NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OČINSKE POUKE

OČINSKE POUKE

 

OČINSKE POUKE
(IZBOR IZ PISAMA I BESEDA)

 

 
PRVO SLOVO O POSLUŠANJU
 
Vama sam ovo već pripovedao, ali zbog mlađih, koji to još nisu čuli, želim da ovo izložim i predam, kako biste na neki način shvatili šta je poslušanje.
U Katunakiji, na Svetoj Gori, živeo je starac, otac Kirilo, koji je imao učenika (poslušnika), oca Jovana. Učenik je često žalostio starca svojom neposlušnošću. Kako je vreme proticalo, poslušnik je počeo da oseća telesnu slabost. Pre nego što ga je demon sasvim obuzeo, ponašao se kao bezumna osoba. Odlazio bi sa našim ocima Atanasijem i Josifom da bere lešnike, ali nije bio u stanju da to učini. Taj čovek je smrdeo na sumpor, i ovo znam na osnovu ličnog iskustva. Mučile su ga nemirne pomisli i njegovo lice je odražavalo njegovo stanje. Povremeno bi dolazio kod našeg starca Josifa da bi mu otkrio svoje pomisli i zatražio savet, ali ni u čemu nije bio poslušan.
Pre nego što se upokojio, njegov starac Kirilo mu je rekao:
„Čedo moje, kada umrem, sahrani me na tom i tom mestu.“ Međutim, kad je starac umro, otac Jovan ga je sahranio na drugom mestu. Ostali oci su mu savetovali da ne bude neposlušan i da ispuni poslednju želju svog starca, ali je on odgovorio: „Ne, želim da ga sahranim baš ovde!“
Kad ga je sahranio, đavo se pojavio pred njim i rekao: „Bezumniče, ja sam bio taj koji je to učinio umesto tebe! Ja sam te podsticao da žalostiš starca svojom neposlušnošću!“
Čim je otvorio usta, đavo je ušao u njega. Otada je činio bezumne stvari… Kad su pojali heruvimsku pesmu, ismevao ih je i zavijao kao vuk, kao divlja zver. Uzeo je sekiru i zasekao ikonu svetog Jovana Bogoslova. Lutao bi unaokolo po čitavom tom mestu, ali je povremeno dolazio sebi.
Jednog dana, u podne, začuli smo zavijanje lisice. Otac Josif Kipriot mi je rekao: „Vidi kako je hrabra ova lisica! Zar se ne plaši da zavija pri dnevnoj svetlosti?“
Odgovorio sam mu: „Ovo nije lisica. To je onaj đavoimani čovek, otac Jovan.“
„Ne verujem u to“, rekao je.
„Onda sačekaj i videćeš“, odgovorio sam. Ubrzo nakon toga, otac Jovan je prošao ispred naše kuće!
Sve vam ovo govorim da biste shvatili važnost poslušanja a takođe i kao upozorenje, jer će vam u budućnosti biti od velike koristi.
Drugom prilikom, otac Jovan je bio pri čistoj svesti i došao je da poseti mog starca. Prema tipiku kojeg smo se tamo pridržavali i prema starčevom pravilu, ja sam morao da odem. Čim sam ugledao posetioca, nestao sam. Kad je došao, ja sam otišao u obližnju keliju i seo.
Starac Josif je sedeo na hoklici, a otac Jovan je došao i seo pred njega. Od mog starca sam doznao da je ovaj čovek đavoiman, jer mi je starac zbog pouke i opita često govorio o njemu. Dok sam sedeo u obližnjoj keliji, mogao sam da čujem oca Jovana kako govori i mog starca kako ga savetuje.
„Starče“, započeo je otac Jovan, „kad me demon obuzme, podiže me, baca, govorim nepovezano, činim nerazumne stvari, i primećujem da sam ja samo posmatrač onoga što čini moje telo i šta izgovaraju moja usta! Ja sam posmatrač i ništa ne mogu da učinim, jer su svi moji udovi potčinjeni demonu!“
Nakon upokojenja starca Josifa, dok smo još uvek boravili u Novom Skitu, imali smo mnogo posla i nevolja da uredimo našu keliju. Kušač je učinio da me jedan od otaca nečim uznemiruje. Često sam mu govorio: „Nemoj to raditi, to nije na tvoju korist!“ Najzad, Bog mu je dao priliku da se i ličnim iskustvom uveri da ne treba to da čini. Jednog dana, tokom Velike večernje, dok je u toku bio Veliki post, on je čitao na nalonju (analogionu). U jednom trenutku prestao je da čita, prišao mi i rekao: „Starče, ja sam đavoiman!“
„Zašto to govoriš“, upitao sam ga.
„Pogledaj“, odgovorio je. „Svaki od mojih prstiju dobija veličinu moje ruke. Moja šaka otiče i demonskim dejstvom postaje trostruko i četvorostruko veća! Propadam, starče, prekrsti me pre nego što budem opsednut!“
Prekrstio sam ga i rekao: „U redu je, a sada idi i nastavi da čitaš večernju. Drugi put se pobrini da ne odgovaraš i da nemaš mišljenje drugačije od starčevog, jer to nije na tvoju korist!“
Nakon što sam ga prekrstio, on se oslobodio toga, došao sebi i drhteći otišao da ponovo čita.
Dostignuća dobrog poslušnika su uistinu velika. Oni koji su poslušni i ne ražalošćuju svog starca postižu ravnoangelske podvige. Posredstvom poslušanja, učenik (poslušnik) prima mnoštvo blagodati.
Čak je i apostol Pavle, koji je poučavao hrišćane, naglašavao osnovnu vrlinu – poslušanje, govoreći da svojim duhovnim napretkom obradujemo svoje starešine, jer oni bdiju nad dušama vašim (Jevr. 13;18). Nije nam od koristi da ražalošćujemo one koji se bore za dobrobit naših duša.
Kad u poslušanju ne nalazimo korist ili počinak, nešto nije u redu i nešto nam nedostaje.
Kada starac savetuje poslušnika o ovome ili onome, to ne treba smatrati samo za savet. To je u suštini zapovest, čak i ako nije jasno izrečena kao takva. Na primer, starac savetuje sledeće: „Čedo moje, budi poslušan, izgovaraj molitvu, odagnaj rđave pomisli čim se pojave, jer ukoliko duže ostanu i ukorene se, utoliko će više oskrnaviti našu dušu.
Međutim, čak i ako nas nakon dužeg perioda napuste, iza sebe će ostaviti mrlje i fleke.“ Osim toga, on kaže : „čim se začuje talanton, odmah siđi u crkvu“ ili „kada ste u crkvi, nemojte neobavezno šetati unaokolo, i krećite se samo kad postoji velika potreba za tim!“
Kad monah nije poslušan svakom savetu i opomeni svog starca, on je neposlušan. Da li starac jasno mora da kaže „zapovedam ti da učiniš to i to“, tako da se monah uplaši i da ga posluša? Naravno da ne. Zapovesti se daju samo u posebnim okolnostima.
Kad neko dođe u manastir da bi bio poslušnik, jasno je da on tu nije došao zbog igumana ili zbog manastira. Jasno je, kristalno jasno, da je došao ljubavi Hristove radi i radi spasenja svoje duše. On, međutim, ne vidi Hrista kojem bi bio poslušan, zbog čega je Hristos ostavio Svog predstavnika (igumana manastira), tako da učenik (poslušnik) može njemu da pokaže poslušanje koje želi da pokaže Hristu.
Svaki duhovni otac je ikona Hristova. Prema tome, koliko je neko poslušan svom duhovnom ocu, toliko je poslušan i Hristu.
Bezbožničko ponašanje prema ikoni Hrista, Bogorodice ili svetitelja predstavlja strašan greh. Smatra se da ništa nije gore od toga. Ikona izobražava božanstvenu ličnost, i mi joj se klanjamo i celivamo je, tako da se poklonjenje i celivanje prenose na samu tu ličnost.
Duhovni otac nosi živu ikonu Hristovu, i poslušniku se zapoveda da mu se potčini i da ga poštuje jedino ljubavi Hristove radi. Ne, dakle, zbog starčeve ličnosti jer i on može biti grešan! I on se može naći na putu za pakao, kao što je slučaj sa mnom. Međutim, poslušanje ima drugačije značenje: ono se neposredno prenosi na Hrista. Budući da nas je ljubav Hristova prizvala da dođemo ovde i da se podvizavamo, moramo koristiti svaki način da zadobijemo ovu osnovnu vrlinu poslušanja koja, osim toga, ima i opšti karakter. Kada vidite dobrog poslušnika, znate da on ne poseduje samo poslušanje, već i mnoge druge vrline i dostignuća. Sledi još jedan od mnogih primera koje nam je kazivao moj starac da bi ukrepio naše poslušanje, veru i ljubav prema starcu. Događaj se zbio u Katunakiji.
Tu je živeo jedan učenik koji je mnogo voleo svog starca i bio mu veoma poslušan. Jednom prilikom su pošli u Kareju. Njegov starac se ozbiljno razboleo i poželeo je da se vrati u svoju keliju. Poslušnik ga je uzeo na svoja ramena i, nakon što je satima hodao uz planinski greben, vratio ga je u Katunakiju, gde su i živeli.
Kasnije se ovaj monah pridružio bratstvu Svetog Vasilija, gde su se oci pričešćivali bez posta. Iako je bio monahvelikoshimnik, poželeo je da napusti svog starca i da ode tamo.
Starac mu je rekao: „Nećeš ići.“
Monah je rekao: „Da, hoću!“
„Čedo moje“, nastavio je starac, „nemoj da odeš. Dolazi Pasha. Ostani ovde da zajedno proslavimo Vaskrs!“ „Ne, ja odlazim“, rekao je monah.
Jednog dana, starac je izgubio strpljenje i rekao: „Možda te goni zli angeo!“ Sutradan se na monahovom nosu pojavila velika bubuljica koja je počela da otiče. Najzad je odlučio da ode kod oca Artemija, samoukog lekara koji je lečio i starca Josifa i mene. Pokazao mu je bubuljicu, ali ovaj nije mogao da ga izleči.
Posle tričetiri dana, otok je još više narastao. Bubuljica se upalila i zagnojila, i monah je bio na samrti. Oci su mu govorili: „Za ljubav Hristovu, pomiri se sa svojom starcem da bi ti oprostio i da bi sa sobom poneo njegov blagoslov!“ „Ne“, bio je uporan monah. Bio je naprasit kao da je opsednut! Međutim, na samom kraju, kad se očekivalo da ispusti dušu, udarao se po grudima i rekao: „Izgubio sam! Izgubio sam! Izgubio sam svoje spasenje!“
Moj starac nam je kazivao mnoštvo priča, jer je poznavao mnoge monahe prošlih vremena.
U patrističkim (svetootačkim) tekstovima zapisana je priča o poslušniku kojega je starac savetovao svake večeri nakon večernje službe. Savetovao ga je u pogledu poslušanja i onoga što treba da učini da bi se spasao.
Jedne večeri, starac je pričajući zadremao. Đavo je tada počeo da uznemiruje poslušnika pomislima i da mu govori:
„Idi, jer je tvoj starac zaspao. Zašto da i dalje sediš ovde? Treba i ti da se odmoriš, umoran si.“
„Kako mogu da odem, pomislio je poslušnik, najpre moram dobiti starčev blagoslov za to!“
„Ali on sada spava“, govorile su mu pomisli. „Nije važno. Biću strpljiv.“
Pomisli o odlasku napadale su ga sedam puta, ali on nije otišao. Nekoliko časova kasnije, kad je već bilo vreme za jutrenje, starac se probudio i rekao mu:
„Zar se još nisi odmorio?“
„Nisam mogao bez tvog blagoslova, starče.“
„Zašto me onda nisi probudio?“
„Nije važno, starče. Hteo sam da budem poslušan i trpeljiv.“
„Dobro. Odslužimo sada jutrenje, a onda ćemo se dobro odmoriti.“ Tako se i dogodilo.
Kada je nakon jutrenja starac ponovo otišao na počinak, video je da se nalazi u odaji prepunoj svetlosti. U njoj se nalazio veličanstven presto, na čijem je sedištu bilo sedam blistavih venaca. Starac se zadivio i rekao: „Ko zna kom prepodobnom i svetom čoveku pripada ovaj presto, i koliko je podviga morao da izvrši da bi se udostojio ovih venaca!“ Dok je stajao na tom mestu, približio mu se jedan prekrasan čovek i rekao:
„Čemu se diviš, starče?“
„Divim se blistavosti prestola i mislim da mora pripadati nekom velikom svetitelju.“
„Ne“, odgovorio je on, „presto ne pripada nekom velikom svetitelju nego tvom učeniku!“
„To je nemoguće“, odgovorio je starac, „on je još uvek vrlo mlad! Tek je nedavno došao, a već se udostojio prestola i venaca?“
„Sigurno! Presto mu je dat od trenutka kad je načinio metaniju poslušanja, dok je sedam venaca zadobio prošle noći, suprotstavljajući se pomislima.“
Starac je potom došao sebi. Pozvao je učenika (poslušnika) i upitao ga:
„Čedo moje, kakve si pomisli imao juče?“ „Nikakve posebne, starče. Ne sećam se čak ni da sam imao neke rđave pomisli!“
„Razmisli malo bolje: pregledaj dan korak po korak.“
Kad je detaljno ispitao samoga sebe, poslušnik je rekao:
„Da, da, starče, sinoć, posle večernje, nakon što si zaspao, sedam puta me napala pomisao da te napustim i da pođem na počinak. Ja sam to odbio i, kao što si video, čekao sam te.“
„Dobro, čedo moje, idi.“
Starac je shvatio da je njegov poslušnik prošle noći zadobio sedam venaca suprotstavljajući se pomislima.

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog.Zanima me kako mogu kupiti knjigu Ocinske pouke,starca Jefrema?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *