ОЧИНСКЕ ПОУКЕ

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
 

 
ДРУГО СЛОВО О ПОСЛУШАЊУ
 
Величини која је скривена у послушању учимо се на примеру нашег Исуса, који се толико смирио (унизио). Послушање није једноставна послушност старцу, него и послушност свакој заповести Божијој. Старац овде издаје наређења, али превасходно наређује Бог Својим заповестима: “Учини то.” Ако је човек послушан, касније ће уживати плодове овог послушања.
Христ је смирио (унизио) Себе због послушања Његовом небеском Оцу. Он је као човек био послушан да би нас научио узвишеној врлини послушања, јер се без смирења човек не може приближити Богу.
Видимо да су Адам и Ева у рају били срећни све дотле док су били послушни Богу и док су се придржавали Његове заповести да не једу забрањено воће. Били су цар и царица васцеле творевине на земљи и над свим су владали. Били су срећни, осећали су и видели Бога. Живели су најблаженијим животом. Имали су заштиту Божију и нико их није узнемиравао нити осуђивао. Слободно су се шетали по рају, без страха и гриже савести. Зашто? Зато што још нису починили ниједан грех против Бога.
Касније, кад су злоупотребили своју слободу и, као слободна бића, пожелели да прекрше заповест, учинили су то и сагрешили против Бога.
Непосредно након њиховог сагрешења, почела је да их гризе савест. Одмах после њиховог пада, савест је почела да их узнемирује и да тишти њихове душе. Јасно је, да је прекоревање савести било исход преступа и сагрешења.
Након пада, Адам и Ева су се нашли у безизлазном положају. И зачуше глас Господа Бога који иђаше по врту кад захлади, каже Свето Писмо, и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога… (Пост. 3;8-9). Зашто се раније, док нису сагрешили, нису плашили Бога? Или је то можда било једино време кад је Бог ишао по рају? Да ли је то било једино време кад им је приступио као преступницима? Зар их није и раније посећивао и ишао по рају, будући да су они били Његова истинска деца? Нису Га се плашили јер их није мучила савест; она је била преиспуњена миром и спокојством, тако да су и њих двоје пребивали у миру.
Дакле, кад је Бог ишао по врту, обоје су се сакрили јер су се уплашили Бога. Бог им је тада рекао:
“Адаме и Ево, где сте? Где сте се сакрили?” Шта су сада могли да кажу Богу? “Уплашио сам се”, рекао је Адам, “чуо сам да идеш по врту и уплашио сам се.”
“Зашто си се уплашио? Зар се плашиш свог Оца, Створитеља и Доброчинитеља? Зар се плашиш да ти приступим Ја, који сам ти из Своје бесконачне божанске љубави дао читав рај? Зар се плашиш приступања саме среће, извора живота, Радости и мира?”
“Да”, одговорио је Адам. “Плашим се јер сам погрешио. То, међутим, није моја грешка, него грешка Еве, оне жене коју си ми дао! Она ме је гурнула, она ме је подстакла и ја сам прекршио Твоју заповест, и јео сам забрањено воће!”
“Ево”, рекао је Бог, “зашто си преварила свог мужа? Зашто си јела оно воће?”
“То није моја грешка”, рекла је Ева. “Наговорила ме змија коју си, наравно, Ти створио и поставио овде у рај! Рекла ми је да ћемо, ако будемо јели оно воће, постати једнаки Богу и да ћемо разликовати добро и зло.”
Овде видимо отворени егоизам и приговарање. Као своју последицу, егоизам у срце и ум уноси приговарање. Он се подиже против Бога и посредно пребацује кривицу на Њега.
Будући да Бог није видео покајање нити је зачуо оправдање, без оклевања је заповедио да буду изгнани из раја. Разговор између Бога и Адама и Еве преноси нам драгоцен савет и учење о томе да Бог не напушта човека када овај прекрши Његове заповести. Он га неће одмах осудити, него ће му приступити. Али, како ће му приступити? Човек не чује Божије кораке, као што их је чуо Адам! Ја га, међутим, врло јасно чујем како ме прекорева: “Овде си рђаво поступио. Тамо ниси добро учинио. Зашто то радиш?” Бог се оглашава посредством наше савести: “Покај се, ти си људско биће!”
Човек је непостојан. Лако пада, променљив је, несталан, склон је паду. Бог то зна јер нас је Он створио. Он је начинио човека. Међутим, Он нам је дао и благодат да се покајемо, дао нам је снагу да се подигнемо. Зашто то не учиниш? Кад те прекорева посредством твоје савести или те посредством Писма позива да се покајеш а ти то не учиниш, тада започиње осуда и кажњавање.
Променимо сада тему и обратимо се нашем начину живота. Овде поново видимо да човек живи срећно све дотле док је послушан. Савест га не прекорева и не мучи, нити га на било који начин узнемирује.
Међутим, када човек није сасвим послушан, његова савест га прекорева и каже: “Овде ниси добро поступио!” Човеков егоизам узвикује: “Није тако”, али се савест поново оглашава: “Мораш се покајати!” Тако се појављује немир и започиње рат, а у човековој души се јавља стање преиспитивања.
Ово стање немира и преиспитивања не појављује се код доброг послушника. Он живи у миру и спокојству, с надом у будуће вечно васпостављање у Богу.
Сада смо у киновитском (општежитејном) манастиру у којем је установљен одређени поредак, закон, устав, дисциплина, поучавање и послушање. Када послушник не примењује поредак, поучавање и заповести, како Божије тако и старчеве, у себи осећа грижу савести.
Оци се придржавају послушања с таквом прецизношћу да је чак и записано да би требало да питају: “Оче, смем ли да попијем десет гутљаја воде дневно?” Шта покушавају да нам кажу овим учењем, саветима и опоменама? Покушавају да нас науче колико прецизности морамо имати у извршавању старчевих савета и наређења.
Осим тога, оци нас уче да себе извргавамо руглу када напустимо родитеље, свет и слободу, а затим правимо драму пред Богом, ангелима, људима и демонима када нас виде да се свађамо због игле, конца или најобичније ситнице.
Пред Богом смо се заветовали на самоодрицање. Шта подразумева самоодрицање? Оно подразумева одрицање од наших страсти и васцеле наше воље. Мислиш ли да показујемо непослушност када творимо своју вољу и без благослова чинимо оно што he нас задовољити и служити нама самима?
Ако ћемо Богу дати одговор за сваку празну реч, зар онда нећемо дати одговор и за чин самовоље?
Кад се замонашимо, заветујемо се на самоодрицање и послушање до смрти. Како ћемо се онда оправдати пред смиреним и најпослушнијим Исусом, кад нам покаже ране од клинова и распећа? Када нам каже: “Погледај колико сам Ја био послушан небеском Оцу и колико сам одсекао сопствену вољу. Ја своју вољу нисам одсекао због игле, конца или неке незнатне заповести, него због смрти и то смрти на крсту” (в. Филипљ. 2;8).
Када, на пример, добијемо прекор због неког самовољног поступка, истог часа се узнемиримо и у нама започиње рат. Кад се нешто сукоби са жељом за самовољом, у нама долази до силне пометње.
Видимо нашег Христа како прима заповест и каже: “Ако је могуће, нека ме у овом часу мимоиђе чаша ова и нека се човек спасе на други начин” (в. Мт. 26;39). Али, Очев одговор је био: “Не, наставићеш пут ка Крсту и Голготи!” “Нека буде воља Твоја!”
Због тога морамо бити веома обазриви у погледу своје савести и ништа нећемо чинити без старчевог знања. Иако смо срећни кад творимо своју вољу, иако смо тиме задовољни и испуњавамо жељу свог срца, сасвим је извесно да ће доћи час кад ћемо се наћи у врло тешком положају. Тад ћемо се сетити своје прошлости и тражићемо време за покајање и поправљање, али ће бити исувише касно! Сад, кад смо у могућности да поправимо ствари, учинимо то! Не чинимо ништа без благослова.
У Старечнику (Изрекама пустињских Отаца) пише да је једна монахиња отишла у башту и без благослова убрала и појела салату. Истог тренутка, ђаво је ушао у њу. Од тог доба понашала се као ђавоимана, због чега су позвали једног старца да је исцели. Старац је прекорео демона и упитао га: “Зашто си ушао у ову сестру?” “То није моја грешка”, одговорио је демон. “Само сам седео на салати, а она ме је појела!”
Демон је у ову монахињу ушао телесно, док у нас, кад чинимо слична дела и понашамо се самовољно, демон улази на други начин, путем осећања кривице. То је много горе, јер је у оном случају демон био видљив и привукао је старчеву пажњу и монахиња је била исцељена. Међутим, кад ми преступимо, демон остаје у нама и то је много горе.
Свети Оци кажу: “Није велика ствар за човека да одагна демона, али је далеко веће достигнуће да одагна демонске страсти.” Светитељи могу одагнати демона, али протеривање страсти захтева лични подвиг.
Управо из тог разлога не би требало да се узалудно трудимо, да губимо време и да се прелешћујемо, мислећи да корачамо правим путем монашког живота и да смо послушни. Не би требало да будемо задовољни и да се успављујемо у самоуверености, док смо у ствари преступници. Можда нам се подсмевају наше помисли или наша надменост, говорећи: “То није ништа, то ништа не значи. Није важно ако и ја то учиним.” Међутим, у стварности то значи преступање божанског закона. Иако га ми можемо прилагодити, не заборавимо да је закон Божији непроменљив, постојан и сталан и да ће се једног дана у потпуности применити, кад нам се по њему буде судило!