda je to nesavesnost. Kad možeš da radiš a umesto toga lutaš tamo i ovamo, to je takođe nesavesnost. Kad ostaviš svoju hranu pa se ona pokvari i ti je baciš, to je nesavesnost jer je trebalo da se pobrineš da je pojedeš pre nego što se pokvarila.
Prema tome, nesavesnost je kad neko greši u odnosu na materijalne stvari, a takođe i kad na bilo koji način uvredi Boga.“
Najveće bogatstvo se stiče onda kad čovek teži da sačuva mirnu savest. U slučaju da oseti da ga je nešto povredilo, odmah mora to da popravi, i tako će se vratiti u prethodno stanje.
Koliko puta nas je prekorevala naša savest! Ukoliko čovek više sluša svoju savest i obraća pažnju na nju, utoliko ga ona pouzdanije rukovodi. Ukoliko ga ona istančanije rukovodi i prekoreva, utoliko se on više uzdiže u čistoti.
Postoji takođe i „rđava savest“, koja se često pojavljuje u vidu, formi i obliku dobre savesti. Međutim, u suštini je to zla, izopačena savest, savest koja se protivi Bogu.
Rđava savest je onaj glas koji o stvarima uči lukavo, izopačeno i protivno.
Kao svoje polazište, izvor i temelj dobra savest ima smirenje i poslušanje, dok rđava savest kao svoj izvor ima gordost i neposlušnost.
Kad čovek nije poslušan starcu, kad se opire, kad je lukav i kad ne sluša, on poseduje ono što se naziva samopouzdanjem, a samopouzdanje znači rđavu savest.
Smirenoumlje rađa dobru savest. Budući da su ove dve savesti isprepletane, čovek se često pita: „Da li je ovo rđava ili dobra savest? Hoću li verovati ovoj ili onoj misli?“ Da bi naučio ili, bolje rečeno, da bi bio naučen šta je dobra savest, čovek mora posedovati smirenje. Međutim, on se prevashodno mora potčiniti rukovođenju drugog, starijeg, vodiča, njegovog duhovnog oca i biti poslušan svemu što on kaže. Tada će, malo – pomalo, početi da opaža koje su misli rđave a koje dobre, šta je nijansa dobre, a šta nijansa rđave savesti. Na taj način on s jedne strane izbegava pad posredstvom učenja i rukovođenja svog duhovnog oca, a sa druge, vremenom biva naučen kakva je nijansa i pojava ove dve savesti. Tako postaje savršen čovek.
Oštećeni su oni koji nisu imali poslušanja. Čoveka tišti i jedna i druga savest; jedna teži da ga spase, a druga da ga uništi, i često se dešava da on ne zna koju da posluša. Onaj ko je poslušan izbegava tu opasnost i, malo-pomalo, postaje iskusan i opitan u razlikovanju dobre savesti od rđave.
Ava Pimen je imao dve pomisli i otišao je da ih saopšti svom duhovnom ocu. Ovaj je živeo veoma daleko odatle, tako da je ava pošao ujutro a stigao uveče. Zaboravio je jednu pomisao, tako da mu je kazivao samo o onoj drugoj. Čim se vratio u svoju keliju i stavio ključ u bravu, setio se i one druge (zaboravljene) pomisli. Nije ni otvarao vrata nego se vratio da je saopšti svom duhovniku. Kad je video njegovu revnost i preciznost, uzviknuo je: „Pimene, Pimene[2], pastiru angela! Tvoja vrlina učiniće tvoje ime poznatim u čitavom svetu!“
Da bi neko postao dovoljno opitan u razlikovanju dobre od rđave savesti, mora proći kroz poslušanje. Ako ne prođe kroz poslušanje, biće nepotpun. On može imati blagodatne darove, može imati dobru dušu, može činiti razna dobra dela, ali ćeš videti da uvek „hramlje“ u pogledu rasuđivanja i smirenja. Prva i prevashodna vrlina koju daje potčinjenost starcu je rasuđivanje, koje dolazi kroz smirenoumlje. Drugačije rečeno, poslušanje kali čovekov karakter i, iznad svega, daje mu rasuđivanje i smirenje.
Pitaj oca svojega i on će ti javiti,kaže Sveto Pismo (5. Mojs. 32;7). To vidimo i na svetootačkom putu kojim su koračali svetitelji. U Žitijima pustinjskih otaca(Paterikonu, Otečniku) čitamo da je izvesni Zaharije imao viđenje, ali da njegov duhovni otac nije bio u stanju da protumači da li je ono od Boga ili od demona. Zbog toga je prekoreo svog učenika i rekao mu da ne obraća pažnju na viđenje. Učenik je zatim otišao kod starca obdarenog rasuđivanjem koji mu je rekao: „Viđenje je bilo od Boga, ali idi i potčini se svom duhovnom ocu.“ Ovo pokazuje da je poslušanje važnije od viđenja.
Koliko su nam toga Oci ostavili za naše poučavanje! Put koji je najbolji, najispravniji, najsigurniji i najslobodniji od odgovornosti jeste put potčinjavanja duhovnom ocu. „Onaj ko praktikuje poslušanje, ispunio je sve zapovesti Hristove“, kaže ava Palamon.
„Poslušnik je izabrao najbolji put“, kaže ava Mojsej. „Čeda moja, pohitajte tamo gde je poslušanje. Tamo leže radost, mir, bratoljublje, jedinstvo, budnost, uteha, venci i nagrade.“ Međutim, kada kao poslušnici (učenici) želimo da istaknemo svoju sopstvenu volju, put postaje težak, surov i opasan. Kada pak praktikujemo poslušanje, obitavamo u ljubavi, snazi, bratoljublju, vencima, osvećenju i spasenju.
Samovolja je velika smetnja, velika prepreka. To je zid između duše i Boga! Kao što zid koji je ispred nas zaklanja sunce, zbog čega to mesto postaje vlažno i nezdravo i ne daje plodove jer sunce tamo ne sija, tako se dešava i sa zidom samovolje. Kad se on nađe ispred duše, duša potamni i ostaje besplodna.
Sunce Pravde je Hristos. Kad duša nije zaklonjena, Hristovi zraci dolaze i obasjavaju je, a čovek donosi plodove i osvećuje se.
Samo onaj, ko je okusio plodove poslušanja, može da govori o njemu. Poslušanje je najblagodatniji put. Iznad svega, onaj ko je poslušan proteruje zlog demona egoizma i gordosti, uzročnika svakog zla, i zadobija smirenje i bezbrižnost.
U Izrekama pustinjskih otaca(Gerondikonu, Starečniku) čitamo o dvojici braće koji su odlučili da napuste svet i da se zamonaše. Jedan je postao poslušnik u kinovijskom (opštežitejskom) manastiru, a drugi je postao isihasta.
Nakon dve – tri godine, isihasta reče: „Poći ću da posetim mog brata koji je u manastiru, gde živi usred briga i nevolja. Ko zna kako je nesretniku usred takve pometnje!“ Bio je uveren da je, posredstvom podvižništva, dostigao visoku duhovnu meru. Otišao je u manastir i, verovatno uz izgovor da mu je brat potreban, rekao igumanu: „Želeo bih da nakratko vidim svog brata!“ Brat je došao, dok je iguman, koji je bio sveti čovek, dao svoj blagoslov da ostanu nasamo i da razgovaraju.
Kad su se našli na izvesnom rastojanju od manastira, na putu su videli mrtvog čoveka koji je bio skoro nag. Isihasta je rekao: „Zar nemamo malo odeće da pokrijemo ovog čoveka?“ Monah iz manastira je, u svojoj prostodušnosti, na to odgovorio: „Zar ne bi bilo bolje da se molimo da bude vaskrsnut?“ „Pomolimo se“, rekao je isihasta. Obojica su se molili, i pokojnik je ustao. Monah iz manastira nije pridavao veliki značaj ovom čudu, verujući da se izvršilo molitvama njegovog starca. Međutim, isihasta je u sebi pomišljao da se čudo dogodilo zbog njegove sopstvene vrline, odnosno zbog njegovih podviga i posta, svenoćnih bdenja i nedaća koje je pretrpeo, zbog spavanja na zemlji i ostalih postignuća.
Kad su se vratili, iguman se obratio isihasti i pre nego što su braća nešto rekla: „Brate, nemoj misliti da je Bog zbog tvojihmolitava vaskrsnuo mrtvaca. Ne! Bog je to učinio zbog poslušnosti tvoga brata!“
Kad je isihasta video da iguman neposredno čita njegove misli, da ima dar prozorljivosti i da je sveti čovek, poverovao je za sebe da je prelešćen i da je njegov brat, za kojeg je smatrao da je potišten i da brine zbog mnogih stvari u manastiru, u stvarnosti iznad njega.
Razmislite sa kakvim je ubeđenjem poslušnik rekao: „Molimo se da bude vaskrsnut!“ Tu ćete videti prostodušnost, nezlobivost i veru. Isihasta je smatrao da je to nemoguće, ali je monah iz manastira smatrao da je to sasvim prirodno. Imao je poverenja u molitve svog starca. Koliku je borbu morao podneti da bi dostigao takvo smirenje! Kako su se njegov egoizam i gordost razbili u manastiru! Koji čovek, došavši iz sveta, ne donese sa sobom egoizam i gordost? Koliko se poslušnika posvetilo posle smrti i postalo mirotočivo!
Na Svetoj Gori, u oblasti Skita svete Ane, živeo je monah koji je uz mnogo znoja i truda prenosio vreće s brašnom iz luke. U jednom trenutku, pojavile su mu se pomisli: „Pitam se hoćemo li zaista biti nagrađeni zbog svog ovog znoja i truda koji podnosimo da bismo bili poslušni starcu!“ Dok je razmišljao o tome, seo je da se malo odmori. Ubrzo je zadremao i, dok je tonuo u san, ispred sebe je ugledao Presvetu Bogorodicu: „Nemoj se obeshrabriti, čedo moje“, rekla mu je. „Znoj koji prolivaš da bi poslušanja radi preneo hranu, pred mojim Sinom se smatra za mučeničku krv!“ Monah je došao sebi, a pomisli i umor su ga napustili. Oci su zapisali ovaj događaj na obližnjoj steni i to može da pročita svako ko tuda prođe.
Nedaleko od glavne crkve u Skitu svete Ane nalazi se kućica koju zovu „Patrijarhova.“ Tu je živeo i podvizavao se patrijarh po imenu Kirilo. Napustio je patrijaršijski presto i došao da živi kao običan monah. Monasi su hranu donosili na plećima, ali su patrijarhu rekli: „Vaša svetosti, vi ste isuviše stari i niste naviknuti na naš način života. Nabavićemo vam magarca koji će prenositi vaše sledovanje.“ Tako su mu nabavili magarca, s kojim je koračao goredole niz planinsku padinu.
Jednog dana, dok se patrijarh s magarcem uspinjao uz planinu a ostali oci na plećima nosili vreće s hranom, seli su da se malo odmore. Patrijarh je u polusnu video Presvetu Bogorodicu okruženu angelima. Presveta Bogorodica je držala sasud i iz njega napajala oce koji su svoj teret nosili na plećima. Angeli su nosili ubruse i brisali im znoj.
Patrijarh je sa zaprepašćenjem video da i magarcu brišu znoj. Počeo je da ih preklinje: „Izbrišite i mene, molim vas!“ Tad mu se obratila Presveta Bogorodica: „Oče, ti se nisi oznojio, a magarca ćemo izbrisati jer je znojav.“ Tad se probudio i došao sebi. Ocima je rekao: „Uzmite magarca, jer sam lišen mnogih blagoslova. Presveta Bogorodica i angeli izbrisali su i magarca a mene nisu!“ Od tog doba, i on je svoj teret nosio na plećima.
Koliko se sličnih stvari dešavalo u životima Otaca! Da smo samo bili tamo da ih vidimo! Sad se takve stvari retko susreću, jer smo sve to izgubili.
Prema tome, obratimo pažnju na svoju savest. Poslušanjem, skrušenošću i smirenoumljem zadobijmo dobru savest. Odbacimo samovolju, koja rađa samopouzdanje i rđavu savest.
 
Odabrani odlomci o poslušanju
 
1. Koji bi primer bio lepši od Gospoda Isusa! Zar Ga poslušnost Ocu nije odvela do Krsta i do smrti? Zar se On, budući jednosuštan Ocu, nije mogao tome usprotiviti? On to, međutim, nije učinio. Dok se uspinjao na osveštanu Golgotu, koračao je u znoju i s bolom padao na kolena pod teretom odsecanja sopstvene volje. On je morao da se popne, da dosegne njen vrh i da bude uzdignut na proslavljeni i za demone strašni Krst, da pokaže savršeno i apsolutno poslušanje i da zadobije nepropadljivi venac večne slave.
Na taj način zadobijamo vaskrsenje duše, a ne samovoljnim kolebanjem između poslušanja i neposlušanja. Nećemo time zadobiti venac, nego dragovoljnim žrtvovanjem. Sve prepreke se savlađuju čvrstom rešenošću da se radije umre nego da se izneveri poslušanje u vršenju dužnosti.
2. Poslušanjem Hristovim smo spaseni, dok smo neposlušanjem Adamovim bačeni u paklenu provaliju. Put poslušanja uistinu vodi na Golgotu. On je uzlazan i uspinjanje je pomalo naporno. Znojićemo se i zamarati, ali pomislimo da ćemo nakon vaskrsenja zadobiti čistotu duše i usinovljenje, i da se to bogatstvo ne može uporediti ni sa kakvim ovozemaljskim nasladama. Šta ja to govorim? Sa zemnim stvarima? I kad bi prodao čitav svet, čovek ne bi mogao da kupi ni jednu jedinu kap duhovne radosti one duše koja se popela na Golgotu i videla svoje sopstveno vaskrsenje.
3. Hristos je rekao Svojim učenicima: Ko vas sluša, mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji me je poslao(Lk. 10;16). Apostolski prejemnici (naslednici) su jerarsi, sveštenici, igumani i starci u malim bratstvima. Prema tome, onaj ko je poslušan apostolskim prejemnicima, poslušan je i Samom Hristu, dok se onaj, ko im je neposlušan, odriče Hrista.
Budući da želimo da se potčinimo Hristu, moramo pokazati poslušanje, ali ne tako što ćemo biti poslušni u onome što nam se dopada i neposlušni u onome što nam se ne dopada. U Getsimanskom vrtu, Hristos je preklinjao da se spasenje ljudskog roda izvrši na način drugačiji od onoga kakav je želeo nebeski Otac. Međutim, nebeski Otac se odlučio za Krst, i Hristos je odgovorio: „Ne kako ja hoću, nego kako ti“, Oče (v. Mt. 26;39) i bio poslušan do smrti, i to do smrti na Krstu(Filiplj. 2;8).
4. Bogoslovlje ishodi iz molitve, a molitva iz savršenog poslušanja. Ako nema poslušanja, monah će ubrzo izgubiti svaki talant i dar koji ima, dok istinski poslušnik obiluje svim darovima Utešitelja, i bogat je i sada i u vekove.
5. Da bi nas posetila blagodat Božija, moramo uz savršeno poslušanje primeniti sve ono čemu smo naučeni. Nemojmo dodavati svoju volju volji našeg starca, jer se to naziva duhovnom preljubom. Moramo iskreno delati na svom poslušanju, inače nećemo napredovati na monaškom putu.
Smirenje je vrlina koja čudesno pomaže da se primeni savršeno, hristoliko poslušanje. Naprotiv, egoizam i gordost se suprotstavljaju njegovom zadobijanju.
6. Zastrašujuće je i užasno da vršite pritisak na vašeg starca i da ga prisiljavate da učini nešto što vi želite, ali što njegova duša ne želi. To je strašno, i to zna samo onaj ko poseduje lični opit.
Vaš duhovni otac i starac je za vas vredniji od svih ljudi na zemlji, pa čak i od čitave vaseljene!
Jedino đavo zna šta znači imati starca i biti mu savršeno poslušan. On to zna bolje nego bilo ko drugi.
7. Nikad ne ispituj šta radi tvoj starac, ili zašto čini ovo ili ono. Nemoj mu suditi, jer ćeš postati antihrist! Nikad u svom životu nemoj biti popustljiv prema onima koji govore protiv tvog starca. Naprotiv, odmah im se suprotstavi! Zaštiti ga i odbrani, jer Hristos ispravlja starčeve ljudske nedostatke i greške zbog bespogovornog i čistog poslušanja.
8. Za satanu je veliki uspeh kad ubedi poslušnika da sakrije svoje pomisli od starca, da nešto učini bez starčevog odobrenja i blagoslova, i da se ne ispovedi iskreno svom duhovnom ocu. Takav poslušnik nikad neće postaviti dobar početak i nikad neće uznapredovati u blagodati Božijoj. Naprotiv, povlačiće se tamo i ovamo dok ne dođe nesrećni kraj njegovog života.
9. Poslušanje ima vrednost jedino onda kad se patnjom i trudom odseče samovolja. Strastvene navike podsećaju na trnovito korenje i prirodno je da će svako, ko poželi da iščupa to korenje, osetiti bol, da će se ubosti i da će mu iz ruku poteći krv. Isto se dešava i kad se, radi poslušanja duhovnom ocu, iskorenjuju rđave navike.
10. Ne žalosti starca ili sabrata, jer će istog časa mir iščeznuti iz tvoje duše, Isusova molitva će se prekinuti, i ispuniće te pomisli. Lek za to je ispovest, vatrene suze i iskreno opraštanje drugima.
Budi oprezan ako imaš nešto protiv starca, jer će te đavo lako srušiti i prelestiti. Dovedi u red svoje pomisli, kako te ništa ne bi uznemiravalo u pogledu starca.
11. Dobar poslušnik će doneti plodove krotosti. Starac će odseći njegovu samovolju, prekorevaće ga i osuđivati, a kada je učenik poslušan, zadobija dragocenu krotost. Jednom rečju, učenik (poslušnik) zadobija sve vrline ako pokaže bespogovorno poslušanje. Međutim, ako prigovara i svađa se, ako je neposlušan, gord i sl, ozbiljno pozleđuje svoju dušu jer žalosti Boga koji je smirio (unizio) Samoga Sebe, dok je on, ovozemaljski i ubogi čovek, gord!
12. Savršenog poslušnika neće zadržavati vazdušna mitarstva. On se ne plaši ni smrti, ni demona, ni Boga, nego mu se, naprotiv, revnosno klanja. Istinski poslušnik (učenik) se plaši jedino neposlušnosti svom starcu, koji za njega predstavlja vidljivog Hrista. Neposlušnost starcu će ga odmah prognati iz raja blagodati Duha Svetoga, koji u najvećoj meri naslađuje smirenu i angelopodobnu dušicu poslušnika. Savršen poslušnik je u svemu podoban Bogočoveku Hristu.
13. Kada je učenik (poslušnik) Hrista radi poslušan svom starcu, on izvršava sve zapovesti Hristove. Savršeno poslušanje, bez gunđanja i predomišljanja, moglo bi se uporediti sa različitim podvizima u primeni svih zapovesti Gospodnjih.
Bog ljubi onoga ko je poslušan ljubavi Božije radi, i unutar dobrog poslušnika obitava vascela Presveta Trojica. Kakvo veličanstvo u sebi skriva trostruko blagosloveno poslušanje! Ono smirenom, beznačajnom, malom i neznatnom poslušniku omogućuje da postane obitavalište Presvete Trojice! Ono ga čini izvršiteljem svih Hristovih zapovesti i vodi ga u raj, gde će sa dvostrukim vencem i blistavom ogrlicom koračati među svetiteljima.
14. Kakvu čudesnu slobodu zadobija onaj koji je potpuno odsekao sopstvenu samovolju! Kakav mir nalazi duša tog borbenog podvižnika, poslušnika, kada ne poseduje svoju sopstvenu volju nego volju svoga starca! Taj blaženi poslušnik vodi duhovno ugodan život, preispunjen radošću i nadom. On živi mirno i čudesno, siguran da će, uspokojivši svog starca, njegovim molitvama i sam naći pokoj u raju.
Blažen je i trostruko blažen poslušnik koji je u svemu odsekao svoju pogubnu samovolju i sve ispoveda svom duhovnom ocu. Takav čovek će još ovde biti potpuno duhovno zdrav, i kao angeo Božiji blistaće među angelima pred strašnim prestolom Gospodnjim.
15. Raduj se, dakle, borbeni poslušniče, podražavatelju Velikog Poslušnika, koji je unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i njega Bog visoko uzdiže i darova mu Ime koje je iznad svakog imena(Filiplj. 2;89). Što se tebe tiče, uzneće te iznad strasti i darovaće ti bestrašće i Svoju ljubav. Bori se dakle, da kroz odricanje od samovolje, Hrista radi ispuniš savete onoga koji te prihvatio u Gospodu kad si se zavetovao Bogu na savršeno poslušanje do smrti.
O, poslušanje, spasenje svih vernih! O, poslušanje, majko svih vrlina! O, poslušanje, koje otvaraš nebesa i čoveka uzdižeš sa zemlje! O, poslušanje, hranitelju svih svetitelja, kojim su bili odgajeni i kroz koje su postali savršeni! O, poslušanje, sažitelju angela!
 


 
NAPOMENE:

  1. U Novom zavetu je rečeno: „Ako nas srce (grč. καρδια) naše ne osuđuje…“ (Prim. prev.)
  2. „Ποιμην“ na grčkom znači pastir (Prim. izd.)

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *